Неосуђивање је спасење без труда

Грех осуђивања других је веома распрострањен у људским поступцима јер се у њега лако може упасти: осуђивање туђег људског дела може се изрећи без икаквог посебног напора и чак са собом доноси извесно задовољство. Осуђујући некога другог, човек тако измишља изговор за себе, успављујући своју савест самопоуздањем мислећи да нема стварне осуде, већ да он само с правом криви порок кривца. Иако не примећујемо сопствене недостатке и слабости које великодушно оправдамо код себе, ипак строго осуђујемо исте пороке код других. „Самохвала и осуђивање других су најчешће ствари међу нама. Зло срце, сама трулеж трулежи, ипак труби: 'Ја нисам као остали.' И колико начина да се то каже постоји, не може се избројати“ (Епископ Теофан Затворник). „Видео сам неке како чине најтеже грехе тајно и без откривања; и у својој наводној чистоти, оштро су критиковали особе које су јавно доживеле ситан пад“ (Свети Јован Лествичник, Степеница 10:13).

Грађанске судије примају не малу накнаду, јер се налазе заузети не баш лаким задатком истраживања туђих послова. Зашто се онда неко тако лако представља као строги судија других људи? Постоји један одговор, и свако од нас га увек осећа: немамо жељу да упознамо себе! Некога су питали: Шта му је најтеже? Одговорио је: „Да упозна себе.“ „А шта је најлакше?“ „Да види недостатке својих ближњих.“ Из тог разлога човек може читав сат да прича о манама других, али о својим гресима не може ни неколико речи да каже када дође на исповест. „Ко је постао свестан својих грехова, обуздао је свој језик, а брбљивац још није упознао себе како треба“ ( Лествица 11:4). „Онај који познаје себе каже отворено када греши: 'Тешко мени! Као што они греше данас, тако ћу и ја грешити сутра?'“  ( Авва Доротеј, Беседа 6 ) „За које год грехе кривимо ближњег свог, било телесне или духовне, у њих ћемо и сами пасти. То је сигурно.“ ( Лествица, 10:9) Стога је префињени познавалац срца, свети Исак Сирин, могао закључити: „Онај који је дошао до тога да види себе, доћи ће на висине да види анђеле.“

 Овај грех ствара безбројне штетне последице: Он разбија везе међу пријатељима, распирује свађе међу рођацима, усађује завист међу људима, дискредитује добро име особе. Заправо, ако неко чује нешто клеветничко о другом, може ли бити у позицији да о њему мисли добро? Зар неће бити склон да га оцрни у свом уму и осуди? И да ли је то угодно Богу? Обратимо пажњу на то колико лако клеветник почиње да дира слабост ближњег; чим примети да се слажемо са његовом осудом, одмах из његових уста излази хиљаду речи и он покрива јадну жртву срамотом од главе до пете. А слушалац често не само да не прекида грешни разговор, већ му додаје мало.

Како онда да се боримо против овог греха који је толико распрострањен?

Зар не знате да Господ сматра неосуђивање таквом врлином да обећава опроштај свих грехова и помирење са Собом – избављење од суда и вечних мука: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7, 1), „јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“ (Мт. 6, 14). Сећање на овај јеванђелски завет треба да нас усмери на наш земаљски крај, на стајање пред страшним и праведним судом Божијим.

Ако сам Бог не суди никоме, као што каже Писмо, него је сав суд предао Сину (Јован 5:22), и ако је Син Божији дошао на земљу да спасе грешнике, и зато каже: „Ја не судим никоме“ (Јован 8:15), како онда ти можеш сам судити ономе кога Господ жели да спасе? Он не суди, него показује милост.

„Познавао сам човека који је јавно грешио“, прича свети Јован Лествичник, „и тајно се покајао; осудио сам га као раскалашника, али он је био целомудрени пред Богом, умилостививши Га искреним обраћењем“. Додаје: „Почећете да се плашите да осуђујете грешнике, ако увек имате на уму да је Јуда био у друштву Христових ученика, а разбојник у друштву убица; али је чудо како су у једном тренутку заменили места“. Можда су вам биле показане ране ваше браће да бисте се бринули о њима као што се Самарјанин бринуо о ономе кога су разбојници повредили. О, љубљени пријатељи, запамтите ове речи: „Пријатељство је написано на камену, непријатељство на води!“

