Православна црква у Аустрији

„Мислим да доста Аустријанаца још није упознало православну цркву, барем не онако како би требало да је упознају. Мада се мора рећи да су веома толерантни и да ми овде живимо у слози једни поред других. Али када би више упознали православље, мислим да би се њиме и одушевили“, тврди Александрус Галанис, након што је обавио молитву и упалио свећу у Храму васкрсења Христовог, српској православној цркви у другом бечком округу. Алаксандрус живи само неколико улица од ове цркве и често је посећује, а оно што га привлачи православљу јесте, како каже, оригиналност хришћанства.

„Када се улази у православну цркву, осети се тај прави хришћански дух. Друга ствар су та православна срдачност, духовност и та медитација у молитви. То је изворно и оригинално хришћанство. У католичкој или протестантској цркви то изгледа као да је напуштено и модификовано, а православље је сачувало те старе корене. Мени лично било би драго када би о томе више знали и моји аустријски суграђани“, прича Александрус, чији је отац пореклом из Грчке, а мајка из Србије.

Присутност у јавности

Но, ту и тамо за православље се интересује и понеки Аустријанац, додаје Драгослав Добојница, који у том храму продаје свеће, иконе и књиге. „Па долазе, траже књиге и часописе, значи да их занима. Иако је то мали број људи, ипак постоји неко интересовање. Има и наших који су овде рођени и не знају ћирилицу, па онда траже нешто на немачком језику или бар на латиници“, прича Добојница.

Међу часописима који се могу добити у том храму, однедавно се налази и бесплатно црквено гласило „Православне црквене новине“ (Ортходоxе Кирцхензеитунг). Та публикација од јесени излази на немачком језику и у њој се могу добити све информације о активностима Православне цркви у Аустрији.

Те информације намењене су како домицилном, већински католичком становништву које се интересује за православље, тако и члановима различитих православних дијаспорских заједница у Аустрији, објашњава Михаило Поповић, историчар на Аустријској академији наука, и секретар аустријског митрополита Арсенијуса, са седиштем у Бечу.

„У Аустрији имамо неколико заједница из различитих земаља, које подлежу различитим православним јурисдикцијама. Овде живе грчки, српски, руски, грузијски, бугарски, румунски и сиријски православци. Идеја је била да се успостави једна заједничка публикација, у којој би се приказивало све што се дешава у појединим заједницама. Часопис излази на немачком језику, како те информације не би биле доступне само једној заједници, већ свима, па тако и аустријској јавности. Сматрамо да је добро да што више људи познаје структуру православне заједнице у Аустрији, који празници се када и зашто славе и где се може доћи до додатних информација“, објашњава Поповић.

Представљање аустријском друштву

Та платформа о историји православља и данашњим друштвеним активностима заједнице, покренута је у сарадњи са Аустријским секретаром за интеграцију, Себастијаном Курцом, и Бечким интеграционим фондом. Поповић сматра да је знање домицилног становништва о православљу доста широко, јер је православље, како наводи, интегрални део аустријског друштва још од времена Аустро-Угарске монархије. Православна црква, такође, интензивно сарађује са католичком црквом, и организује разна дешавања на која се позивају сви грађани, било да је реч о добротворним или културним манифестацијама. А и то је, каже Поповић, један од начина да се православље представи аустријском друштву.

„Још један од начина јесте, на пример и прослава Ускрса. То славље се делом дешава у јавном простору, испред цркве. Људи то виде, питају се шта се дешава и онда долазе до информација и тако упознају православље. У Аустрији такође делује ортодоксна бискупска конференција, која се бави разним темама са којима иде у јавност – брига о болеснима, служба у затворима, религијска настава у школама итд. Све то је део те вишестране комуникације са свим аустријским грађанима“, каже Поповић.

Историчар Михаило Поповић Историчар Михаило Поповић

Православље у Аустрији има дугу историју

Средином 17. века трговци из тадашњег Отоманског царства довозили су робу у Беч, а међу њима су се налазили и православци из разних земаља Југоисточне Европе. Неки од њих ту су се временом трајно настанили и изграђене су две православне општине. Обе су биле грчке јурисдикције – грчка заједница Светог Ђорђа и грчка заједница Свете тројице – чије се две цркве све до данас налазе у ужем центру Беча. Данас тај град броји готово петнаест православних богомоља, било да је реч о црквама или капелама, а процењује се да у целој Аустрији данас живи 400.000 до 500.000 православаца различитих јурисдикција.

О свему томе, било би важно информисати и аустријску јавност, сматра и Александрус Галанис, који је незнањем његових суграђана о православљу, некада знао да буде шокиран. „Па кад се само сетим како су ме у школи питали да ли ми верујемо у Бога и да ли једемо свињско месо! Многи о томе, дакле, немају појма и мислим да је и овај часопис, као и све друге активности Православне цркве у Аустрији, веома позитивна и важна ствар.“

Извор: Дојче Веле