Заправо, наши греси су изневерена љубав

Највећа снага налази се у освећеном безнађу, а највећа светост — у покајаном греху. Када установиш да нешто не иде како треба, већ си кренуо путем исцељења. Снага и склоност ка греху личе на палу светост која, рањена, пузи и тражи исцељење како би се вратила на свој престо. Та снага сама по себи није лоша, али је циљ ка којем је усмерена чини болесном. Страсти као снаге душе саме по себи нису греховне; оне једноставно постају болести када их духовна смрт зароби. Зато смо, према светом Григорију Палами, дужни не да рушимо, већ да преображавамо снаге душе.

Зато у Цркви имамо аскезу као мајку освећења, како бисмо благодаћу Светога Духа могли да исправимо падове који нам се догађају и који нас сатиру. Заправо, наши греси су изневерена љубав. Жеље које у почетку личе на овце, али када упаднемо у њихову замку, схватимо да су вукови у овчијој кожи. Жеље нису лоше, али ако нису усмерене ка Христу, оболевају од рака пропадљивости и вуку човека у погибао. Све зависи од најдубље воље, од произвољења, како каже свети Максим Исповедник. Шта желим, зашто то желим, како то желим. Од тога све зависи.

Када најдубља воља нема Христов печат и распарчава се овде и онде, продаје се и блудничи у тами, тада човек иде слеп и пијан путем пропасти. У Цркви исцељење и освећење човека не долазе кроз неку филозофску или моралну промену на површном нивоу. Спољашња промена је последица, а не почетак; у супротном, Црква се своди на једно моралистичко удружење. У Цркви исцељење долази кроз садејство Светога Духа посредством светих Тајни. Христос хоће, хоћу и ја. Тада настаје брак преображаја човека на путу ка уподобљавању Богу.

То не може да се догоди без аскезе, без борбе са самим собом, без удараца и шамара по лицу, без дотицања граница бола и спознаје да постоји неки други простор у који могу да напредујем, јер ми Христос показује пут и открива начин исцељења. У Цркви се аскеза не упражњава због саме аскезе. Аскеза није потребна Христу, већ мени, јер је она „физиотерапија“ којом исцељујем своју душу, најпре гледајући како се она креће. Аскеза је стање прихватања благодати. Зато је треба вршити са потпуном спремношћу и отвореним срцем; у супротном, неће донети плод.

Не доносимо одлуке. У томе се састоји наша болест. Прија нам неодлучност, желимо да будемо и са Христом и са ђаволом, зато се крећемо без циља. Одлука за исцељење и однос са Христом јесу кретања без повратка, ако желимо да пронађемо исцељење. Није важно ако падам; ако сам донео одлуку, одмах ћу устати да бих наставио напред. Ако се нисам утврдио у одлуци, пад ће постати мој пакао.

Благословен је човек који зарања на дно свога срца да би га очистио од заразе, али и да би пронашао дијаманте, извадио их и сачувао.

Благословен је човек који тражи своје истинско „ја“, али је заправо донео одлуку да се одрекне њега. „Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и иде за Мном“ (Мк. 8,34).

Благословен је човек који се ничим не задовољава у духовном смислу и непрестано жеђа за Божијом благодаћу. Благословен је човек који себе сматра горим од целокупне творевине, јер је то први степеник уздизања ка небу.

Благословен је човек који чезне да стекне ум Христов. Благословен је човек који нема потребу много да говори, јер његов живот сведочи о светости.

Духовни човек не мора много да ти каже; он се препознаје издалека, као звезда на небу, јер Христова благодат сија на његовом бићу. Такви људи су нам данас потребни — не морално добри, већ онтолошки исцељени, који иду ка освећењу. То треба да буде и наш крајњи циљ.

о.Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор