Мисија Цркве у нашем времену- Архимандрит Сава (Јањић)

Одговор:

Мисија је заправо суштина бића наше Цркве. Јеванђеље није нека нова философија или теорија, већ благовест, добра вест која се шири и коју су апостоли проповедали до крајева тадашње васељене, а Црква је позвана да је и данас сведочи и проповеда са истим оним жаром и преданошћу како су то чинили апостоли и свети оци наше Цркве.

Међутим, сведоци смо све већег комуникационог јаза између Цркве и оних којима је блага вест намењена. Пре свега, много је православних који мисле да је мисионарство заправо нешто што припада западном менталитету, нарочито протестантима, и да ми православни не треба много да томе посвећујемо пажње. У оваквом схватању лежи осећање себичне самодовољности и погрешног разумевања Христа и Његовог Јеванђеља. Често се понашамо као да нам је сасвим свеједно да ли ће Христова блага реч доћи до неких удаљених народа и Јеванђеље сводимо на меру наше националне традиције и обичаја, а цркву на националне клубове. А управо то је негација хришћанства. Управо због тога је највећи број Јевреја у Христово време пропустио прилику да позна оваплоћеног Сина Божијег. За њих он се једноставно није уклапао у калупе месијанства које се развило у то време, а које је полазило од тога да Месија (Христос) треба да буде пре свега обновитељ Царства Јудејског, а не Спаситељ целог света.

Христос је за фарисеје био човек који је кршио бројна ритуална правила која су они или погрешно разумевали или су их измишљали, правдајући се наводним отачким предањима. За фарисеје он је био јеретик и опасан човек који одвраћа народ од онога што су они сматрали правом вером. За садукеје, који су као високо свештенство уживали највише привилегије под Иродом, а касније под римским управитељима, Христос је био директна претња њиховој моћи и утицају. Садукеји су имали за циљ да под сваку цену очувају храмовно богослужење и привилегије које су им доносиле материјалну и политичку корист. Христос је за њих био револуционар, опасни анархиста, кога је требало елиминисати како не би у народу дошло до побуне против поретка који је садукејима и те како одговарао. Коначно за секту зилота, Христос је био издајник, човек компромиса јер је по њима Месија требало да поведе борбу против окупатора, а он ниједном речју није осудио римску окупацију и тадашњи "светски поредак" који су Јевреји видели као највеће зло и претњу својој вери и националном идентитету. Укратко, јеврејски националисти и ритуалисти Христа и Његово јеванђеље видели су не само као промашај, већ као директну опасност својим „вредностима“ и веровањима. Зато није нимало необично да су управо они тражили од Римљана да разапну Цара славе. Римљани су у целој причи били заинтересовани само за оно што данас политичари зову стабилност и за пословне интересе, а са висине су гледали на верске обичаје народа које су културно и цивилизацијски сматрали инфериорним.

О свему овоме говорим зато што је данашњи проблем у комуникацији Цркве и света управо у томе што доста људи хришћанство своди управо на оно што оно није и зато са светом око себе комуницирамо политичким језиком, бескрајним расправама о ритуалима и правилима, не видећи често да губимо везу са стварним животом у Христу и оним чему су ти ритуали у време када су настали служили и сл. Црква и наша вера нису и не смеју да буду бег од стварности, сусрет са светом око нас али у светлости Христовог Јеванђеља, а у том Јеванђељу нема ни Јеврејина ни Грка, ни истока ни запада, већ само предивна истина спасења коју нам је својим животом и страдањем открио сам Син Божији.

Другим речима, док ми, православни хришћани не заживимо, сваки од нас појединачно, том философијом живота у коме нам је свака отаџбина страна, а свака земља отаџбина, док не заживимо у овоме свету тако да бивамо у њему, а не будемо од њега, већ Христови, наше поуке, наша сведочења биће бесплодне приче које данашњем савременом човеку оптерећеном суштинским проблемима смисла живота у једном глобализованом потрошачком друштву не значе ништа више од неке привремене утехе и бега од стварности у мистику прелепе музике, мириса тамјана и давне царске славе. То свакако не значи да треба да се одрекнемо наше традиције да бисмо се посавременили и приближили данашњем човеку. То би био апсолутно погрешан приступ и видели смо да је фамозни римокатолички aggiornamento (посавремењење) довео до дубоке кризе и још већег секуларизма на Западу. Очигледно, потребан је други концепт комуникације у коме бисмо се суочлили са реалним проблемима, али истовремено сачували духовну со која Цркву чини оним што јесте. Црква, дакле, не сме да се претвори ни у позориште ни у невладину организацију.

Лично мислим да је кључ у евхаристијском животу и да је потребно житав живот цркве, богослужења, мисију итд вратити евхаристијским основама. Појам схватања традиције у Православљу веома често се поистовећује са конзервативношћу, чувањем одређених форми ради тих самих форми, иако су оне већ изгубиле своју везу са стварношћу. На пример, доста наших ритуала настали су у окриљу византијског или руског царског двора и фамозне симфоније Цркве и државе која је данас све више историјски и практично превазиђен концепт и рекао бих чак, све више озбиљна претња јеванђелској мисији Цркве. Црква у данашњем свету глобализације много је више у сличнијој позицији Цркви пред-константиновског периода и отуда је веома важан повратак оним црквеним традицијама и темељима који ће омогућити да њена мисија у свету буде много ефикаснија и прихватљивија. Повратак Јеванђељу није негација свега онога што је Црква кроз све ове векове прошла, већ један органски и свеобухватан повратак принципима који почивају на бризи о обичном човеку и удаљавању Цркве од сваке форме идеологије и служења њој.

У том контексту треба размишљати о мисијском деловању Цркве данас и на нашим просторима. Речи свештеника и теолога морају да буду непосредно повезане са активнијим харитативним радом, нарочито у ситуацији у којој највећи део наших верника живи на граници сиромаштва и беде, али и интензивнијим литургијским животом и повезивањем. Једноставнији и приступачнији начин комуникације са верницима је посебно од кључног значаја. Народ у својим свештеницима треба да препозна пастире са којима може да разговара на улици, а не да их доживљава као државне службенике који се крећу само у изабраном друштву. Христос је као Син Божији на Тавору пројавио своју божанску славу и то је слава коју изображавамо лепотом одејанија и богослужења у Литургији, али Христос је изван храмова био готово неприметни Јешуа из Назарета, који је пешке обилазио села и заобилазио богате јелинистичке градове, трудећи се да увек буде близак оним обичним, малим и заборављеним. Зато није без разлога што Римљани који су бележили све што је за њих било релевантно нису оставили записа о Исусу Назарећанину. Он је за њих био маргиналац, далеко од изабраног друштва првосвештеника и угледних фарисејских духовника који пред којима су се људи клањали. Данашњи православни свештеник управо треба да иде стопама тог Исуса и не заборавља сиромашне, болесне и удовице и не исцрпљује свој пастирски рад у требама. Једна парохија или Епархија су живе само уколико се Литургија наставља и ван храмова тако што ће верници наставити да на евхаристијским принципима служења и жртве сведоче Христа у свим сферама живота. Коначно, мисија није само одговорност свештенства и учених теолога. На Западу је већ дуже времена актуелно питање лаичког апостолата на који се у православним срединама често гледа са опрезом због опасности стварања пара-црквених група. Међутим, чињеница јесте да је лаички апостолат управо један од најважнијих аспеката хришћанске мисије јер је сваки верник позван да сведочи Христа својим животом.

На крају бих поменуо значај савремених комуникација за мисију Цркве, а то је управо оно што и ми овде на нашем форуму користимо. Сетимо се само првих хришћана који су са ревношћу препричавали еванђелске догађаје, првих цркава које су биле у интензивној међусобној преписци, апостола који хитају да проповедају реч Божију, посебно чудесног апостола Павла, који је неуморно одржавао контакт са црквама у којима је посејао семе евенђелске истине. Тадашњи римски путеви били су заправо савремене броудбенд магистрале античког света. Интернет комуникација, ако се користи правилно (што уосталом вреди за сва научна достигнућа) и те како може да помогне у ширењу јеванђелске речи. Никада као до сада није толико било доступних аудио, видео и текстуалних материјала. У првим вековима писана еванђеља имале су само цркве и угледнији грађани, а данас је реч Божија доступна свима који је траже. Међутим, посебан квалитет овом начину комуникације даје интерактивност. Могућност да се у стварном времену непосредно комуницира и то између лица који живе на различитим континентима. Ово даје посебан значај васељенском карактеру наше вере јер питања локалних цраква, нису више део проблематике која је далеко од нас, већ су та питања и за нас релевантна и можемо да се непосредно упознамо са различитим ставовима и изразимо своје мисли пред већим бројем људи. Наравно, то повлачи посебну одговорност у коришћењу средстава масовне комуникације, посебно друштвених мрежа, али и пред Цркву ставља обавезу да буде отворенија за своје вернике и да са њима комуницира не само преко званичних саопштења и медија, већ и кроз разне интерактивне садржаје. То се посебно односи на свештенике пастире, који не само у храму, већ и ван храма могу да непосредно комуницирају са својим верницима, чиме се литургијски дух преноси и на тај начин комуникације. Оно што засигурно није могуће заменити, то је живи и непосредни контакт и заједницу окупљених хришћана око једне Чаше и једног Хлеба – Литургију. Зато савремена технологија има вредност само у оној мери у којој изграђује литургијску и евхаристијску свест, тј. живо и лично нас међусобно повезује са Христом.

Извор: Поуке.орг