Свети Серафим Софијски, нови чудотворац (I)

Тајна софијске цркве Светог Николе: запис из 2013, три године пре канонизације Светог Серафима

У центру Софије, недалеко од Батенбершког трга, налази се једна од најлепших цркава у главном граду, руски храм Светог Николаја Чудотворца. Изграђена је на прелазу из 19. у 20. век на парцели у власништву руске амбасаде, а намењена је потребама руске заједнице у овој земљи. Од 1914. године, па све до 1920-их, њен црквени старешин био је архиепископ Серафим Собољев.
Владику Серафима су поштовали и Бугари и Руси због његових чудесних проповеди. Он је према људима поступао са искреном наклоношћу и молио се за проблеме и болове других. И његове молитве су деловале. Постоји прича о томе како је једном током литургије једна девојчица узвикнула: „Владико, миришеш слатко баш као рај!“ Његова брига проширила се на Бугарску православну цркву која је у то време била изолована од православног света. Сам владика Серафим је живео у оскудици, али је давао све од себе да помогне онима којима је помоћ потребна. Био је оснивач манастира Покрова Пресвете Богородице у софијском предграђу Књажево.

Када је архиепископ Серафим преминуо 26. фебруара 1950. године, Руска Црква се испоставила премалом за све оне који су били спремни да му одају последњу почаст. Пре него што је умро, рекао је свим верницима да му пишу писма након његове кончине. Тако, до данас, сви који верују у заштиту коју нуди владика Серафим, упућују му своје молитве у писаној форми. Можете их видети у крипти цркве како седе за столовима и пишу своје поруке. Заиста постоји дубоко поштовање према њему, каже Вихра Баева из Института за етнологију и фолклорне студије Бугарске академије наука, која је истраживала верске праксе у руској цркви.

Вихра Баева даље каже да је временом поштовање према владики Серафиму расло и појавио се низ доказа за то. Постоји неколико традиционалних пракси као што су паљење свеће, молитва и поклоњење моштима. Поред његовог мермерног гроба налази се посебно сместиште за молитвена писма која му верници упућују. У њима људи изражавају своје жеље, болове и туге и ослањају се на његову подршку. Већина људи тражи његову помоћ за исцељење:„Заиста постоји мноштво доказа од људи који су имали користи од Серафимове помоћи“, каже даље професор Баева. „Објављено је неколико књига са таквим доказима. Докази су доступни на интернету и деле се од уста до уста. Владика Серафим је познат по томе што помаже ученицима и студентима на захтевним испитима. Ово је повезано са епизодом у његовој сопственој биографији када је требало да се упише на богословску академију. Он није имао довољно времена да се најбоље припреми, јер је прекасно сазнао за пријемне испите. Зато се молио Богу да му помогне да добије тачно оно градиво које је прошао. То се догодило и снажно је подстакло његову жељу и вољу за учењем и знањем. Није ни чудо што многи студенти са Духовне академије и са Софијског универзитета долазе да му пишу писма пре тешких испита.
Ево једног недавног случаја исцељења: десио се породици из града Бухово близу Софије. Мајка је рекла да је њено дете било веома причљиво и напамет казивало песме са две године. Међутим, у једном тренутку дечак је претрпео огроман стрес и почео је да муца до те мере да је отежано комуницирао. Дете се изоловало од својих пријатеља и није могло ни да иде у вртић. Мајка је ишла по савет код разних врачара, видовњака и исцелитеља, али ништа није помогло. Случајно је наишла на књигу о владики Серафиму и одвела је дете у руску цркву. Када су ушли у храм, дечак је изгледао веома мирно. Мајка се искрено молила за његово исцељење. Када су њих двоје изашли из цркве, дечак је почео да прича „сто на сат“, баш као и пре. Била је апсолутно срећна, али недељу дана касније проблем са муцањем се вратио. Мајка га је поново одвела у цркву. Опет је биодобро и опет се муцање се вратило, али након треће посете руској цркви проблем је заувек решен. Схватила је да је тешко грешила и да не треба посећивати врачаре и видовњаке. Од тог тренутка па надаље знала је одакле може доћи истинска подршка: све се врти око владике Серафима“, закључује Вихра Баева.
Крипта руске цркве Светог Николе, подворја Московске патријаршије у бугарској престоници, често се назива „Софијска Витезда“, јер је прави Дом милосрђа. То је место почивања Светог Серафима (Собољева), ученика последњих стараца Оптинског манастира, посвећеног аскете, браниоца чистоте православља и широко поштованог чудотворца у Бугарској. Канонизовале су га 2016. године и Руска и Бугарска Православна Црква.

Стигавши 1921. године у ову земљу коју му је један старац прорекао као „добро мало место“, владика Серафим је овде верно служио скоро тридесет година. Упокојио се у недељу Победе православља 1950. године, оставивши значајно наслеђе у историји Бугарске Цркве, бројне следбенике и духовне ученике, укључујући бугарско свештенство и јерархе, као и неколико важних теолошких дела, књига и чланака.

Чуда молитвама овог дивног свеца почела су да се дешавају још за његовог живота, а у великом обиљу и након његовог упокојења. Сваког дана, људи свих друштвених слојева долазе у његову усипалницу, тражећи његово заступништво.

И ниједна молба не остаје без одговора. Јер чак и неиспуњена жеља или неостварено исцељење је и даље одговор – чудо само по себи, дубок сусрет са тајном Божанске Промисли.

Сам Свети Серафим је говорио својој духовној деци: „Ниједна молитвена суза није узалудна.“ А онима који пате, понављао је речи из тропара Четрдесеторици севастијских мученика: „Зима је сурова, али је сладак рај.“

Крипта Руске цркве место је добро познато неколиким генерацијама бугарских студената и ученика богословских школа, који сведоче о светитељевој помоћи у полагању испита. Познати су и случајеви светитељеве помоћи приликом пријема у образовне установе.
крипта Руске цркве у Софији са гробом светог Серафима Софијског

Божјом милошћу, имала сам прилику да за канонизациону комисију Руске Православне Цркве преведем са бугарског сведочанства о чудима која су се догодила молитвама архиепископа Серафима. Таква сведочанства су и раније била прикупљана, али након објаве на бугарској националној телевизији да се канонизација припрема и да подворје Руске Цркве у Софији прикупља сведочанства, толико их је достављено да су морали бити позвани додатни преводиоци у помоћ. Било је сведочанстава и из саме Русије. Најважније је поменути радост и надахнуће са којима је вест о предстојећој канонизацији великог архипастира примљена у Бугарској, где је он одавно био поштован као светац и чудотворац.

Стотине људи желело је да исприча своје приче, понекад дубоко личне и изузетно дирљиве, и да поделе своју радост и искуство сусрета са небеским светом. Међу сведоцима су били дубоко религиозни људи, они маловерни, па чак и они који су поверовали тек пошто су добили одговор на своју молбу. Саме приче су сведочиле да ниједан од сведока није случајно ушао у крипту где је почивао Сцвети Серафим. Преводилачки рад је обављен у светлу ове тихе, оностране радости.

У време записивања чуда новог свеца, десило се и ово. Жена која је присуствовала молебану питала је друге вернике где може да остави своје писмо свецу са молбом за помоћ. Ставила је писмо свецу у  сандуче за то намењено и забринуто уздахнула: „Надам се да ће га прочитати!“

Испричах јој причу коју сам лично знала.

У бугарској породици која је у центру ове приче, Свети Серафим (Собољев) је био дубоко поштован. Када је мајци једног верника, члана те породице, дијагностикован рак и заказана јој је операција, он је отишао у крипту храма Светог Николе у Софији да се моли за мати и за своју ћерку, која је патила од депресивних епизода.

Док је писао молбу, приметио је како црквењаци износе кутију писама упућених свецу (очигледно већ препуну). Помислио је: „Зашто журе? Када су људи остављали своја писма и кад ли их је светац читао? Нема времена да их тако брзо прочита!“

После тога се вратио у свој град, и двадесетак дана касније сањао је сан. У њему је стајао са пријатељем из Софије, такође поштоваоцем Светог Серафима, испред ограђеног дворишта руске цркве са затвореним вратима.

Онда је видео како Свети Серафим излази из крипте, тачно онакав какав изгледа на портрету унутар храма, обучен у исту мантију. Светитељ је шетао по дворишту. На прозорским даскама крипте биле су гомиле писама, нека отворена, нека још увек запечаћена (верници који не стигну на време пре него што се црква затвори често остављају своја писма на прозору).

