Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Pravoslavlje'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније Анастасије, како преноси грчки сајт Ромфеа, поново се огласио поводом Украјинског питања. ''Од почетка црквене кризе у Украјини, ми смо усмено и писмено указивали да се црквени раздори и расколи не лече временом. Напротив, оно их продубљује их и учвршћује. Недавна одлука Московске патријаршије о оснивању егзархата на афричком континенту потврђује првобитну бојазан. Упоредо са раздором између милиона украјинских православаца, ствара се нови јаз на осетљивом афричком континенту, где се последњих деценија развија православна инострана мисионарска активност. У афричким земљама одавно су успостављене различите хришћанске деноминације, као и експанзионистички ислам. Обичне Африканце ће од сада две Православне Патријаршије позивати да дођу у Православље, а да се међусобно не причешћују. Саблазан и слабљење православног сведочанства овом делатношћу поделе је очигледна. Ово је болан развој догађаја. Тврдња да у православљу нема раскола, већ једноставно неслагања личи на теорију да нема корона вируса. Раскол, са разним мутацијама, је очигледан и хитно треба тражити лека и употребу вакцине, коју је апостолско предање дефинисало - помирење. У новембру 2019. упутили смо свим православним Црквама текст – који је такође објављен у штампи – „Апел-молитва за превазилажење црквене поларизације“, у којем смо истакли апсолутни приоритет - јединство, потребу да се користити дијалог, избегавање етно-расних група и хитно активирање принципа Синодалности, на који се Православна Црква ослањала (кроз своју историју). Јасно смо ставили до знања да „сједињени у Духу Светом, уз узајамно поштовање треба да пронађемо мирно решење, имамо могућност да дођемо до решења које би било општеприхваћено од целе Православне Цркве“. Овај апел и данас је апсолутно актуелан.'' (Цео текст из 2019. на грчком, у извору на крају текста). У тексту апела, како преноси грчки сајт Ромфеа, наводи се, између осталог и следеће: ''О украјинском црквеном питању се већ месецима много пише и говори. „Ништа тако Бога не раздражује као кад се Црква подели“. Дакле, важност јединства Цркве је пре свега и изнад свега. Црквени догађаји у протеклој години створили су нову реалност, уз очигледну умешаност геополитичких интереса. Уступак аутокефалности Православној Цркви Украјине (ПЦУ) није донео жељено јединство православних, нити мир, као што се дешавало са свим претходним доделама аутокефалности. Поделе су се прошириле и на друге области и на православни свет уопште. Десетине милиона православаца прекинуло је евхаристијску заједницу са Васељенском патријаршијом, Александријском патријаршијом и Црквом у Грчкој. Уосталом, питање ваљаности хиротонија које је извршио самозвани „патријарх“ господин Филарет, док је био рашчињен и анатемисан, и даље остаје. Болне последице добро су познате не само у православним круговима, већ у целом хришћанском свету. У већини православних цркава тренутно влада узнемирујућа тишина, а политички притисци на обе стране нарушавају духовни престиж Православне цркве. Вређање оних који износе другачија мишљења и истовремено ласкање онима који их подржавају, деградира православни дијалог у критичном тренутку за православље. Неки црквени кругови изражавају очекивање да ће мало-помало све православне цркве признати ПЦУ. Као резултат етно-расне поделе (на Грке, Словене и оне који желе хармоничне односе са свима), поништава се вишенационални и мултикултурални карактер Православља и његова универзалност. Сада је хитно потребно тражити начине да се превазиђе црквена поларизација. Да би се ухватили у коштац са разним сукобима у свету, први корак је деескалација. Широко је прихваћено и често се понавља на међународном нивоу да се тензије могу ријешити само кроз озбиљан дијалог. Тражимо што пре комуникацију и размену креативних предлога између кључних актера кризе. У православној цркви постоје људи који могу допринети да се консултације одмах почну. Решења постоје. Бог ће нас просветлити да их идентификујемо. Решења се, наравно, неће постићи разменом увредљивих и претећих текстова или ванцрквеним интервенцијама, нити се могу наметати једнострано или аутоматски током времена. Свако одлагање погоршава већ болну ситуацију. А ако се „на крају“, „у будућности“, нађе решење, у историји Православља ће се већ нагомилати многе непријатне странице. Основно начело синодалности, на коме се током времена заснивао курс Православне Цркве, једино може коначно отворити пут за решење постојеће кризе. Сабрани у Духу Светом, уз узајамно поштовање и са јединим циљем проналажења мирног решења, имамо прилику да дођемо до решења које ће бити општеприхваћено од целе Православне Цркве. Све док се коришћење Синода на свеправославном нивоу одлаже, мултилатералне поделе у Православној Васељени постаће још опасније. Данашња технологија појачава буку, конфузију и немир међу православнима и на крају смањује кредибилитет православља у савременом свету. Иницијатива за третман нове стварности несумњиво припада Васељенској патријаршији. Али све аутокефалне цркве, сви православни без изузетка, имају одговорност да допринесу помирењу. Крећући се на тај начин, православље ће потврдити своју духовну способност да ''исцели ране'' (раскола прим. аут.), вођено Речју Божијом и силом Светог Духа - потврђујући истину да је она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која има Христа, оваплоћеног Сина Божијег, за њену Главу. Извор: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/47813-arxiepiskopos-anastasios-to-rigma-apo-tin-oukrania-stin-afriki
  2. This inaugural video of The Academy of St Juliana focuses on the history of Orthodoxy in the British Isles and the role of the liturgical arts in the renewal of the spiritual and cultural life of the community and the nation. This video features interviews with: Archimandrite Philip of the Monastery of St Antony and St Cuthbert Fr Stephen Maxfield of The Greek Orthodox Church of the Holy Fathers of Nicaea, Shrewsbury Aidan Hart, renowned iconographer, artist and writer. The Academy of St Juliana is intended to be a centre for culture and education in the heart of Shrewsbury, UK. If you would like to participate and support the project and to follow the work to create a hub of culture in the heart of the UK contact: [email protected] "We are are not the first (Orthodox) people here, not the first Orthodox Christians here at all... we have an enormous number of previous witnesses of the resurrection (of Christ)" - Archimandrite Philip
  3. Mislim da bi neki ateista ovo trebao da pročita za 21 vijek. A i neki bogoslov ako ima sugestiju. Jer ateizam koji negira dokaz božijeg postojanja i božiju kaznu koja se vidi zbog rodoskrnavljenja, ipak pada na koljena. Uloga sveštenika u društvo iz jednog ugla tradicije kod nas na primorje sveštenik je po pričama starih kod nas vazda bio ugledan čovjek koji ima privatni poso pored primanja u službi crkve, nosio uniformu samo u hram ili na sahranu. a ovi kojima su sveštenici pomagali posebno, su ljudi koji su naslijedili rodoslov sa rodoskrnavljenjem, oni su se odricali imovine i radili na ovaploćenju logosa ili bi pošli u manastiire možda. migrirali neđe... A danas bi takvi da budu bogataši a popovima ili crkvi da zabrane da rade, zarade, i posjedju imovinu. to je tačno ono što je hristos predvidio. velika je opomena to što su hrista ubili. svaki put kada neki narod izgubi rodoslov, njegova egzistencija u svijetu oboženih je dovedena u pitanje. Hrista su osudili pa ubili oni koje je iritirao i otkrio da se lažno predstavljaju kao nasljednici mojsijevog zakona i što reče hristos. mogu da hule na oca i sina, ali neoprostivo je protiv duha svetog hulit jer ta hula na duh života je malo poslije hrista, bacila izrael u ropstvo kako biblija i upozorava a sa njima u ropstvo su i mrtvaci šetali i ustali na same jevreje da im pojedu zdrave loze. Tabloidima, skepticima, laicima je zajedničko da, ne-biti bludnik znači da pop živi u siromaštvo, da ostali slijede taj primjer. A u prošlosti moga đeda i prađeda pa ostalih, to znači da roditelj uči dijete svoje da neće za početak spopadat tokom i nakon adolestencije i kasnije, svoje krvne srodnike drugog pola tokom stvaranja tih važnih prvih društvenih veza budućeg čovjeka. ako je osoba rođena od roditelja koji su prekršili ta osnovna pravila. onda često inteligencija nije kako treba kao ni duševno stanje. najveća zabluda o kojoj se uopšte ne govori je ona koju je ateizam iz 20 vijeka donio sa ubjeđenjem da ljudi mogu da oduzmu nekoj zdravoj porodičnoj lozi jednu granu života. jer vjeruju da ako se njihove loze pomiješaju mogu dobit iscjeljenje potomstva. koliko je to pošteno izvedeno govori sama činjenica da je nekome trebalo da spali crkve sa rodoslovima ili samo crkvene knjige koje su neki sveštenici čuvali životima od komunista i sličnih reformatora. a ideja nije doživjela uspjeh jer je rodoskrnavljenje nasledno stanje na nivo dnk i zahtijeva posebni crkveni život. danas je zabranjeno genetsko liječenje posljedica incesta na nivo dnk. kome ta problematika nije jasna. teško će kao ateista shvatit pravoslavnu tradiciju i ulogu nekad vjere danas naučno dokazang načina živta. Nama srbima niko ne provjerava krvne veze prije braka, niko ne provjerava jeli partener osoba sa lažnim identitetom... iako partije političke jako dobro znaju kad treba obići glasače... zakon u srbiji danas dozvoljava brak rođaka što zdravstveni radnici kroz sugestije pokušavaju da promijene odavno. jedino crkva ima ranije kompletan a danas donekle uvid u krvno srodstvo svojih vjernika. mene je ovako đede naučio i ne znam jeli prećerivao možda, ali ostavo mi je rodoslov. zabranjeno je 9 koljena. a tu spada svaka kuća odakle je došla nevjesta i udala se za nekog od mojih direktnih muških predaka 8 koljena iza mene. takođe i kuće u koje se udaju sestre od mojih predaka 8 koljena iza mene. a grananje loze 4 koljena se gleda ako je recimo moja prababa imala sestru koja se neđe udala pa tu kuću izbjegavam. vidim da crkva neki sistem meni lično nerazuman koristi u svoj zakon o braku. takođe mi se čini da se toleriše ono što nije srpska pravoslavna tradicija. nego neki sistemi đe se toleriše rodoskrnavljenje kao kod ne-srpskih naroda... skeptici najčešće kažu da da hrist nije vaskrso i otišo na nebesa jer to nije moguće. mislim, ako neko ima jasnije tumačenje super, ja sam ovo čuo od starijih pravoslavaca koji nijesu išli u partiju... odprilike se kaže da hrist propovjeda svoje stradanje, uz šta kaže da će doći u dugom tijelu kao prosjak. ali ga mnogi neće poznat. nema razloga da sumljamo da se to nije ispunilo i da taj hrist nije došao i bio prisutan tokom posmrtne kremacije raspetog hrista. da nije tako, mi bi imali neki spomen grob srba iz doba nemanjića ili prije nemanjića kad su svi bili hrišćani ili neke hrišćanske sekte... ako je nečiji spomenik pronađen, to je sveštenik ili monah poneki. tek car dušan zabranjuje u odredbi 20 njegovog zakona, srbima da spaljuju tijela preminulih i sveštenicima da dolaze na kremacije, traži da ih ostave u grobove. znači ako se hrist vazino na nebesa, to je posmrtnom kremacijom jer prah ide prahu na zemlji a na nebo ode ostatak. za manje obrazovane. posotji primjer gamalijela rabina, koji je bio učitelj apostola pavla. nakon smrti on je kremiran počasno. ođe ima poziva na članke, citate iz biblije i sl. na toj temi kremacije i vaznesenja na nebesa kremacijom uglednih učitelja i sveštenika kod jevreja. http://www.jewishencyclopedia.com/articles/4740-cremation danas mladi srbin ili srpkinja iz laičke pravoslavne porodice i jugoslavije ulazi u crkvu, nemamo rodoslov baš svaki sačuvan. mi samo jednu crkvu srpsku imamo đe su komunisti rekli da svi imaju prava u njoj bez zabrane na brak i krštenja iako možda nijesu srbi ne u nacionalističkom smislu nego u smislu hrišćanske tradicije predaka koju smo mi srbi imali prije primanja hrišćanstva kao kulturu naroda. Uz to je NATO nakon što su komunisti reformisali zakon o braku, doveo lgbt koji imaju želju da budu dio crkve i pravoslavlja na neke čudne načine a ne kao vjernici što mogu da budu sigurno... I ostalo je bukvalno da reformišu Hrista pa od njega naprave nekog Sina Božijeg koji zagovara rodoskrnavljenje kao restart duše od grijeha predaka. ja se nadam da će ateista tj. skeptik 21 vijeka, više bit zainteresovan za upoznavanje Pravoslavlja, kroz čuvanje svog tijela kao hrama božijeg, naspram ateiste iz 19 i 20 vijeka. ne može niko negirat da živimo u doba kada je pravoslavna vjera dokazana. medicina je dokazala da rodoskrnavljenje nije dobro za razliku od ranijih vjerovanja Čarlska Darvina, Alberta Ajnštajna i drugih koji su rodoskrnavili u to doba osvete evropskih feudalaca koji su vladali evropom i amerikom a živjeli u rodoskrnavljenje. Ja mislim da je hitler najbolji primjer surovosti i poslijedica uspješnog rodoskrnavljenja po Darvinovom receptu u situaciji đe ujak Alojz oženi sestričnu Klaru koja mu je bila i sluškinja. čak je smiješno da je Alojzova sestra koja je rodila klaru bila u braku sa čovjekom koji se zvao Johann Baptist Polzl.
  4. Неуроза није једина последица неуротског конфликта. Друга последица која није ништа мање опасна и страшна су разна телесна оболења. Ове чињенице познате су одавно. „Лава“ нерава „бичује“ крвне судове и бронхије, продире у желудац, у дванаестопалачно црево или попут „челичне песнице“ стеже срце. Научници су издвојили посебну групу оболења, која настају на нервној бази. Ова оболења почели су да називају психосоматска, јер једну од главних улога у њиховом настанку играју нервни фактори. Уобичајено у ову групу оболења спадају чир на желуцу и дванаестопалачном цреву, хипертонија, исхемијска болест срца и бронхијална астма. У последње време се, не без основа овим оболењима придружују и улцерозни колитис, тиреотоксикоза, миом материце, реуматоидни артритис и низ других болести. Данас је познато да је око 80% свих болести на овај или онај начин повезано са овим или оним поремећајем психе.
  5. Pomaže Bog svima. Novi sam na forumu i imam pitanje. Zašto se dozvoljava ružan rečnik i omalovažavanje Mitropolita Amfilohija u najtežem momentu njegove službe? Malo je reći da su učesnici koji pljuju po Mitropolitu notorne lude i ljudi sa dijagnozom. Ali za Boga miloga jesu li vam i administratori ludi ili potkupljeni?????
  6. Migranti Muhamed i njegova supruga Atusa iz Irana, koji borave u Centru za azil u Banji Koviljači, početkom godine su u crkvi Pokrova presvete Bogorodice u Loznici uzeli pravoslavnu vjeru i dobili imena Mihailo i Teodora. A dok čekaju završetak procesa za dobijanje azila u Srbiji, 9. decembra u Beogradu održaće prvu izložbu zajedničkih slika i rukotvorina. U sobi od samo pet kvadrata nalazi se privremni dom, ali i mali atelje Muhameda i Atuse, odnosno Mihaila i Teodore. Slikanjem i bakrorezom, kažu, pokušavaju da se osjete korisnim, ali i da prekrate vreme koje provode u Centru za azil, pričaju za RTS. "Slikanjem i kaligrafijom bavim se još od detinjstva. Slikam motive iz persijske poezije, koja je veoma važna za naš narod, i na taj način pokušavam da napravim vezu između Irana i Srbije. Na mojim slikama nalaze se i konji, koji su moja velika ljubav, jer sam bio prvak u jahanju, ali i portreti žena koje simbolišu lepotu", kaže Muhamed, odnosno Mihailo, iz Irana. Mihailo i Teodora ne žele da odu u zemlje zapada, već svoju budućnost vide u Srbiji. Oboje su visokoobrazovani, a Mihailo je u Iranu radio kao istoričar umjetnosti i arheolog. U Srbiji borave već više od godinu dana, a 10. decembra obilježiće i krsnu slavu – svetog Jakova Persijanca. "Mislim da je Srbija sigurna i lepa zemlja. Volim vaš narod, veoma ste ljubazni i prijateljski nastrojeni. Stekao sam mnogo prijatelja ovde i mogu reći da se osećam kao kod kuće", navodi Mihailo za "RTS". "Zatražili smo dozvolu za azil u Srbiji i ukoliko je dobijemo, planiramo život van azila, svoj dom i porodicu. Nastavićemo da se bavimo umetnošću, i da pokušamo da srpskom narodu približimo kulturu Irana", ističe Atusa, odnosno Teodora. Mihailove slike i Teodorini bakrorezi biće izloženi u Matici iseljinika i Srba u regionu u Beogradu. Pomoć oko organizacije, ali i nabavke materijala dobili su od Komesarijata za izbjeglice, organizacije IOS, i Centra za azil u Banji Koviljači. Migranti Muhamed i Atusa prešli na pravoslavlje MONDO.BA Migranti Muhamed i njegova supruga Atusa iz Irana, koji borave u Centru za azil u Banji Koviljači, početkom godine...
