Православно виђење одевања и нагости

Стид и скромност у хришћанском животу

 Ламброс Сконцос, теолог
 

 Налазимо се у срцу лета, једног од најлепших и најпријатнијих периода године. Нажалост, ово доба често прате појаве које сведоче о дубокој моралној и духовној кризи савременог друштва. Под изговором високих температура, многи људи се у јавности појављују у одећи која њихово тело оставља откривеним у мери која није у складу са хришћанским схватањем стида и скромности. Овакво јавно излагање тела, нарочито када је праћено намером показивања или изазивања, није само ствар личног избора, већ може постати повод за саблазан других људи и за наношење духовне штете.

 Свето Писмо и светоотачко предање уче да је верник позван да избегава не само лични грех, већ и свако понашање које може постати узрок да и други буду наведени на грех. Саблажњавање брата представља озбиљан духовни преступ, јер се супротставља духу љубави и одговорности према ближњем.

 Нажалост, у наше време удаљавање од Бога поприма све веће размере. Бестидност се данас представља као облик слободе и напретка, док се стид, целомудреност и скромност од стране многих сматрају превазиђеним схватањима. Тако се људи који настоје да живе у складу са хришћанским начелима често проглашавају застарелима или конзервативнима.

 Овом преображају у великој мери доприносе савремена средства комуникације и забаве. Телевизија, филм, интернет, реклама и, уопште, индустрија забаве систематски приказују животне обрасце који идеализују телесно показивање и умањују вредност скромности. Особе које уживају велику јавну популарност представљају се као узори, посебно утичући на младе, који често некритички усвајају њихово понашање и начин облачења.

 Ова ситуација није само друштвена појава; она има и дубоке духовне димензије. Када се спољашњи изглед уздигне до највише вредности, а људско тело почне да се посматра као предмет показивања, потискује се светост људске личности, која је, према хришћанском учењу, икона Божија и позвана да постане храм Духа Светога.

Стид у старогрчкој мисли

 Стид је кроз историју био једна од темељних врлина људског друштва, док се бестидност одувек сматрала обележјем моралног пада. Није само хришћанско предање оно које скромност истиче као вредност; и старогрчка мудрост препознала је да је стид неопходан темељ цивилизованог живота.

 Велики грчки философи и писци строго су се односили према сваком облику бесрамности и моралног преступа. Аристотел карактеристично запажа да је „боја стида најлепша“, истичући стид као обележје унутрашње племенитости и моралне изграђености.

 Менандар (највећи писац нове атичке комедије) стид назива „тврђавом лепоте“, а такође истиче да „стид украшава лепоту као роса природу“, док на другом месту наглашава да је онај ко ништа не признаје за свето или часно достигао крајњу границу бестидности.

 Платон сматра истински изгубљеним онога ко је одбацио сваки осећај стида, док Еурипид бестидност назива једним од највећих људских недостатака.

 Посебно је речито и запажање Херодота: „Када жена скида хитон (старогрчка туника), заједно с њим скида и стид“ (Историја I, 8). Независно од друштвених околности времена у којем је ова изрека настала, она одражава уверење старих Грка да је одевање непосредно повезано са осећањем скромности.

 Сличан је и савет Исократа: „Оно што је срамотно чинити, срамотно је и говорити.“ Морално скретање почиње од речи и мисли и неизбежно се завршава у делима. Људско понашање представља јединствену стварност у којој се унутрашњи свет човека испољава и споља.

Библијско схватање стида

 За хришћанску веру стид није само друштвена конвенција нити производ одређеног историјског периода. Он је духовна врлина, нераскидиво повезана са целомудреношћу, смирењем и поштовањем људске личности.

 Насупрот томе, бестидност и бесрамност не наносе штету само ономе ко их испољава, већ често постају повод за саблазан и духовну штету других. Због тога Црква ово питање не посматра искључиво као ствар личног избора, већ и као питање одговорности према ближњем.