Тада је светац отворио капије и пустио овог човека и његовог пријтеља унутра. Пришао му је и рекао:“Нека знају сумњалице – сва сам писма прочитао!“

Дао му је хартију, на којој је писало:“Радуј се!“

Касније се испоставило да резултати биопсије, на изненађење онколога, нису потврдили присуство злоћудног тумора код његове мајке. Утврђено је да је тумор бенигни – она се, током медицинских претрага, помазивала уљем из кандила пред чудотворном светогорском иконом Пантанаса, познатом по томе што лечи од тумора. Стање његове ћерке се такође побољшало, а он је ојачао у вери.
Ко је био Свети Серафим Софијски?

Новоканонизовани светац, архиепископ богучарски Серафим (Собољев), велики бранитељ православне вере и чудотворац, заблистао је у Бугарској, иако је пореклом био Рус, и светлост његових подвига обасјала је православну васељену.

Неколико речи о његовом животу, подвизима и чудима и нама ће помоћи да надиђемо тешкоће доба у коме смо се обрели.

Вековни непријатељ нашег спасења, као да је унапред слутио каквог ће моћног и неумољивог противника имати у лику владике Серафима, покушао је да га уништи још у мајчиној утроби. Порођај је био претежак, и лекари су рекли да дете треба абортирати да би се спасао мајчин живот. У том тренутку мати се освестила и, сазнавши за лекарску одлуку, под заклетвом је забранила мужу да дозволи убиство детета. Следећег јутра, на први звук црквеног звона 1. децембра 1881. године, успешно се породила без икакве помоћи. Када је видела бебу, узвикнула је: „О, какав озбиљан мухтар!“ (Мухтар – на арапском и турском „изабрани“, нап.прир) Новорођенче је добило име Николај у част Светог Николаја Чудотворца, али га је његова породица понекад звала „Мухтар“, што он никако није волео. Годинама касније, епископ манџуријски Нестор посетио је владику Серафима у Софији. Поклонио му је књигу својих успомена, у којој је, у поглављу о посети Јерусалиму, писало да реч „мухтар“ на арапском значи „епископ“. И тако је његова мајка прорекла судбину свог новорођеног детета, ни не знајући то.

Николај је био одличан ученик и, пошто је похађао локалну парохијску школу, уписао се у богословију. Тамо је, на претпоследњој години, одлучио да посвети свој живот Богу. Са сузама је почео усрдно да се моли и дао овај завет Спаситељу: „Спаситељу мој! Помози ми да добро пишем школске радове, и обећавам Ти да ћу бити монах и припадати Теби свим својим бићем.“ Од тада, писао је најбоље радове у одељењу.

Када је завршио богословију, његова мајка, сматрајући да му је здравље преслабо за студирање на Духовној академији, покушала је да му среди да се одмах рукоположи и постане свештеник. За то је било потребно пронаћи вереницу. Волећи своју мајку и никада јој се ни у чему не противећи, Николај се потпуно потчинио њеној вољи и пред њом је ћутао о свом завету да ће постати монах. Не слутећи ништа, његова мајка је почела да припрема брак за сина, и једног лета су обишли много градова и села у потрази за одговарајућом невестом. Али то није била Божја воља, и сваки пут је проводаџисање пропало, често на потпуно несхватљив начин. Коначно, средином августа 1904. године, рекла му је: „Сви наши напори у вези са твојим браком и рукоположењем за свештеника нису уродили плодом. Сада ти сам гради своју будућност.“

„У том случају“, рече Николај, „хајде да идемо у саборни храм, код наше Мајке, Царице Небеске, до њене чудотворне Богољубске иконе и замолимо Богомати да ми сама покаже животни пут.“

Његова мајка се спремно сложила. Испоставило се да је чудотворна икона враћена у село Зимарова, где се обично чувала. Међутим, на путу до храма, срели су Николајевог пријатеља, Мишу Смирнова, и Николај му је поверио своју бригу. „Био си тако добар ученик – ниси ваљда хтео да постанеш само црквени чтец. Требало би да се упишеш на Духовну академију“, рекао је Миша. Када је Николај рекао да је већ прекасно и да је потпуно неспреман за пријемни испит, Миша је одговорио да су због реновирања зграде пријемни испити у Петербуршкој духовној академији одложени до краја августа. „Ти си човек дубоке вере“, рекао је Миша одлучно. „Положи своју наду на Бога! Сам Спаситељ ће ти помоћи. Иди без икакве припреме.“

Ове неочекиване речи прве особе коју су срели, Николај је схватио као одговор Пречисте Богородице на своју молитву, која му је указала, јасно и недвосмислено, на оно што је потребно у вези са избором животног пута. У међувремену, осетио је у срцу необичну радост и, када се поверио мајци, она је рекла да је и сама осетила велику радост и додала: „Очигледно је да је то Божја воља. Очито је да је ово твој пут.“ Николај је затим отишао у библиотеку богословије и сакупио читаву гомилу књига. За десет дана колико је имао да се припреми, имао је времена само да погледа наслове поглавља и прелиста хиљаде страница обимних богословских уџбеника. Од тога је у његовој глави настао хаос.

