By Јереј Дејан Трипковић • Децембар 25, 2016

Драмски уметник Небојша Дугалић гост трибине „Православље и млади“

Драмски уметник Небојша Дугалић гост трибине „Православље и млади“

Ствараоци смо ако градимо однос са ближњим

-         Један од водећих српских глумаца данашњице Небојша Дугалић одржао је сјајно предавање са темом „Трагање за смислом“ и извео монодраму „Исповест Димитрија Карамазова“ у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, а у оквиру циклуса духовних сабрања „Православље и млади“, које приређује Светосавска омладинска заједница, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У преподневним сатима, на позив духовника Казнено – поправног завода, јереја Дејана Трипковића, врсни уметник и интелектуалац наступио је у овој установи на опште одушевљење штићеника –

Расуђујући о делима Фјодора Михаиловича Достојевског, богомудри Ава Јустин Ћелијски одредио их је као „вапај за Богом“, будући са сви јунаци руског класика своје животе своде на решење проблема егзистенције Бога.

Вапај за Богом или за смислом, како се овај процес у души човека још назива, неизбежан је у пресудним тренуцима живота, иако нам убрзана свакодневица често не дозвољава да застанемо и дубље се загледамо у себе. Од човека до човека, појмање смисла је различито. За неког је смисао породица, деца, за неког професија, за неког Бог... Дакле, појам смисла није лако одредив, али потреба да се осећамо смислено је присутна у сваком човеку.

-         Човек се осећа смислено када осећа своје постојање у заједници. Када узраста у размени са људима, у потреби да пружа и прима. То живо дељење у заједници је непредвидиво, често и драматично. Али, ми се осећамо живим док нас тај однос осмишљава. Рецимо, у односу са децом препознајемо да, када је љубав тај садржај размене, човеку ништа није тешко и осећа се кадрим да обгрли цео свет – рекао је глумац Небојша Дугалић на трибини „Трагање за смислом“.

Хришћански парадокс љубљења непрјатеља, односно имања љубави за оног који је није достојан предмет је и писанија славног Достојевског, али и других књижевника и научника. Где је ту логика, запитао је Дугалић.

-         Кад  је Христос дошао да нас спасе, није питао ко је достојан спасења. Свака личност може да буде носилац спасења и достојна љубави. То видимо на примерима бројних покајника, који су постали светитељи. Сви људи су сродни по две основе: сви смо боголики и сви смо смртни. Последица наше смртности јесте страх за себе и кад та природа добије „унутрашњи замах“, човек постаје одраз свега пропадљивог и ужасног. Јер, зашто би човек убијао, отимао и сл... Ако не схватимо да је брат наш – живот наш и то што је он пао не значи да у нама не лежи страшнији потенцијал пада, који се још није развио – истакао је Небојша Дугалић.

Не можемо никог мењати, али ако видимо да је неко у паду, можемо да схватимо да и у нама има греха и да би требало да се помолимо за њега. Да бисмо били одраз Божје љубави, морамо постати сасуд у који се Бог може настанити, да очистимо простор у души и да се трудимо да волимо као Бог. Свети оци и подвижници нам остављају сведочанства шта нас све очекује на том путу. Они су цео живот приложили Христу и Он је кроз њих просијао. То Ваљевци и сви који овде дођу могу видети на примерима Светог Владике Николаја и Аве Јустина.

Величанство човека, указује Дугалић, јесте у томе што му је дато да буде свештеник свеколике твари. На том путу веома је важно искуство креативности и стваралаштва у најширем смислу. Најважније, градити однос са ближњим. Тад смо ствараоци, без обзира на то чиме се бавимо, закључио је прослављени уметник.

У оквиру сабрања, Небојша Дугалић бриљантно је извео монодраму „Исповест Димитрија Карамазова“, дочаравши кроз усуд најстаријег брата из познатог романа сву трагику човековог бића опхрваног мноштвом грехова.

 

 

Ј. Ј.