Децу треба да учимо да знак пажње не треба да бира дан, а поштовање ни датум ни род

Цртеж руже леп је у октобру једнако као у марту. Децу треба да учимо да знак пажње не треба да бира дан, а поштовање и уважавање индивидуалности ни датум ни род.

Дан жена. Одмалена, посебно кроз васпитно–образовни систем, деца се уче да тог дана треба указати пажњу драгим особама женског рода. Праве се ланчићи, цвеће и украси од папира, цртају се шарене пролећне честитке са мотивима ружа. Улице многих градова уочи тог дана дословце процветају. На сваком кораку су различити цветни аранжмани који претичу један другог у креативности са којом су припремљени, не би ли привукли што већи број купаца. У данашњици, путем друштвених мрежа и електронских медија, трговине се утркују која ће представити бољу понуду и убедити потенцијалне купце да је баш тај артикал идеалан поклон за драгу женску особу.

Деветог марта улице добијају свој уобичајени изглед без цветног шаренила, маркетинг се привремено притаји до наредног погодног тренутка и скрене свој курс, а прича о борби жена за њихова права остаје у сенци конзумеризма.

Образовање треба да буде одскочна даска критичком размишљању, а не систем за калупљење

Лепи поводи и догађаји добродошли су увек. Начин обележавања одређених празника је индивидуална, колико и ствар заједнице. Али, у том наслеђеном обрасцу понашања, конкретно уочи Дана жена, заборављамо да младим нараштајима пренесемо суштину.

Осми март треба да нас подсети на тренутак дизања гласа који је резултат освешћености, схватања и прихватања истине да женски род није мање вредан од мушког. Сви смо индивидуе са својим властитим афинитетима, потенцијалима и ограничењима сходно којима треба да налазимо своје позиције у свим сферама друштвеног живота, а не на основу родне припадности.

Овај датум обележава се више од једног века, а и даље сведочимо случајевима родне неравноправности – при наслеђивању, запошљавању, каријерном напредовању и, неизоставно је поменути нажалост, случајевима родно заснованог насиља. Сви примери из свакодневице указују на то да нешто не радимо како треба и да руже и парфеми који се деле тог дана не говоре у корист свега онога што Осми март треба да симболизује.

Да би дошло до суштинских промена у свакодневици, које не може донети испуњавање пуке форме током једног од 365 дана у години, децу треба да учимо да знак пажње не треба да бира дан, а поштовање ни датум ни род.

Ауторка: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња

извор