Када дете бира, а када одлучује родитељ?

"У сигурном односу са нама дете треба постепено да научи да може да поднесе фрустрацију и непријатност и да непријатно осећање само по себи није знак да нешто мора одмах да се промени" - пише Наташа Драгељевић, васпитачица и директорица ПУ "Мала школа" у Сремској Каменици

Родитељство данас можда никада није било тема о којој се више говори. Родитељима су доступни бројни садржаји, савети, едукације, различити васпитни приступи и „рецепти“ за готово сваку ситуацију са дететом. Ипак, чини се да их управо та количина информација понекад оставља још збуњенијим.

Како уважити дете, његове потребе, жеље и емоције, а ипак остати родитељ који води? Где престаје право детета да бира, а почиње одговорност одраслог да донесе одлуку?

Као неко ко више од двадесет година ради као васпитач, са децом, али и кроз саветодавни рад са родитељима у области родитељства, све чешће чујем једну реченицу:

„Али он не жели.“

Дете не жели да спава поподне. Не жели да иде у вртић. Не жели да легне у време које је родитељ одредио.

Дете свакако има право да нешто не жели. Али да ли то што дете нешто не жели аутоматски значи да о томе треба и да одлучује?

Зашто је родитељима данас толико тешко да поставе границу?

Мислим да се родитељи млађих генерација често налазе у некој врсти раскорака. Желе да имају близак однос са својом децом, да их чују, разумеју и уважавају, али истовремено нису сигурни како да задрже родитељски ауторитет.

Чини ми се да се и сама реч „ауторитет“ данас често доживљава негативно. Када кажем родитељу да је потребно да буде ауторитет свом детету, неретко имам утисак да то чује као: треба да будем строг, изричит, хладан или груб.

А ауторитет уопште не мора да изгледа тако.

Додатни проблем видим у огромној количини садржаја о родитељству којој смо данас изложени. Интернет је препун савета, предавања, радионица и различитих приступа, а иза њих не стоје увек људи са довољно стручног знања и практичног искуства у раду са децом и родитељима.

У тој поплави различитих порука родитељу постаје тешко да процени где је граница између уважавања детета и препуштања детету одлука за које оно развојно још није спремно.

Значи ли то да дете не треба да се пита?

Наравно да не.

У нашем вртићу негујемо приступ у којем дете видимо, чујемо и уважавамо као појединца. Али уважавати дете не значи допустити му све.

Дете има право на своју жељу, своје мишљење и своју емоцију. Потребно му је пружити могућност да бира и одлучује, јер на тај начин добија поруку да је важно, да га чујемо и да се и оно нешто пита.

Али избор треба да постоји тамо где је избор заиста могућ.

Постоје одлуке које дете од две, три или пет година развојно још није спремно да доноси и за које одговорност мора да остане на одраслом.

Да ли ће дете ићи у вртић није одлука детета. Ако му је поподневни одмор потребан и део његове дневне рутине, ни о томе не треба свакога дана преговарати. Исто важи и за време одласка на спавање.

Често чујем: „Али он једноставно не жели да заспи пре девет.“

Разумем. Не жели.

Али „не желим“ није исто што и „не морам“.

Када дете каже „не желим“, не морамо одмах ни да променимо одлуку ни да га убеђујемо да заправо жели. Понекад је довољно рећи: „Чујем да не желиш.“ Чути дете не значи променити одлуку.

Како детету дати могућност избора, а ипак задржати родитељску улогу?

Тако што ћемо му понудити избор унутар граница које смо ми, као одрасли, поставили.

Узмимо сасвим једноставан пример – облачење.

Желимо да дете одлучи шта ће сутра обући у вртић. Ако му само кажемо: „Шта желиш да обучеш?“, а напољу је зима, лако можемо доћи у ситуацију да дете изабере летњу сукњицу.

Тада ћемо прво понудити избор, а затим му га одузети реченицом: „Не, то не може.“

Много је једноставније да родитељ унапред одабере две или три комбинације које су одговарајуће и каже:

„Ево, можеш да бираш између ове три. Шта желиш сутра да обучеш?“

Дете тада заиста бира. Његов избор није привидан, али се одвија унутар безбедних и прихватљивих граница које је поставио родитељ.

На крају су задовољни и родитељ и дете. Родитељ зна да је дете адекватно обучено, а дете добија веома важну поруку:

„И ја се нешто питам.“

Шта када дете бурно реагује на одлуку родитеља?

Ту долазимо до можда најтежег дела – доследности.

Дешавало ми се да родитељ довезе дете испред вртића, а дете у колима направи толику драму да родитељ на крају одустане, окрене аутомобил и врати га кући.

