Није било по мојој вољи да се родим у овом свету: родитељи ме нису питали за то! Код рођења одозго готово је исто, осим једног. Ја морам пожелети да се родим одозго и да се отворим за то рођење. Али нас рађа Дух Свети, кроз воду.
Слика воде прилично се често сусреће како у Јеванђељу по Јовану, тако и у свечаном и празничном богослужбеном периоду од Пасхе до Педесетнице, када се ово Јеванђеље чита на православној Литургији. Већ у Светлој седмици служи се посебно богослужење посвећено икони Мајке Божије „Живоносни Источник“. Богородица је овде заиста „извор воде живе“, који источи „воду спасења“ — Христа, као што се пева на овом празновању.
У данима који следе читају се речи из Христове беседе са Никодимом, у којој Исус говори о неопходности рођења одозго да би се ушло у вечни живот: „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди од воде и Духа, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3, 5).
У свим временима тумачи овог стиха подразумевали су под овим рођењем крштење. Али парадокс ове реченице је у томе што се рођење само по себи не врши сопственим силама. Није било по мојој вољи да се родим у овај свет: родитељи ме нису питали за то! Код рођења одозго готово је исто, осим једног. Ја морам пожелети да се родим одозго и да се отворим за то рођење. Али нас рађа Дух Свети, кроз воду.
Вода је у овом случају пасивно начело, а Дух — активно. Дух може да прихвати или да не прихвати сагласност човека, ако он још није сазрео да се роди, ако су његови мотиви вођени искључиво земаљским и користољубивим разлозима! Као што је у том случају упозоравао свети Кирило Јерусалимски у једној од својих катихетских беседа: „Вода ће те примити, а Дух те неће примити“…
Заиста, како принудити Духа Светога да роди човека у овом крштењу, ако човек још није истински и у потпуности спреман за њега! С друге стране, ко уопште може бити истински и потпуно спреман за то?..
У том случају, код већине хришћана Дух несумњиво допуњује оно што сама вода не може да учини, и то допуњава током целог преосталог живота, често допуштајући невоље и искушења онима који желе да се роде одозго.
Живот хришћанина је на известан начин управо тај породилишни бол! Бол, између осталог, и због те жеђи за „водом живом“, која најчешће недостаје у нашем животу.
Крећући се даље ка празнику Педесетнице, црквени календар прави посебан застој на половини периода од Пасхе до силаска Светога Духа на апостоле, обележавајући га посебним празником Преполовљења, где тема воде и Духа звучи још снажније.
„Преполовивши празник, жедну душу моју побожности напој водама, јер си свима, Спасе, узвикнуо: ко је жедан, нека дође к Мени и нека пије. Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби.“
У одломку из Јеванђеља по Јовану који је одређен за овај дан, реч је, међутим, о празнику Сеница, који се прослављао знатно касније од Педесетнице: „А о половини празника уђе Исус у храм и учаше“ (Јн. 7, 14 и даље).
Ово је предукус онога што ће Исус рећи неколико дана касније (такви празници су, према старозаветним установама, трајали седам дана):
„А у последњи велики дан празника стајаше Исус и узвикну, говорећи: Ко је жедан, нека дође Мени и пије. Који верује у Мене, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе. А ово рече о Духу, Кога требаше да приме они који верују у Њега; јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен“ (Јн. 7, 37–39).
Тема те исте живе воде дотиче се и следеће недеље после празника Преполовљења — Недеље о Самарјанки (видети Јн. 4, 5–42).
Једноставна, необразована жена из племена Самарјана, непријатељски настројеног према Јудејцима, природно не може да разуме о каквој води јој Исус говори. Он је изненада од ње затражио: „Дај Ми да пијем“, искористивши ту молбу код Јаковљевог извора као повод за важан разговор, који је за побожне Јудејце, па чак и за Христове сапутнике, био потпуно незамислив.
У тако врућој земљи као што је Палестина, где по пола године нема кише, свака вода, а пре свега текућа вода, представља најважнији услов живота; она је управо и „жива вода“, вода која даје живот!
Али није могао да разуме ни учени фарисеј Никодим: како је могуће поново се родити од воде и Духа…
Беседе са Никодимом и са Самарјанком овде се међусобно прожимају. Само што су тамо вода и Дух по смислу раздвојени, док су овде, напротив, поистовећени.
„Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети“, говори Исус о води из Јаковљевог извора, „а који пије од воде коју ћу му Ја дати, неће ожеднети довека; него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече“ — дословно: ἀλλομένου, „која кључа, која избија као извор“ — „у живот вечни“ (Јн. 4, 14).
„Вода жива“ (Јн. 4, 10) — ὕδωρ ζῶν — овде уопште није природна вода… Реч ζῶν не значи само „жива“, већ „она која живи“, односно она која има живот у себи.
Епископ Касијан (Безобразов) у својој књизи „Водом и крвљу и Духом (тумачење Јеванђеља по Јовану)“ указује: „Као субјект живота, ’вода жива‘ јесте личност… За нас је важно што смо добили право да ὕδωρ ζῶν у Јн. 4 тумачимо у смислу Божанског Лица Светога Духа.“
Врхунац Христове беседе са Самарјанком, наравно, изражен је у следећим речима Господњим:
„Али долази час, и већ је ту, када ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини, јер такве поклонике Отац тражи. Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 23–24).
Ове речи имале су одлучујући утицај на даљу историју човечанства. Оне уопште не укидају неке спољашње, „култне“ облике поклоњења Богу, без којих човек као душевно-телесно биће не може потпуно да живи, већ једноставно показују њихову релативност и успостављају исправну хијерархију вредности.
Између осталог, оне значе и то да сваки облик поштовања, поклоњења и славословљења Бога може бити узалудан и непотребан ако се врши са неправилним расположењем осећања и стањем душе оних који се клањају.
Занимљиво је такође упоредити речи из Јн. 4, 23 са слично конструисаном реченицом у Јн. 5, 25:
„…долази час, и већ је ту, када ће мртви чути глас Сина Божијега и, чувши, оживеће.“
Овде обећано телесно васкрсење мртвих још увек уопште није датост у искуству. Па ипак, зар не можемо у праобразном смислу закључити да у нашем животу постоје мртви који сахрањују своје мртве (Мт. 8, 22), као што постоје и они који су, попут блудног сина из познате приче, „били мртви и оживели, били изгубљени и нашли се“ (Лк. 15, 32).
На исти начин, поклоњење Богу у духу и истини није толико датост колико задатост — идеал за сваког хришћанина, циљ и смисао његовог живота.
Чак је и најближим Исусовим ученицима понекад морао строго да каже: „Не знате каквога сте духа“ (Лк. 9, 55).
Само Бог-Тројица, као Љубав и савршено јединство у заједници унутар самога Себе, може свакога да упути на такво поклоњење.
Главно је да се сами не затварамо за деловање Духа истине у мртвом законопоклонству, у неконструктивној ревности за истину, у сујетном и немирном разобличавању, у сталном разјашњавању односа или у борби против некога или нечега.
А плодови таквог поклоњења су познати:
„Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. На такве нема закона“ (Гал. 5, 22–23).
Свештеник Филип Парфенов
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах