Kако „изгубити, а не изгубити себе“

Нешто чему нас савремена цивилизација не учи јесте како „изгубити, а не изгубити себе“.

Сасвим је јасно да су се односи између мушкарца и жене дубоко променили. Жена је постала слободнија и самосталнија.

Питање је: да ли је мушкарац постао унутрашње слободнији?

Вековима је знао ко је кроз своју улогу: снажан, заштитник, онај који одлучује.

Данас тога више нема. И он осећа као да се све руши.

Када изнутра не знаш ко си, хваташ се за спољашње улоге.

Имаш потребу да изгледаш снажно онда када се изнутра осећаш слабим.

Тако данашњи мушкарац, суочен са све већом присутношћу жене у различитим улогама и просторима друштва, губи своје сигурне ослонце. Долазе анксиозност, страх, бес.

Сада, када се улога мења, шта остаје?

Ко сам ја када више не могу да одређујем тебе?

Ко сам ја када ти можеш да живиш и без мене?

Немам намеру да оправдавам жене.

Само покушавам да дам једно тумачење појаве која је све учесталија и која има везе са такозваним „злочинима из страсти“.

Немојмо никога проглашавати свецем. И мушкарци и жене издају, обмањују и повређују. А издаја може да те сломи.

То је потпуно људски и имаш право да патиш, да се љутиш, да плачеш.

Али немаш право да свој бол претвориш у оружје које ће убити и одузети животе.

То што си ме повредио објашњава мој бол. Али не оправдава оно што ћу ја учинити са својим болом.

Можда нас управо томе нису научили: да губимо, а да се не изгубимо.

Да прихватимо да стварност није дужна да се повинује нашој жељи.

Зрелост је када не захтеваш да се свет уништи зато што се срушио твој свет.

Христос је био издан, напуштен и повређен.

Па ипак, Он није постао оно што су Му други учинили.

Не постај нож зато што су те некада уболи ножем.

У томе је велики изазов: да своју рану претвориш у самоспознају која ће у твој живот унети више светлости, а не у оружје смрти које ће донети таму друштву.

 о. Ливиос

(Facebook)