Морзеова азбука јача од хакера

Прва телеграфска линија пуштена је у рад 3. априла 1855. године на релацији Београд–Крагујевац, а убрзо је створена и званична српска ћирилична верзија Морзеове азбуке

Све велике иновације у историји човечанства рађају разне потребе, али настанак телеграфа обавијен је причом о високој политици, ратним херојима и једној од најтрагичнијих личних драма 19. века.
У августу 1824. године, Сједињене Америчке Државе потресала је незапамћена грозница. Из Француске је бродом стигао остарели маркиз Де Лафајет – последњи живи генерал из Рата за независност, блиски пријатељ Џорџа Вашингтона и жива спона између европске геополитике и америчког државног врха. Његова тријумфална турнеја кроз 24 америчке државе трајала је месецима, а хиљаде људи хрлиле су да виде ратног хероја.
Амерички Конгрес желео је да овековечи овај историјски тренутак и за израду званичног портрета ангажовао је у том тренутку најцењенијег младог сликара – Самјуела Морзеа. За хонорар од у то време огромних 1.000 долара, Морзе се у фебруару 1825. године преселио у Вашингтон.
Радити са Лафајетом значило је боравити у самом центру моћи. Док је у свечаним салама, под светлошћу свећа и у атмосфери поверљивих разговора сликао француског генерала, Морзеу је у атеље изненада упао гласник и уручио му писмо од оца. Вест из његовог дома у Њу Хејвену била је застрашујућа: његова млада супруга Лукреција тешко се разболела непосредно након порођаја.
Престрашени сликар одмах је оставио недовршени портрет и кренуо на пут дуг више од 450 километара. Међутим, у то време најбрже средство комуникације био је коњ, а вести су путовале спорије него у античко доба. Након тродневног напорног путовања кроз блато и непогоде, Морзе је коначно стигао пред своју кућу. Тамо га је дочекао тајац. Лукреција не само да је преминула у најтежим мукама чекајући га већ је, због топлог времена, била и сахрањена.
Скрхан болом и усамљен, Морзе је донео одлуку која ће променити свет: Мора постојати начин да се порука пошаље брзином светлости.

Тајни партнер и прва порука из сенке

Одговор је дошао седам година касније, током прекоокеанског путовања бродом, где је чуо предавање о новооткривеном електромагнетизму. Морзеу се у глави склопила слика: ако струја може да путује тренутно кроз жицу, онда може пренети и сигнал. Напустио је сликарство и наредне године живео на хлебу и чају покушавајући да направи телеграф. Али сликар није знао ништа о механици – и ту на сцену ступа тајанствени партнер без кога азбука никада не би угледала светлост дана.
Када данас изговоримо Морзеова азбука, увек помислимо на Самјуела Морзеа. Међутим, историјска истина обавијена је велом неправде, тајних уговора и суровог брисања правог генија из историјских књига.
Морзеов први прототип био је смешан и неупотребљив – направљен од старог дрвеног рама за сликање, зупчаника из сата и гломазне оловке. Тада на сцену ступа Алфред Веил, млади, изузетно талентовани механичар. Зачаран идејом, Веил је уложио породични новац, конструисао брзи метални телеграфски тастер и, што је најважније – измислио комбинацију тачака и цртица!
Морзеова првобитна идеја била је да свака реч у речнику има свој број, што је захтевало огромне књиге и споро дешифровање. Веил је схватио да код мора ићи слово по слово. Отишао је у локалну штампарију у Њу Џерзију и питао словослагаче којих слова имају највише у кутијама. Када је видео да слова „Е” има највише, дао му је најједноставнији сигнал – једну једину тачку (.). Слово „Т”, друго по учесталости, добило је једну цртицу (-), док су ретка слова добила дуже комбинације.
Поред тога, док је Морзе инсистирао да машина пише по папирној траци, Веил је приметио да тастер при раду прави специфичан звук. Схватио је да људско ухо може да слуша и дешифрује поруку у реалном времену, чиме је створио препознатљиви звук телеграфа.
Ипак, превејани Морзе је уговором осигурао да се сви патенти и слава воде искључиво на његово име. Веил је до краја живота горко жалио што је потписао тај уговор, оставши потиснут у потпуну сенку.

Рат за патенте, шпијуни на жици и Линколново оружје

Након што су основни принципи усавршени, у причу се укључује и Влада САД. Конгрес је у најстрожој тајности одобрио 30.000 долара за прву линију од Вашингтона до Балтимора.
Прву жицу инжењери су закопали под земљу у оловним цевима, али је влага уништила изолацију. Суочен са потпуном пропашћу, Морзе је у ноћној акцији тајно ископао жице и подигао их на дрвене стубове поред пруге – тако су рођене прве телеграфске бандере у историји. Коначно, 24. маја 1844. године, послата је прва званична телеграфска порука: „Шта је то Бог створио?”
Успех телеграфа донео је Самјуелу Морзеу незапамћену похлепу ривала и дотад невиђени рат за патенте. Вредност информација преко ноћи је скочила до неба – ко је први имао вест о ценама памука, жита или злата, владао је берзом. Појавиле су се десетине дивљих компанија које су илегално секле жице на осамљеним местима, прикључивале преносиве тастере и пресретале берзанске и државне поруке. Тако је рођена телеграфска шпијунажа, а први „хакери” у историји носили су секире и телеграфске тастере у торбама.
Притиснут тужбама, Морзе је ушао у сурови правни рат који је стигао све до Врховног суда САД. На суђењима је потпуно негирао допринос Алфреда Веила и чувеног физичара Џозефа Хенрија. Године 1854. Врховни суд га је прогласио јединим проналазачем. Морзе је постао баснословно богат, али је иза себе оставио издане пријатеље и опустошене људске односе.
Своју прву праву војну примену телеграф је доживео у Америчком грађанском рату (1861–1865). Председник Абрахам Линколн био је први лидер у историји који је рат водио у реалном времену. Провођено је хиљаде миља телеграфских жица директно до линија фронта. Линколн је проводио дане и ноћи у телеграфској соби Министарства рата, шаљући наређења генералима и примајући извештаје са бојишта свега неколико минута након битке, што му је дало огромну стратешку предност над Југом.

Драматични позив у помоћ са Титаника

Технологија се развијала светлосном брзином. Након што је положен први трансатлантски кабл по дну океана, италијански проналазач Гуљелмо Маркони успео је да пренесе Морзеову азбуку бежично, преко радио-таласа. Убрзо је створен и универзални сигнал за помоћ: СОС (··· — — — ···), изабран због свог непогрешивог ритма који се лако препознавао кроз олују.
Најдраматичнији тренутак одиграо се у ноћи 14. априла 1912. године на Титанику. Када је гигантски брод ударио у ледени брег, телеграфисти Џек Филипс и Харолд Бриде остали су закључани у телеграфској соби. Док је хладна вода надирала у ходнике, из њихове кабине одјекивало је бесомучно и грозничаво куцање тастера: Погодили смо лед. Шаљемо СОС. Дођите одмах! Машинска сала се пуни водом.
Телеграфиста са оближњег путничког брода Карпатија случајно је остао крај апарата неколико минута дуже након што му се смена завршила, чуо очајнички позив и одмах алармирао капетана да окрене брод. Млади телеграфиста Филипс страдао је у леденој води Атлантика не испуштајући тастер из руку до последњег секунда, али су његови сигнали спасили 705 преживелих путника.

Телеграм који је променио ток историје

У Првом светском рату, Морзеова азбука престала је да буде само средство комуникације – постала је главно и најопасније војно оружје. Првог дана рата, Британци су извели муњевит и тајни удар: специјалним бродом за полагање каблова пресекли су све немачке подморске телеграфске каблове на дну Атлантика. Немачка је преко ноћи остала комуникационо изолована од остатка света и морала је да се ослони на шифроване радио-поруке које су путовале етром.
У дубокој тајности зграде британског Адмиралитета у Лондону основана је елитна група математичара и лингвиста за разбијање шифара – чувена Соба 40. Почетком 1917. године, они су пресрели телеграфску поруку немачког министра спољних послова Артура Цимермана упућену мексичкој влади. У њој је Немачка тајно понудила Мексику финансијски савез и војну помоћ да нападне САД и поврати територије Тексаса, Новог Мексика и Аризоне. Када су британски разбијачи кода дешифровали овај „Цимерманов телеграм” и тајно га предали Белој кући, бес америчке јавности био је толики да је председник Вилсон одмах објавио рат Немачкој. Један једини телеграфски импулс и пресретнута порука променили су комплетан ток светске историје.
Борба у етру заоштрила се у Другом светском рату. Нацистичка Немачка слала је телеграфске поруке подморницама шифроване помоћу машине „Енигма”, док су савезнички математичари на челу са Аланом Тјурингом у Блетчли парку даноноћно пресретали те сигнале како би спасили конвоје.
Ипак, најфасцинантнију тактику применили су Американци у борбама против Јапана на Пацифику. Знајући да Јапанци брзо разбијају стандардне војне кодове, војска је ангажовала припаднике индијанског племена Навахо. Ови храбри људи преносили су најстроже чуване заповести Морзеовим кодом, али изговаране и куцане на свом јединственом, матерњем језику који нема писмо. За војне појмове измислили су шифре: бомбардер је био „птица”, а бомба „јаје”. Јапански обавештајци остали су потпуно немоћни – до краја рата нису успели да дешифрују нити једну поруку послату овом методом.
Да је Морзеов код неуништив и у најсуровијим околностима, показао је и амерички пилот Џеремаја Дентон у Вијетнамском рату. Приморан да 1966. године наступи у пропагандној ТВ емисији под тортуром отмичара, Дентон је, правећи се да му сметају светла рефлектора, пред камерама грозничаво трептао капцима у Морзеовом коду. Аналитичари у САД дешифровали су његову поруку: исписао је реч Т-О-Р-Т-У-Р-Е (мучење) и тако први открио свету истину о поступању према заробљеницима.

Српски телеграфисти на Голготи и повратак у 21. век

Србија је међу првима у Европи препознала моћ ове технологије. Прва телеграфска линија пуштена је у рад 3. априла 1855. године на релацији Београд–Крагујевац, а убрзо је створена и званична српска ћирилична верзија Морзеове азбуке. Током трагичног повлачења преко Албанске голготе 1915. године, српски војни телеграфисти чинили су немогуће: расклопљене и гломазне телеграфске апарате и тешке батерије носили су на сопственим леђима преко завејаних планинских врхова. Захваљујући њиховој жртви, Врховна команда српске војске ниједног тренутка није изгубила везу са савезничким армијама у Европи.
Године су пролазиле, а нова дигитална ера потискивала је старе тастере.
Дана 31. јануара 1999. године, са француске обале послата је последња званична комерцијална телеграфска порука у историји:
Позивамо све. Ово је наш последњи крик пре нашег вечног ћутања.
Ипак, Морзеова азбука одбија да оде у историју. У данашњој ери у којој модеран хакерски напад или сателитски ометачи могу у једном секунду да угасе интернет, мобилне мреже и ГПС, највеће светске војне силе поново су уврстиле обуку из Морзеове азбуке у званичне програме својих морнарица и специјалних јединица.
Једноставан систем тачака и цртица не може се хаковати, не зависи од софтвера и функционише и на најпростијим радио-предајницима уз минималну енергију. Оно што је почело као лична трагедија усамљеног сликара који је закаснио на сахрану своје жене израсло је у изум који је повезао човечанство и показао се неуништивим и у 21. веку.