Мајка му је дала последњи новац за пут заједно са својим благословом, и Николај је кренуо на пријемни испит.

Писмени испити су почели. Најтежи је био први писмени испит из логике, на тему: „Са логичке тачке гледишта, како објаснити да у филозофским расправама о истом питању, аргументација обе стране може бити дијаметрално супротна једна другој?“ Ова тешка тема је задата са циљем да се одмах изаберу најбољи ђаци богословија из целе Русије. Младићи су уздисали. Почели су да устају са свог места и прибирају документа како би се вратили кући. Николај је почео усрдно да се моли: „Господе, дај ми разум да знам шта да пишем о тако тешкој теми.“ Као одговор, чуо је унутрашњи глас: „Не пиши са логичке, већ са психолошке тачке гледишта.“ Одмах је почео да пише да је са логичке тачке гледишта то немогуће објаснити јер су закони логике непоколебиви. И развио је своју тему из психолошког приступа, заснованог на речима Спаситеља да помисли излазе из човековог срца. Зато је из гордог срца Лава Толстоја излазило лажно учење, али је благодатно срце оца Јована Кронштатског излило истину. Николај је био забринут да је унео превише слободе у обраду теме, али је, на његово велико запрепашћење и радост, за овај састав добио оцену 4,5, што је била највиша оцена и истицала се међу мноштвом двојки, тројки, па чак и јединица које су добили други студенти.

Након тога су почели усмени испити. Први је био из догматике. За припрему су била дата само два дана. Николај их је провео на тавану Академије, листајући странице дебелих уџбеника. У поноћ уочи испита, седео је на таванским степеницама и плакао. Током та два дана, све што је успео да уради јесте да убеди себе да од 150 картица са питањима зна само једну – „Историју догмата о Светој Тројици “, јер је на њу одговарао на испиту у богословији. Са сузама се Николај молио: „Господе, Спаситељу мој, Ти који си милостив и свемогућ, учини да сутра картица са питањем ‘Историја догмата о Светој Тројици’ западне мени. У супротном ћу пасти и отићи ћу кући са великом тугом и ожалостићу мајку.“

Пре него што је следећег јутра кренуо на испит, отишао је у цркву петроградске Академије, где се поклонио пред иконом Спаситеља и поновио своју молбу. Сваки студент је био испитиван пола сата и више, и многи од њих су одлично одговарали јер су се припремали цело лето. Николај је био забринут и усрдно се молио Спаситељу. Коначно, око три поподне, дошао је и његов ред. Дрхтећи, окренуо је своју картицу са питањима и прочитао: „Историја догмата о Светој Тројици.“ Господ је услишио његову молитву! Собољев је дао одличан одговор и добио оцену 4,75. Његова радост је била безгранична када је схватио колико му Христос помаже.

Следећи испит је био из црквене историје. Уџбеничког материјала за ову тему било је двоструко више него за догматику, а било је и 250 картица са питањима. Прегледајући питања, Николај се запрепастио видевши да добро зна одговор само на једно питање: „Историја аријанске јереси после Никејског сабора“. Баш као што је то чинио када се спремао за догматику, уочи испита из црквене историје, седео је на степеницама школског тавана и плакао. И поново је почео усрдно да се моли да му Спаситељ још једном подари Своју божанску помоћ. „Спаситељу мој, радости моја!“, рекао је. „Ти, који си милостив, свемогући, шта је Теби тешко да још једном испуниш моју молбу? Ти знаш да знам само једно питање, а остала не знам. Молим те, нека ми падне картица са питањем: ‘Историја аријанске јереси после Никејског сабора’. У супротном ћу пропасти, вратићу се кући и растужићу мајку.“ Најзад, у својој соби Николај је заспао у сузама.