Шта уместо тога? Не морате да убедите дете да престане да плаче пре него што наставите пут. Можете мирно рећи: „Видим да си љут и да ти се не иде. Можеш да будеш љут. Ипак идемо у вртић.“ И наставите даље, без нових објашњења, преговарања и покушаја да промените његово расположење.

Мислим да је то погрешна порука за дете.

Не зато што дете нема право да плаче. Има. Има право да буде љуто, тужно, незадовољно, да протестује и да јасно покаже да нешто не жели.

Проблем настаје када дете схвати да довољно снажном реакцијом може да промени одлуку одраслог.

 Ако родитељ једном каже да се иде у вртић, а након довољно плакања ипак одлучи да се иде кући, дете из тога може да научи: ако направим довољно велики притисак, граница ће се померити.

Деца ће границе испитивати. То је очекивано. Али одрасли су ти који одлучују да ли ће граница због тог притиска остати на свом месту.

Зар инсистирање да дете ипак оде у вртић није престрого?

Не мора да буде.

Управо ту долазимо до важне разлике између родитељског ауторитета и ауторитарног родитељства.

Бити ауторитет не значи бити хладан, изричит и груб.

Замислимо поново дете које стоји испред вртића и тог јутра не жели да уђе.

Родитељ може да му каже:

„Разумем да ти се данас не иде и да ти је тешко. Некада се ни мени не иде на посао, али посао је моја обавеза. Исто тако, данас је твоја обавеза да идеш у вртић. Доћи ћу по тебе чим завршим.“

Може да загрли дете, пољуби га, дозволи му да буде тужно, љуто или незадовољно и да своју емоцију покаже.

Али неће због те емоције променити одлуку.

Ауторитарни родитељ би могао да каже: „Не занима ме шта желиш“, „Престани да плачеш“ или „Биће тако зато што сам ја рекао“.

Родитељ који је ауторитет шаље сасвим другачију поруку:

„Видим како се осећаш. Важно ми је како се осећаш. Ту сам уз тебе док ти је тешко. Али одлука остаје иста.“

Детету, дакле, не морамо да укинемо емоцију да бисмо задржали границу.

Али зашто дете мора да ради нешто што му је непријатно?

Зато што је и то део живота за који га припремамо.

Већина родитеља нема луксуз да тог јутра једноставно одлучи да неће отићи на посао зато што дете не жели у вртић. Родитељ има своју обавезу, а у таквој породичној организацији и одлазак у вртић постаје део дететових обавеза.

И мислим да је важно да децу постепено припремамо за чињеницу да живот неће увек бити пријатан. Постојаће ствари које нам се не раде, места на која нам се тог дана не иде и обавезе које бисмо најрадије избегли – али ћемо их ипак извршити.

Родитељство, по мом мишљењу, није покушај да детету уклонимо сваку непријатност.

Напротив.

 У сигурном односу са нама дете треба постепено да научи да може да поднесе фрустрацију и непријатност и да непријатно осећање само по себи није знак да нешто мора одмах да се промени.

Шта је онда најважније да родитељ запамти?

Да буде јасан.

Да јасно и гласно каже шта очекује од детета. Да буде доследан ономе што је рекао и да не мења одлуку само зато што је дете извршило притисак.

То није лако. Деца умеју да буду веома упорна. Буниће се против граница, покушаваће да их помере, преговараће, плакати и љутити се.

Али то што се дете буни против границе не значи да му граница није потребна.

Напротив, јасне и предвидиве границе детету дају сигурност.

Детету треба могућност избора. Потребно му је да зна да га чујемо, видимо и уважавамо. Потребно му је и да сме да каже:

„Не желим.“

Али исто тако му је потребно да зна да постоје ситуације у којима ће родитељ одговорити:

„Разумем да не желиш. Ипак, ово је нешто што треба да урадимо.“

Јер уважавати дете не значи препустити му одговорност да води.

Доследност не значи да родитељ никада не сме да промени одлуку. Значи да је не мења само зато што дете довољно дуго или довољно гласно протестује. Ако одлуку променимо, важно је да је променимо зато што смо ми проценили да треба – а не зато што више не можемо да поднесемо дететово незадовољство. Корисно питање за родитеља у таквом тренутку је: „Мењам ли одлуку зато што мислим да треба – или зато што више не могу да слушам протест?“

Можемо бити нежни према детету, а чврсти у својој одлуци.

И можда управо у томе лежи суштина здравог родитељског ауторитета.

https://www.detinjarije.com/ali-on-ne-zeli-kada-dete-bira-a-kada-odlucuje-roditelj/