Врлина некритицизма је уско повезана са даром ћутања, које се упоређује са чистим, драгоценим металом: разговор је сребро, ћутање је злато, јер је ћутање тајна будућег века. Тишина и безмолвије у понашању су највећи украс хришћанина. Свети Нил Постник саветује: „Не тражите похлепно пространства живота, него је боље тражити уски и тесни пут. Зато су нам дата два уха и један језик, да бисмо више чули за наше спасење него што говоримо.“ Колико је праведно и етичко учење Светог Григорија Двојеслова: „похвалније је ћутке поднети увреду, него је победити одговором.“ А преподобни баћушка Серафим додаје: „Нико се никада није покајао за ћутање.“ Стога постаје јасно зашто су многе странице светоотачких, душекорисних дела посвећене разматрању ћутања.

Не бити свестан сопствених грехова, али не и грехова других, резултат је ђаволског искушења и сугестије, јер речима Лествичника: „Демони, убице какве јесу, гурају нас у грех. Или, ако то не учине, наводе нас да судимо онима који греше, како би нас оскврнили мрљом коју сами осуђујемо у другом“. Заиста је понекад боље грешити него судити грешнику, јер грех понижава душу, док критика чини човека сличним ђаволу.

Хришћанин је дужан не само да се пажљиво уздржава, већ да се никада не стиди да уздржава некога ко клевета другог у његовом присуству. „Боље је рећи му: 'Престани, брате! Ја сваки дан падам у теже грехе, па како да га критикујем?' на тај начин ћеш постићи две добре ствари: исцелићеш себе и ближњег свог једним фластером“( Лествица, 10:7).

Ипак, иако смо позвани да не критикујемо, да ли то значи да не можемо разоткривати грешке уопште? Да ли заиста не треба ништа да кажемо против оних који чине грешке? Зар Господ није заповедио: ако твој брат сагреши пред тобом, онда иди и разоткриј га? Ово је нешто сасвим друго, то јест, разоткрити грехе брата ради његовог исправљања. Господ заповеда да се другоме говори о његовим манама како би се могло учествовати у спасењу грешника. Само се не сме бити строг у расправи о томе и не опомињати га у гневу; треба саосећајно и кротко пробудити душу која је оптерећена гресима, који су тешки, не својом осудом, већ страхом Божјим. Највеће добро које можете учинити за палог брата или некога ко вас је оклеветао јесте да се за њега помолите. „Ако заиста волиш ближњег свог, као што кажеш, онда се моли тајно и не ругај се човеку; јер је то љубав која је угодна Господу“ ( Лествица, Степеница 10:4).

Колико смо „једно тело Христово, сви смо удови једни других“ (Римљанима 12:5), и треба да страдамо једни за друге, да помажемо једни другима, посебно у задатку спасења. Што смо ближи једни другима, то смо ближи Богу. У својим проницљивим проповедима авва Доротеј помиње чудесну илустрацију јединства једни са другима: „Претпоставимо да је свет круг, а центар круга је Бог; полупречници, то јест праве линије које излазе из центра круга, су путеви људског живота. Дакле, како се свети више увлаче у круг у својој жељи да буду близу Бога, толико се приближавају једни другима, и што су ближи једни другима, то су ближи Богу. И обрнуто“ (Омилија 6).

Из свега што смо рекли може се извући закључак да свака особа мора научити да не критикује, као најлакши пут до спасења, јер истински, како кажу мудраци: Неосуђивање је спасење без труда. Као потврду овога, навешћемо пример из Пролога, где се говори о монаху који је јео и пио колико је хтео и није желео да се моли. Имао је само једну врлину, за коју нико није знао: није судио никоме осим себи. Пре него што је умро, постао је изузетно срећан, тако да су браћа која су дошла да се опросте и затраже његов опроштај то приметила и питала: „Да ли се заиста не плашиш смрти?“ А он је одговорио: „Опростите ми, био сам непажљив; али зато нисам никога судио; а онда ми је анђео показао моје грехе и поцепао списак говорећи да могу да одем Господу у миру само због тога, што нисам никога судио.“ И он се упокојио у миру.

Ако је овај монах уздигнут на такве висине само због ове једне врлине, шта онда рећи о онима који су „борили се добрим бојем“ и нису судили? Колико ће слатка бити небеска награда за њихове земаљске врлине! Хајде да се и ми трудимо, док земаљски живот још дише у нама, да постигнемо, макар и у малој мери, савршенство у духу одвајања од сујете и тежње ка висинама.

протојереј Валериј Лукјанов

http://orthodoxinfo.com