Идеализација свештеника од стране верника – клерикализам

То што верници свог свештеника замишљају идеализованим задовољава њихову потребу за фантазијским стапањем са њим, а самим тим и за утехом због нарцистичких рана које свако од њих носи. Имајући тако значајног духовног пастира и сарађујући са њим, они се осећају вреднијим и сигурнијим у погледу сопствене личности.

Премда свештеник може на рационалном нивоу бити свестан да су похвале које слуша претеране, па чак и ласкаве, он често на њих ипак одговара и тиме додатно потхрањује своју несвесну грандиозност. На тај начин настаје зачарани круг.

Са друге стране, свака црквена заједница пуна је верника који се осећају толико обичним и недораслим да верују како немају право да непосредно приступе Богу. Стога морају пронаћи друге, „достојније“ особе које ће убудуће бити њихови заступници пред Богом. Истовремено, потребно је да се поуздају и у једну установу која ће преузети одговорност за избор и образовање тих заступника.

Тако се долази до логичног закључка:

„Пошто је рукоположена особа у непрекидном додиру са Богом, очекује се да њен живот буде испуњен светлошћу, радошћу и миром; исто тако и живот оних који живе са њом. На тај начин ја могу бити слободан да живим свој живот како желим, знајући да ме представља неко ко уме да комуницира са Богом. И све изгледа добро: Бог бдије над њима, а не нада мном, а ја бдим над њима, а не над Богом.“

Ако верник не идеализује свештеника и његову породицу, мораће сам да се суочи са Богом, а то му је застрашујуће. Ако, пак, породица свештеника није испуњена светлошћу, радошћу и миром, тада ће се променити његова представа о томе шта значи бити добар хришћанин и он више неће имати где да се склони.

„На тај начин се уверавам да не видим никакву тешкоћу у свештеничкој породици, а истовремено се уверавам да су они добро научили шта од њих очекујем. Желим да пред собом имам пример свете породице и желим да и Бог гледа њих, уместо да гледа мене.“

То практично значи: пребацивање одговорности на другога, задржавање верника у инфантилном стању и незрелост читаве црквене заједнице.

Посебно је значајно запажање да што је црквена заједница ауторитарнија, то се верници више подстичу да свог свештеника обдарују очекивањима савршенства, према узору на Бога. Такав став доводи до удаљавања свештеника од лаика, као некога ко је посебан и издвојен; таква самосвест узајамно обележава и једне и друге.

У таквој атмосфери верник није у стању — али се томе и опире — да сагледа да његов свештеник може имати сличне слабости и несигурности као и он сам: кризе идентитета, осећање недовољности, агресивност, унутрашње сукобе и сексуална искушења.

„Потребно је уложити шири напор како би верници схватили свештенство као служење у којем и сами треба да учествују, а не да све очекују од свештеника.“

У стварности, поред непосредног пасторалног настојања усмереног ка сазревању конкретног верника, потребан је и усклађен напор ради сазревања читавог црквеног тела. Посебно је у Православној цркви потребно на одговарајући начин искористити њено богато теолошко наслеђе како би дошло до промене менталитета, што би заузврат могло допринети процвату целокупног црквеног живота.

Зашто идеализовање свештеника од стране верника доводи до њихове исцрпљености и духовног и психичког слабљења?

„Свештеници страховито пате због потребе да буду оно што би требало да буду, због чињенице да знају шта њихово стадо очекује од њих и због сазнања шта они у стварности јесу. Од њих се захтева да буду посвећени Богу, а ипак, колико год се трудили да у себи пронађу оно унутрашње осећање вере и сигурности, оно им измиче. Како непрестано доживљавају неуспех, постају све гневни. Плаше се да ће их неко вешт разоткрити, ма колико умешно покушавали да се сакрију.“

Другим речима, уместо да помажу верницима да духовно сазревају, они се сами напрежу како би достигли меру фантазија и очекивања својих верника. Тако настала мешавина доживљаја неуспеха, гнева, тескобе и стида може постати експлозивна и имати озбиљне последице по њихово телесно и душевно здравље.

Отац Василије Термос
„Благо у земљаним судовима“ — Издавачка кућа Армос

(фејсбук страница)