Следећег јутра на испиту, страшно патећи због неизвесности, могао је само да понови: „Господе, помози ми. Радости моја, Промислитељу мој, помози ми.“ Када је Николај позван за испитни сто, једва стојећи на ногама, извукао је и окренуо своју картицу са питањима. Какву је радост осетио када је на њој прочитао: „Историја аријанске јереси после Никејског сабора.“ Једва је могао да обузда осећај захвалности према Спаситељу, који му је тако чудесно по други пут показао Своју заштиту.

Собољев је тако добро одговарао да су професори одлучили да пошаљу захвалницу Рјазанској богословији за бриљантног студента. А када се вратио на своје место, остали студенти су шапутали: „Браво, Рјазанац!“ До краја испита, Николај се више није усуђивао да тражи помоћ од Спаситеља, али су и они добро прошли. И тако, уз помоћ Спаситеља, младић је уписао Духовну академију без икакве припреме.
Када је Николај био на четвртој години Академије, инспектор, архимандрит Теофан, директно га је питао да ли намерава да постане монах. Николај, у својој смирености, сматрао је себе недостојним монашког подвига, и није знао Божју вољу у вези са тим питањем. Да би решио своју недоумицу, написао је писмо оцу Јовану Кронштатском, али није добио одговор. Питао је и старца Анатолија (Потапова) из Оптине, али је старац написао да не може да одговори на његово питање без личног виђења са Николајем. Када је Николај добио писмо од оца Анатолија, почео је још више да тугује – нигде није могао добити одговор који би указивао на Божју вољу у вези с њим.

У то време је читао житије Светог Серафима Саровског – књига је лежала отворена на његовом столу. Притиснут својом недоумицом, Николај је почео да корача по соби, када му је изненада синуло: „Како мало вере имам! Па, Свети Серафим Саровски је жив. Он је пред престолом Свете Тројице. Управо сада он може да реши све проблеме и питања, ако му се са вером обратимо у нашим молитвама. Ја ћу овог тренутка отићи до стола на коме лежи житије Светог Серафима. Окренућу му се као живој особи, пашћу на колена и молити га да реши моју дилему: Да ли да се оженим и постанем свештеник, или да постанем монах?“

И Николај је управо то и учинио: са молитвом је отворио књигу и прочитао: „Један искушеник из Глинског скита, веома колебљив у вези са својим монашким позивом, са намером је дошао у Саров да затражи савет од баћушке Серафима. Падајући пред ноге светитеља, замолио га је да реши његово мучно животно питање: да ли је Божја воља да он и његов брат Николај оду у манастир? Свети старац је одговорио искушенику: ‘Спаси себе и спаси брата свога’.“ Николај је прочитане речи Светог Серафима схватио као откровење од Бога да треба да постане монах, што је, заправо, и била жеља његовог срца. Од тада је монаштво сматрао не само својим животним путем, који му је Бог заповео, већ и путем свог брата Мише (који је касније постао архимандрит Сергије).

Када се приближило време за његов постриг, Николаја су питали које име жели да добије. Рекао је да, пошто монах треба да се одрекне своје воље од самог почетка, спреман је да прихвати било које име које му се да. „У реду, али пазите“, рекао је инспектор архимандрит Теофан, „да се не узнемирите ако добијете име које вам се свиђа.“ Касније се сазнало да су одлучили да Николају дају име Доситеј. Али било је другачије. Уочи пострига, ректор Академије, епископ Сергије, који је требало да га постриже, отишао је на вечеру код трговца Рубахина. Рубахинове две младе ћерке почеле су да питају ректора какво ће име дати новом монаху. Чувши да ће то бити Доситеј, замолиле су да се промени не само у друго, већ у најлепше име.

Враћајући се кући у кочији, епископ Сергије се изненада сетио да је, када је био присутан  канонизацији Светог Серафима, дао завет овом Божјем угоднику да ће, ако постане ректор Санктпетербуршке духовне академије, првог студента кога постриже назвати Серафим. И одлучио је да Николаја назове тим именом, у част великог Саровског Божјег угодника. Током пострига, када је Николај чуо: „Наш брат Серафим постризава власи своје главе“, тргао се од запрепашћења и испунио се великом љубављу и захвалношћу према Светом Серафиму, помисливши: „Он ми је не само открио Божју вољу да постанем монах, већ је благоизволео да ме узме под своје благодатно вођство.“

Прихвативши монаштво, новопострижени Серафим се предао строгом посту и непрестаној молитви. Тако, од дана пострига па све до саме смрти, владика није јео месо. Много година је јео храну само једном дневно.

