Дар и бол мистичне вере

Они који су у неком периоду свог живота имали навику да се моле, да се духовно образују и да учествују у богослужењима Цркве, а онда су, некако, због неких „животних брига“, све то изгубили, осећају празнину. Зато, када их неко упита: „Како иде? Шта радиш?“, они тужно одговарају: „Ништа нарочито.“

 Изгледа да „духовни људи“ имају другачија чула од „телесних људи“, који живе по начелу: „Једи, пиј и весели се, јер ћемо сутра умрети.“ У случају ових других, њихова представа о „Царству Небеском“ је веома слаба или је уопште нема, због чега нису у стању да разумеју стање оних који нису попут њих. Потребни су ширина духа и унутрашња снага да бисмо могли да ценимо нешто што превазилази наше искуство.

 Бол који произлази из одсуства Божије благодати сразмеран је радости и пуноћи које је наше биће осећало док је она била присутна. Наравно, благодат није условљена било каквим нашим напором, као што су молитвено правило и духовно изучавање, одласци на богослужења или настојање да спроводимо Христове заповести (будући да је благодат \[од латинског „gratia“ – доброта или дарована милост\] дар), али кроз све то показујемо своју жељу да она дође на нас.

 Ми, као људи, имамо слободу као дар од Бога — у складу са тим што смо створени „по Његовом образу“ — али, исто тако, и Бог је, као Личност, слободан. Као што нас Бог не приморава ни на шта, тако ни Он није принуђен нашим поступцима. Ипак, може се догодити да Његова љубав буде скривена или повучена, ако Он сматра да је то у нашем најбољем интересу. Ове две слободе, сједињене, стварају однос који доноси радост.

 Из свега наведеног може се разумети да у православној вери имамо жив однос са Богом — однос који се гради, нарушава, расте или се умањује, као и сваки други однос. Могуће је да је скривање благодати позив одређеним људима да Га потраже и да на тај начин изразе своју жељу да Га имају у свом животу.

 Празнина коју душа осећа због одсуства благодати показује да она зна за њу, да ју је доживела и да јој недостаје. Бол због њеног одсуства постаје покретачка сила која ће пробудити скривене снаге и подстаћи човека да потражи „вољенога срца“, који „стоји на вратима и куца“ (Откр. 3, 20).

 Као што људски односи нису увек онакви каквима се чине, већ крију и тајне између оних који се воле — тајне које су недоступне и непознате онима са стране — тако и сваки однос са Христом, будући да је личан и јединствен (Откр. 2, 17), у себи скрива сопствене тајне.

 Али ако се тај однос остварује у Цркви и самим тим је стваран, чињеница да је посебан не значи да човека изолује, већ га сједињује са осталим члановима истог тела. Зато он природно расте и сазрева, без духовних нежељених последица. Зато је лична вера, унутар Цркве као Тела Христовог, дар који нам је дат и који морамо да сачувамо све док не дође време када више неће бити потребан — време када се сретнемо са Христом „лицем у лице“ и будемо живели у радости кроз све векове, заједно са свим светима „из целога света“.

о. Андреас Агатоклеус

извор