Јасеновац – покушај ревизије историје

Повреда истине

Јасеновац – покушај ревизије историје

Број 1091, Рубрика Поводи

Председник Израелске културне заједнице аустријских Јевреја Оскар Дојч оштро је осудио нови у низу покушаја порицања холокауста. „Хрватска није једина европска држава у којој је евидентан наставак монструозне праксе да се у складу са популистичким потребама доводи у питање постојање најјезивијег геноцида у историји човечанства“, рекао је он за „Политику“. Амбасада Србије у Загребу затражила је званичан став и коментар хрватских власти поводом овог случаја.

Шеф за односе са јавношћу Загребачке надбискупије Звонко Франц нагласио је у телефонском разговору за исти београдски лист да је сваки злочин, посебно геноцид, за осуду. При том је истакао да је надлежност његове надбискупије у овом случају ограничена.

У бечком Центру Симона Визентала истиче се да је широм света у порасту број „покушаја ревизије холокауста“, који се заснивају на покушају да се „парцијалним фактима“ докаже да су патње и број жртава нацистичког „Коначног решења јеврејског питања“ преувеличани. Тако се намеће закључак да је холокауст политички мотивисани мит победника, савезника у Другом светском рату. Посебно оштро саопштење издао је Маргелов институт из Загреба.

Саопштењем се огласио и председник Републике Хрватске Иво Јосиповић; у њему се каже да се „у Јасеновцу заиста догодио холокауст над Јеврејима, геноцид над Србима и Ромима, те стравични злочини према Хрватима неистомишљеницима режима, припадницима антифашистичког и комунистичког покрета, симпатизерима Народноослободилачког покрета и многим слободољубивим грађанима који су се одупирали усташко-фашистичком режиму“.

Директор јерусалимског Центра Симона Визентала Ефраим Зуроф рекао је да хрватски историчар и римокатолички свештеник Стјепан Разум својим нечувеним изјавама жели да преправи историју Другог светског рата и негира злочине које су починиле усташе.

У саопштењу које је историчар холокауста Ефраим Зуроф, директор центра, потом издао, напомиње се да покушаји поновног писања историје Другог светског рата у Хрватској путем порицања и заташкавања ужасних усташких злочина не могу бити толерисани, а недопустиви су када долазе од истакнутих црквених великодостојника.

„Позивамо руководство Римокатоличке цркве у Хрватској да одмах разреши дужности Стјепана Разума са његовог важног положаја у Црквеном архиву и недвосмислено осуди његове нечувене и срамне коментаре, који не само да су неопростива увреда жртвама Јасеновца, њиховим потомцима и свим поштеним Хрватима, него и настоје да пруже сасвим лажну слику ужасних злочина које су усташе починиле над Србима, хрватским антифашистима, Јеврејима и Ромима током своје крваве владавине у Независној Држави Хрватској. Усташки злочини никада не могу бити избрисани и апологете сличне Павелићу и његовим следбеницима су срамота за демократску Хрватску која тежи да уђе у Европску унију“ – истиче се у саопштењу Центра.

О. С.

--------------------------

ПОРИЦАЊЕ ГЕНОЦИДА И ХОЛОКАУСТА У ЈАСЕНОВЦУ

Најновији случај порицања геноцида и холокауста у Јасеновцу који је недавно узбуркао јавност на подручју бивше Југославије део је ширег покушаја ревизије истине о Другом светском рату, који је за своју носећу институцију имао амерички Институт за ревизију историје. Свој врхунац овај покрет је имао за време суђења британском историчару Дејвид Ирвингу 2000. године, након чије осуде је порицање холокауста почело осетно да јењава. Специфичност бивше Југославије представља то што, са једне стране, јавност није упозната са овим чињеницама те са друге што су веома значајну улогу у ревизионистичком процесу имали хрватска римокатоличка црква и држава.Да није тако, не би било могуће да се пре неколико година у „Гласу Концила“ месецима објављује фељтон са тезом да је покољ у глинској цркви – измишљен или да Стјепан Разум изјављује да је и Јасеновац – мит.

Оно што забрињава, а што се покушава бацити у сенку буком око оваквих изјава каква је Разумова, јесте чињеница да је страдање на подручју бивше Југославије у Другом светском рату веома лоше истражено, те да на истом простору осим београдског Музеја жртава геноцида не постоји ни једна научна институција која се бави овим проблемом. И сам Музеј жртава геноцида је од власти Србије занемарена институција, што је срамота имајући на уму квалитет и изванредну међународну репутацију његовог рада.

Док су остали европски народи неколико година после Другог светског рата донели процене броја жртава а потом основали институције које су неколико деценија истраживале чињенице да би отприлике крајем осамдесетих дошле до коначних процена (број жртава Аушвица је са послератних процена од четири милиона данас сведен на 1,1–1,5 милион, нпр., али било је случајева где су резултати дали веће бројеве од послератних процена), у социјалистичкој Југославији је истраживање жртава било онемогућавано или спутавано, да би Музеј жртава геноцида био формиран тек 1992. године. Парадигматично, глас овог Музеја се не чује у препиркама о бројевима, највише зато што се тамо сматра да је доћи до идентитета једне, до сада непознате жртве, важније од коришћења оскудних ресурса у бесплодне полемике.

Стога, колико год је неморално порицати, манипулисати, умањивати (или увећавати) жртве Другог светског рата, неморално је и прећуткивати да нам умногоме недостају основне истине о њима, и да те истине неће бити све док повиком на ревизионисте између осталог скривамо и сопствени нерад. Када би уместо сваког интервјуа и изјаве по медијима о броју јасеновачких жртава од рата до данас имали по једно име јасеновачке жртве, вероватно би све те полемике биле немогуће јер бисмо знали прецизну и непорециву истину.

+Јован, Епископ липљански,

Координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора

Извор: Православље