„Не морају сви непријатни тренуци у животу бити исцељени.“

Да ли су православље и психологија компатибилни? О томе је архимандрит Сава (Мажуко) говорио на представљању своје књиге „Христос се приближава“, коју је објавила издавачка кућа Никеа.

„Ако је све ово психологија, можда не би требало да вршимо исповест?“

Питање из публике: Какав је ваш став према психологији? Какав је ваш став према свештеницима који прихватају психологију? Где је златна средина за нас лаике, да се не бисмо фасцинирали психологијом и на крају потпуно напустили хришћанство?

„То је одлично питање. Чини ми се да су сви ови одласци [свештеника] високог профила последњих година такође последица доминације буржоаског православља у нашем погледу на свет, у нашој побожности, јер сам и сам доживео ово искушење.“

Одједном сам почео да се питам: „Ако је све ово само психологија, можда не би требало да обављамо исповести; зашто би требало да имамо молитвене службе?“ Могли бисте једноставно да похађате неку обуку, пријавите се на неке курсеве и затворите врата. Али неки свештеници, очигледно, нису могли да прођу овај тест. 

** 

Заокупљеност психологијом, па и код православних људи, такође је одлика буржоаског православља. То је показатељ недостатка осећаја за метафизику, за богословље — не само за читање богословских текстова, већ за њихово проживљавање. Кад говорим о богословским текстовима, мислим на житија светих отаца — то је оно чиме сам започео свој живот у Цркви. Јеванђеље је богословска литература.

Људи код којих се тај осећај за дубину замагљује задовољавају се сурогатима.

Као што тинејџери веома воле чипс. И ја га волим… Постоји, рецимо, нормалан напитак — компот. Моја бака је кувала неки чудесан компот, у њега је, поред крушака, стављала и мало сувих шљива. Са тим не може да се упореди никаква кола, нити било који „Напитак из Черноголовке“, који се овде продају у стакленој амбалажи. Али, овде је укус интензивнији, паковање је згодно, не мораш после себе да переш чашу — можеш само да је бациш.

Исто је и са заносом психологијом: она даје човеку површну мисао, а површна мисао показује плитку укорењеност у бићу.

И сам живиш тако површно, па те је зато лакше извући из корена. Појави се било какав проблем, невоља — и човек се одмах распадне, ништа од њега не остане.

Психологија је добра као примењена, инструментална ствар. Постоје конкретне ситуације које психолози могу да ублаже и лече, али то је метафизичка козметика. Она би требало или да дође тамо где је већ на дубини све у реду, или бар да подстакне човека да отвори ту дубину.

„Не треба психологијом лечити глобалне ране“

Јеванђеље, литургија, Црква — све је то уопште о нечем другом, а не о психологији.

Међу светима имамо и психички болесне људе, а свакако и читаву гомилу неуспешних људи. Узмимо светог Григорија Богослова. Ако погледате његову биографију са становишта каријере, то је просто… човеку дође да се сажали над њим. Тако нешто не би написали у биографији за посао.

Григорије Богослов излаже свој професионални портфолио: где је радио, коју је катедру заузимао — потпуни неуспех.

И многи, многи други свети оци. Тихон Задонски, кога веома волим, патио је од страшних напада депресије, толико да се чак ваљао по поду.

Па ипак, све те њихове ране биле су на површини душе и нису допирале до дубине. Они су били у том болу, у тој болести, са Христом, као и апостол Павле, који у Другој посланици Коринћанима каже: „И да се не бих погордио због премногих откривења, даде ми се жалац у тело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не бих погордио.“

То говори апостол Павле, коме се змија обавила око руке и ујела га — а отров му ништа не може.

Он васкрсава мртве, исцељује полагањем руку, изгони демоне, а сам са собом не може да изађе на крај — некакав апсурд, а ми чак не знамо тачно шта је било у питању: неки кажу да је била болест очију, други да су биле неке друге тегобе повезане са нервним обољењима. Постоји много различитих верзија; боље је да не знамо. Човек треба да има неке тајне чак и пред људима које воли.

Он је од Господа чуо: „Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршена.“

Не могу се сви непријатни тренуци нашег живота излечити — нити их све треба излечити.

Наравно, не кажем: „Хајде да седимо на тврдим столицама, да се умивамо хладном водом, јер деца у Африци немају ни хладну воду.“ Не, говорим о нечем сасвим другом.

Говорим о томе да постоје ствари које се не могу савладати, али су нам из неког разлога потребне. Из неког разлога Господ нам поверава да проживимо живот са неугодностима, као у причи о кукољу.

Господ каже: „Непријатељ је то посејао.“ Анђели кажу: „Ми ћемо то решити, почупаћемо га.“ — „Не, сачекајте жетву.“

Овде се не говори само о кукољу, као што говоре лоши људи.

Код оца Сергија Булгакова постоји једна дивна мисао о суду који се одвија у чувеној 25. глави Јеванђеља по Матеју, где се каже: „Овце — на десну страну, а јарад — на леву.“

Отац Сергије Булгаков каже да не треба да замишљамо да су конкретни људи отишли налево, иако је и такво тумачење исправно. Његова мисао је шира, обухватнија. Он каже да је то суд који се одвија унутар човека: нешто „лево“ увек је са мном, ма колико био свет.

Ако све то сведете само на психологију, онда имате комплекс кривице или… Да видимо сада, ваш отац вас вероватно није волео. Шта вам је дао када сте имали пет година? Зар се не сећате? То значи да сте претрпели трауму. Сада ћу вам дати визит карту; јефтина је, прва сеанса је бесплатна.

То су бескрајни разговори.

Мудри људи, који имају осећај за мисао, разумеју да психологија има своју границу, да има своју истину, али да њоме не треба лечити глобалне ране.

То ме подсећа на Езопову басну о гладним псима који су већ толико очајавали да нешто поједу да су легли. Виде они у даљини, на другој обали, како се суше коже, па разговарају међу собом:

„Шта ако препливамо? Узмемо их, поједемо, наједемо се, све ће бити добро.“

Неко им каже:

„Да бисте препливали, морате да дођете до реке и да је савладате. Ту је струја, количина воде, водена маса.“

Најлогичније решење у тој ситуацији било би:

„Лећи ћемо поред реке и почети да пијемо воду. Попићемо сву воду, онда ће нам бити лакше да пређемо до тих кожа сувим путем, па ћемо их појести.“

Пси су паметни — приђу реци и почну да пију воду.

Басна се завршава на езоповски начин: распукну се.

Психологија, ако је узмете као панацеју за све, управо је таква.

До бесконачности ћеш се сећати шта ти је отац поклонио, какве си трауме имао, како су те називали у школи. Била си стидљива због свог дугачког носа са четрнаест година, потом си носила протезу за зубе, па ти је зато осмех и данас тако пластичан. Ми ћемо то поправити за шест месеци.

Упишите се на ове припремне курсеве — да бисте могли да се упишете на следеће.

Пићете ту воду док не пукнете.

О склоности ка „поповској надмености“

Упркос свему томе, нисам присталица демонизовања психологије. И сам људе шаљем психолозима и психотерапеутима, јер за неке ствари нисам компетентан.

Ја сам свештеник, нисам психолог. Видим да је овде граница моје компетенције и да је потребан стручњак. Молим вас, имам познанике психијатре, психотерапеуте, психологе.

Свако треба да се бави својим послом.

Психолог треба да се бави психологијом. Свештеник — духовним животом.

Чак се ни сваки свештеник не бави духовним животом — пре би се рекло да гради заједницу око чаше Евхаристије.

Зато је потребно да једни друге слушамо. Психолози треба да слушају свештенике, а свештеници психологе, па чак и да од њих нешто науче.

Ја сам свештеник, али морам искрено да кажем: код свештеника постоји склоност ка посебној врсти поповске надмености.

Чак сам и сам себе хватао у томе да сам „стручњак за све области“, као да је баћушка некакав Њутн:

„Рећи ћу вам како се правилно управља синхротроном“.

Сада видимо да су и за вакцине сви свештеници стручњаци.

То је посебна црта поповске надмености, која је већ постала тема за вицеве.

Рећи ћу чак и више: понекад би и самим свештеницима било корисно да се, поводом неких појединачних случајева, обрате психолозима за помоћ.

Таквих случајева нема баш много и, ако је човек довољно пажљив, биће му довољно духовно руковођење духовника, што, наравно, није исто што и сеанса код психолога.

Волео бих да ме правилно разумеју, јер не треба да ме сврставате међу борце против психологије, нити да ме сматрате проповедником психологизма свуда и у свему.

Свако има своје место.

Аристотел је имао теорију природних места: свако треба да заузима своје природно место и да не претендује на нешто више.

Свештеник не треба да претендује на улогу политичара, лекара или психолога.

Психолог, заузврат, не треба да се претвара да је велики духовни ментор или да тврди да боље разуме ствари. Свакоме своје. Свако је добар на свом месту — и тада ће се добити складна хармонија.

Привлаче ме музичке слике јер сам био хоровођа четврт века. Ако баритон пева као тенор, чак и ако савршено погоди ноте, нећете желети да слушате комад. Ако ставим колоратурни сопран на други сопран или алт, у складу са партитуром и вокалним ресурсима, можда ће моћи да га отпевају, али неће бити исто. Биће непријатно за слушање, иако ће све бити технички исправно - ако сте обучени музичар, можете отпевати било коју ноту.
Свако мора да ради своје, свако мора да пева свој део и само према својој партитури, датој природом.
 

Архимандрит Сава (Мажуко)
 

извор