Литургијско сабрање и рукоположење у Прахову

Задња игуманија Манастирице била је схи Фотина и кад је манастир био тотално ван функције она и моја покојна мон.Гаврила напустиле и прешле у Браничево  , у манастир где су некада биле а по послушности ( на молби блаженопч.+Милутина ) владика блаженопч.+Хризостом одабрао њих две и још неке сестре да обнове Манастирицу ( и остале тимочке манастире ) али по причи Бабе та обнова је тешко ишта јер их тамошњи народ није баш волео имали су силне проблеме са мештанима.

Ако си мислио на овај МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ Доња Каменица код Књажевца мислим да је активан , тамо је женско монаштво , зато сам питао где се налази.

Ако си мислио на овај МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ Доња Каменица код Књажевца мислим да је активан , тамо је женско монаштво , зато сам питао где се налази.

to nisam znao..... super

ево сад сам гледао на сатј , кликни тамо где је манастир и где пише НОВО ДОБА има слике , има доста монахиња а одавно сам чуо да је активан мамастир. Поред Букова овај им најбројнији манастир.

Опело и сахрана монаха Нектарија, сабрата манастира Буково

28. Март 2012 - 13:44

У среду 21. марта упокојио се у Господу монах Нектарије, сабрат манастира Буково код Неготина, Епархија тимочка. За оне који нису стигли да га упознају као монаха он је био Станислав Стефановић, отац Владике тимочког Јустина и протојереја Дејана, свештеника при храму Светог Апостола Марка у Београду. Опело је служио Епископ тимочки г. Јустин, уз саслужење Епископа рашко – призренског г. Теодосија и више од четрдесет свештенослужитеља, у присуству мноштва верника из целе Епархије.

Након опела, обратили су се настојатељ манастира архимандрит Иларион, протојереј Дејан Стефановић, и Епископ Теодосије који је између осталог рекао: ,,Када сам ја дошао у манастир Црну Реку, да будем искушеник, срео сам брата Станка који ми се ту нашао и као отац, као неко ко је и старији и искуснији да ме научи многим стварима и није часио ни једног тренутка да ме поучи. У њему сам видео правога оца и родитеља. И сво време сваког монаха он је гледао као свога најмилијег и најрођенијег, тако да, рекао бих, није он монах само десет дана. Цео свој живот од оног дана кад је своју децу упутио Господу, кад су они кренули Божијим путем и он је кренуо Божијим путем. Био је предан Господу али је увек био природан, увек је био савестан, одговоран и као таквог га знамо и памтимо”.

Затим се присутнима обратио Епископ Јустин чију беседу у целини преносимо.

Драга браћо и сестре, благодарим моме брату и саборцу из манастира Црне Реке, садашњем епископу рашко-призренском Г. Теодосију, свој браћи свештеницима, свештеницима храма Светога Апостола Марка где сам прве кораке вере своје добијао. Захваљујем свима вама који сте данас дошли, а најпре морам да захвалим особљу Медицинског центра који су годинама исказивали необичну пажњу и старање да моме оцу, монаху Нектарију, олакшају тешкоће које су му задавале тешке болести од којих је боловао. Добили смо пуно телеграма саучешћа, поводом овога дана, тужног растанка, али веселог одласка његовог Господу Богу и Спаситељу његовом. Од свих телеграма на којима од срца благодарим, издвојио бих следећи:

„Поводом упокојења у Господу Вашег оца, у монаштву Нектарија, који је својим животом послужио Господу, изражавамо у своје лично име наше искрено саучешће. Молимо се Господу и Спаситељу Исусу Христу, који је васкрсење и живот, за покој његове племените душе. Патријарх српски Г. Иринеј.“

Хвала свима вама који сте дошли. Желим да кажем још неколико речи. Станислав, Станко, Луле како смо га звали, као мирјанин био је човек који је волео живот овакав какав је Господ дао нама људима. Да овај живот искористимо на добро. Уживао је у свакој капљи воде, парчету хлеба и благодарио је Господу Богу. Моја жеља и жеља мога брата била је, када се мајка, као монахиња Христина, упокојила 1989. године, а он постао удовац, да и он једнога дана пође тим путем. И он се припремао. Потрудили смо се сви који смо око њега да му тих двадесет три године његовог удовичког живота засладимо. И он је, када се тешко разболео прво од рака простате, после од рака једњака, остао борац доследан себи. Никада у своме животу га нисам видео да је у депресији, у неким модерним психолошким болестима, некакве анксиозности, некакве изгубљености. Увек и увек се борио. И као такав он је заслужио да га Господ Бог удостоји да својом вољом затражи да буде прво искушеник, а онда и монах. Тим чином он је засладио наш живот. И он ће сладити живот свих оних који су га познавали, који су са њим били у вези. Био је често пута и строг, нарочито према мени, јер је хтео да будем добар. Надам се да је нешто од моје доброте и видео. Благодарим градоначелнику града Зајечара који је успео да припитоми овог поносног Београђанина, што је стално истицао, јер су му и прадеда и отац, као и он, рођени Београђани. И није могао да се помири тиме да је Зајечар, један мали Зајечар, место у коме ће он проживети задње дане. Постао је Зајечарац, али постао је и Неготинац и Крајинац, да овде почива, да буде темељ мога монаштва, мога свештенства, моје Цркве. Нека Господ прими душу његову, нека се моли за нас, нека нас чува и нека припрема место у Царству Небеском. Путуј драги оче, отвори врата раја, чекај нас тамо све. Амин.