Дипломиравши као одличан студент, отац Серафим је годину дана предавао будућим свештеницима пре него што је постављен за помоћника надзорника епархијске школе у Калуги. Ученици тамо су веома волели оца Серафима, посебно малишани у млађим разредима, који су први пут морали да напусте родитеље и који су плакали због раздвајања од мајки. Својим љубвеобилним срцем, отац Серафим је одмах погодио узрок дечје туге и тешио их. Сваког дана, током слободних сати, а посебно током празника, долазио је у млађе разреде и водио са њима разговоре о спасењу душе, углавном на основу живота светаца. Деца су се веома везала за брижног управника школе који је тако добро разумео њихова срца. Он им је био први пријатељ и заступник, као нека нежна мајка. Када је, током одмора, отац Серафим пролазио ходницима, ученици из различитих разреда су истрчавали, сваки покушавајући да га позове у своју учионицу. „Дођи код нас, баћушка, дођи нама!“, викали су, тражећи његову пажњу. Отац Серафим је покушавао да их све посети и поучи својим беседама. Када је, после две и по године, јеромонах Серафим премештен у Кострому, туга деце је била неописива. Плакали су много. На дан његовог одласка, неки од њих су одбијали да једу, па су изнова и изнова одлазили код њега да се опросте, а тада им је отац Серафим, као успомену и утеху, поклањао иконице, крстиће и све остало што им је било при руци.

Док је још био у Калуги, веома је често одлазио у Оптину пустињу, где је посећивао старце Анатолија, Варсануфија и Јосифа. Отац Анатолије се према њему односио са посебном љубављу и био му је исповедник.

Године 1910, током божићних празника, отац Серафим је одлучио да оде код своје мајке у град Пермишљ. Његова мајка је била пресрећна због тога, али је бринула како ће прехранити свог мезимца. Бринула се за његово слабо здравље и много је желела да га „подгоји“, али он није јео месо, а зими је било немогуће наћи рибу у граду. Након што се усрдно помолила пред иконом Светог Николаја Чудотворца, обукла је кожух од овчије коже и изашла на улицу. Убрзо је са друге стране улице наишао човек и она га је позвала: „Јеси ли ти рибар?“ „Јесам. Шта ти треба?“ „Па, за неколико дана долази ми син, монах. Не једе месо, само рибу. Зато, иди на реку и улови му рибу, а ја ћу ти платити колико желиш.“ „Мислиш да сада могу да уловим рибу? Па, минус 25 је степени Целзијуса. Сва риба је отишла на дно.“ Али владикина мајка је истрајавала. „Мој син ће се молити за тебе.“ Човек је коначно пристао. Отишао је до реке Оке, где је провео око сат времена пробијајући лед од метра дебљине. Затим, прекрстивши се и помоливши се како му је жена наложила, бацио је мрежу у рупу говорећи: „Господе, ради слуге Твога баћушке Серафима, пошаљи му рибу.“ Чим је мрежа била спуштена, човек је извукао огромну сребрнасту деверику коју је одмах однео владикиној мајци. Пресрећна, мајка му је понудила новац, али он је био непоколебљив:„Ништа не треба. Па, ово је био чудесан улов. Реци свом сину да се моли за слугу Божјег Петра.“ И отишао је.

Године 1912, јеромонах Серафим је постављен за ректора богословије у Вороњежу. У то време, ова богословија је била у очајном стању у погледу дисциплине. Убрзо по доласку, разговарао је са свим богословима и приметио је да су му се недисциплиновани ученици подсмевали без страха од казне. Увече му је инспектор донео списак проблематичних ђака и понудио да их одмах искључи. Баћушка Серафим је узео списак и рекао да ће се сам позабавити кривцима. У слободно време почео је да их позива једног по једног у своју канцеларију, разговарао је са њима с љубављу, постављао им питања и мудро их уверавао у исправне ставове. Изазвао је код њих искрене сузе покајања и обећање да ће се поправити. У року од годину дана владика је толико преобразио богословију да ју је синодски инспектор оценио као најбољу у земљи.

Првог октобра 1920. године, на  дан Покрова Пресвете Богородице, у саборној цркви Симферопоља, архимандрит Серафим је хиротонисан за епископа. За њега је била велика утеха што се том приликом, неистраживим Божјим путевима, у саборној цркви налазило велика руска светиње, чудотворна Курско-Коренска икона Богородице Знамење.

