Видовданско слово на трибини „Православље и млади“ (видео)

• Бој на Косову камен је међаш српске славе, највећи испит којим је српски народ показао да је хришћанство заиста продрло у његову суштину. Било је битака и пре и после газиместанске. Али, како је богомудри Ава Јустин знао рећи, ниједна није била стожер српске историје и будућности, једна је од порука трибине „Видовдан- Велики петак српског народа који траје“ коју је, у навечерје празника, у Ваљевској гимназији, са благословом Епископа ваљевског г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница.
  

Преткосовска Србија била је једна од рударских велесила Европе, територијално велика и богата земља чији су владари подизали задужбине- цркве и манастире којима се и данас дивимо и поносимо. Смрт цара Душана означава слом те снажне земље и њено распарчавање од бескрупулозних и личним интересима вођених великаша. А Турци османлије снажно су надирали. Свети кнез Лазар склапа савезе са обласним господарима и припрема земљу за одбрану. Није био ни најмоћнији, ни најспособнији међу великашима али га је красила хришћанска љубав и неизмерна побожност. Да је прихватио савез са Турцима био би богатији за многа земаљска добра. Али, шта би онда са нама било?

• Промисао Божја је била да кнез Лазар постане војсковођа. Турци би кад тад освојили Србију, али шта би било са нама да је на његовом месту био неко други? Наиме, кнез Лазар је урадио оно што прави хришћанин треба да уради. Успео је да окупи све и покаже да као први треба да се жртвује. Погинуо је са свим племићима за крст часни и слободу златну. Јер, човек не може бити икона Божја ако није слободан. Свети кнез Лазар оставио је „косовски завет“ да нас води и одржи кроз векове. Постоји неколико аналогија између Новог и „косовског завета“. Имамо Тајну вечеру и „кнежеву вечеру“, Христову жртву као праслику Лазареве, Јудино издајство као Вука Бранковића...- беседио је протонамесник Бранко Чолић, парох ваљевски. Видовданска епопеја одржала је Србе кроз векове турског ропства. Надахнути њоме, у 19. веку повратили су отето. Страдали су Срби и у Првом и Другом светском рату, али им ништа душу није убило. Од 1945. године, почиње духовно умирање нашег народа. Црне статистике од преко 200 хиљада абортуса узнемирују и опомињу. То је Видовдан који траје, истакао је о. Бранко Чолић. Године 1989. надали смо се васкрсењу српског народа а добили смо суноврат косовске идеје. Нико није говорио да само вером у Христа Срби опстају. Посегло се за средствима овог света и дошли смо до довде где смо данас. Али, нама хришћанима, након сваке муке, долази васкрсење, закључио је о. Бранко Чолић.
  

• Сећам се доласка моштију Светог Кнеза Лазара у покровску цркву. Било је то 1989. године. Друг и ја смо ишли да им се поклонимо. Мало сам о њему знао. У школи су нам причали углавном о партизанским офанзивама. Душе деце су троване. Бачени смо без корена у лажни национализам деведесетих. Дошло је време када смо могли са вером да се упознамо. Да мењамо себе јер само тако можемо променити породицу, град, земљу... Духовна револуција подразумева борбу против греха гордости из ког проистичу сви остали греси. Душу нам нико не може убити ако смо са Богом. Имамо Цркву, Свету литургију и причешће да се сабирамо и са Господом сјединимо- поручио је о. Дејан Трипковић.
  

Ваљевац Душан Ђаковић већ годину је професор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Призрену. Школе, која је изнедрила четири српска патријарха, међу њима и садашњег поглавара СПЦ Иринеја (Гавриловића). У Призрену је чудо васкрсења видљиво сваког дана, каже професор Ђаковић.

• Ја сам је уписао 1999. године али смо на школовање морали у Ниш, услед ратних околности. Почели смо тада да се поздрављамо са „догодине у Призрену“. Те речи за неке су биле идеологија, за нас молитва. Данас имамо обновљену школу, двадесетак ученика и професоре, некадашње призренске ђаке. Наше комшије Албанци и Турци нису веровали да ће се Срби икада вратити у Призрен као што ни апостоли нису били сасвим уверени у Христово васкрсење. Сила Божја се у немоћи показује. У Призрен се вратила и богословија и светотајински живот. Ко би помислио да ће се служити литургија у Богородици љевишкој? Ове године смо је служили три пута. У Храму Светог Ђорђа идемо сваки дан на јутрење и вечерње. Слободно шетамо, несвесни да смо у Призрену. Сви који дођу пријатно се изненаде кад виде да у Призрену нема страха, малодушја и очајања. Атмосфера је крстоваскрсна. Мене је, као Ваљевца, највише обрадовала посета Епископа Милутина. Често нас обилазе и помажу браћа и сестре из Црне Горе, као и мати Гликерија игуманија манастира Ћелије, отац Драган из Драчића... Највише се радујемо гостима и позивамо све да дођу у нашу кућу. Дакле, видимо се ове године у Призрену- дирљиво је завршио професор Душан Ђаковић који, са супругом Соњом, такође из Ваљева, живи у „царевом граду“.
  

У програму видовданског саборовања у Ваљевској гимназији учествовали су песникиња и вероучитељица Дајана Петровић, музичар Асим Сарван и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“.

Ј. Јанковић

Бој на Косову камен је међаш српске славе, највећи испит којим је српски народ показао да је хришћанство заиста продрло у његову суштину. Било је битака и пре и после газиместанске. Али, како је богомудри Ава Јустин знао рећи, ниједна није била стожер српске историје и будућности, једна је од порука трибине „Видовдан- Велики петак српског народа који траје“ коју је, у навечерје празника, у Ваљевској гимназији, са благословом Епископа ваљевског г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница.