Из дубоких духовних потреба, међу запосленима у Казнено Поправном Заводу за малолетнике у Ваљеву, изнедрила се замисао о посети Свете Горе и манастира Хиландар. Уз помоћ и пожртвовање духовника завода, свештеника Дејана Трипковића, од Епископа ваљевског Господна Милутина и манастира Хиландар, добијен је благослов, те је посета одређена за празник Велике Госпојине. Након молитве у цркви Св. Нектарија, за мирно путовање, у недељу 25. августа, на пут су, осим свештенка Дејана, кренули и архијерејски заменик протонамесник Филип Јаковљевић, парох бабинолучки Никола Петровић и једанаест поклоника и запослених у КПЗ за малолетнике.
Прво поклоничко стајање начинили смо у Аспровалти (Струмички залив, Грчка), нешто пре 7 сати изјутра, како би посетили манастир посвећен Светој Лидији из Тиајтре, и која је прва европљанка која је примила хришћанство, а како нас је отац Дејан упутио, помиње се и у Делима Апостолским (Д. Ап. 16, 12-15).
Манастир Св. Лидије, је женски манастир и најпознатији је по свом хуманитарном и мисионарском раду. У оквиру овог манастира постоји и штампарија, у којој се, како сазнајемо, штампају и издања из Хиландара. Осим поменутог, мисионарство се огледа и у радио станици „Лидија Филипија“ као и телевизијској станици „4Е“ а све у организацији манастира. Такође, у његовом склопу постоји објекат са смештајним капацитетом око 400 кревета и да су исти више пута посетила и деца из Србије, посебно са Косова и Републике Српске. Након обиласка и окрепљења у манастирској трпезарији, опростили смо се од монахиње, са надом у срцу да ћемо и ми једног дана достићи такву мирноћу и доброту, као што је она има.
Пут смо наставили до Јерисоса, који је од Аспровалте удаљен 55 км и где смо нашли преноћиште. На 8 км пре Јерисоса, направили смо паузу у метоху манастира Хиландар, манастиру Какову. Манастир Каково или Мило Арсеница, који је у поседу манастира Хиланадар, први пут се помиње почетком 16. века у турским документима. Величина овог поседа, током протока времена, варирала је од 10000 па до данашњих 2000 хектара, а које је, како нам је гостопримац испричао, дато као поклон од стране турког вазала који је уз помоћ Лозе Симеонове, добио сина, а којег је обећао замонашити а којег су монаси отпустили видевши превелику тугу његовог оца. Манастир Каково поседује пилану и столарску радионицу, вештачко језеро-рибњак, маслињак, два конака, цркву посвећеној Богородици Живоносном Источнику (изградњу цркве 1959. год., преузео архимандрит Никонор, родом из Диваца), књижару и продавницу литературе и монашких рукотворина. По доласку у Јерисос, остатак дана је искоришћен за обилазак места и одмарање на оближњој плажи.
У јутро 27. августа, кренули смо у Уранополис где смо преузели дозволу за боравак на Светој Гори, тј. ДИАМОНИТИРИОН, и где смо купили карту за брод на који смо се укрцали око 09.30 часова. Пут трајектом до Свете земље и луке Јовањица, током којег смо више били загледани у себе него у лепоте око нас, трајао је непун сат. По искрцавању, манастирским аутобусом смо се одвезли до Хиландара.
Дочекани усрдно и са освежењем, упућени смо у спаваоне где смо обавештени о правилима понашања, времену обедовања и службама на којима смо обавезни. Позвани смо на одговорност и поштовање места где се налазимо. По кратком одмору, упутили смо се ка манастиру Есфигмен, око 3 км удаљеног од Хиландара. По пријатном дочеку и окрепљењу у трпезарији, вратили смо се у Хиландар како би присуствовали служби и ручку.
До краја дана присуствовали смо празничном бдењу које је трајало од 21.00ч па до 02.30ч сутрадан. По поноћи смо приступили Светој Тајни Исповести. Осим крајње неописивог осећаја током Литургије, велики утисак на све нас, оставило је „њихање полијелеја“ а које има трајање од пре раскола у хришћанству и које ствара невероватну игру светлости и рефлексије на злату олтара, уводећи нас тако, у неке нове висине.
Изјутра 28. августа, присуствовали смо Светој Литургији посвећеној Успењу Пресвете Богородице, (Велика Госпојина) и причешћу. Након завршетка службе, уследила је празнична трпеза, током које је читана беседа о последњим земаљским данима Мати Божије. Када се огласило звоно за крај обеда, за нас је то значило да се опраштамо од манастира, до наредне прилике.
Последњи поздрав учинили смо унутрашњим видом посматрајући манастирски комплекс који по средини пресецају кипариси (врста чемпреса) Св. Саве и Св. Симеона, који као да представљају место где се све душе могу усидрити.
По повратку из Богоридичиног врта, поново смо се обрели у Јерисосу што смо искористили за одмор и сабирање утисака пред полазак за Ваљево.
У рано јутро 29. августа, кренули смо ка Солуну и успут, у области између насеља Ватопеди и Ормилија, посетили смо женски манастир Благовести Пресвете Богородице, познатији као манастир Ормилија, који броји преко 100 монахиња. У склопу манастира, посетили смо и место где је сахрањен архимандрит Емилијан, који је био духовни отац и вођа манастирским сестрама. На километар од манастира основан је и „Центар за духовну и социјалну подршку“, медицинског и социјалног карактера, пружајући народу из околине подршку и лечење а посебно преко програма за превенцију рака и АИДС-а. Монахиње у центру, служе људима духовно и телесно, преко савремених одељења патологије, стоматологије, микробиолошких лабораторија и хала за духовне скупове и научне симпозијуме.
По завршеној посети, упутили смо се ка Зејтинлику, нашој последњој, за овај пут, станици, пред одлазак у Ваљево. Тамо нас је, са стиховима на маузолеју, дочекао Војислав Илић Млађи, и који нас додатно учвршћује у нашој вери, подсећајући нас на српско страдање.
Овај покушај описа путешествија до Нашег Изворишта, најбоље могу описати речи Светог Владике Николаја Велимировића: „Кад сам био дечак веровао сам у Бога, али сад не морам да више верујем, јер знам да Бог постоји.“.
Никола Савић
МА социолог, васпитач у КПЗ за малолетнике у Ваљеву
За Поуке.орг:
презвитер Дејан Трипковић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.