 Прво помињање нагости као последице пада налази се у трећем поглављу Књиге Постања. Пре непослушности, прародитељи су живели у заједници Божанске благодати и нису осећали стид. После греха, међутим, њихово духовно стање се из корена променило. Тада се каже:

 „И отворише се очи њихове, и видеше да су голи; па сплетоше лишће смоквино и начинише себи опашаче“ (Пост. 3, 7).

 Свест о њиховој нагости није само биолошко запажање; она открива свест о губитку Божанске благодати и искуство духовне обнажености.

 Због тога потом сам Бог прародитељима прави кожне хаљине:

 „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их“ (Пост. 3, 21).

 Свети Оци на различите начине тумаче овај стих. Поред симболике пропадљивости и смртности, одећа подсећа и на потребу за скромношћу после човековог пада. Као што карактеристично тумачи Свети Јован Златоусти, Бог је обукао човека „да не буде наг и да се не срамоти“ (Беседе на Књигу постања 53, 149), односно да би се избегла неприличност нагости и сачувала достојанственост људске личности.

 Учење Господа и Светог апостола Павла

 Господ наш Исус Христос посебно је истакао чистоту срца као темељ духовног живота. Према Његовом учењу, грех не почиње само спољашњим поступком, већ унутрашњим светом човека. Зато у Беседи на гори учи да је чак и страсна жеља већ духовни пад:

 „Сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме“ (Мт. 5, 28).

 Затим, користећи познати хиперболични израз како би показао озбиљност саблазни, позива човека да из свог живота уклони сваки узрок који га води у грех:

 „Ако те десно око твоје саблажњава, извади га… И ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је…“ (Мт. 5, 29–30).

 Ово учење није усмерено против тела, које је Божије створење, већ против његове страсне употребе. Људско тело је позвано да постане оруђе освећења, а не средство за неговање страсти или изазивање саблазни.

 Исту теологију развија и апостол Павле. Он подсећа вернике да је њихово тело „храм Светога Духа који је у вама“ (1. Кор. 6, 19) и да су зато дужни да га чувају са поштовањем и у светости. Оно не припада искључиво човеку, већ је Божији дар и намењено је Његовој слави.

 Зато Апостол строго наглашава да они који упорно и без покајања живе супротно Божијој вољи „Царства Божијега неће наследити“ (1. Кор. 6, 9–10). Истовремено истиче да „тело није за блуд, него за Господа, и Господ за тело“ (1. Кор. 6, 13), док са посебним нагласком позива:

 „Бежите од блуда“ (1. Кор. 6, 18).

 Овај позив не односи се само на један конкретан грех, већ на целокупан став хришћанина према телу и његовим чулима. Верник је позван да живи не „по телу“, већ „по Духу“ (Рим. 8, 4–13), допуштајући Духу Светоме да усмерава његов живот и његове изборе.

 У исти оквир спада и познати апостолски савет хришћанским женама:

 „Тако и жене у пристојном оделу, са стидом и целомудреношћу, нека украшавају себе…“ (1. Тим. 2, 9–10).

 Ово апостолско учење не одбацује бригу о спољашњем изгледу, већ подсећа да се истинска лепота пре свега показује кроз побожност, скромност и добра дела.

Сведочанство Светих Отаца

 Исто схватање прожима целокупну светоотачку књижевност. Оци Цркве сматрају да је стид израз унутрашњег духовног живота и да скромно одевање није само спољашња форма, већ плод смиреног ума и срца.

 Свети Василије Велики прекорева оне који без стида откривају своје тело, пишући карактеристично: „Бестидно откривају оно што је пристојније прикрити.“ Његова примедба не односи се само на спољашњи изглед, већ пре свега на стање срца, које се испољава и кроз одевање.

 Још јаснији је Свети Јован Златоусти, који подсећа да човеково тело припада Богу и да је храм Духа Светога. Зато пише: „Ако је тело туђе, немате власт да вређате туђе тело… нити да скрнавите храм Духа“.

