Одговорност ослобађа

Уобичајено је у породичном животу да родитељи дођу до тачке у којој примећују да њихова деца крше границе и правила. Чак иако наше доба функционише у оквиру мота „ради шта год желиш“, и даље постоје тренуци у којима та слобода делује деструктивно или крши друштвене и вредносне оквире. Питање које мучи срца родитеља јесте да ли треба да кажњавају своју децу или да им покажу попустљивост, јер је то аутентични израз љубави, опроштаја и разумевања.

Овде правимо значајну грешку. Опроштај не значи да друга особа не мора да преузме одговорност за своје грешке и да трпи неке последице. Опроштај се односи на то да одлуке оног ко има снагу и власт да их наметне не буду осветничке, злобне или засноване на потреби за истицањем моћи. Онај ко има последњу реч треба да делује с љубављу. Међутим, љубав се не може изједначити са занемаривањем чињенице да без одговорности нема истинског напретка, јер само одговорност води ка зрелости.

Разумевање је очигледно потребно, а не претерана строгост. Ипак, онај ко погреши, без обзира на године, треба да делује у складу са својом савешћу као моралним кодексом, али и да осети последице својих грешака. Само на тај начин ће разликовати добро од зла у свом животу, шта му је заиста дозвољено и шта води истинском напретку. Ко год научи да преузме одговорност, постаје креативан. Он се каје и мења. Почиње испочетка и ако се поново нађе у сличним ситуацијама, неће упасти у исту замку. Јер патња постаје лекција.

Онај ко кажњава често се плаши сукоба. Плаши се последица искушења кроз које ће проћи онај ко је кажњен. Делује осећај сажаљења, али и страх да ће следећи сукоб, настао због разочарања оног ко је кажњен, довести до уништења међусобног односа. Међутим, на тај начин не воли довољно оног ко греши. Није лако пробудити осећај части и достојанства у некоме ко је опијен осећајем да му је све дозвољено. Али није потребна ни суровост. Мера је кључ.

У наше време, с једне стране, видимо осећај беса и кажњавања који се гаји према онима који греше. Ипак, већина људи је у дубини душе узнемирена када они који греше покушавају да се оправдају, не прихватајући чињеницу да одговорност ослобађа, да цена, колико год велика била, постаје почетак покајања, и да проблем није у томе што старији и друштво приписују одговорност, већ у томе што неко не жели да је преузме. Јер тада замишљаш да си или безгрешан или да су за све криви други. Али не можеш напредовати стварајући новог себе, као ни боље односе са другима.

У породичној реалности, подстицање деце да преузимају одговорност – не да би им се рушила оптимистичност, већ да би била пажљивија – када се комбинује са разумним, разумљивим и не претераним границама, представља темељне услове за снажан карактер и здраву социјализацију. На нама је да се боримо и да ми старији дамо пример.

Протопрезвитер Темистоклес Мурцанос, др теологије

извор