Јаз између генерација у наше време

Протопрезвитер Темистоклис Мурцанос, др теологије

Једна од основних тема коју смо писали ми старији као састав, био је јаз међу генерацијама. Правећи паралелу са филозофима антике, покушавали смо да утврдимо разлике између младих и старијих. Младој генерацији приписивали смо жељу, ентузијазам, безобзирност, амбивалентност, заљубљеност, лудост, жеђ за авантуром. Старије смо виделили као конзервативне, прибране, одмерене, без воље за великим ризицима и великим корацима. Сањали смо о свету у којем ће млади имати последњу реч, водити све ка правди, истини и стваралаштву, док би их старији пратили, саветовали и са радошћу постављали одређене границе, али без гушења младог ентузијазма. Јаз међу генерацијама доносио је сукобе, идеолошке и визионарске.

Да ли данас постоји генерацијски јаз? Тешко можемо да дамо потврдан одговор. Чини се да интернет и мобилни телефон тријумфују у обликовању животног тока. Можда су млади и даље критичнији према друштву старијих, али ипак показују да су у потпуности усвојили њихове приоритете. Новац, уживање без одговорности, стално кукање над животом без воље да се ишта учини како би се то променило. Нова генерација је заправо конзервативна. Њена једина револуција има везе са прихватањем различитости, нешто што старији можда толеришу, али, дубоко у себи, не прихватају.

Инфлуенсери утичу на визије младих, али не у правцу другачије оријентације у односу на старије. Млад човек жели да путује. Али и старији жели да путује. Млад човек жели да има новац. Такође и старији. Млад човек жели слободу у уживању. Такође и старији. Млад човек не жели много да се мучи. Такође и старији. Млад човек жели да вежба. Такође и старији. Млад човек жели да живи свој живот. Такође и старији.

Због тога у наше време суштински управљање животом има суштинску важност, а не велике промене. Политичари не инспиришу, можда зато што немају срце и не могу да говоре срцима људи. Школа је структурирана у перспективи интеграције технологије, управљања досадом и минималног напора. Старији све пружају млађима. Зато када дође време за испите било које врсте, стрес тријумфује, управо зато што је то заиста први велики изазов у којем се успех сматра признањем вредности младог човека. Можда је то разлог зашто се већина не бори до краја. Не могу то да поднесу.

Млади и стари се данас слажу око нечег другог. Да су за све криви други. Одлазе код разних терапеута како би добили упутства у вези са својим менталним стањем и осећали се боље. Међутим, нису спремни да преузму сопствену одговорност за животне изборе или за оно за шта би могли да се боре како би им било боље. Увек ће бити криви живот, неправда, свет. Питање је колико они сами осећају олакшање у својој савести да чине оно што је у њиховој моћи.

Вера у наше време затиче младе и старе неспремне да траже ону Личност која је пут, истина и живот. Али она такође проналази и појединце којима су потребни истина, утеха и смисао. Управо се овде налази истинско превазилажење било каквог јаза. У Смислу који чини живот вредним. У Љубави која никада не престаје и доноси расположење за аутентичан заједнички живот, изнад свих разлика. На крају крајева, у односу са Христом.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор