Немам времена

Протојереј Теомистоклис Муртзанос, доктор теологије

Једна од уобичајених реченица коју деца слушају од својих родитеља јесте: „Немам времена“. С једне стране је посао, који превазилази предвиђене границе, не само временске, већ и у погледу бриге коју човек посвећује послу, тако да се на крају осећа „исцеђено“. С друге стране је страх од односа који би по квалитету превазишао неопходно заједничко путовање, које се своди на то да родитељ одведе дете у школу, на додатну наставу, на друге ваншколске активности, да му испуни време, обезбеди му знања и вештине, како би имало прилике да буде образованије и културније током живота.

Међутим, однос подразумева разговор, игру, заједничке активности, урањање одраслог човека у тек зачињуће мракове детета, како би стигао да му помогне да се са њима суочи. Он подразумева усмереност ка љубави, која одраслог подстиче да се суочи са сопственим страховима, несигурностима у погледу тога да ли је добар родитељ или није и шта треба да учини да би његово дете било задовољно.

„Немам времена“ преводи се као: „Учинићу да ни ти немаш времена“. Дајем ти мобилни телефон, како би могао да проведеш остатак свог времена, да не бих морао да се бавим тобом. Јер ако се посветим теби, мораћу да почнем да гледам у чему сам слаб, чега се плашим, шта осећам да желиш од мене и не знам да ли имам шта да ти дам.

Али, пре свега, пронаћи време значи осећати да, шта год да радим, ништа није важно у поређењу са радошћу да будем с тобом, дететом мојим; да се играм с тобом, да те слушам, да поделим с тобом оно што те плаши или оно што твом животу даје смисао, чак и ако је то веома далеко од мојих мисли, мојих мука и мојих занимања.

Немам времена да ти скувам, јер бих морао да научим да то радим.

Немам времена да заједно с тобом прочитам нешто, јер бих морао и сам да научим да читам.

Немам времена да се играм с тобом, јер сам одрастао без игре или ме игра плаши зато што морам поново да постанем помало дете.

Немам времена да разговарам с тобом, јер је држање лекција лако, али сетити се какав сам био када сам био дете или адолесцент, како сам се осећао, чега сам се плашио — ако с тим нисам изашао на крај, ако нисам рашчистио са својим родитељима — представља успон који је неподношљиво тежак.

Немам времена да ти говорим о Богу, јер ћу морати да одлучим да ли верујем или не верујем.

Немам времена да идем у цркву, да прослављам празнике, да ти покажем радост предања, јер ћу морати да превазиђем сопствене предрасуде, да видим шта је моја истина, а шта је заиста Истина, а за то је потребан труд.

Немам времена да судим свету, политици, идејама, људима, јер ћу морати поново да погледам шта је смисао живота, у каквој култури живим, да ли постоји смисао превазилажења, изласка из зла, визије живота, а не само његовог управљања, као и доследности између мојих речи и мојих дела.

И зато радије бирам лаку критику на друштвеним мрежама, поједностављивање свега или удобно скривање у сопственој комоцији.

Када бисмо сви ми мало довели време на његово право место, односно у равнотежу, у бригу која произлази из љубави, у уверење да оно што пролази више се не враћа, можда бисмо своју децу видели као она бића која очекују од нас да са њима поделимо своје исправне поступке и грешке, своје победе и неуспехе, своју веру и своју бригу.

И тада, чак и ако не бисмо имали времена, ми бисмо га створили.

Јер, на крају крајева, све произлази из настројења срца.

извор