  7. Pozdrav, Ima pitanje, ako može neko upućeniji da mi objasni malo stvari. Naime, čitao sam pre neki dan esej naše braće iz Hrvatske na njihovom sajtu Upoznaj Pravoslavlje. Tamo je katolicima objašnjena specifika pravoslavlja, ali je navedeno nešto što me je zbunilo. Naime, piše kako je ideal teženja ka oboženju čoveka monaški život, iz koga ostali laici primimo neke vrste "pravila" i svetonazor - post, asketizam itd. sve u cilju odbacivanja svetovnog kako bi se sjedinili sa Bogom, jer sve što je na zemlji je posledica naše pale prirode i pada zbog izvornog greha. Takođe, piše o uklanjanju svoje volje zbog volje bližnjeg (tako nekako, meni se činilo kao preveliki naklon revnosti i krotkosti u preteranom smislu). Ali ovako - ja volim planine. Volim dobru muziku, hranu, sitne hedonističke užitke. Više od ma kog Boga volim svoje dete i porodicu. Nema razloga u kojem se ne bi za svoje dete pekao na tihoj vatri celu večnost, bez razmišljanja. Volim putovanja. Volim ... ... život. Volim život na ovoj zemlji i u svom domu. Jednostavno, imam strast do života. Znači, pečen.
  8. Značajne razlike u odnosu prema religiji, istopolnim brakovima i pravu na abortus održavaju gvozdenu zastavu između istoka i zapada Srbija iskazuje veći stepen tolerancije prema Jevrejima i muslimanima od većine zemalja centralnog i istočnog bloka Značaj religije kao dela nacionalnog identiteta stavlja Srbiju visoko na listu zemalja koje iskazuju nacionalističke, konzervativne i desničarske stavove u ovom istraživanju Čak 78 odsto Srba smatra da biti pravoslavac znači – biti „pravi“ Srbin Srbija se nalazi na 6. mestu po broju onih koji ne podržavaju brakove gejeva i lezbejki sa 83 odsto građana protiv, na listi od 34 države Iako postoje izuzeci, generalno, centralni i istočni Evropljani su skloniji da kažu da je njihova kultura superiorna Među prvima u „podeljenoj“ Evropi po stepenu kulturološkog šovinizma, ubeđeni da su superiorna nacija dok je pravoslavlje za većinu neizostavni deo nacionalnog indetiteta, Srbi pokazuju nešto manje netolerancije prema muslimanima i Jevrejima nego što bi se to očekivalo, ali dalje sa značajnim otporom prema istopolnim brakovima. Ovo su rezultati obimnog istraživanja stavova i vrednosti stanovnika cele Evrope koje je između, ostalog, pokazalo da podela na istok i zapad na starom kontinentu u kulturološkom smislu još uvek nije prevaziđena. Gvozdena zastava koja je nekada delila Evropu možda je davno srušena, ali kontinent je i danas podeljen izraženim razlikama u stavovima javnog mnjenja o religiji, manjinama, i društvenim pitanjima kao što su istopolni brakovi i pravo na abortus. U poređenju sa zapadnim Evropljanima, manji broj stanovnika Centralne i Istočne Evrope bi prihvatio muslimane i Jevreje kao deo svoje porodice ili komšiluka, podržali pravo stupanja u brak za gejeve i lezbejke ili dopustili da definicija nacionalnosti uključi i ljude rođene van njihove države. Podaci o ovim razlikama rezultat su niza istraživanja koje je sproveo „Pew Research Center“ iz Sjedinjenih Američkih Država između 2015. i 2017. godine na skoro 56.000 odraslih (starosti od 18 i više godina) u 34 države Zapadne, Centralne i Istočne Evrope. Razlike nastavljaju da dele kontinent više decenija nakon što je Evropska unija počela da se širi i van svojih zapadnoevropskih korena kako bi obuhvatila, između ostalog, centralnoevropske zemlje poput Poljske i Mađarske i baltičke države Estonije, Letonije i Litvanije. Podeljenost kontinenta u stavovima i vrednostima može biti ekstremna u nekim slučajevima. Na primer, u skoro svakoj anketiranoj zemlji u Centralnoj i Istočnoj Evropi manje od polovine odraslih kaže da bi bili spremni da prihvate muslimane kao deo svoje porodice. Sa druge strane, u gotovo svakoj zapadnoevropskoj zemlji koja je bila ispitana više od polovine njih je izjavilo da će prihvatiti muslimana u porodicu. Slična podela se javlja između Centralne/Istočne Evrope i zapadne Evrope u pogledu prihvatanja Jevreja. Posebno pitanje odnosilo se na prihvatanje muslimana u komšiluku i neposrednom okruženju, ali i tu su zapadni Evropljani pokazali veći stepen tolerancije. Na primer, 83 odsto Finaca kaže da bi bili spremni da prihvate muslimane kao susede, u poređenju sa 55 odsto Ukrajinaca. I mada je po pitanju prihvatanja Jevreja u naseljima podela manje oštra, zapadni Evropljani češće izražavaju pozitivan stav. Po pitanju odnosa prema muslimanima i Jevrejima, Srbija se nalazi negde na sredini evropske lestivce, odnosno jedna je od zemalja centralnog i istočnog bloka koje iskazuju veći stepen tolerancije. Među ispitanima, 43 odsto Srba izjasnilo se da bi prihvatilo muslimana u svojoj porodici, dok je prema Jevrejima pozitivniji odnos – 61 odsto građana Srbije ne bi smetalo da Jevreji budu deo njihove familije. Srbija se ujedno nalazi i na središnjem mestu među zemljama zapadnog Balkana koje su ušle u istraživanje – manji procenat tolerancije je u Bosni i Hercegovini a veći u Hrvatskoj. Najveći otpor po pitanju ovih razlika iskazuju Jermeni, koji istorijski imaju možda i najveći otklon od muslimana, te je svega 7 odsto građana Jermenije reklo da bi prihvatilo muslimana kao člana svoje porodice, a prema Jevrejima ovaj procenat raste na nešto većih 28 odsto. Primer ekstremne razlike u ovim stavovima nalazi se na drugom kraju lestvice u, prema istraživanjima, najtolerantnijoj Holandiji. Čak 88 odsto Holanđana nema ništa protiv da neko od članova njihove porodice bude muslimanske veroispovesti a 96 odsto građana ove zemlje Zapadne Evrope prigrlilo bi i nekog Jevrejina kao deo svoje porodice. Značaj religije kao dela nacionalnog identiteta stavlja Srbiju visoko na listu zemalja koje iskazuju nacionalističke, konzervativne i desničarske stavove u ovom istraživanju. Za razliku od, po pitanju religije liberalniju i sekularnu Zapadnu Evropu, anketirani Srbi većinom su izrazili da je pripadanje određenoj verskoj zajednici – konkretno pravoslavnom hrišćanstvu, neophodan preduslov da bi se neko smatrao „pravim“ Srbinom. Čak 78 odsto Srba smatra da biti pravoslavac znači – biti „pravi“ Srbin. To nas stavlja na treće mesto na listi država Evrope koje imaju nizak prag tolerancije prema drugim religijama. Stavovi prema verskim manjinama u regionu idu ruku pod ruku sa različitim konceptima nacionalnog identiteta. Kada su bile u sferi uticaja Sovjetskog Saveza, mnoge zemlje Centralne i Istočne Evrope su zvanično držale religiju izvan javnog života. Ali danas, za većinu ljudi koji žive u bivšem istočnom bloku, biti hrišćanin (bilo katolički ili pravoslavni) važna je komponenta njihovog nacionalnog identiteta. Nasuprot tome, u Zapadnoj Evropi većina ljudi ne smatra da je religija glavni deo njihovog nacionalnog identiteta. U Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, većina kaže da nije važno biti hrišćanin da bi bili istinski Francuzi ili istinski Britanci. Oštra podela između Istoka i Zapada vidljiva je na još jednoj komponenti nacionalizma – kulturološki šovinizam. Ankete su pitale ispitanike širom kontinenta da li se slažu sa izjavom: „Naši ljudi nisu savršeni, ali naša kultura je superiornija od drugih.“ Iako postoje izuzeci, generalno centralni i istočni Evropljani su skloniji da kažu da je njihova kultura superiorna. Osam zemalja u kojima je ovaj stav najviše zastupljen su geografski na istoku: Grčka, Gruzija, Jermenija, Bugarska, Rusija, Bosna, Rumunija i Srbija. Čak 65 odsto Srba smatra da je njihova nacija bolja i važnija od drugih. To isto, u sličnom procentu, za svoje nacije misle i stanovnici susednih zemalja – Bosne, Rumunije, Bugarske, dok su Grci najekstremniji. Nešto umereniji u regionu su jedino Hrvati gde 44 odsto građana veruje u superiornost njihove nacije. Ljudi u Centralnoj i Istočnoj Evropi su takođe skloniji da kažu da je za deljenje istog nacionalnog indentiteta važno da su ljudi rođeni u istoj zemlji i da imaju porodično poreklo odatle. Kada se posmatraju zajedno, ova i druga pitanja o nacionalnom identitetu, verskim manjinama i kulturnoj superiornosti ukazuju na značajnu podeljenost Evrope, s visokim nivoom religijskog nacionalizma na Istoku i većom otvorenošću prema multikulturalizmu na Zapadu. Ostala ključna društvena pitanja ukazuju na dalje produbljivanje „vrednosnog jaza“ između Istoka i Zapada - u pogledu istopolnih brakova i prava na abortus. Većina Evropljana iz centralnog i istočnog bloka protivi se istopolnim brakovima, a Srbija se nalazi na 6. mestu po broju onih koji ne podržavaju brakove gejeva i lezbejki sa 83 odsto građana protiv, na listi od 34 države. Po pitanju legalizacije abortusa, Srbi su se izjasnili kao nešto liberalniji, te je njih 63 odsto reklo da podržava da abortus bude zakonsko pravo žene. Oko ovog pitanja nema većih razlika između Zapadne i Istočne Evrope – većina građana, sa manjim razlikama u procentima, zalaže se za pravo na abortus. Dodatne analize istraživanja pokazuju da čak i među mlađom populacijom u istočnom bloku Evrope – stavovi ne postaju liberalniji ni tolerantniji. Njihov odnos prema pitanjima istopolnih brakova i prava na abortus podudara se sa starijim ispitanicima u njihovim državama. Aleksandra POPOVIĆ
  9. Pomaze Bog, braco i sestre. Nazalost, ponovo smo svedoci manipulacije nad nasim narodom. Udaljavanjem od vaskrsloga Gospoda gubimo i njegovu blagodat. Crkva je jedna. Isus Hristos ima samo jednu nevestu. Crkva, Hristovo telo, ima samo jednu glavu - Isusa Hrista. Sva vlast i upravljanje crkvom pripada Hristu i dolazi od njega. Sistem, koji na bilo koji način uklanja ovaj Božiji red, te stvara neki hijerarhijski red koji uvodi neprestane novotarije , ne služi Božijoj zamisli i nameri sa crkvom. Zato se molimo za naseg patrijarha i nekolicinu nasih vladika da dostignu to BOGOPOUZDANJE koje im ne dostaje u pravilnom ispovedanju vere Hriscanske. Dobro znamo kakve trenutne stavove zauzimaju. Ne skrnavimo ono sto nam je Bog dao. Nas Spasitelj se radi toga i pojavio i objasnio da je pozrtvovanje za druge u smernosti, ljubavi i dobroti. To je jedna od najvećih vrlina sa kojom oponasamo Boga. Po pravoslavnom hriscanskom zakonu covek kada predaje svoju dusu Bogu niti se kremira niti secira (skrnavi). Najbolji lek je vera u vaskrsloga Gospoda. Kako rece Isus da imamo vere kao zrno graska mogli bismo citava brda da pomeramo. Okrenimo se Bogu, molitvi, postu i pricescu. Ustanimo protiv naseg najveceg neprijatelja - zla u nasim sopstvenim srcima. Kada svoja sopstvena srca budemo ocistili, kada sami budemo dobili moc i silu ljubavi Bozije tada cemo promeniti zabludelu novonastalu struju i u svom narodu i u celom svetskom poretku. S' verom u Boga
  10. Danas mnogi sa setom gledaju na komunistička vremena u SSSR-u i Jugoslaviji. Školstvo i zdravstvo su ono vreme napredovali kao nikada do tada, vladala je socijalna sigurnost, bilo je mnogo manje kriminala. Ali, crkva je bila progonjena. Odlomak iz knjige Timotija Vera, episkopa Kalista: Oni koji me žele vidjeti, trpjet će nevolje i očaj. Barnabina poslanica 7, 2 »NAPAD NA NEBO« Od listopada 1917., kad su boljševici preuzeli vlast pa sve do otprilike 1988., kad su ruski kršćani slavili tisućitu obljetnicu, Pravoslavna je crkva u Sovjetskom Savezu bila u opsadnom stanju. U tih je sedamdeset godina žestina proganjanja bila različita, ali je temeljni stav komunističkih vlasti uvijek bio isti: u svim svojim oblicima religijsko je vjerovanje pogrešno i treba ga suzbiti i iskorijeniti. Prema Staljinovim riječima: »Partija prema religiji ne smije biti neutralna. Ona se mora boriti protiv vjerskih predrasuda.«[1] Kako bismo shvatili stvarnu snagu tih riječi, treba se prisjetiti da komunistička partija sovjetskoga tipa u svojim namjerama i po svojoj svrsi znači isto što i država. Pravoslavni vjernici kao i drugi kršćani našli su se dakle u situaciji bez presedana u prijašnjoj kršćanskoj povijesti. Rimsko Carstvo, iako je povremeno progonilo kršćane, nipošto nije bilo ateistička država niti je željelo ukinuti vjeru kao takvu. Osmanlije, koji nisu bili kršćani, također su vjerovali u jednoga Boga i, kao što se pokazalo, bili su prilično snošljivi prema Crkvi. Sovjetski je komunizam, međutim, u skladu s temeljnim načelima, u svom ateizmu bio agresivan i borben. Nije bio zadovoljan samo mirnim odvajanjem Crkve i države, već je se služio svim izravnim i neizravnim sredstvima kako bi zatro svaki oblik organiziranoga crkvenog života i iskorijenio svako religiozno uvjerenje. Odmah nakon dolaska na vlast, boljševici su počeli provoditi svoj program. Zakonodavstvo iz 1918. isključilo je Crkvu iz sudjelovanja u obrazovnom sustavu i konfisciralo je svu crkvenu imovinu. Crkva više nije imala bilo kakva prava; prestala je biti pravnim subjektom. Odredbe sovjetskog ustava postajale su sve strože. Dok je ustav iz 1918. još dopuštao »slobodu vjerske i protuvjerske propagande« (članak 13.), u Zakonu o vjerskim udrugama iz 1929., prijašnja formulacija zamijenjena je sljedećom: »slobodu vjerovanja i protuvjerske propagande«. Razlika je bitna: kršćanima je barem u teoriji bilo dopušteno vjerovanje ali ne i sloboda propagiranja vjere. Na Crkvu se gledalo isključivo kao na kultnu zajednicu. U načelu, bogoslužje je bilo dopušteno – posebno nakon 1943. – i postojalo je nekoliko crkvenih zgrada namijenjenih održavanju bogoslužja. Nakon 1943., Crkvi je bilo dopušteno i organizirati nekoliko ustanova za školovanje svećenika kao i ograničena izdavačka djelatnost. Ali ništa izvan toga praktično nije bilo moguće. Drugim riječima, biskupi i svećenstvo se nisu mogli baviti humanitarnim ili društvenim radom. Posjeti bolesnicima bili su strogo ograničeni i time je bilo potpuno onemogućeno pastoralno djelovanje u zatvorima, bolnicama i psihijatrijskim klinikama. Parosi nisu smjeli organizirati grupe za rad s mladeži niti kružoke za učenje, predavati katekizam ili djecu podučavati vjerskom nauku. Jedina poduka koju je pastva mogla dobiti bila je putem propovijedi u okviru bogoslužja. (Često su svećenici to znali dobro iskoristiti. Sjećam se da sam sedamdesetih godina posjetio nekoliko liturgijskih slavlja na kojima je bilo održano i po četiri-pet propovijedi; pastva je u zanosu slušala i na kraju propovjedniku zahvaljivala srdačnim usklicima, što nikad nisam doživio za vrijeme propovijedi na Zapadu!). Svećenstvu nije bilo dopušteno osnivanje knjižnica; u crkvi su se smjele držati samo bogoslužne knjige. Nisu imali brošura koje bi dijelili vjernicima niti drugi osnovni informativni materijal, čak je i Sveto pismo bilo vrlo rijetka knjiga koja se na crnom tržištu kupovala po fantastično visokim cijenama. Najgore od svega bilo je što je svaki pripadnik svećeničkog reda, od biskupa do župnika, morao tražiti od države dopuštenje za vršenje službe, a i onda je bio nadziran od tajne policije koja je bila neumoljiva i bilježila svaku izgovorenu riječ za vrijeme propovijedi. Po čitav dan budni su neprijateljski pogledi pratili tko dolazi u crkvu, radi krštenja ili vjenčanja, na ispovijed, ili zbog privatnog razgovora. Totalitarna komunistička država primjenjivala je sve vrste protuvjerske propagande, a Crkva nije imala pravo na odgovor. U prvom redu bio je to ateistički odgoj koji je sustavno provođen u svim školama. Nastavnici su npr. dobivali ovakve upute: Sovjetski nastavnik treba se ravnati prema načelu partijskoga znanstvenog duha; mora biti ne samo bezvjerac već i aktivan propagandist kojega vodi ideja borbenog proleterskog ateizma. Vješto i mirno, taktično i uporno, sovjetski nastavnik dužan je raskrinkavati vjerske predrasude i prevladavati ih, jednako u školskim aktivnostima i izvan škole, u svakome času, iz dana u dan.[2] Izvan škole, široku protuvjersku kampanju vodila je Liga borbenih ateista koju je 1942. zamijenilo nešto manje agresivno Svesavezno društvo za širenje znanstvenog i političkog znanja: među mladim ljudima ateizam je aktivno propagirala Liga mladih komunista. Muzeji religije i ateizma često su otvarani u prijašnjim crkvama kao što je kazanska katedrala u Sankt Peterburgu. Dvadesetih godina, ulicama su se znale kretati, posebno o Uskrsu i Božiću, organizirane grube i agresivne povorke. Evo kako je to opisao jedan svjedok očevidac: Na tihim ulicama nikakvih prosvjeda nije bilo – godine strahovlade postigle su svoj cilj – i gotovo je svaki prolaznik nastojao šmugnuti u sporednu ulicu, kad bi naišla neka takva šokantna povorka. Osobno mogu posvjedočiti da narod za moskovski karneval nije pokazao ni trunke oduševljenja. Povorka se kretala praznim ulicama, pokušavajući ljude nasmijati ili izazvati, ali se suočila s tupom šutnjom slučajnih očevidaca.[3] Dvadesetih i tridesetih godina nisu samo crkve masovno zatvarane nego su i mnogi biskupi, svećenici, monasi, monahinje i laici bili poslani u zatvore i sabirne logore. Jednostavno nema načina izračunati koliko je zapravo umrlo žrtava od lošeg postupanja. Nikita Struve načinio je popis imena od 130 biskupa-mučenika, ali ga i on sam drži »privremenim i nepotpunim«.[4] Ukupan broj svećenika-mučenika mogao bi u konačnici biti i do nekoliko desetina tisuća. Dakako da pod Staljinovim režimom nisu patili samo vjernici, no oni su ipak trpjeli više od većine drugih. Čak ni u doba najžešćih progona kršćana u Rimskom Carstvu, nije se dogodilo išta što bi brojem bilo usporedivo. Pod komunističkom vlašću ispunile su se prije tristo godina izgovorene riječi protopopa Avakuma: »Sotona je od Boga odvojio našu svijetlu Rusiju kako bi je zakrvavio krvlju mučenika.«[5] Kakve su posljedice na samu Crkvu imale komunistička propaganda i progoni? Na mnogim mjestima došlo je do zapanjujućeg oživljavanja duhovnog života. Istinski pravoslavni vjernici, oslobođeni svjetovnih natruha i tereta neiskrenih članova (koji su se samo društvenog probitka radi prilagođivali prilikama), zbili su redove – kao ognjem pročišćeni – te junački i smjerno odolijevali. Jedan ruski emigrant je zapisao: »Gdjegod je vjera stavljena na kušnju, obilno je šiknula milost Božja i zbila su se najdivnija čuda: ikone su se same od sebe obnavljale pred očima zadivljenih gledatelja; crkvene kupole odavale su svjetlost koja nije bila od ovoga svijeta... Pa ipak je to jedva i primijećeno. Svijetle strane zbivanja u Rusiji gotovo da nisu zanimale ostatak čovječanstva... Oni koji su slijepi za svjetlo Kristova uskrsnuća uvijek će tako prosuđivati onoga koji je razapet na križu i pokopan.«[6] Nije čudno što je u doba progona tako mnogo ljudi napustilo Crkvu jer se to već događalo i događat će se ponovno. Mnogo više iznenađuje činjenica što joj je tako mnogo ljudi ostalo vjerno. »CARU CAREVO«: GDJE PODVUĆI CRTU? U razdobljima vjerskih progona sasvim su očita načela po kojima se ti progoni poduzimaju, ali nije uvijek sasvim jasan put koji bi vjernici trebali slijediti. Kako daleko smiju biskupi, svećenici i laici ići u suradnji s režimom koji za neskriveni cilj ima odbacivanje vjere? Ruski pravoslavni kršćani su na to pitanje, u razdoblju od 1917. do 1988., odgovorili na mnogo različitih načina. Ljudi sa Zapada, koji takve progone nisu doživjeli, morali bi biti vrlo oprezni kad donose moralne sudove o postupcima ljudi koji su tada živjeli u Rusiji. Odnose između Crkve i države u Sovjetskom Savezu možemo podijeliti u pet razdoblja: · 1917.–1925.: patrijarh Tihon bori se za očuvanje slobode Crkve; · 1925.–1943.: metropolit Sergije traži modus vivendi; · 1943.–1959.: Staljin dopušta obnovu crkvenog života; · 1959.–1964.: Hruščov ponovno progoni; · 1964.–1988.: gušenje disidentskih pokreta. 1. 1917.–1925. U početku moskovski patrijarh Tihon zauzima beskompromisan stav prema boljševicima. 1. veljače 1918. proklinje i izopćuje one koje je nazvao »otvorenim ili prikrivenim Kristovim neprijateljima« te »bezbožnim vladarima tame našega doba«. Bačenu anatemu potvrdio je Sveruski sabor koji je tada zasjedao u Moskvi i ona nikada poslije nije bila povučena. Iste godine umorstvo Nikolaja II. patrijarh javno naziva gnusnim zločinom i kaže: »Tko god ne osudi taj zločin, bit će kriv za prolivenu krv«. Upravo kad su se spremali proslaviti prvu godišnjicu Oktobarske revolucije, Tihon je pozvao komuniste da odustanu od proganjanja i ubijanja nevinih ljudi. U to doba nitko osim njega nije imao hrabrosti javno dignuti glas za pravicu i za ljudska prava. Tihon je istodobno izbjegavao postrojiti se uz bilo koju političku stranu pa je odbio poslati blagoslov i bjelogardijskom vodi na Krimu, generalu Denikinu. Prirodno je da su komunisti bili nezadovoljni Tihonom i da su odlučili slomiti njegov otpor. Od svibnja 1922. do lipnja 1923. držali su ga u zatvoru i za to vrijem na njega su provodili pritisak da crkvenu vlast preda skupini oženjenog svećenstva koja je bez njegova znanja surađivala s komunističkom vlašću. Grupa se prozvala »obnovljenom« ili »Živom crkvom« koja je počela provoditi intenzivan program crkvenih reformi, uključujući i ženidbu biskupa (episkopa).[7] Iako su mnoge od tih reformi bile opravdane, svećenici o kojima je riječ su se od samog početka kompromitirali suradnjom s ateističkim vlastima. Čim je shvatio pravo obilježje tog pokreta, Tihon je s njima prekinuo svaku vezu. Unatoč početnim uspjesima, pokret je uskoro izgubio podršku vjernika, pa se ni komunisti više nisu zanimali za njega. Nakon 1926., »živa Crkva« i njezini izdanci izgubili su značenje i potpuno su iščezli tokom drugoga svjetskog rata. Tako je prvi pokušaj boljševika da Crkvu podrede sebi završio neuspjehom. Ne znamo kakvim je pritiscima Tihon bio podvrgnut u zatvoru ali znamo da je nakon izlaska govorio pomirljivije nego 1917.–1918. godine. To je vidljivo iz njegova Priznanja, objavljenog kratko vrijeme nakon izlaska iz zatvora 1923. i njegove Oporuke koju je potpisao na dan smrti (taj potpis neki smatraju spornim). Međutim, i dalje je nastojao zadržati neutralan apolitičan stav kako bi očuvao unutarnju slobodu Crkve, kao što je uostalom i kazao 1923.: Ruska pravoslavna crkva je apolitična pa stoga ne želi biti ni bijela niti crvena; ona mora biti i ostati jedinstvena univerzalna apostolska Crkva i svi pokušaji da se Crkva uvuče u politiku, s koje god strane dolazili, moraju biti odlučno odbačeni i osuđeni. Sv. Tihon umro je iznenada pod zagonetnim okolnostima. Bio je stvarni stradalnik za vjeru, a možda je bio i pravi mučenik. 2. 1925.–1943. Tihon je shvaćao da se nakon njegove smrti neće moći održati sabor, kao što je bio slučaj 1917., i slobodno izabrati patrijarha. Stoga je sam odredio nasljednike, imenovavši tri »čuvara trona« (locum tenentes): metropolite Ćirila, Agatangela i Petra. U vrijeme Tihonove smrti prva dvojica već su se nalazila u zatvoru pa je u travnju 1925. locum tenens patrijaršije postao krutitski metropolit Petar. U prosincu 1925. Petar je uhapšen i prognan u Sibir gdje je ostao sve do smrti 1936. godine. Nakon Petrova uhićenja, vodeće mjesto preuzeo je (stragorodski) Sergije (1867.–1944.), metropolit Nižnji Novgoroda s neobičnim naslovom »zamjenik« locum tenens-a. Sergije je 1922. pripadao pokretu »žive Crkve«, ali je 1924. priznao Tihona koji ga je vratio na prijašnji položaj. Sergije se u početku trudio nastaviti politiku koju je posljednjih godina Tihon vodio u Patrijaršiji. U svojoj objavi od 10. lipnja 1926. naglasio je da Crkva poštuje zakone Sovjetskog Saveza, ali je također kazao da se od biskupa ne može tražiti da u bilo kojemu smislu dokazuju svoju odanost. Zapisao je: »Ne možemo se prihvatiti obveze nadziranja političkog opredjeljenja naših vjernika.« Bio je to zapravo zahtjev za potpunim odvajanjem Crkve od države; odbivši pristati na mogućnost da Crkva postane povjerenik sovjetske politike, Sergije je zapravo želio odmaknuti Crkvu od države. U istoj deklaraciji također je otvoreno progovorio o nepomirljivosti i »suprotnostima« između kršćanstva i komunizma: »Daleko od toga da obećavamo pomiriti se s nepomirljivim i da obećavamo svoju vjeru prilagoditi komunizmu: mi ćemo ostati na istim vjerskim stajalištima koja imamo sada, a to znači da ćemo i nadalje biti pripadnici tradicionalne crkve«. Međutim, godine 1927. koja je u Rusiji bila presudna za odnose između Crkve i države – Sergije je promijenio mišljenje. Razdoblje od prosinca 1926. do ožujka 1927. proveo je u zatvoru i, kao u Tihonovu slučaju, ne znamo kojim je pritiscima bio izložen za vrijeme tamnovanja. Nakon puštanja iz zatvora, 29. srpnja 1927., objavio je deklaraciju koja se znatno razlikuje od one objavljene godinu dana prije. Ovaj put ništa nije rekao o »suprotnostima« između kršćanstva i komunizma; također se više nije zalagao za razdvajanje Crkve i države, naprotiv, povezao ih je što je jače mogao: Želimo biti pravoslavni i istodobno priznavati Sovjetski Savez kao našu građansku domovinu čije radosti i uspjesi su i naše radosti i uspjesi, čiji su promašaji i naši promašaji. Svaki udarac Savezu... napad je i na nas. Godine 1926. Sergije je odbio nadzirati politička usmjerenja svojih vjernika, a sada je i od inozemnog svećenstva zahtijevao »pismeno obećanje o potpunoj odanosti sovjetskoj vladi«.[8] Ta deklaracija iz 1927. godine prouzročila je mnogo jada pravoslavnim vjernicima u Rusiji i izvan nje. Činilo se da je Sergije kompromitirao Crkvu kako to Tihon nikada nije učinio. Poistovjetivši Crkvu s državom koja je nastojala odbaciti svaku vjeru, pokušao je izvesti upravo ono što je 1926. odbio učiniti – pomiriti nepomirljivo. Pobjeda ateizma bila bi radost i silan uspjeh sovjetske države; bi li to bila radost i uspjeh Crkve? Raspadom Lige borbenih ateista bio bi zadan udarac komunističkoj vlasti, ali to ne bi bio i udarac Crkvi. Kako se od ruskog svećenstva u inozemstvu moglo tražiti da stavi svoj potpis na obećanje o potpunoj odanosti sovjetskoj vladi kad su mnogi od njih tada bili državljani neke druge zemlje? Nije čudo da je metropolit Antonije, poglavar Karlovačkog sinoda (predstavnik ruskih biskupa u inozemstvu)[9], u odgovoru Sergiju citirao Drugu poslanicu Korinćanima (2 Kor 6, 14, 15): »Može li se svjetlost pomiriti s tamom? Može li se Krist suglasiti s Belijalom ili vjernik s nevjernikom?« I nastavio: »Crkva ne može blagosloviti antikršćansku, a još manje ateističku politiku.« Upravo je Sergijeva deklaracije iz 1927. dovela do definitivnog rascjepa između Karlovačkog sinoda i crkvenih vlasti u Moskvi. Otad će Sinod u izgnanstvu osuđivati »sergijanizam«, to jest kapitulaciju Crkve pred ateističkom vlašću. Pariški metropolit Eulogije, egzarh za Zapadnu Europu, najprije se želio prilagoditi Sergijevu zahtjevu, ali se i on od 1930. nadalje uvjerio da nije moguće održavati izravnu vezu s Moskovskom crkvom. Sergijeva politika izazvala je i diljem Rusije negodovanje. Mnogi su se prisjetili da je nekad bio privrženik žive crkve te su držali da i nadalje – u donekle izmijenjenu obliku – vodi istu politiku suradnje. Komunisti u prvom pokušaju nisu uspjeli preuzeti Crkvu s pomoću reformističkog pokreta a sada su, činilo se, u tome napokon uspjeli, uz Sergijevu pomoć. Da je 1927. godine sazvao sabor – što u onim uvjetima nije bilo moguće – Sergija vjerojatno ne bi podržala većina. Kolale su glasine da se čak i patrijarhov locum tenens, metropolit Petar, protivio deklaraciji, ali danas je to zasigurno teško ustvrditi. Međutim sigurno je da se petrogradski metropolit Josif zajedno s grupom viših hijerarha snažno odupro Sergijevoj politici i da je raskinuo svaku vezu s njime. Premda su Josif i njegovi glavni istomišljenici ubrzo bili uklonjeni sa scene i pomrli po zatvorima, pokret koji su oni pokrenuli nastavio je djelovati u tajnosti. Stvorena je katakombna crkva čiji su biskupi i svećenici djelovali tajno, odvojeni od službene Crkve na čijem se čelu nalazio Sergije. Serpuhovski biskup Maksim (Šišilenko) odigrao je važnu ulogu prilikom utemeljenja te tajne crkve; bio je privatni liječnik patrijarha Tihona i tvrdio kako je Tihonova želja bila da se Crkva povuče u tajnost ako komunistički pritisak postane nepodnošljiv. Katakombna crkva – točnije »katakombni kršćani« jer nije sasvim jasno je li postojala jedinstvena organizacija – preživjela je, iako s ograničenim članstvom, sve do kraja osamdesetih godina. Ponekad su je nazivali »istinskom Pravoslavnom crkvom«. Postojali su i ruski pravoslavni vjernici koji su podržavali metropolita Sergija. Oni su držali da se on iskreno trudio zaštititi Crkvu; da su njegovi potezi »nužni grijeh« te da je u želji da svoje stado spasi od uništenja skrušeno preuzeo na sebe »mučeništvo« laži. I doista, od njega su tražene mnoge laži. U jednom od intervjua sa stranim novinarima otišao je tako daleko da je ustvrdio kako u Sovjetskom Savezu nikad nije bilo vjerskih progona. Mnogima unutar Rusije i izvan nje to je zazvučalo kao okrutno nijekanje stradanja novih ruskih mučenika u ime Krista. Članovi Ruske pravoslavne crkve sve su do danas duboko podijeljeni u ocjeni Sergijevih postupaka. Ustupci koje je učinio 1927., u početku su malo koristili Crkvi. Zatvaranje crkava i likvidiranje svećenstva nastavilo se nesmanjenom žestinom i tokom tridesetih godina. U osvit drugoga svjetskog rata, 1939. godine, izvanjsko ustrojstvo Crkve gotovo je posve bilo uništeno. Samo su četiri biskupa imala dopuštenje za rad, a u cijeloj je Rusiji bilo preostalo svega nekoliko stotina crkava; sve bogoslovne škole i manastiri već su odavna bili zatvoreni. Bilo je to vrlo mračno doba za Rusku crkvu, ali uskoro je došlo do iznenađujućih promjena. Cijelu tu situaciju preobrazit će jedan novi važan događaj – rat. 3. 1943.–1959. Njemačka je napala Rusiju 21. lipnja 1941.; istoga dana, ne čekajući razvoj situacije, metropolit Sergije objavio je pastoralno pismo, pozivajući sve pravoslavne vjernike na ustanak i obranu ugrožene domovine. Od toga časa Moskovska je patrijaršija davala čvrstu podršku ratnim naporima: za crkvene poglavare to nije bila borba za komunizam već borba za domovinu. Istodobno su Nijemci u okupiranim dijelovima zemlje dopustili obnovu vjerskoga života. Obnova je bila neposredna, spontana i snažna. Posvuda po Ukrajini i Bjelorusiji otvarane su crkve; posebno je bila dinamična obnova u pskovskoj eparhiji pod vodstvom mladoga metropolita Sergija Voskresenskog (1899.–1944.).[10] Bilo je posve očito da ni dvadeset godina proganjanja nije uništilo vjeru u narodu. Kako je Staljin bio pod žestokim pritiskom organiziranja obrane u ratu protiv Nijemaca, smatrao je razumnim dati neke ustupke kršćanima pod svojom vlašću. Bilo je jasno da kršćani još uvijek čine znatan dio stanovništva, a Staljinu je – ako je mislio dobiti rat – bila potrebna pomoć svakoga pojedinog Rusa. Iz zahvalnosti za Sergijevu i potporu njegova svećenstva – a vjerojatno i svjestan da ne smije biti manje velikodušan od Nijemaca – popustio je pritisak na Crkvu. Ustupci su u početku bili neznatni, ali 4. rujna 1943. Staljin upućuje poziv Sergiju i još dvojici metropolita i dopušta im izbor novoga patrijarha. Tri dana kasnije skromni sabor devetnaestorice biskupa izabrao je Sergija za patrijarha. Kako je već bio prilično star, sljedeće godine je preminuo, a u veljači 1945. na njegovo mjesto izabran je lenjingradski metropolit Aleksej, koji je od 1927. vrlo odano podržavao Sergija. Dopuštenje da se obnovi Patrijaršija bio je tek prvi korak. U prvim poslijeratnim godinama Staljin je dopustio i veliku obnovu Crkve. Prema podacima Moskovske patrijaršije broj crkava se do 1947. već bio popeo na 20 000; bilo je također 67 manastira, dvije bogoslovne akademije i osam sjemeništa. Situacija je bila sasvim različita od one iz tridesetih godina. Moglo bi se pomisliti da je poslijeratno uskrsnuće crkvenog života posmrtna pobjeda Sergijeve politike iz 1927. Međutim, takav bi zaključak bio pogrešan. Ono što je spasilo Crkvu nije bilo Sergijevo vodstvo već povijesna slučajnost i izbijanje rata, a što je još bitnije: izdržljivost vjere pobožnoga ruskog naroda. No Staljinova je snošljivost imala granice. Crkvi nije bilo dopušteno ništa osim održavanja bogoslužja i školovanja budućih svećenika. I dalje se nije smjela baviti bilo kakvom društvenom djelatnošću, niti raditi s mladeži ili odgajati djecu u vjeri. Sovjetske su vlasti i nadalje Crkvu smatrale neprijateljem kojeg treba napadati cijelom propagandnom artiljerijom, na što Crkva nije imala pravo uzvratiti. Tajna policija upletala se u sve oblike unutarnjeg života Crkve. Zauzvrat se, za tu ograničenu toleranciju, od crkvenih poglavara tražilo da budu »odani« vlastima. To je značilo ne samo da se moraju suzdržavati od kritike sovjetske vlasti već i da moraju aktivno podržavati komunističku politiku u zemlji i inozemstvu. Nijedan zakon protiv vjere nije opozvan pa su vlasti u svakom trenutku mogle, kad god im se to činilo pogodnim, ponovno započeti s progonima. 