Убрзо након тога, на своју жалост, владика је, због тријумфа бољшевика, морао да напусти родну земљу. Кратко време је провео у Цариграду пре него што се преселио у Бугарску где је у августу 1921. године именован за надзорника руских православних монашких обитељи.

Живећи у непрестаном подвигу, због великог уздржања и тешких животних услова, владика је оболео од туберкулозе. Упркос тешкој болести, бринуо се о својој пастви са истинским пастирским ревновањем. Често је служио и држао проповеди три пута недељно, позивајући своју паству на покајање, на благодатну измену душе и на најосновнију врлину – хришћанску смиреност. Посебно су биле вредне пажње Владикине проповеди на Недељу праштања, када су, након његовог позива, многи људи који су се годинама свађали у сузама молили једни друге за опроштај.

Као архипастир, владика Серафим је обилазио руске парохије у бугарским провинцијама и посећивао руске школе. Његови беседе и његова топла, љубвеобилна личност остављали су благодатни утисак свуда. У тешким материјалним условима, владика се бринуо и о сиромашним и болесним руским људима. За неке је организовао бесплатно болничко лечење, друге је смештао у домове за инвалиде, за неке је измољавао пензије, неке је хранио код себе, а неке је настанио у свом манастиру. Владика није занемарио ни сиромашне руске монахе на Светој Гори. Формирао је одбор за прикупљање помоћи за њих и у својим проповедима је позивао парохијане да приложе за ово свето дело.

Године 1934. владика Серафим је уздигнут на положај архиепископа. Духовно надарен од раних година и стално укључен у подвижничку борбу са страстима, владика је, док је још био релативно млад епископ, достигао велике духовне висине. Неколико духовне деце забележило је случајеве његове прозорљивости, која се испољавала чак и на великим даљинама. Због своје анђеоске чистоте, владика Серафим је од Господа добио дар да опажа најсуптилнија одступања од православне хришћанске истине. Он је бдео над православним хришћанским животом и био је, такорећи, његова савест. Где год је приметио неправилности, бескомпромисно их је разоткривао, не бојећи се да пострада за истину. Објавио је низ драгоцених дела – у одбрану хришћанске државотворности, против софијанске јереси, екуменизма, промене богослужебеног календара.

Владикино главно дело било је оповргавање софијанске јереси париског теолога протојереја Сергија Булгакова, због чега је Владика 1937. године стекао звање магистра теологије. Журио је да заврши ово дело до одређеног рока када се разболео од грознице. Замолио је Мајку Божију, чијем се молитвеном заступништву прибегавао целог живота, да га исцели. Владикина температура је одмах пала и он је успео да заврши свој посао у предвиђеном року.

Владика је сву своју љубав према Спаситељу изливао у својим богословским делима, бранећи истине Православља. „Моје књиге су моја крв“, изјавио је. И заиста, он је положио свој живот за Христа у борби са јеретицима, не штедећи ни снаге ни нарушено здравље. Владика је стално радио ноћу. То је узнемирило његовог брата, архимандрита Сергија, с обзиром на његово слабо здравље. Знајући за ово узнемирење, владика је писао тајно. Увече би легао и, када би сви остали заспали, устајао би и настављао да пише, користећи ноћну тишину, сматрајући својом пастирском дужношћу да брани истину. Није случајно што је Господ позвао владику Серафима на онај свет баш на дан када Света Црква слави празник Победе православља и његових бранилаца, године 1950.

Архимандрит Пантелејмон ( Старицки ), његов духовни син, на годишњицу владикиног упокојења, 1951, рекао је:“Пред саму смрт владика је рекао својој духовној деци: „Ако нађем смелост пред Господом, нећу вас оставити.“ И заиста, ноћ након сахране владика се јавио у сну једном од својих духовних синова, монаху, и рекао: „Зашто плачеш? Нисам умро, жив сам!“

И верујемо да се у рајским обиталиштима,  он моли за нас и да му се можемо обратити са својим тугама као живом човеку и он ће нас увек чути и помоћи нам. Поново ћу себи дозволити да вас подсетим на речи, изливене из љубавног срца нашег Владике, који је положио свој живот за своје стадо, поверено му од Бога: „Ја нисам само ваш отац, него и ваша мајка.“ Да заувек сачувамо у својим срцима ове утешне речи нашег незаборавног архипастира. Амин.“

Приредио: др Владимир Димитријевић

Извор: iskra.co