Драгослав Бокан "Прошлост и садашњост српске идеје - отаџбински дискурс"

Овај отаџбински дискурс, чији је домаћин била Ваљевска гимназија 13. марта 2013. године, јединствен је и вредан покушај дефинисања настанка, развоја и перспектива сложеног и, скоро нимало уобличеног, појма српске идеје који ће можда означити прекретницу у српској култури данашњице.

Векови славе предака, надахнуће долазећих дана

Слово о српској идеји, скоро неизговорено до пред крај прошлог века, одређено је простором и временом. Дотаћи га се у храму знања (Ваљевској гимназији) који је васпитао бројне припаднике српске елите, те у близини места Сече кнезова, на ком је пала крв и изникла слобода, а у тринаестом „календарском кораку“ будућности коју су призивали наши преци, велика је радост и обавеза. Храброшћу и талентима својим разумемо српску историју- ону која и данас треба да нас надахњује. Бисери духовности и архитектуре (Студеница, Жича, Хиландар, Дечани...), славом мучеништва овенчано страдање косовских витезова, обнова Пећке патријаршије, сеоба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, устаничка војевања за слободу и модерну српску државу, покушаји уједињења Срба и други предачки аманети броје векове. Где смо данас и шта ће поколења од нас баштинити, запитао се Драгослав Бокан, свестрани интелектуалац и посвећени борац за идеју очувања српског националног бића.

• Ми остављамо живот без државе, поверења, осећања и смисла за реалност нашег српског пута. Због чега смо у бесцење распродали све славно и вредно у својој прошлости, из раскоши отишли у сиромаштво? Суштина сваког претка који је војевао битке и градио манастире била је нада за вечност. Они су мерили време од празника до празника, од сећања на велике победе до слављења свеца заштитника. Вечношћу су давали снагу свом постојању. Иако већма неписмени, неговали су духовну културу у којој није најважније образвање већ знање шта је смисао живота. Дан су почињали и на починак ишли молитвом, на посао кретали уз песму а причајући с децом обраћали су се будућности. То су једнако имали и епископи, и племићи и обичан народ. Духовна култура је трајала и у време турског ропства, све до ослобађања Космета 1912. године- хронолошки је осврт Драгослава Бокана на драгоцене тековине српске прошлости. Духовну културу је почетком двадесетог столећа наследила тзв. „интелектуална култура“- знање и образовање. Њени створитељи су, оцењује Бокан, покушали да човека одвоје од Бога, унизе богочовечанско јединство, раздвоје народ на сталеже... Сем губитка вере и својеврсног укидања цркве, интелектуална култура не бележи друге резултате, мишљења је Бокан.
  
• Не можемо бити без идеје вечности, без оне Србије чији је пут оивичен елементима духовне културе. У Русији је она обједињена са интелектуалном. Зато су руски великани културе поуке тражили код светих стараца. Руски интелектуалци знају да бити образован није исто што и бити паметан и мудар, те нам могу бити пример у трагању за својом идејом. Српска идеја заправо је православље српског стила и искуства. Прави просветитељи су нам доступни, само треба да их чујемо. Да не личимо на гладне који седе крај обилне трпезе... Странци када дођу на литургију у наше храмове виде сјај и топлину, нешто узвишено. Наше рођено што ми не препознајемо. Зашто смо одбацили нашу цркву и писмо, идеју да је вера важнија од икаквог политичког савеза, а то нам омогућава да живимо без свакодневних брига?Никакав „датум“ не може учинити да живимо спокојно. Веза са прецима је та снага- поручује Драгослав Бокан у ретко надахнутом, мишљу и речју богатом излагању.
  

• Црква смо сви ми, народ Божји. То је основ духовне културе која нас је цивилизацијски узвисила. Црква је наша мајка. Не смемо говорити о њој при погледу на „паркинге“ јер тако не добијамо ништа. Постајемо судије уместо да тражимо спасење- саветује Драгослав Бокан.