 Златоусти посебну тежину даје и женској сујети када она прерасте у таштину. Он подстиче жене да своју бригу усмере ка унутрашњем неговању душе, а не искључиво ка спољашњем украшавању:

 „Престани са том лудошћу, жено; усмери такву ревност ка души… јер спољашњи украс не допушта да унутрашњи човек постане леп“.

 У истом духу говори и Свети Атанасије Велики када саветује:

 „Не скидај се наг; и ноћу и дању нека твоја одећа покрива твоје тело“.

 На крају, Свети Јован Дамаскин повезује скроман изглед са побожношћу и страхом Божијим, истичући да „са свих страна бити прикладно покривен“ представља особину човека који живи са свешћу о Божијем присуству.

 Из овог библијског и светоотачког предања јасно се види да Црква не посматра скромност као спољашњу форму нити као друштвену конвенцију. Она је сматра изразом унутрашњег духовног живота, плодом смирења, целомудрености и поштовања људског тела, које је Божије створење и намењено освећењу.

Савремени изазови

 Наше време обележено је досад невиђеним истицањем спољашњег изгледа. Модна индустрија, реклама, друштвене мреже и, уопште, савремена потрошачка култура обликују обрасце који људску вредност повезују са сликом и истицањем тела. Одевање често престаје да служи пристојности и лепоти и претвара се у средство за привлачење пажње или изазивање.

 Црква не одбацује естетику нити бригу о спољашњем изгледу. Напротив, она лепоту препознаје као Божији дар. Оно што осуђује јесте сујета, неговање самољубља и сваки облик понашања који људску личност своди на предмет показивања или постаје узрок саблазни ближњег.

 У таквој атмосфери често се обликују и савремени модни трендови, који не служе увек скромности и расуђивању које хришћанско предање истиче. Верник је позван да се према струјањима свога времена односи духовно будно, са расуђивањем, избегавајући некритичко опонашање сваке нове моде.

Пристојност у светом простору

 Посебну одговорност имамо када долазимо у свете храмове. Храм није обичан јавни простор, већ место богослужења Тројичног Бога, где се врши тајна човековог спасења. Зато наш изглед треба да изражава поштовање према светости места и према црквеној заједници.

 Нажалост, није ретка појава да верници долазе у одећи која више подсећа на место за разоноду него на место богослужења. Ово се не односи искључиво на жене, већ и на мушкарце, када је њихова одећа претерано неформална или непристојна.

 Црква није заинтересована за наметање спољашњег правила облачења нити људе процењује на основу њиховог спољашњег изгледа. Оно на шта подсећа јесте да наше спољашње присуство треба да одражава унутрашње поштовање према Богу и светој тајни богослужења.

 Пресвета Богородица се кроз векове представља као највиши узор смирења, чистоте и скромности. Црквено предање је поштује као „часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима“, јер је својом потпуном послушношћу Божијој вољи постала Мајка оваплоћеног Логоса. Њен спомен представља стални позив свим верницима да негују скромност и смирење као саставне делове живота у Христу.

Закључак

 У времену у којем се спољашња слика често представља као највиша вредност, Црква и даље подсећа да истинска лепота извире из чистоте срца, целомудрености, смирења и љубави према Богу и човеку.

 Стид није остатак неког прошлог времена нити ограничење људске слободе. Он је духовна врлина која чува достојанство људске личности и изражава поштовање према телу као Божијем створењу и храму Духа Светога.

 Зато је хришћанин позван да се одева пристојно, једноставно и са расуђивањем, не из страха од друштвене осуде, већ из љубави према Богу и ближњем. Скромно одевање представља спољашњи израз једне унутрашње духовне стварности и сведочи о човековој жељи да живи у складу са Божијом вољом.

 Негујмо, дакле, пре свега скромност душе, јер из ње извире и скромност живота. Када је срце обасјано благодаћу Духа Светога, тада и спољашње понашање природно постаје израз живота у Христу. Тако човек прославља Бога не само својим речима, већ и целокупним својим постојањем.

извор