4. 1959.–1964. Staljin je sve do smrti držao poslijeratni status quo. Posljednjih deset godina njegove vladavine (1945.–1953.) bile su za Rusku crkvu najpovoljnije u čitavom komunističkom razdoblju. Nažalost, Hruščov je 1959. poveo novu ofenzivu protiv Crkve, i to žestinom koja je bila tim čudnija što je na drugim područjima pokazivao tendenciju liberalizacije. Biskupi, svećenici, monasi i monahinje posvuda su bili osuđivani i zatvarani na osnovi izmišljenih kaznenih optužbi; svećenstvo je moralo podnositi velika šikaniranja pa i fizička zlostavljanja. Crkve su masovno zatvarane i njihov je broj bio sveden na 7000, što je činilo tek jednu trećinu prijašnjega broja. Od osam sjemeništa na životu su ostala samo tri, a broj manastira je pao sa 67 na 23. Osobito su velika ograničenja nametnuta u radu s mladima: svećenicima je bilo zabranjivano pričešćivati djecu, a policija u civilu često je znala s crkvenih vrata odvraćati obitelji koje bi s djecom došle na bogoslužje. Zapad nije obraćao pozornost na razmjere tih progona, među ostalim i zato što u Rusiji crkvene vlasti nisu javno prosvjedovale. Kad su na Zapadu istupale na forumima kao što su Svjetski crkveni sabor ili Praška mirovna konferencija, pravile su se da je manje-više sve »normalno« u odnosima Crkve i države. Protuvjerska kampanja naglo je prestala kad je Hruščov uklonjen s položaja, ali Crkvi nisu nadoknađeni pretrpljeni gubici. 5. 1964.–1988. Što se tiče službenih odnosa između Crkve i države, to je razdoblje formalnoga mira. Država je i dalje preko KGB-a ili na druge načine nadzirala Crkvu; čelni ljudi Moskovske patrijaršije nastavili su s djelovanjem što su bolje mogli unutar suženih granica koje su im nametnule komunističke vlasti. Da je crkveno vodstvo bilo dinamičnije i glasnije – kao što su to bili mnogi istaknuti ruski baptisti toga doba – Crkva je možda mogla dobiti veće ustupke. Zar je doista crkvena hijerarhija morala biti tako dosljedno podložna? Upravo ta pitanja su krajem šezdesetih i sedamdesetih godina sve glasnije postavljali ne samo zapadni promatrači već i pravoslavni kršćani u samome Sovjetskom Savezu. Upravo to je najveći problem tzv. petoga razdoblja u odnosima Crkve i države za vrijeme vlasti komunističke partije. No, ako je vodstvo i bilo tiho, to nisu bili drugi. Unutar Pravoslavne crkve nastao je disidentski pokret u Rusiji koji je javno prosvjedovao protiv miješanja države u unutarnje stvari Crkve. Patrijarh i Sveti sinod nisu podržali prosvjednike, naprotiv, pa ipak je njihov broj sve više rastao. Među pravoslavnim disidentima najistaknutija ličnost bio je Anatolij Krasnov-Levitin, koji je od početka 1958. objavio niz samizdat[11] tekstova u kojima je opisao brojne vjerske progone i stradanja vjernika. Slične tekstove pisao je i laik Boris Talantov koji je umro u radnom logoru. Međutim, najutjecajniji dokument vjerskoga disidentskog pokreta bilo je otvoreno pismo koje su patrijarhu Alekseju u studenom 1965. uputili moskovski svećenici otac Nikolaj Ešliman i otac Gleb Jakunjin. Oni su na podroban način opisali sve represivne poteze komunističkih vlasti protiv Crkve i upozorili na nedostatak otpora, čak na očitu suradnju crkvenih vlasti s državom. Pokušali su potaknuti patrijarha Alekseja na djelovanje, da napokon poduzme korake: »Napaćena Crkva obraća Vam se s nadom. Vlast i moć dana je Vama u ruke. Kao patrijarh posjedujete snagu da samo jednom riječju stanete na kraj bezakonju! Učinite to!«[12] Žalosno je, ali predvidivo, da je sve završilo patrijarhovom odlukom o suspenziji dvojice svećenika. No, pismo je djelovalo poput katalizatora i nadahnulo mnoge vjernike da izraze svoje dugo potiskivane osjećaje. Crkva se napokon počela oslobađati igre zaobilaženja problema, kao i konflikata i poluistina koji su je gušili. Među onima kojima je primjer oca Gleba i oca Nikolaja dao snage bio je romanopisac Aleksandar Solženjicin koji je 1972. napisao snažno »Korizmeno pismo«, uputivši ga patrijarhu Pimenu (1910.–1990.), Aleksejevu nasljedniku; u njemu je istaknuta sva tragika i ironija onodobnoga stradanja Crkve: Kojim je razlozima moguće uvjeriti sebe da je planirano uništenje duha i tijela Crkve pod vodstvom ateista najbolji način da se ona sačuva! Sačuva za koga? Svakako ne za Krista. Kojim sredstvima da se sačuva? Neiskrenošću? Ali ako je tome tako, čijim će se rukama slaviti sveti sakramenti? Njegovo osobno rješenje za probleme Crkve nalazi se u riječi »žrtva«: »Iako lišena svake materijalne moći, Crkva pobjeđuje putem žrtvu.«[13] Godine 1976. osnovano je Kršćansko povjerenstvo za obranu prava vjernika, s ciljem da pomogne svima, pravoslavnim i nepravoslavnim vjernicima. Povjerenstvo je utemeljeno u suradnji s Helsinškim odborom za ljudska prava, institucijom koja se bavi kršenjem ljudskih prava općenito. Shvaćajući da je sloboda nedjeljiva, kršćanski disidenti nastojali su konstruktivno surađivati sa širim disidentskim pokretom. Protiv vjerskog ugnjetavanja borilo se i Kršćansko sjemenište, neformalna studijska skupina za mlade ruske pravoslavne intelektualce koju je 1974. utemeljio Aleksandar Ogorodnjikov; nakon Ogorodnjikova uhićenja, na njezino čelo stao je Lav Regelson. I ruski feministički pokret koji je započeo djelovati u Lenjingradu 1979., uključio je neke pravoslavne vjernike kao što je bila Tatjana Goričeva. Nakon 1976., komunističke vlasti bile su sve strože prema disidentskom pokretu, tako da je do 1980. većina pravoslavnih članova bila ušutkana. Jedni su poslani u radne logore i u progonstvo, a druge je KGB na različite načine uspio diskreditirati. Opća perspektiva nije davala mnogo nade. Više od deset godina javnih prosvjeda u osnovi nije promijenilo odnose između Crkve i države. Crkva se nije uspjela osloboditi komunističkog upletanja, a nije bilo vjerojatno da će to postići u neposrednoj budućnosti. Prema riječima vodstva Moskovske patrijaršije, stanje je bilo – »redovito«. A onda, suprotno svakom očekivanju, došlo je do iznenadnih i temeljnih promjena. Komunistički režim koji se sedam desetljeća činio svemoćnim, urušio se kao kula od karata. MUKOTRPNA OBNOVA Jedanaesti ožujka 1985. Mihail Gorbačov izabran je za generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Sedam godina kasnije, početkom 1992., Gorbačov više nije bio na vlasti, a Sovjetski Savez je prestao postojati. Kao rezultat mjera glasnosti (»otvorenosti«) i perestrojke (»prestrojavanja«) koje je on započeo provoditi, Ruska je crkva oslobođena od svih ugnjetavanja koja su od 1917. sakatila njezin život. Iako nije ponovno stekla povlašteni položaj kakav je uživala pod carističkim režimom, Crkva je u osnovi bila slobodna. To »u osnovi« treba uvijek dodati jer je i nadalje bilo slučajeva da na lokalnoj razini vladini službenici postavljaju prepreke kao i zastrašivanja od strane KGB-a. Uostalom, većina onih koji su radili za komunističku partiju, osobito u njezinim srednjim i nižim redovima, još uvijek su bili u službi. Vuk dlaku mijenja ali ćud nikada. Najvažnija promjena međutim zbila se na zakonodavnom planu. U razdoblju od 1990. do 1992. u gotovo svim dijelovima nekadašnjega Sovjetskog Saveza stupili su na snagu novi propisi kojima je ukinut Zakon o vjerskim udrugama, koji je bio donesen još 1929. Sada je prvi put došlo do istinskog odvajanja Crkve i države. Država više neće poticati ateizam. Pravoslavna je crkva (a uz nju i druge Crkve) pravni subjekt i ima pravo na imovinu, uz neka ograničenja u pogledu otvaranja novih crkava, jer dozvolu i dalje mora tražiti od civilnih vlasti. Crkva je sada slobodna organizirati socijalni i humanitarni rad i dopušteno joj je držati bogoslužje u bolnicama i zatvorima. Također je dobila dopuštenje za misionarsku djelatnost, kao i za organiziranje grupa za mladež i okupljanje radi proučavanja Svetog pisma. Crkva je ponovno mogla objavljivati vjersku literaturu i djecu podučavati vjeronauku; vjerski nauk se kao školski predmet može predavati i u državnim školama. Zakoni su međutim bezvrijedni ako ostanu mrtvo slovo na papiru i ako se ne provode u praksi. Crkvi je već od 1988. bila dopuštena većina tih djelatnosti, a sada je to uređeno i zakonom. Od 1989. do 1992. Ruska crkva je dakle mogla ponovno izgrađivati većinu onoga što joj je zakonom bilo odobreno. Tablica na 130. stranici pokazuje promjenjivost sudbine koja je pratila Crkvu tokom sedam desetljeća: od gotovo potpunog uništenja uoči drugoga svjetskog rata, preko obnove u poratnom razdoblju, potom teških gubitaka (posebno zbog progona između 1959. i 1964.) i konačno do iznenadne obnove koja je uslijedila nakon 1988. (primijetit ćete da je i danas manje svećenika nego 1947.). Između 1989. i 1992. u prosjeku je otvarano 30 crkava na tjedan; država je vratila mnoge povijesne manastire, a znatno su proširene i obrazovne ustanove za buduće svećenike. Ipak, bilo bi pogrešno ustvrditi kako je sve u redu danas. Političke i gospodarske prilike posljednjih godina u čitavom prostoru bivšega Sovjetskog Saveza vrlo su nestabilne, a budućnost je nesigurna. Pred Crkvom stoje golemi problemi. Stanje crkvenih zgrada i manastira koje sada država vraća prilično je bijedno, a troškovi njihova obnavljanja iscrpljuju Crkvu do krajnjih granica. Po svemu sudeći, središnja uprava Patrijaršije potpuno je bez sredstava; lokalni vjernici pomažu donacijama uz velike osobne žrtve, ali vrlo malo se može postići u situaciji privredne krize u Rusiji. Osnivanje novih parohija golem je teret za postojeće svećenstvo; svećenici su i prije 1988. bili pretjerano opterećeni, a pogotovo ih je sada premalo da bi mogli udovoljiti svim zahtjevima. U neposrednoj budućnosti trebat će najmanje 7000 svećenika. Također su redovite pritužbe na nastavni program u bogoslovnim školama koji je uskogrudan i zastario i obrazovno ne priprema svećenstvo za korjenito novu situaciju koja ih očekuje na terenu. Osim toga, vjerska literatura je također oskudna i nedostatna, unatoč velikoj pomoći sa Zapada. Crkva je sedamdeset godina bila isključena iz društvenog života i humanitarnog djelovanja pa crkvene vlasti, iako im se posvuda otvaraju vrata (državne bolnice i starački domovi žude za dobrovoljcima iz vjerničkih redova), zapravo nemaju nikakva praktičnog iskustva u tom području. Crkva nema iskustva niti s organiziranjem rada s mladima niti s vjerskom podukom djece. Mora početi od početka. I to nije sve. Crkva se suočava i s manje opipljivim ali ipak ozbiljnim problemima sada pluralističkoga društva. Rusko pravoslavlje je u doba komunističke vlasti na neki paradoksalan način ipak donekle bilo pod egidom »državne Crkve« koju su vlasti, iako su je progonile, istodobno i štitile. Sada to više nije tako. Rimokatolicima i protestantima u Rusiji je također dopušteno misionarsko djelovanje. Pravoslavni to doživljavanju kao zadiranje u njihovo područje, a nemaju pravo zaustavljati ga. Svakovrsni vjerski i pseudovjerski pokreti – Hare Krišna, okultizam, čak i otvoreno sotonski kultovi – nude svoju verziju duhovog puta zbunjenoj ruskoj javnosti koja žudi za spoznavanjem smisla života, a ne zna kamo bi se okrenula. Ukratko, rusko se pravoslavlje postkomunističkoga doba mora sa svih strana suočavati s takmacima. Ustanove Ruske pravoslavne crkve 1914. 1939. 1947. 1988. 1996. crkve 54174 nekoliko stotina ?20000 oko 7000 više od 17000 svećenici i đakoni 51105 nekoliko stotina ?30000 oko 7000 oko 13000 manastiri (muški i ženski) 1025 nijedan 67 21 337 monasi i monahinje 94629 ? ?10000 1190 ? bogoslovne akademije 4 nijedna 2 2 3 sjemeništa 57 nijedan 8 3 pred-bogoslovne škole 185 zabranjene zabranjene zabranjene oko 50 studenti ? nijedan ? 2000 ? parohijske škole 37528 – – – – starački domovi 1113 zabranjeni zabranjeni zabranjeni brzo se umnožavaju bolnice 291 parohijske knjižnice 34 497 Postoje i drugi razlozi za uznemirenost. Organizacija KGB-a ostala je više-manje nepromijenjena, a mnogi njezini elementi neprijateljski su raspoloženi prema religiji. Vjeruje se da je upravo tajna policija potaknula brutalno umorstvo oca Aleksandra Mena (1935.–1990.). Postoje zlokobni elementi i u samoj Crkvi. Snažno nacionalistički orijentirana organizacija Pamjat (Sjećanje) u kojoj su aktivni i neki svećenici, više-manje otvoreno je antisemitska. Antisemitizam ima podršku i u velikom dijelu javnosti, unatoč tome što su ga osudili glavni biskupi. Nažalost, to se odnosi i na neke druge Pravoslavne crkve. Kako će se dugo sadašnja hijerarhija morati nositi s tim problemima? Njezin moralni autoritet donekle je oslabio. Nakon otvaranja KGB-ovih dosjea 1992., mnogi su laici bili zaprepašteni otkrićem u kojoj je mjeri postojalo suglasje između biskupa i tajne policije u doba komunizma. Među laicima postoji i jak osjećaj da se biskupi, školovani u doba komunizma kad je njihova parohijska djelatnost bila strogo nadzirana, ne snalaze u novonastaloj situaciji, da su često isuviše pasivni i da im nedostaje promišljenosti i mašte da iskoriste prilike koje im se pružaju. To se ne odnosi na vodeće hijerarhe kao što su metropolit Ćiril Smolenski i arhiepiskop Krizostom Irkutski. Mišljenja se razilaze i kad je riječ o navodnoj suradnji aktualnog patrijarha Alekseja (izabran 1990.) s komunističkim vlastima, ali u cjelini se drži da je pokazao čvrstinu i samostalnost dok je bio biskup u sovjetskoj državi. Pod njegovim je vodstvom episkopat prvi put 1992. kanonizirao nove mučenike koji su stradali pod komunizmom. To je korak od velikoga duhovnog značenja za rusko pravoslavlje. Posebice treba istaknuti tri kanonizirana sveca: šurjakinju ruskoga cara Nikole II., veliku kneginju Jelisavetu, koja se zamonašila nakon što su joj 1905. teroristi ubili muža, a koja je i sama stradala 1918. od boljševičke ruke; zatim metropolita Vladimira Kijevskog koji je ubijen 1918. i metropolita Benjamina (Venijamin) Petrogradskog koji je strijeljan nakon montiranog suđenja 1922. godine. Osobito mučan problem za rusko pravoslavlje bilo je oživljavanje katoličanstva istočnog obreda. Ukrajinska grčko-katolička crkva utemeljena 1596. godine Brestlitovskom[14] unijom, uključena je u Rusku pravoslavnu crkvu i prestala je postojati; brojila je oko 3 500 000 vjernika. Premda je bilo ukrajinskih katolika koji su se dragovoljno ponovno uključili u pravoslavlje, nema nikakve sumnje da je većina njih željela nastaviti živjeti u uniji s papinstvom. Nijedan ukrajinski biskup nije se izjasnio u prilog povratka; svi su bili uhapšeni i većina je umrla u zatvoru ili u izgnanstvu. Zbog izravne prisile i teroriziranja od strane policije, mnogi su svećenici i laici prividno pristali uz Pravoslavnu crkvu, ali su u svojim uvjerenjima ostali katolici; neki drugi su se odlučili za tajno djelovanje. Hijerarsi Moskovske patrijaršije, koji su zatvarali oči dok su Staljin i ateističke vlasti progonili njihovu kršćansku braću, stavljeni su u nezavidnu i lažnu situaciju. Osnovno načelo kršćana je nepristajanje uz nasilje nad savješću drugih kršćana. A sudbina je grkokatolika nakon drugoga svjetskog rata možda najmračnije poglavlje u povijesti kolaboracije Moskovske patrijaršije s komunistima. Istočni katolicizam ipak nije istrijebljen, premda je potisnut u tajnost. Jedan od rezultata Gorbačovljeve glasnosti bilo je ponovno ozakonjenje Ukrajinske grkokatoličke crkve koncem 1989. godine. Već je 1987. postalo prilično jasno da će grkokatolici ponovno izaći iz katakomba i zatražiti crkve koje su bile u njihovu vlasništvu, a sada su u rukama Pravoslavne crkve. Da je Moskovska patrijaršija preuzela inicijativu i predložila mirnu raspravu u traženju rješenja, stekla bi time velik moralni autoritet i poslije bi bilo izbjegnuto mnogo gorčine. Nažalost, ni do kakve slične inicijative nije došlo. Najprije 1987., a potom i 1988., poglavar Ukrajinske katoličke crkve kardinal Miroslav Lubašivski obratio se, usmeno i pismeno, Moskovskoj patrijaršiji i predložio da dvije strane, pravoslavna i katolička, javno i službeno objave uzajamni oprost, ali od moskovskog patrijarha nije stigao nikakav odgovor. Lako je zamisliti koliko su grkokatolici bili povrijeđeni tom šutnjom. A onda je trenutak za tu priliku prošao. Od 1989. nadalje bilo je žučnih lokalnih svađa, često obilježenih nasiljem, na temu vlasništva nad crkvenim zgradama. Budući da su se na obje strane uzburkale strasti, za pomirenje će trebati dosta vremena. Uz pitanje odnosa pravoslavnih i grkokatolika u Ukrajini, tijesno je povezano i pitanje ukrajinskog nacionalizma. Ukrajina je sada samostalna država, pa većina ukrajinskih pravoslavnih vjernika želi da i njihova Crkva bude samostalna. Nakon revolucije, doista je i bila utemeljena Ukrajinska autokefalna crkva. No, kako nije bilo moguće naći pravoslavnog hijerarha koji bi pristupio autokefalnom pokretu, na sastanku u Kijevu 1921. delegati su odlučili utemeljiti Ukrajinski episkopat bez posvećenih biskupa. Novu, »samoposvećenu« ukrajinsku hijerarhiju Pravoslavna crkva nije nikad priznala; neko je vrijeme Ukrajinska autokefalna crkva ipak cvjetala, imala je 26 biskupa, 2500 svećenika i 2000 parohija, ali ju je tridesetih godina ukinuo Staljin. Obnovljena je pod njemačkom okupacijom u drugom svjetskom ratu, i taj put biskupi su imali apostolsko podrijetlo; međutim, po završetku rata Staljin ju je ponovno ukinuo. Godine 1989. Ukrajinska autokefalna crkva ponovno je oživjela uz pomoć umirovljenog biskupa Moskovske patrijaršije, Ivana (Bodnarčuka). Sredinom devedesetih godina položaj Crkve u Ukrajini do kraja je nejasan. Grkokatolici imaju oko 2700 parohija; Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva,koja je sada podijeljena u dvije skupine (od kojih nijednu nisu priznale druge Pravoslavne crkve), ima oko 1500 parohija, dok središnja Pravoslavna crkva koja je pod jurisdikcijom Moskovske patrijaršije, ima oko 5500 parohija. Pravoslavni vjernici smatraju da bi jedino dugotrajno rješenje bilo potpuno samostalna Ukrajinska autokefalna crkva; nju bi trebale priznati i Moskovska i Ekumenska patrijaršija pod čijom je jurisdikcijom Ukrajina bila prije 1686. godine. Ali to će biti velik problem za Moskovsku patrijaršiju, jer se čak dvije trećine svih crkava otvorenih u Sovjetskom Savezu nalazi u Ukrajini, a i oko 70 posto studenata na sjemeništima su Ukrajinci. Za pravoslavne u čitavom području bivšega Sovjetskog Saveza ovo je vrijeme velike nade ali i velike tjeskobe. Iz knjige: Timothy Ware : "Orthodox Church" [1] Djela, Moskva, 1953., sv. 10, str. 132. [2] F. N. Oleschuk (tajnik Udruženja borbenih ateista): Učiteljskaja Gazeta, 26. XI. 1949. [3] G.. P. Fedotov, The Russian Church since the Revolution, London, 1928., str. 393-398. [4] Nikita Struve, Christians in Contemporary Russia, str. 393-398. [5] Iz Avakumova Života; vidi Fedotov, The Treasury of Russian Spirituality, str. 167. [6] Loski, Mistična teologija Istočne crkve, str. 245/246. Čudotvorna »obnova svetih slika« na koje misli Loski dogodila se na više mjesta u doba komunističke vladavine. Ikone i freske, potamnjele i uništene zubom vremena, odjednom su bez pomoći ljudske ruke dobile novi sjaj. [7] U Pravoslavnoj crkvi episkopi moraju biti monasi (vidi str. 291). [8] Cjeloviti tekst Sergijevih objava iz 1926. i 1927.: Matthew Spink, The Church in Soviet Russia, New York, 1956., str. 157-165. [9] Vidi str. 176. [10] Vidi Struve, Christians in Contemporary Russia, str. 68-73. Sergija Voskresenskog ne valja brkati sa Sergijem Stragorodskim, koji je bio patrijarhov locum tenens. [11] Neslužbeno objavljeni tekstovi koji kruže manje-više tajno, u tiskanom obliku ili u rukopisu. [12] Ellis, The Russian Orthodox Church: a Contemporary History, str. 292. Ova dvojica svećenika uputili su pismo i predsjedniku Prezidija Vrhovnog sovjeta, drugu Podgornom. [13] Ellis, str. 304. [14] Vidi, str. 95.
  11. StefanLugic

    Pravoslavlje

    Jedan dobar razgovor je srebro, no cutanje je cisto zlato!
  12. Blog "Upoznaj pravoslavlje - pravoslavna vjera i duhovnost na hrvatskom jeziku" je stranica o pravoslavlju, Pravoslavnoj Crkvi, teologiji, i duhovnosti, na hrvatskom jeziku. Članovi smo zakonite SPC, koja ima kanonsku jurisdikciju u Republici Hrvatskoj, i predstavljamo pravoslavlje na standardnom hrvatskom jeziku i na način prilagođen nepravoslavnima i nesrbima, pogotovo katolicima. Na stranici možete naći linkove svih važnijih pravoslavnih ustanova u Hrvatskoj, kao i službene stranice pravoslavnih Crkava u svijetu. http://orthodoxhr.blogspot.rs/ http://crkva.net/post/40804_ако-имате-другара-или-познаника-хрвата-римокатолика-или-других-вера-који-жели-да.html
  13. Помолите се да тако и буде! Наш мисионарски центар је покренуо пројекат превођења и издавања „Вере образованих људи“ (Тумачење Символа вере) и „Рајске Пирамиде“ (Тумачење Блаженстава на Гори) нашег светог владике Николаја на тагалог и себуано језицима којима говоре Филипинци па користимо ову прилику да Вас позовемо да се прикључите пројекту „500 x 100″ и сви заједно помогнемо да се и они наслађују духовним благом великог Оца Цркве, да уз помоћ његових савета и поука многи од Филипинаца пронађу драгоцени Бисер – свету Православну Цркву. + + + + + „Идете на Филипине? Зашто?“ Имао сам прилике да чујем овакво питање не много пре мог пута у овај део југоисточне Азије, али и мишљење да ни сама земља, ни људи који тамо живе не заслужују пажњу. Колико је погрешно то мишљење било! Филипини су предивна земља у којој живе занимљиви људи. За мене је била посебно занимљива јер је то јединствена земља југоисточне Азије која је примила хришћанство. Огромна већина становништва су римокатолици, али последњих година све више има протестаната. И Православље је присутно овде. 1930-1940-их година је постојала парохија Руске Заграничне Цркве и око пола године је ту живео свети Јован Шангајски (Максимовић). 1990. године се појавила парохија Константинопољске патријаршије, а 2008. године мисија Антиохијске Православне Цркве. У конткату са православним Филипинцима је и протекло неколико дана моје приватне посете. Са собом сам понео џепне иконе Владимирске Богородице са молитвама на два главна језика – тагалогу и себуану. Ова скромна издања Православне мисионарске заједнице преподобног Серапиона Кожејезерског су се показала јако тражена, као и напрсни крстићи, тамјан и други православни црквени предмети које није тако лако наћи. Град Манила За изненађење је колико много у престоници Филипина има места која су на један или други начин повезани са Православљем. Док смо пролазили улицама Маниле, професор Филип Балингит ми је показивао: „ево места где се налазио руски православни храм који је био разорен од јапанске бомбе 1945. године“; „а ево, овај огромни храм и универзитет су раније били православни, њих је изградила и одржавала богата грчка породица. Када су осиромашили, све је продато римокатолицима“; „овде се налази неканонска „једна света православно-римокатоличка црква“ коју је, како тврди њен лидер, тобож основао свети Јован Максимовић, што је, наравно, лаж“. Уопште, на Филипинима је званично регистровано 190 организација које у свом називу користе име „православни“, а притом са истинским Православљем имају везе само једна или две. За некога је стварање таквих структура просто уносан посао – на пример, бивши римокатолички свештеник је регистровао још једну „православну цркву“ да би се бавио специјалном услугом – венчањима парова на плажи што је локална римокатоличка црква забранила. Православље се своди само на назив, а све остало је латинско. Али, најнеочекиваније за мене је била чињеница да је главна светиња Филипина… православна икона! Када су ми рекли нисам веровао, тако да су ме одвезли у тај храм да се и сам уверим својим очима – у питању је била копија иконе „Свепомоћница“ са грчким словима и осмокраким крстом који држи један од анђела. Говоре да икону нису узели на потпуно поштен начин из православне земље у прошлости. На Филипинима се прославила огромним мноштвом чудеса и зато је народ и поштује. У храму Бакларан испред ње су непрестано редови људи који се моле, и сваки час се служи миса, али мало ко од људи који су дошли знају да је икона православна, као што у целости, о Православљу на Филипинима још увек знају ретки. Острво Масбат Рано ујутро смо из Маниле са Филипом прелетели на острво Масбат – једно од најлепших места у Азији које сам икада видео. Кокосове палме су невероватно лепе, њихове крошње густо прекривају брежуљке, са једне стране пута је морска обала, а са друге стране протичу речице које су испрекидане пољима пиринча. Читав сат, док смо путовали ка манастиру, наслађивао сам се призором. Дошли смо на почетак Литургије. Једини православни манастир на Филипинима је остављао утисак својим изгледом. У храму и на служби је све „по грчком“, али су многе иконе руске. Служе на енглеском језику, само су неки од делова богослужења на себуано језику. Поју сви који су у храму. Појање је просто, али се тако искрено и складно поје да долази до срца. Причешћу прилазе скоро сви у храму. Локални свештеник – о.Георгије – служи са великом пажњом и страхом. Након Литургије је била заједничка трпеза и пригодни програм који су припремили за госте – мене и професора Филипа Балингита. Филипинци су прилично емоционални и непосредни. Старешина црквеног одбора је почео поздравну реч са шалом, на крају се тако узбудио да су му сузе кренуле. Затим су парохијани – како стари тако и мали – певали. Најмања је била ћерка старешине црквеног одбора. Девојчица никако није хтела да пева, без обзира на наговарање и притисак одраслих. Већ сам хтео да кажем да ако не жели не треба да је терају, али је ту игуманија нашла решење – позвала је старијег дечака, очигледно њеног брата. Он је узео девојчицу за руку, нешто јој шапнуо а затим запевао прву строфу песме. Малена је прихватила и већ сама отпевала са великом храброшћу све преостале стихове. Филип је донео већу количину различитих предмета за домаћинство, а игуманија је то поделила парохијанима, показујући ствари и питајући коме је шта потребно. Све тако једноставно и породично. Филип одваја од своје плате током неколико месеци да би купио и довезао на Масбат све то, јер су људи овде јако сиромашни. Радосно је видети како се православни Филипинци међусобно помажу. За време трпезе професор Балингит ми је испричао тужну причу о оцу Викентију (Ескарчу) који је стајао на изворима Православља на Филипинима. Он је био бенедиктански свештеник и био је познат на острву захваљујући строгости у молитви и богослужењу. Такође је био оснивач и духовник женског манастира бенедиктанског реда. Боравећи једном приликом у САД, отац Викентије је видео православни храм и заинтересовавши се његовим изгледом, ушао и очарао се православним богослужењем. Почео је све више да сазнаје о Православље и његово трагање се завршило 1990. године уласком у Константинопољску патријаршију заједно са целим манастиром – дванаест монахиња. Он је био први православни свештеник – Филипинац. Уз заједничке напоре – његове и мати игуманије Фодотије, био је изграђен велики православни манастир (из претходно су их отерали чим су сазнали за њихово примање Православља), појавила се заједница од новообраћеног становништва. 2004. године због здравља отац Викентије тражи умировљење и његова жеља бива испуњена. Међутим, касније је почео да буде незадовољан грчким митрополитом, појавила се и одређена љубомора према другим свештеницима – Филипинцима који су се појавили након њега. На крају је створио своју сопствену „цркву“ у коју је увукао неколико парохијана. У својој пракси је мешао православну традицију са римокатоличким (например, служио је на пресном хлебу), а временом је унео и неке окултне елементе. Пре неког времена је имао саобраћајну несрећу, повредио је ногу и нашао се у сеоској болници. Ту му је почела гангрена. Рекли су ми да је ногу немогуће спасити. За време приче се и јавила идеја да посетимо оца Викентија и ми смо отишли у болницу. Јадни отац Викентије је седео у соби „свети Јуда Тадеј“ код капеле. Обе ноге су биле откривене и било је очигледно да се гангрена проширила и на другу ногу (цела ситуација је искомпликована и дијабетесом). Сам изглед његовог страдања је био толико ужасан да у првим тренуцима нисам чак могао да проговорим ни реч. Матушда Теодотија је сумњала да ће он желети да нас прими, али нас је отац Викентије љубазно примио. Осмехнувши се, замолио је за опроштај што не може да нас прими како доликује јер је јако болестан. Ми смо мало попричали, ја сам захвалио оцу Викентију за све добро што је урадио за Православље на Филипинима, и предао му малу новчану помоћ. Отац Викентије ми је целивао руку, као и оцу Георгију и захвалио нам што смо га посетили. Отац Георгије ће га и даље посећивати. Колико год било тужно, али видевши оца Викентије не можеш се избавити од утиска да је његова болест на смрт. Пошто је већ раније изразио жељу да буде сахрањен у манастиру, матушка Теодотија је питала за његову одлуку о томе и он је рекао да жели да буде сахрањен у простом гробу, без икаквих сувишности. Филип се нада да ће се он ипак помирити са Црквом пре него што пређе у други свет. Молим вас, помолите се за тешко болесног, заблуделог оца Викентија. Након болнице смо отишли у госте код оца Георгија. Сво време када нема службе он је прост сељак и храни своју велику породицу (шесторо деце) својим рукама. Пролазећи међу колибама које су се налазиле у палмовој шуми, гледајући на прост живот тих насмејаних људи, и невољно сам се дивио да и у оваквој невероватној забити живе православни хришћани. За време разговора уз кокосов сок су се разматрала различита богословска и канонска питања. Оца Георгија је бринуло то да за све четири године колико он служи на Масбату није добио од митрополита дозволу да исповеда (у Грчким Црквама се таква дозвола не даје одмах). Као резултат су парохијани све те године без исповести. Он је објаснио ситуацију митрополиту и молио га да му или да дозволу да исповеда или да пошаље другог свештеника који има дозволу, али није добио никакав одговор. Ја сам рекао да иако у Руској Цркви свештеник почиње да исповеда одмах након хиротоније, отац Георгије треба да следи традицију Цркве којој припада и стрпљиво чека док му митрополит не да дозволу да исповеда, са времена на време пажљиво подсећајући га на ситуацију. У таквом случају ће и у будућности он моћи да очекује трпљење и поскушање од своје духовне деце, ако сам сада покаже пример трпљења и послушања. У истом духу су размотрене и друге недоумице. Касније ми је Филип рекао да се бојао да ћу почети да говорим против митрополита пошто он говори против Руске Цркве и што је посебно самом Филипу бранио да посети руски храм у време боравка на Тајланду. Испоставило се, обрнуто, да сам ја штитио њиховог митрополита и ојачао везу оца Георгија са њим. Када је већ пао мрак смо се вратили у манастир и након разговора са матушком Теодотијом легли да спавамо. Запамтио сам причу матушке о реакцији локалног становништва на њихово обраћење у Православље – „а, значи постали сте комунисти“. Православље су они повезивали са Русијом, Русију са комунизмом, и на крају се из тога направило нешто невероватно. Град Пасиг Рано ујутро о.