„Савршена љубав изгони страх“

Највећи страх данашњих људи јесте да љубав коју дају неће бити узвраћена.

Резултат тога је да живимо у страху, као заробљеници у једној ћелији. Свуда страхови: „Да се не предам, да не будем повређен; да не заволим, а да не нађем одзив; да не дам превише, да се не разочарам; да задржим нешто за себе, како бих се заштитио“, и још много тога чујемо од данашњег човека. Али, нажалост, таквим ставовима и ми одгајамо своју децу.

Долазимо дотле да је данашњи човек духовно и емоционално осакаћен страховима који су, попут маказа, пресекли унутрашње везе душе. И тако влада нарцизам. То јест: да ми буде лепо, да се не борим, да немам проблема, да се не мучим. Да проживим леп живот и, наравно, да ме и Христос прими у рај, јер „нисам никога убио“!

Целокупно ово схватање представља страшну заблуду, јер смрт вреба и представља једну станицу и епизоду живота коју можемо превазићи само духовним победама, како бисмо ушли у Царство небеско.

Овај живот се не може замислити без бола — то морамо да прихватимо. Без тешкоћа и проблема. Ниједан однос не може досегнути Небо ако не прође кроз пећ бола Крста и жртве за другога, како би дошло Васкрсење.

Нажалост, живот се креће ка пропадљивости, страдање се шири свуда, а бол је саставни део природности и склада у оваквом нашем палом стању. Васкрсење у свим областима живота јесте дело борбе и превазилажења, које мора проћи кроз Крст. Без Крста нема Васкрсења.

Уз помоћ Господњу успећемо да се ослободимо заробљености страхом. Уосталом, „Где Бог хоће, побеђује се поредак природе“, и тако ће се поново успоставити склад у нашем животу — Његовом силом и нашим прихватањем Његове воље.

Ако одлучимо да корачамо кроз живот са страховима и очекивањима, никада нећемо истински волети, као што нећемо моћи ни да будемо истински вољени, јер ће други волети лажну сенку нашег бића, пошто управо њу показујемо како не бисмо били повређени.

Став Јеванђеља је јасан. Блаженства нас подстичу да постанемо онакви какви треба да будемо. Да дајемо, да волимо, да не бринемо о очекивањима и узвраћању, да храбро кренемо у жртву, да будемо стрпљиви, али уз делатност молитве, а не кроз безосећајну непокретност.

Тада ћемо моћи да пронађемо пуноћу у овом животу, али и да следимо Христа, како бисмо постали грађани Неба.

Христос у својој Беседи на гори каже:

„Чули сте да је казано: око за око и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу. Него ако те неко удари по десном образу твом, окрени му и други. И ономе који хоће да се суди с тобом и да узме хаљину твоју, подај му и огртач. И ако те ко потера једну миљу, иди с њим две. Ономе који иште од тебе, дај; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му.

Чули сте да је казано: љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца свога који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима.

Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески.“

(Мт. 5, 38–48)

Не бој се, човече. Највећи непријатељ је твоје сопствено „ја“. Пођи у наручје Господње; Он ће све исцелити.

Уосталом, Он нам је Сам рекао: „Без мене не можете чинити ништа.“ Шта онда чекамо?

„Савршена љубав изгони страх.“

Страхујемо, дакле, зато што још немамо савршену љубав коју бисмо дали, јер смо привезани за обожавање самих себе.

Кренимо, зато, одлучно у велики излазак из „ја“ у „ми“ и пронаћи ћемо исцељење и спасење.

о. Спиридон Скoутис

(фејсбук страница)