Митрополит Сава (Испер): Крст у нашем животу (први део)

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Крст света и његови дарови

Свети Августин каже: „Познајем три категорије: један спасава Крстом, други се спасава Крстом, а трећи бива осуђен Крстом.“ Само Христос припада првој категорији. Сви ми остали припадамо једној од друге две.

Крст стоји пред сваким човеком. Нема никога ко нема један или више крстова. Докле год постоји смрт, крстови ће остати део нашег личног живота. Пошто овај садашњи свет пролази и пошто заједно с њим пролази и наше сопствено постојање, доживљавамо бол, тескобу и тугу. То је зато што своја осећања — која чине део самог нашег бића — везујемо за слику овог пролазног света.

Стога се налазимо пред једним од два избора: или да бежимо од крста и избегавамо га, или да се са њим суочимо храбро, са вером и прихватањем. Бежање само повећава тежину крста; оно не чини ништа друго него му мења име. У стварности, то значи заменити један крст другим — оним који се ономе ко бежи можда чини лакшим, али који је, у ствари, тежи од крста од којег је побегао. Суочити се са крстом, с друге стране, значи добровољно га прихватити на почетку пута — чак и ако још увек не са радошћу — и настојати да откријемо његов смисао и његову улогу у изграђивању и обликовању човека који га носи.

Пре Христа, крст је био оруђе смрти; кроз Христа је постао извор живота. Бол и страдање некада су водили у очајање, а очајање је духовна смрт. У Христу су, међутим, постали пут ка ослобођењу и откривању истинског живота — живота који превазилази познате услове овог временског постојања. Сваког недељног јутра објављујемо: „Крстом дође радост целом свету.“ Није ли Крст претходио Васкрсењу и животу који је заблистао из гроба?

Савремени начин живота може да омета наш сусрет са истинским животом. Човек често стоји пред прекрасним даровима овога света, урања у њих и ограничава се на жељу да их поседује, не примећујући оно што се налази иза њих — па чак ни Онога Који их је даровао. Њихов сјај мами га да стиче све више и више, све док временом не постане њихов заробљеник. Тако његов живот пролази у уском оквиру посвећеном искључиво задовољавању жеља овоземаљског живота.

Овај прекрасни свет у којем живимо дар је Божији — или би бар тако требало да га посматрамо. Као што се старамо о поклону, примамо га са радошћу и одушевљењем, трудимо се да га сачувамо и осећамо благодарност према ономе ко нам га је даровао, тако треба да се старамо и о овом свету, да га чувамо и да непрестано благодаримо Богу за њега.

У стварности, наша „прекрасна планета претворена је у кланицу“, како је то изразио Свети Јустин Поповић, због људске похлепе и себичне тежње да се њени ресурси искоришћавају у погубној трци за профитом и потрошњом.

Када од некога примимо дар, најпре би требало да погледамо онога ко нам га је даровао, уместо да нам поглед остане прикован за сам дар. Потрошачко друштво ослабило је дух благодарности код савременог човека, истовремено подстичући његову жељу за поседовањем. Тако је његов поглед остао усмерен искључиво на производ. Мало-помало, а да то и не примећује — често чак и ненамерно — он постаје роб дара.

Здравље је дар. Лепота природе је дар. Чист ваздух је дар. Породица је дар. Рад и стваралаштво су дарови. Приход је дар. Здрава разонода је дар. Пријатељи су дарови, и тако бисмо могли набрајати даље. Колико су бројни дарови Божији које примамо! Али, да ли смо их свесни? Да ли их примамо са радошћу и благодарношћу, све више се приближавајући њиховом Дародавцу? Да ли нас они воде ка Њему?

Природно је да здрав човек воли дародавца лично, због онога што он јесте, а не само због његовог дара. Исто тако, хришћанин воли Бога због онога што Он јесте, а не само због Његових дарова. Мудар човек се не зауставља на дару као да је он коначна стварност. Он зна да ће дар на крају проћи и да је радост коју пружа привремена, да има своје време, после којег његов сјај бледи. Зато се окреће Дародавцу — вечном и увек присутном извору сваког дара — односно Богу.

Уистину, сваки дар са собом носи и одређени крст. Тај крст нам открива да ниједан од тих дарова не представља коначну и последњу стварност. Управо у томе лежи истински крст дарова овога света: крст који настаје из смењивања примања дара и његовог губитка. Не остварују се сви наши снови, нити се остварују онда када ми то желимо. Тако се наш живот креће између успеха и неуспеха, полета и умора, радости и туге. Оно што желимо може се остварити у потпуности или само делимично; с друге стране, можемо га изгубити делимично или у потпуности. Овај крст је нарочито болан за оне који се нису научили благодарности, који још нису разумели смисао истинског живота и који га и даље ограничавају на оквире овоземаљског постојања.

Одсуство или губитак неког дара наводи нас да се запитамо зашто. Његов губитак такође нас чини свеснијим места и улоге коју је имао у нашем животу. Што је изгубљени дар важнији и неопходнији, то је већа и могућност духовног узрастања онога ко га је изгубио.

У младости ме је дубоко дирнула једна врлинска жена која се пре много година упокојила у Господу. Провела је годину и по дана у болници и била подвргнута неколико узастопних операцијама. Муж се развео од ње док је била у болници, а деце није имала. Много је страдала и њен тешки крст подстакао ју је да се запита о смислу свега што јој се догодило. Уз помоћ свог духовника и верних пријатеља открила је да је призвана на једно племенито служење. Посветила је свој живот образовању медицинских сестара, у време када школе за медицинске сестре нису постојале, као и подучавању чистом духовном богословљу, које је у то време било реткост.

Хришћанин носи овај крст света — као и крст сопственог постојања — не само прихватајући га већ и са извесном радошћу, јер зна да иза тог крста постоји живот који не пропада. Кроз ту веру хришћанин види свет као распет и мртав за њега. Он такође види и себе, заједно са свим својим склоностима, као распетог и мртвог за овај садашњи свет. Верник се труди да овај садашњи свет учини бољим, иако он иде ка пропадању и смрти. У њему негује семе будућег васкрсења, стремећи сопственом личном васкрсењу и васкрсењу овога света, који је дар.

Током читавог овог животног пута човек може, кроз трагедију и страдање, да открије смисао губитка одређених ствари које су му се чиниле неопходним. Много пута, међутим, он у њиховом губитку може да открије и благодат. Тада благодари Богу, јер никада не би приметио оно што је заиста важније да је наставио да ужива у ономе што му је било одузето.

Такво је било искуство неких који су због своје вере провели године у самици. Усред трагедије свега што су претрпели, искусили су и окусили божанску благодат која их је испуњавала дубоким миром — миром који им је, након што су пуштени из затвора, почео да недостаје. Њихови крстови су прочистили њихове карактере и учинили их просветљенијим, припремајући их да касније у животу испуне једну важну улогу.

Прочитајте неке од биографија православних Румуна који су били заточени у време комунизма. У том смислу, румунски свештеник и богослов, Свети Димитрије Станилоје, који је и сам био затворен због своје хришћанске вере, каже да је свет, заједно са нашим постојањем у њему, крст који морамо носити до краја свог земаљског живота. Пролазност овога света доживљавамо као непрестани крст. Па ипак, кроз нашу хришћанску веру и благодат Божију, можемо живети овај крст у нади на Васкрсење. Зато га носимо са радошћу.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper 

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"