Георгије нас је одвезао на аеродром, тако да смо се вратили на Манилу. Имао сам предавање на „Philippine Normal University“ које је организовао професор Филип Балингит. Ово ми је било прво предавање на енглеском језику, тема је била – „Духовни живот православног хришћанина“. Пошто је у питању био педагошки факултет, већина слушалаца су биле девојке. Након уводног дела, показао сам им низ фотографија о православном животу уз коментаре, а на самом крају сам поделио иконице Владимирске Богородице. У неким тренуцима су ме студенти слушали са великим интересовањем, али је у целини тешко било рећи да ли је предавање било успешно. Чинило ми се да би у римокатоличкој земљи било чудно, па чак и увредљиво да се говори о неопходности вере као такве, али из питања која су уследила, схватио сам да сам погрешио – међу филипинским студентима и омладином у целини сада постоји велико разочарење у римокатолицизам и у религију уопште тако да неки не разумеју у потпуности религиозност у принципу. Уопште, римокатолицизам страшно губи позиције на Филипинима. За последњих двадесет година број римокатолика се смањио са 90% на 70%, јако су популарни различити протестантски покрети – њихове цркве се могу сусрести буквално на сваком ћошку у Манили – појавиле су се такође и „самосталне“ филипинске нове религије, активна је муслиманска проповед, на крају, порастао је уопште и број нерелигиозних људи. Са студентима сам се топло поздравио иу многи су пожелели да се сликамо за успомену. Филипинци иначе јако воле да се фотографишу и да фотографишу. Са универзитета смо отишли у затвор града Пасига да бисмо учествовали у празничној манифестацији за затворенике које редовно организује Филипова сестра која ради у суду. Већ око затвора сам видео да су нам се придружили многи од студената који су били на мом предавању. Од 28 студената било је само три мушкарца, остало су биле девојке. Добивши печат на левој руци „VISITOR“ ушли смо у затвор где је седело скоро сто затвореника у жутим мајцама. Ту су такође били и представници затворских власти. Почео је програм са много тачака. Након званичног поздрава препустили су реч мени. Ја сам кратко говорио о Православној Цркви као јединственој Цркви која је сачувала неповређену Христову веру, затим о Исусовој молитви и подсетио их да им је Христос близу и да ће помоћи ако они само буду желели да живе по Његовој вољи. На крају сам објаснио православно поштовање Мајке Божије (претходно су ме упозорили да међу затвореницима има много протестаната), говорио сам о Владимирској икони и поделио свакоме по иконицу. Затвореници су примили дар са захвалношћу, многи су додиривали челом моју руку – касније су ми објаснили да је код Филипинаца то знак великог уважавања према свештенослужитељу. Након моје речи почео је забавни део. Изашао је један од студената и почео дијалог са публиком. При том је од њега ишао невероватно снажан талас позитивне енергије. Он није био само расположен, он је изливао усхићење, чинило се да је цео живот маштао да наступа пред овим затвореницима и на крају се коначно његова машта испунила. Након младића је реч узела једна од девојака и наступила са истим таквим жаром. Студенти су певали песме, имали групне игре (ни једну никада раније нисам видео), плесали – и све то је било снажно, весело, природно, и при том предивно целомудредно – није било чак ни сенке нечег неприличног. Наступали су и затвореници, певали божићне песме. Био је прави празник. Био сам потресен. За цео живот нисам видео толико радости код људи колико за та два сата у филипинском затвору. И ствар није само у количини, већ и у квалитету те радости. Гледао сам и схватио да је тако нешто код нас немогуће, ми смо једноставно другачији. Ја чак нећу ни покушати да опишем оно што сам видео јер ће било какав опис тешко бити схваћен правилно – то треба просто видети. Међутим, највише ме је потресло што је за девојке то била прва посета затвора. Са таквом природношћу, искреношћу и тако правилно радовати стотине затвореника покривених тетоважама – и све то по први пут – просто невероватно. Када се забавни део завршио све људе су замолили да устану. Устали смо и један од помоћника госпође Балингит је почео да чита молитву. Као православни хришћанин нисам учествовао у њој. Због свог неучествовања нисам правио никакву демонстрацију и нисам мислио да ће неко обратити пажњу. Међутим, обратили су. Једна од студенткиња је питала касније професора Балингита: „а зашто се православни свештенослужитељ није молио са нама?“, на шта јој је он одговорио: „то је јако жалосно, али православни хришћани не могу да се моле са римокатолицима док не буду решена принципијелна питања која нас деле“. Она је одмах питала: „А шта је потребно да се уради да би се та питања решила?“ Колико год чудно било, управо је моје неучествовање у заједничкој молитви у њој пробудило веће интересовање за изучавање Правоославља од целокупног мог предавања тог јутра. Човек који је прочитао молитву није имао лак живот. Он је провео у затвору тринаест година од петнаест година казне, док на крају, није било доказано да није крив за оно за шта су га оптуживали. Изашао је на слободу али је морао да почне живот од нуле – његова жена је одавно имала другу породицу, деца су порасла. Сада он помаже госпођи Балингит у њеном затворском служењу. Програм је такође укључивао и празничну трпезу у време кога су затвореници и гости седели заједно. Затим је поново био забавни програм, и на крају неколико наступа. Професор Балингит је напоменуо да је најважнија слобода – слобода од греха. И да је њу могуће задобити чак и у затвору, док многи који живе ван зидина затвора немају такву слободу. Ове речи су затвореници испратили са аплаузима. На крају, када су затвореници излазили, гости су свакоме давали по поклон (неколико неопходних свакодневних ствари). Међу њих су позвани чак и представници затворске администрације на њихово изненађење, а затим и ја са о.Родионом, ђаконом мисије Антиохијске Цркве који је цео дан био заједно са нама. Након повратка у затвор имали смо дужи разговор са о.Родионом. Мисија Антиохијске Православне Цркве је у земљи почела са преласком једне неканонске деноминације коју је примио митрополит Павле Салиба. Вође те деноминације су говориле митрополиту о десетинама хиљада верујућих, али у реалности њихов број не премашује неколико стотина. Касније је у окриље Антиохијске Цркве такође прешао део парохијана из Константинопољске Цркве због нереда у животу на главној парохији. Треба рећи да је митрополит Нектарије заузео иузетно оштар однос према Антиохијској мисији, објављујући је за неканонску структуру, одлучивши од причешћа све мирјане који су прешли из константинопољске парохије у антиохијску и забрањујући својим свештеницима да саслужују са антиохијским. Све то је знак неправославне идеологије која тврди да је читав неправославни свет – канонска територија и посед њихове Цркве. Неслагање са овим идејама је било изражено на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 2008. године, не подржавају се ове струје ни у Антиохијској Цркви. Управо је митрополит Павле (Салиба) који управља аустралијском и новозеландско, епархијо, Антиохијске патријаршије на једном од својих излагања рекао: „У образованим круговима је добро познато да патријарх Константинопољски нема исти положај у црквеној јерархији Православне Цркве као и римски папа у римокатоличкој цркви. Константинопољски патријарх није римски папа на Истоку. Још је у православним образованим круговима добро познато да су у прошлости били случајеви када су Константинопољски патријарси на Васељенским и другим Помесним Саборима били осуђени као јеретици… Константинопољски патријарх није глас Православља и не може формирати стандарде у Православљу. Архиепископ или митрополит који се потчињава Синоду Константинопољске Цркве још мање може да претендује на старешинство над епископима и архиепископима другим Помесних Цркава. Током последњих сто година свима је добро познато да Антиохијска патријаршија и њене епархије по целом свету добијају указе од Светог Синода Антиохијске Патријаршије и ни од кога другог. Ми се не мешамо у унутрашње ствари других јурисдикција. У исто време не допуштамо ни једној од других јурисдикција да нам говори шта да радимо“. На жалост, због негативног односа савремених митрополита Константинопољске патријаршије према парохијама и мисијама других православних јурисдикција – а тај однос је често гори него према инославнима – нема могућности за заједничко сведочење о Православљу на Филипинима и у другим неправославним земљама. Несређена позиција православних заједница посебно је жалосна међу народом Филипина који је јако расположен према Православљу. Град Лагуна Последњег дана мог боравка отишли смо у град Лагуну да бисмо посетили оца Филимона Кастра. Он је раније био „епископ“ једне од филипинских неканонских деноминација која је злоупотребљавала назив „православна“, али је 1994. године уз помоћ јеромонаха Викентија прешао у Православну Цркву. Он је изградио храм у Паранјаку – предграђу Маниле и то је сада највећа парохија на Филипинима. Међутим, пре неколико година рукоположили су за храм новог свештеника, а јеромонах су послали у провинцију. Он је јако активан као мисионар, и створио је у области три парохије. Сада у његовој кућној цркви светог Савве Освећеног нема много људи јер је радни дан. За време службе отац Филимон неке од возгласа изговара на тагалогу. Он је превео на тај језик целу Литургију, али се чини да су књижице са преводом сада само код њега. Сетио сам се да нам је јеромонах Викентије говорио о свом преводу основних богослужења на себуано, који је међутим, остао у рукопису. Искрено говорећи, уопште нисам очекивао да Грци из Константинопољске Патријаршије за двадесет и две године свог боравка на Филипинима нису издали чак ни кратки молитвеник на локалним језицима, да не говорим већ о другој правоославној литератури. Ње једноставно нема ни на тагалогу, ни на себуано језицима. Постоји мишљење да Филипинци одлично знају енглески, али је то у реалности само код људи са високим образовањем, док простим људима енглески језик није толико близак да би могли на њему да читају књиге. Одсуство литературе је посебно жалосно ако се узме у обзир интерес за питања вере од стране Филипинаца. Боравио сам у многим азијатским земљама и могу да кажем да мало где има људи који су тако отворени за слушање о вери Православној и њено прихватање. Као потврду овога бих навео два примера који су се догодили у Манили. Професор Балингит ме је повео на сусрет са својом познаницом, имућном женом која је исповедала протестантизам. Сели смо у малом ресторану. Рекао сам неколико уопштених поздравних реченица, али је наша саговорница одмах прешла на питања духовног живота. Почео сам да одговорам и изненада приметио да су радници ресторана (три или четири човека) одложили свој посао, утихнули преко пута нас и слушају шта говорим. Такође и сви који су седели за столовима, нису узимали храну док нисам престао са одговорима. Нигде нисам видео такву пажњу према речима човека у мантији. Други пут сам са Филипом отишао у једну канцеларију. Радница која је разговарала са нама да би решила питање које нас је занимало је питала за мене: „Из које конгрегације је отац?“, на шта је Филип одговорио: „није ни из једне католичке конгрегације, он је православни хришћанин“. „А шта значи „православни“?“ и након тог питања је почео разговор о Православљу који је трајао више од сат времена. Са искреним интересовањем је жена слушала о истинској хришћанској вери и на крај рекла: „Морам више да сазнам о Православној Цркви“. Дај Боже да сви Филипинци, чије је срце отворено за истину, могу да сазнају за Православну Цркву! Извор: МПЦентар о. Данило Сисојев https://www.pouke.org/forum/topic/23208-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%E2%80%93-%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D0%BA/
  14. Натписи „Смрт хришћанству“ као и други уперени против Господа Исуса Христа осванули су у сриједу 12. децембра на Манастиру часног крста, који се налази под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. Исписана су и три аутомобила која су била паркирана пред манастиром, а чије су гуме биле пробушене. Графити су написани јеврејским језиком, те полиција претпоставља да су починиоци из редова милитантних јеврејских група. Мета сличног напада од прије само недељу дана био је Францискански манастир. Градоначелник Јерусалима Ник Баркат осудио је овај чин, рекавши да је то покушај да се поремети суживот припадника различитих вјероисповијести у граду. Настојатељ Манастира часног крста, архимандрит Клавдије, изразио је спремност да опрости починиоцима. „Људи који су ово урадили немају мира у својим срцима“, казао је он. Отац Клавдије је подсјетио да се сличан напад на његов манастир догодио прије десет мјесеци. Радио Светигора
  15. Познато је да је усташки злочинац Анте Павелић 1942. године основао ХПЦ са циљем да потпуно уништи Српску Православну Цркву и искорени Србе са простора НДХ - пошто претходне методе насилног покрштавања и масовних убистава по логорима широм Хрватске нису донели довољно резултата. Користимо такође ову прилику да све вернике Српске Православне Цркве и православне Србе на просторима Далмације обавестимо о горе наведеној чињеници и да их позовемо да остану верни својој Српској Православној Цркви, своме језику и својој култури и да се чувају од лажних пастира, „који долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви“ (Мт. 7, 15). Исто тако, апелујемо и на институције Р. Хрватске да у своме домену заштите наше вернике и наше црквене објекте од могућег прозелитизма и напада овог милитантног удружења. Ово помињемо пошто поменуто удружење у свом програму отворено заговара усташке, фашистичке и геноцидне идеје, које су противне како Уставу РХ, тако и свим позитивним тековинама европског демократског друштва. Извор: Епархија далматинска http://www.spc.rs/sr/u_zadru_ozhivela_ustashka_tvorevina_ante_pavelitsha
  16. Окупљена Високопреосвећена и Преосвећена господа архијереји и други представници канонског Православља у Немачкој посетили су најпре 1. новембра парохију и црквену општину Света Три Јерарха у Хановеру (Васељенска патријаршија), где су разговарали са хановерским православним клиром. У наставку су се високи представници Православља у Немачкој упутили у српски православни манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру покрај Хилдесхајма, где је и резиденција Епископа средњоевропског. Преосвећени Константин је позвао господу архијереје и остале делегате Конференције на вечеру у манастиру, на којој су присуствовали и представници Римокатоличке цркве и протестантских деноминација: Норберт Треле, римокатолички бискуп Хилдесхајма, прелат Николаус Вирвол, заменик директора Института за источне цркве у Регензбургу, Ралф Мајстер, бискуп Евангеличко-лутеранске цркве Хановера, као и Дитхард Рот, умировљени бискуп Самосталне евангеличко-лутеранске цркве. Следећег дана, делегати Православне епископске конференције разговарали су о аспектима богословља, црквеног преводилаштва, веронауке, рада са омладином и хришћанског унутрашњег дијалога. Такође се разговарало и о манифестацијама поводом 1700 година Миланског едикта. На седници је, као гост, у оквиру једне тачке дневног реда учествовао и Његово Краљевско Височанство принц Владимир Карађорђевић. Извор: Епархија средњоевропска
  17. Извор: СПЦ Сабор канонских епископа Латинске Америке 7. Новембар 2012 - 15:59 Свеправославни сабор канононских епископа Латинске Америке одржава се од 4. до 8. новембра 2012. г. у у грчкој цркви у Каракасу под председавањем Високопреосвећеног Архиепископа Атинагоре, митрополита Мексика Цариградске патријаршије. Сабор је почео светом архијерејском Литургијом, после које је служен помен блаженоупокојеном Патријарху бугарском Максиму. Сабор ће се бавити најважнијим питањима у животу Православне Цркве на овим просторима, а највише јачањем веза православних канонских мисија на тлу Латинске Америке. Високопреосвећени Митрополит црногоско-приморски г. Амфилохије, епископ-администратор Епархије буеносаиреске и централно-јужноамеричке Српске Патријаршије, због обавеза, не учествује у раду Сабора, већ га замењује презвитер Александар Ђурђевић, парох у Каракасу и Венецуели. Учесници сабора су представници Васељенске, Московске, Српске и Румунске патријаршије, као и Пољске митрополије.
