Оглед о људскости

По првом новембарском снегу, на раскрсници између два села, тек неких сат времена вожње од Београда, дешава се чудна сцена. Група људи, окупљена око аутомобила паркираних на сред друма, препречила је пут другој групи, из једног аутобуса. Група из аутобуса, упадљиво другачија, видно је уплашена. Плаше се неизвесне будућности, која их чека ко зна где и ко зна кад; плаше се прошлости и беде из које су побегли; плаше се тмурне и нејасне садашњости. Друга група, коју чине мештани околних села, такође је, на свој начин, уплашена. Њихов страх је страх од другачијег, страх од нарушавања познатог света, страх од онога што би се могло десити ако би се непознато, макар на кратко, уселило у познато.

Присутна је и трећа група људи. Шаролик скуп неснађених службеника Комесаријата за избеглице, понеки локални функционер који је дошао да политички профитира на страху својих суграђана и неколико полицајаца који „само обављају своју дужност“. Сви они збирно персонификују српску државу у својој неефикасности и неспособности, у својим поделама, свађама и у свом политичком калкуланству. За ову причу, међутим, трећа група је небитна, иако је њено (не)чињење свакако повод за догађаје о којима причамо.

Ово није прича ни о другој групи, о оним другачијим људима који су из беде и ратова далеких земаља кренули ка неком бољем животу. Они ће доћи и проћи. Ово је прича о нама, који, по првом новембарском снегу стојимо на тој раскрсници између два села, недалеко од Београда.

Да ли смо ово заиста ми? (Фото: Зоран Главоњић, RFE/RL)

Па нисмо то ваљда ми? Стојимо у блокади и спречавамо неке невољнике да дођу до крова над главом, да им се достави храна и вода?

Нисмо то ваљда ми? Нација која је пола своје историје провела у прогнанству и збеговима, која зна шта је рат и шта је немаштина. Која се својих избеглих и прогнаних итекако нагледала у претходне две деценије. Ми ваљда знамо шта је мука и шта је солидарност.

Нисмо то ваљда ми? Друштво које је најодлучније устало да осуди антицивилизацијске догађаје који се последњих недеља као на траци ређају у једној суседној земљи.

Нисмо то ваљда ми? Народ који се дичи традиционалним гостопримством као најпознатијом националном особином и предањем истканим причама о сиромасима који ће последњу кору хлеба поделити са незнанцем у невољи.

Немогуће да смо то ми. Ми имамо универзално основно образовање и кабловске телевизије са 50, 70, 100 канала, немогуће да је ико од нас у страху да „неће знати шта да ради ако му дете види црнца“.

Немогуће да смо то ми, ми имамо приступ свом знању овог света у виду интернета, немогуће да неко од нас мисли да су азиланти „терористи потплаћени да подметну нешто“ у оближњу термоелектрану.

Ма немогуће да смо то ми. Ми живимо у цивилизованој држави у којој влада закон, немогуће да ми ноћу палимо бараке предвиђене за смештај неких несрећника.

Мржња према непознатом (у овом случају азилантима) није свесни расизам или шовинизам. Она не долази из политике и идеологије, већ из незнања и страха – самим тим узроке јој је теже искоренити.

згледа да је могуће. То смо некако постали. Залутали смо током година ратова, пропаганде, испирања мозга и теорија завера, затворености и страха од света, занемаривања образовања и знања, таблоидизације и естрадизације јавног простора, урушавања друштвених вредности, институција и конвенција. Колективни поглед на свет нам се драстично изменио.

Кажу да је први корак ка решавању проблема признање да исти постоји. Овај проблем, међутим, није могуће решити краткорочним мерама: некаквом едукационом кампањом, подзаконским актом или просто премештањем азиланата. Јер, питање азиланата је тек илустрација стања свести читаве нације, а стање свести се поправља годинама и деценијама. Општим друштвеним напретком и развојем. Друштвеним консензусом за решавање „крупних“ проблема. Економским просперитетом. Политичким слободама.

Ефикасним институцијама и добрим законима. Отвореношћу према свету. Цветањем знања, културе и уметности. Великим националним победама. Али и индивидуалним успесима и врлинама појединаца. Делањем сваког од нас понаособ.

Песник је једном написао: „Домовина се брани књигом… И чашћу и знањем… И лепим васпитањем“. Градови Тутин и Сјеница, који су се понудили да приме азиланте, као и групе грађана које скупљају помоћ у одећи и другим потрепштинама, ову одбрану су већ започели. Чекају нас остале да им се придружимо.

*Насловна фотографија преузета од: Весна Анђић, RFE/RL

http://akademskikrug.rs/ogled-o-ljudskosti/