Интервју: Милош Биковић, глумац

Узор младима треба да буду људи који се боре да данас буду бољи него јуче, а сутра бољи него данас

О животу младог човека данас у Србији, о његовим узорима, вредностима, односу према себи и ближњима , као и о значају веронауке у васпитању младог човека у савременом свету разговарали смо са нашим младим глумцем Милошем Биковићем.

Милоше, колико је важна Православна вера у животу младог човека данас?

Суштински. Ја сам као и сваки човек грешник. Једино што у мом животу може да ме води путем на коме могу да се поправим је Православље. Једино што ми даје осећај потпуног испуњења је Православље. Веронаука је корак ка томе. Наравно ако, као и у сваком другом предмету, предавач осећа љубав и искрено преноси своје емоције и искуства на ученика.

Ко су по твом мишљењу младима узори данас, а ко би требало да буду?

Данас су узори политичари који имају идеологију а немају идеале, (част изузецима), певачице које певају текстове које су им други написали, неки људи који су учествовали у ријалити програмима и постали познати по томе што су дозволили да се њихова интима претвори у јавно експлоатисану патолошку, болесну игру у којој учествује цела нација. Страни, духом сиромашни, често психички нездрави популарисани и празњикави пиони и полтрони, носиоци неког потрошачког духа који је мени потпуно стран и одбојан.

А требало би да буду људи који разликују материјални свет од духовног, људи који се боре да данас буду бољи него јуче, а сутра бољи него данас, људи који умеју да признају себи своје грешке и да раде на њима, образовани људи али не само образовани, него и људи који своје образовање користе да би могли да дају дијагнозу свету у коме живе и помогли његовом оздрављењу. Шта ти вреди ако си успешан богат и себичан? Ако живиш у страху да ће ти богатство или здравље пропасти? Зар можеш бити срећан ако су људи око тебе несрећни, а има много оних који пате. Сваког је човека Бог створио са неким разлогом. Зато је важно да човек препозна своју мисију. Ако свој живот мериш ситним, смртним интересима онда си и ти ситан човек ма колико био успешан.

Ко је теби узор у животу и у занимању којим се бавиш?

Мој професор Драган Петровић Пеле зато што зна да смо сви од Бога настали и да свако има свој задатак. Зато што се одрекао жеље коју има сваки глумац, да буде јако славан и много је читао и радио на себи, постио и молио се није се предао жељи да заради велику количину новца и зато све што ради и говори одјекује чистом и јаком енергијом која плени, која је јединствена.

Која је твоја порука младима који размишљају да ли да изаберу веронауку у свом основном или средњошколском образовању?

Ја сам похађао веронауку. Али то ми није било довољно. Поред тога читао сам и дела св. Владике Николаја, житије св. Серафима Саровског, Достојевског, св. Аве Јустина... ишао у Цркву и разговарао са духовником. То ми је дало снагу да сваки животни изазов превазиђем. У једном тренутку, а таквих је тренутака недопустиво мало у мом животу, искрено сам се обратио Богу, и Он ме је услишио са таквом силином хитрошћу и ширином да нисам могао ни да сањам а камо ли заслужим такве награде и успех који ми је послао. Заиста све у животу што сам добио, није последица само мог рада, а рад и труд су заиста неопходни ( гледао сам многе моје колеге који се труде без резултата) већ комбинације рада, молитве и што је најважније Божије милости.

Разговор водио

Јереј Дејан Трипковић