  18. Guest

    Путевима словенске духовности

    У тражењу одговора на тако постављено питање упутно је поћи од чињенице, коју данас нико не оспорава, да је прво словенско писмо створено 863. године. Сматра се да је те године Константин саставио писмо за словенски језик (или завршио састављање тог писма, ако га је започео раније) и да је започео превођење Новог Завета првом реченицом Јеванђеља по Јовану „У почетку беше Реч“, што је почетак Апракосног Јеванђеља. Та реченица, односно њен изворни облик искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...] (Житије Кирилово, гл. XIV), написан глагољицом, била је прва реченица написана на словенском језику (са изузетком могућег ранијег повременог писања словенских речи грчким или латинским словима „без устројенија“, како је рекао Црноризац Храбар). У том случају прво слово у том преводу било је глагољско И, односно, као што је познато, симболички врло знаковит спој троугла (Света Тројица) и круга (бесконачност, пуноћа), а друго С – спој круга и троугла, а та два слова су, као је општепознато, истовремено почетна слова имена Исуса Христа. Константин и Методије су се са својим сарадницима упутили у Велику Моравску у пролеће следеће године. Разлози што на тај пут нису кренули раније су јасни, а најважнији је тај што су преводилачки рад и припреме за пут захтевали извесно време. С друге стране, то путовање било би много ризичније да је започето раније, тј. у зиму 863–864. Не зна се поуздано којим су се путем Солунска браћа кретала према свом одредишту у пролеће 863. г. Чини се да је најубедљивија претпоставка да се путовало најкраћим путем – преко Ниша и Београда, односно преко Пловдива, Софије, Ниша, Београда. Није искључено да су кроз Бугарску Солунска браћа путовала бавећи се и мисионарским радом. Уопште, црквена и спољна политика Византије у Бугарској и Великој Моравској тих година вођена је усклађено, са извесним разликама у приступу које су диктирале околности, што објашњава узлет бугарске писмености у Х веку, будући да су ученици Ћирила и Методија, прогнани из Велике Моравске, наставили рад у Бугарској, на тлу умногоме припремљеном за такав рад. Када се има у виду да се раздаљина између Солуна и Београда могла прећи за две недеље у околностима неповољнијим од оних који су били на располагању Константину и Методију, а према Порфирогениту чак за само осам дана, чини се донекле претераном Цибулкина процена да су Солунска браћа путовала до Велике Моравске око шест недеља. Дакле, Солунска браћа су највероватнија стигла у Велику Моравску у пролеће 864. године, након путовања које је могло трајати око четири недеље ако се нису негде дуже задржавали, али се не зна тачно да ли је њихово коначно одредиште било место где је столовао кнез Растислав (нити где се оно тачно налазило), или неко друго место. За преводилачки и наставни рад био им је потребан мир који тешко да су могли имати у близини владара Велике Моравске, односно у политичком средишту те државе. Зато је логично претпоставити да су се са својим сарадницима и ученицима повукли на неко мирно место, које им је могло пружити услове за рад сличне онима какви постоје у манастирима. У Житију Кириловом и Житију Методијевом се истиче да су Солунска браћа и њихови сарадници у Великој Моравској наставили са превођењем богослужбених књига. Чињеница да су се налазили на територији која је била под црквеном јурисдикцијом епископа из Пасауа и да су после четрдесет месеци кренули у Рим да од папе добију благослов за своју делатност, те да је све време њихове мисије прошло у покушајима да добију од папе одобрење да наставе с радом како су то започели, говори у прилог претпоставци да се Солунска браћа нису понашала изазивачки у односу на актуелне црквене власти већ да су настојала да убедљивим аргументима добију право богослужења (и) на словенском језику. У том светлу логично је претпоставити да њихова прва богослужења у Великој Моравској нису била у целости на словенском језику него да су само једним делом била таква. У том случају поставља се питање – на којем су богослужењу први пут користили словенски језик, и у којем делу тог богослужења. Да би се одговорило на та питања, потребно је вратити се на оно место у Житију Кириловом у којем се каже да је Константин прво превео на словенски језик зачело Јеванђеља по Јовану. У мисији Солунске браће ништа није било случајно. Све је било промишљено укључујући и план с којим се морало приступити остварењу великог наума. То је искључивало импровизације, почев од избора места у Новом Завету које ће бити прво преведено да избора дана када ће први пут словенски језик бити употребљен на светој Литургији и избора оног дела Литургије у којем ће се први пут Реч објавити на словенском језику. Ти кључни елементи њихове мисије морали су имати исту основну идеју и морали су бити потпуно усаглашени. У Житију Кириловом се истиче значај ширења хришћанства међу Словенима, а кнезу Растиславу се, донекле и пренаглашено, речима цара Михаила III, предочава да је кренуо путем цара Константина Великог. Богослужење (и) на словенском језику имало је, пре свега, за циљ учвршћивања хришћанства међу Словенима у Великој Моравској. У светлу те чињенице најпримереније је било увести словенски језик у богослужење речима првог зачела Јеванђеља по Јовану искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...], којима, уосталом, почиње изборно Јеванђеље. Зато није случајност што је Константин почео превођење Новог Завета управо од тог места, највероватније имајући на уму да то буду прве речи на словенском језику које ће бити изговорене на Литургији у Великој Моравској. Прва Литургија коју су служила Солунска браћа у Великој Моравској морала је бити велики догађај за тамошње Словене, како оне који су били чврсто уцрквењени тако и оне које је требало утврдити у вери. Вест о тој Литургији је вероватно ишла пред њом као и глас да ће се она служити (и) на словенском језику. Утолико су јачи одјек морале имати на словенском језику изговорене речи зачела о беспочетном Богу Логосу, кроз Кога је све постало. Првој Литургији коју ће служити у Великој Моравској, а то је највероватније била и прва Литургија која је служена (и) на словенском језику, претходили су сасвим сигурно молитва и пост Солунске браће, али не само зато да би се духовно припремили за тако значајну Литургију него и зато што је то било време Великог поста, после којег се, на Васкрс, на васкршњој Литургији чита зачело Јеванђеља по Јовану. Другим речима, може се с највећом извесношћу закључити да је Константин Философ још у Константинопољу прво превео зачело Јеванђеља по Јовану имајући на уму да ће то место из Новог Завета бити међу првим речима на словенском језику које ће бити изговорене на васкршњој Литургији у Великој Моравској. Иако не знамо цркву у којој је та Литургија служена (а археолошка истраживања говоре о неколико десетина камених цркава на територији тадашње Велике Моравске), ни место у којем се та црква налазила, сва је прилика да је то било у највећој цркви града у којем је тада столовао кнез Растислав, и да је тој Литургији и због великог празника и због гостију из Византије присуствовао и сам кнез Растислав, његова властела и много народа. Претпоставља се да је служио Константин као свештеник, угледан гост, творац писма за словенски језик и превода зачела које је читано. Иако се за Константина у изворима каже да је био свештеник, то се не слаже с податком да су хартофилакси на византијском двору били ђакони. Додуше, Константин је могао бити рукоположен за свештеника непосредно пре путовања у Велику Моравску. Методије је, како се у житију изричито каже, био монах. Био је и игуман манастира Полихрон. Није искључено да је чтец био неко од њихових словенских сарадника које су повели из Византије јер је због присутних Словена морало бити важно да у богослужењу прве речи на словенском језику изговори неко коме је словенски језик матерњи. То, наравно, не искључује могућност да су неки делови Свете Литургије служени на словенском, а неки на латинском језику. Уколико је тачна овде изнета и образложена претпоставка да је словенски језик први пут употребљен на васкршњој Литургији 864. године у стоном граду Велике Моравске, о чему се у изворима не говори изричито, али на шта извори доста јасно упућују посредно, онда, имајући у виду чињеницу да се Васкрс, као покретан празник, празнује у прву недељу по пролећној равнодневници након пуног месеца и јеврејске Пасхе, не би било немогуће тачно утврдити дан и месец када је 864. године служена прва словенска Литургија. Примена три метода израчунавања датума покретних празника (Гаусов, Џонсов и таблични метод) води истом резултату – да је 864. године први дан Васкрса био 2. априла, по јулијанском календару, што би, дакле, био датум када је, највероватније, новозаветни текст на словенском језику први пут употребљен на Светој Литургији. Од тога доба траје непрекинуто заједничарење Словена у молитви Богу и славословљењу Његове славе, љубави, доброте и лепоте – у непрекидном молитвено-литургијском општењу и сутелесништву у телу Цркве Христове. Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1094, Рубрика Култура
  19. Guest

    Библиотека Св. Фотија Цариградског

    У Фотијевом културном животу књиге су имале важну улогу. До краја свога живота он је засигурно знао све књиге које постоје у Константинопољу и шире. За човека тако високе репутације није било библиотеке која му није била доступна. Зна се да је поседовао своју приватну библиотеку и да је време које је проводио читајући и анализирајућу књижевна дела са својим пријатељима за њега био највећи животни благослов. Његова заљубљеност у књиге огледа се у његовом првом делу – Библиотека или Μυριόbιbλος, које до данашњих дана изазива велику пажњу историчара и познаваоца византијске књижевности. САДРЖАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ Спис Библиотека садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља и песништва. Мало више од половине (57 %) приказа односи се на хришћанске ауторе. Сви прикази су критички сажети и веродостојни. Овај спис није написан са претензијом да буде историја књижевности, па због тога многа позната класична и хришћанска дела нису наведена. Без обзира на то, његов садржај представља првокласан извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и за световну књижевност у Византији до IX века. Дела која су приказана обухватају временски период од Херодота (484 – око 425 године пре Христа) до Св. Никифора I Цариградског (око 758–828). Уз сваки наслов дела, Св. Фотије је записао своју оцену дотичног дела, a уз нека дела помиње нешто више од имена, тачан преглед садржаја и опширне биографске и историјско-књижевне белешке. ЗНАЧАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ Овај спис је веома значајан, јер се у њему налази много драгоцених сведочанстава о бројним класичним делима која су на жалост изгубљена. Сасвим је могуће да је до губитка књижевних дела, која су у форми сажетка сачувана у Фотијевој Библиотеци, дошло „због чињенице што се у то време почело са преписивањем старих рукописа новим курзивним писмом, познатим као мало обло писмо; док је оно старије, уницијално писмо великих слова постепено запостављено, па су самим тим и многи стари рукописи пали у заборав“. Нас занима какав је начелни значај овог списа за историју рукописног наслеђа. Да ли овај спис представља пресек књижевне баштине, која је стајала на располагању „духовно радозналом научнику IX века“ или нас Свети Фотије Цариградски упознаје са раритетима на антикварном тржишту у Византији? Неколицина научника се слаже да је у питању упознавање са раритетима. Фотије је по свој прилици био „онај зналац који нас упознаје са раритетима које је у оно доба, осим њега, познавало мало људи“. У посветном писму своме брату Тарасију на почетку Библиотеке, Фотије тврди да је он, желећи да утеши свога брата због растанка услед његовог (Фотијевог) дипломатског пута у Калифат, „наложио своме секретару да забележи плодове лектире на томе путовању, како би Тарасије бар накнадно узео учешће у томе“. На основу овога долази се до закључка да је Фотије ове књиге понео са собом и да их је читао за време свога путовања, јер једном дипломатском посланику из IX века није се могло стављати ограничење пртљага. Појавила се још једна хипотеза, која би могла да умањи улогу Цариграда као центра за прикупљање раритетне књижевне баштине. По хипотези коју је изложио Б. Хемердингер, ако је Фотије дошао рецимо у Багдад, „где је постојала јака грчка колонија са чувеним писарима и богата грчка библиотека, онда је ту могао, врло вероватно, да прочита велики број оних књига чији садржај наводи у своме спису“. Самом чињеницом да се међу делима описаним у Библиотеци налазе многа оних аутора који третирају јеретичке списе могла би да се поткрепи ова хипотеза, јер је у Багдаду (за разлику од Византије) постојала већа могућност да се нађу ове књиге, због његове физичке удаљености од правоверног хришћанства. Багдадска библиотека разорена је приликом монголске најезде 1258. године. Ако би ова хипотезе била тачна, онда би Фотијева Библиотека имала још већи значај од онога којој је припада у историји књижевног наслеђа. Ову хипотезу Б. Хемердингер заснива на интерпретацији писма Тарасију и не намеће је нипошто као неопходну. Истражитељи византијске књижевности нису открили ниједно дело чији је садржај сличан са Фотијевом Библиотеком, што овај спис чини уникатним. За разлику од савремених специјалних речника књижевности који имају суштинске сличности један са другим, у овом спису обрађују се дела а не аутори или књижевне школе и не постоји никаква систематичност или комплетирање референсне јединице, осим основне шеме приказа. Неки научници Фотију приписују епитет „књижевни Колумбо“, јер је он открио нека изгубљена класична књижевна дела старог света. За хришћанска дела (која су приказана) ово не важи, јер су она сачувана у целини. Важно је да се напомене како значај овог списа није само у откривању изгубљених дела, него у поруци његовог аутора – да приликом читања неког дела треба да му приступимо са критичким разумевањем. Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1094, Рубрика Историја
  20. Како је информативној агенцији Фидес саопштио локални православни свештеник, Илија Менсур последњих дана није напуштао свој стан и говорио је да ће побуњенике, уколико се сусретне са њима, „подсјетити на Десет Божијих заповијести и Свето Писмо“. Господин Менсур је сахрањен у сриједу 31. октобра, а свештеник трага за његовим хендикепираним сином. Извор: Радио Светигора
  21. Guest

    Путевима словенске духовности

    Ако су Константин и Методије планирали да Свету Литургију (у почетку) служе само суботом и недељом, односно празником, онда је било довољно да преведу празнично Јеванђеље, уз могућност да су превели само најнеопходније делове празничног Јеванђеља, остављајући да превођење заврше у Великој Моравској. Ако су пак планирали да Литургију служе сваког дана од Васкрса до Педесетнице, а касније суботом и недељом, односно празником, онда им је било најхитније да преведу само оне делове кратког Апракосног Јеванђеља који се читају у те дане, опет остављајући да превођење целог Јеванђеља заврше у Великој Моравској. У ЖК XV и ЖМ XV саопштава се да је процес превођења богослужбених књига настављен у Великој Моравској. Другим речима, неколико месеци преводилачког рада није био сувише кратак рок да се преведу само они делови Јеванђеља који ће бити читани на Светој Литургији на Васкрс и првих недеља или месеци по Васкрсу. Слично је морало бити и са превођењем других богослужбених књига. Мисија коју је цар Михаило III поверио Константину и Методију налагала је да се све добро испланира, а да се импровизације сведу на минимум. Тај план је морао обухватити избор књига које ће бити преведене пре поласка у Велику Моравску, начин на који ће бити превођене, словенски говор на који ће бити преведене, време поласка на пут, избор пута, начина и трајања путовања, избор књига које ће бити преведене у путу или, вероватније, пошто се стигне на одредиште, а поред осталог, и свакако не на последњем месту, део тога плана морало је бити одређивање дана када ће први пут у богослужењу бити употребљен словенски језик. Тај је чин, било је свима јасно, био од посебне важности, тај дан није могао бити било који дан, па је зато природно претпоставити да се планирало да то буде дан који је иначе за Цркву од посебне важности. Као што је у културној, тачније духовној историји Словена увођење словенског језика у богослужење догађај од посебног, ако не и највећег значаја, чега је Константин несумњиво био свестан, тако је у годишњем циклусу дана и празника који се у хришћанској Цркви празнују Васкрс највећи празник. Планирање да се та два догађаја повежу чини се врло логичним, утолико пре што су Браћа са сарадницима путовала у Велику Моравску током Великог поста и стигла на одредиште по свој прилици уочи Васкрса 864. године. Иако је великоморавски кнез Растислав тражио од Византије епископа (фактички – поглавара Цркве у Великој Моравској који не би био потчињен Архиепископији у Салцбургу), том делу његове молбе није удовољено. Тешко да се у Византији нису могли наћи епископи који бар донекле знају словенски језик. Пре ће бити да је на византијском двору процењено да би слање епископа из Византије на подручје Источнофраначке краљевине, у којем је на ширењу хришћанства, али и политичког утицаја те краљевине, увелико радило свештенство које је било под црквеном управом Рима (одн. епископије у граду Пасау и Архиепископије у Салцбургу), врло вероватно било схваћено као политички изазов, и да је могло довести до унутарцрквених и међудржавних проблема, које је упутније било избећи. Зато се изашло у сусрет оном делу молбе кнеза Растислава којим се тражи учитељ који би помогао да се Словенима у Великој Моравској хришћанство приближи на словенском језику. То је био гест добре воље византијског цара у односу на молбу великоморавског кнеза. Тај гест је ишао у прилог изградњи добрих политичких односа између Византије и Велике Моравске, а отварао је могућност трајнијег византијског присуства у Великој Моравској у облику и обиму који не би био отворено изазован за Рим и за немачке феудалце и свештенство у суседству Велике Моравске. Било је основано претпоставити да ће Словени из Велике Моравске, пошто добију теолошко и филолошко образовање потребно за свештеничку службу, лакше добити од Рима рукоположење и право да богослуже (и) на словенском језику. Ту претпоставку потврђује даљи развој догађаја: Словенска браћа одлазе у Рим, своје поштовање папи исказују и моштима Св. Климента које му дарују, убедљиво образлажу папи, а и својим опонентима, потребу ширења и учвршћивања хришћанства и на словенском језику, Методије је рукоположен за свештеника, а касније и хиротонисан за архиепископа панонског, а неки њихови ученици добијају статус свештеника и ђакона. Добро започето формирање црквене организације са словенским кадром у Великој Моравској прекинули су познати политички догађаји неповољни за потпуно остварење тог дела великоморавске мисије Солунске браће. Премда према житијима у којима се тај догађај помиње кнез Растислав није експлицитно тражио помоћ ради увођења богослужења на словенском језику, сасвим је јасно да богослужење има, поред других, и едукативну функцију, што је морало бити чврсто ослоњено на канонски текст, тј. на богослужбене књиге, које је могло превести само за тај задатак врло меродавно лице, а Константин је то сасвим сигурно био. Просвећивање неписмених верника о хришћанској вери се најделотворније остварује кроз богослужење (укључујући проповед) на њима разумљивом језику; богослужење се ослања на богослужбене књиге, а њима је основ у писму, које је, дакле, требало створити. Према томе, увођење словенског језика у богослужење било је у потпуности у функцији главног циља великоморавске мисије Солунске браће. Добро је познато да су Солунска браћа тај циљ у Великој Моравској за неко време и остварила, уз знатне тешкоће, а да ће семе које су они посејали у Великој Моравској дати обилне плодове широм словенског света. Познато је такође како се и када мисија Солунске браће завршила после Методијеве смрти и после прогона њихових ученика, након чега се у Великој Моравској опет за дуго времена богослужило само на латинском језику. Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1093, Рубрика Култура
  22. Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској? - Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској. Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине, али и наше слободе. Постоје добри законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пракси. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на овим просторима. Из Хрватске стижу слике лепог Приморја и позиви српским туристима да су добродошли, али каква је слика реалног, свакодневног живота. Има ли будућности за Православну Цркву на тим просторима? - Ми се у Далмацији боримо да очувамо наше историјско присуство, да сачувамо наш народ у православљу и Богословију у Крки. Боримо се да опстанемо. Постоји будућност за Цркву, јер имамо одговорност према делу Цркве који нам је поверен и према нашем народу који овде живи, као и према повратницима. Подсетио бих на податак да је до рата 1995. године на просторима Епархије далматинске живело око 100.000 Срба са педесет активних свештеника и преко 120 ученика у Богословији «Света Три Јерарха». После овог несрећног, трагичног рата, није остао ниједан свештеник у Епархији далматинској. Богословија је исељена најпре на Дивчибаре, после у Фочу, да би 2001. била враћена у Далматинску епархију. Црквени живот је потпуно замро, није било људи. Тадашњи Епископ Лонгин је морао да оде са народом. Већина нашег народа се иселила из приморских градова Задра, Сплита, Шибеника и централног дела Далмације. Била је пустош, српске куће, наше цркве и манастири су били спаљени. Људи су почели да се враћају на своја имања 1997. године и да обнављају живот из пепела. Почела је са радом наша Богословија, Свети Сабор је, поред мене, изабрао и Епископа Герасима, рукоположили смо по десетак свештеника - и то је био знак наде да ћемо опстати. Повратак Срба трајао је до 2003. године, када се зауставио из економских разлога - људи немају од чега да живе, нема посла и то траје до данас. Доста српских кућа је обновљено на просторима Далматинске епархије, али Срби у њима не живе. Чекају боља времена за трајни повратак или ће, по најцрњем сценарију, те куће продати. Обновили смо више наших цркава и манастира, али нисмо задовољни бројем Срба повратника. Са каквим се притисцима и инцидентима изазваним националном и верском нетрпељивошћу суочава српски народ и Црква у вашој Епархији? - Има притисака, има провокација, има напада на наше објекте на којима се пишу увредљиве пароле и врше провале, о чему извештавамо на нашем веб-сајту. Све случајеве пријављујемо полицији, која брзо реагује и штити објекте. С друге стране, то изазива непрестани психолошки притисак на вернике. То је наш крст, и ми га прихватамо и молимо се Богу за људе који то безакоње чине, да престану да то чине, јер живимо у хришћанској земљи. И поред искушења, ми не одступамо са ових простора. Сматрамо да имамо значајну мисију да очувамо своје светиње и сачувамо наш народ у православној вери. Наша мисија је и да сведочимо православље пред другим народима који долазе у наше светиње. Како пред Хрватима, који наредне године постају пуноправни чланови ЕУ, тако и пред туристима из ЕУ и исламских земаља који посећују наше манастире. Свима њима сведочимо да постојимо и да православље у Хрватској има дубоке корене. Зарад те мисије потребно је да што пре обновимо своје ризнице и музеје и да својим културним и духовним благом покажемо да је православље вековима присутно на овим просторима. Колико богослова похађа Богословију у Крки? - Тренутно четрдесет пет редовних и петнаест ванредних ученика. Сваке године имамо довољан број кандидата који се интересују, а не можемо све ни да примимо. Кандидати су углавном из Хрватске, са простора Републике Српске и Словеније. Задовољни смо, јер овај стални интерес за богословије показује да наш народ има будућност, јер се у тој школи образују свештеници који ће сутра бити пастири свом народу у Далмацији. Рад Богословије сведочи о континуитету, перспективи и будућности нашег народа на овом простору. Од 1615. године Богословија ради са малим прекидима - због ратова - до данас. Далматинска епархија је повезана са Богословијом - када се гасила Богословија, гасио се и живот у Епархији, и обрнуто. Да ли обнову црквеног живота и црквених објеката прати и жив монашки живот? - Братство постоји у највећим манастирима - Крки, Крупи и Драговићу. Обновили смо братство у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову у коме обитава један монах, а у манастиру Оћестово још увек нема услова за живот монаштва док се не изграде конаци, уведе струја... Основали смо нови манастир посвећен Светом Василију Острошком у селу Црногорци код Имотског, који ће бити духовни центар Имотске крајине. Ту уз постојећу цркву треба саградити конаке. Имамо сестринство у манастиру Богородице Тројеручице у Шибенику и манастиру Крупи. Манастири су живи, имају своју мисију - што је у овим тешким условима веома значајно - и увек деле судбину са српским православним народом којем припадају. Традиција је да се народ овде везује и долази на тзв. велике сајмове - саборе. Најпознатији сабор је у манастиру Крки за Преображење, када се окупи преко десет хиљада људи. Пуно верника долази на празник Успења Пресвете Богородице у манастир Крупу, као и у манастир Драговић на Малу Госпојину. Кроз ове саборе су током историје Срби очували своје постојање, своју веру, културу и језик. После летњег периода ти људи се углавном враћају у Србију. Надамо се да ће се побољшати услови за економски опстанак и да ће се они вратити у своје куће у Далмацију. Средином марта ове године потписан је Протокол Министарстава културе Србије и Хрватске о повратку културних добара из Србије у Хрватску, која су спасена током рата из Хрватске. Ради се о 1.065 предмета из српских манастира и цркава који су склоњени у Србију. Ви кажете да ризнице нису обновљене - коме се у том случају враћа имовина СПЦ и баштина прогнаних Срба Крајишника? - То је веома осетљиво питање. Културно благо, које је сачувано и налази се у највећем броју у Музеју СПЦ, треба да буде враћено на просторе Далматинске епархије када се за то стекну услови, када будемо имали адекватне ризнице у манастирима или при црквеним општинама. У Шибенику градимо музеј и ризницу, такође и у манастиру Крки у којима ће бити изложени експонати. Радови су у току и још није време да се врате наше иконе, рукописне књиге из петнаестог и шеснаестог века, портрети игумана манастира, богослужбене одежде и реликвије које су спасене од уништења током последњег рата. За ризницу манастира Крке се зна да има 2.200 експоната који се тренутно налазе у Музеју СПЦ и једна је од најбогатијих у СПЦ, после хиландарске, цетињске, студеничке и дечанске. Ми не можемо то благо да вратимо у Далматинску епархију док се не уради пројекат ризнице, док се не уграде аларми и климатизација по високим стандардима. Процењује се да је током последњег рата заувек нестало око седам хиљада икона и светиња у Хрватској. - Наша културна добра потражујемо од Завода за заштиту споменика и Министарства унутрашњих послова у Хрватској који су за то надлежни. Политичари често не помињу нестанак старе српске баштине из наших храмова, а она је за нас веома важна. Постоје спискови и фотографије иконостаса које су радили шибенски, сплитски и задарски заводи. За неке ствари не знамо, јер су српски свештеници протерани, цркве и манастири девастирани, па је много тога уништено и спаљено. Не можемо да нађемо наше матичне књиге крштених и упокојених, јер су и оне страдале у спаљеним црквама. Затицали смо страшне ствари после ове ратне трагедије. Али, потражујемо и обраћамо се надлежним институцијама. Недавно се десило да су пролазници пронашли на улици иконе спаковане у кесама, које су нам враћене преко МУП-а. Вратићемо све иконе у парохијске цркве којима припадају или их задржати у ризници. Постоје спонтани случајеви, али ми инсистирамо на организованом повратку икона и блага путем државних структура. То је велики подвиг који нам предстоји. Очекујемо да се уз културно добро врати и наш народ који је овде вековима живео. Не можемо прихватити концепцију да постанемо археолошка вредност на просторима Далмације. Ми хоћемо да живимо ту, и то уз културна добра која смо вековима стварали. Неприхватљиво је да се врати културно благо а да ми Срби постанемо само музејска вредност на овим просторима. Православље у Далмацији је кроз историју непрестано било на распећу. Од Хрватске државе очекујемо да не будемо грађани другог реда, нити желимо да одемо из Далмације, јер нам то не дају наше светиње. Желимо да живимо у љубави и хришћанском поверењу са свим другим народима који овде живе. Има различитих размишљања о учешћу Православне Цркве у екуменском покрету и дијалогу са другим хришћанским Црквама. Зашто је важна тежња за јединством са другим Црквама? - Екуменски дијалог је комплексан. Црква је непрестано живела у дијалогу са људима који су изван Цркве, који исповедају другу веру. Постоји и унутрашњи дијалог који Црква води са својим верницима и људима који исповедају православну веру. То је природа Цркве. Што се тиче званичног дијалога са представницима Римокатоличке или Протестантске Цркве, он се води годинама путем теолошких комисија које се баве одређеним областима. Ми смо кроз тај дијалог позвани на сведочење наше вере и нашег православног искуства онима које сматрамо својом браћом, а који сада исповедају другу веру. Упућени смо једни на друге, и требало би да водимо разговор о основним животним и теолошким питањима. То је позитивна страна екуменског дијалога који треба до постоји. Екуменски дијалог није штетан, а најмање је пут за издају православља, како га поједини злонамерни или неинформисани људи погрешно тумаче. Морамо да водимо дијалог са свима и да сведочимо своје искуство вере. Тај дијалог има своју меру и свој критеријум, а то су Свето Предање, Свети канони и учење Светих Отаца. Православље носи у себи пуноћу благодати Духа Светога, пуноћу Истине коју ми сведочимо пред другима у дијалогу. Како Православна Црква треба да се одреди пред новим, промењеним историјским и друштвеним околностима које намећу европске интеграције? - Ми очекујемо већу слободу и европске демократске принципе који би требало да важе и за наше Србе у Хрватској. Очекујемо економски опоравак, јер тренутно нема инвестиција, које су услов за повратак наших људи. Пред Црквом је велика одговорност - да и даље сведочимо православну веру и свој православни опит пред људима са којима живимо, као и пред туристима из ЕУ који често долазе у последње време. Добронамерни од њих се изненаде када виде наше старе манастире и православно монаштво у Далмацији. Славица Лазић, Православље бр. 1089-1090, стр. 8 Извор: Епархија далматинска
×
×
  • Креирај ново...