Зашто живот у манастиру није досадан

Управо у заједничком животу, а нарочито у манастиру можемо да сагледамо дубоки смисао евхаристијског живота. Као појединци сачињавамо заједницу у телу и крви Христовој и у исти мах смо многи и један.

Аутентично православно поимање личности никада није ишло у правцу индивидуализма. Човек постаје потпуна личност само у односу на друге, тачније у односу љубави према другима. А суштина љубави јесте управо у дубоком разумевању да као појединци нисмо целовити и да једино са другима остварујемо себе као слободну и целовиту личност. У свету је много себичности и други се често доживљава као претња и конкуренција. У Цркви треба да владају другачија правила. Отуда нас Христос стално подсећа да је љубав жртва, одвајамо од свога да бисмо дали другоме, али то није осиромашење већ приобретење,постајемо богатији све што више бивамо сиромашни у угађању себи и својим прохтевима. Син Божији је сам показао своју жртвену љубав страдајући на крсту како би нас избавио од вечне смрти.

Хришћани су зато увек део заједнице - Цркве, и хришћанство као нека лична побожност не постоји и претвара се у бег од стварности и фантазију. Бог нас чује и препознаје само у саборном јединству и зато је и молитва Господња која нам је предата речена у множини. Чак су и највећи пустињаци дубоко живели у молитвеном општењу са заједницом. Уосталом сама молитва је дисање заједнице и зато свој најпотпунији смисао има када се саберемо заједно и једним срцем и једном душом упутимо вапај Господу. Наравно, и лична молитва има смисао, посебно када се молимо за друге и тако изражавамо своју бригу и љубав према њима, или када се трудимо да молитвом победимо своје слабости како не бисмо њима повређивали друге. Хришћански морал никада није био циљ самом себи. Ми се боримо против страсти и греха у себи, не да бисмо угодили Богу мучећи себе и одсецајући своју вољу, већ како бисмо били потпунији део Цркве и непосредније живели у евхаристијском начину постојања са другима. Зато се и наша љубав према Богу увек мери у нашем односу према ближњем, али и обрнуто.

У заједници која је саздана на љубави, било да је реч о манастирском братству или породици, не може бити досадно и сваки дан је ново искуство и ново узрастање иако посматрачу који не разуме тај начин живота то може изгледати једнолично. Наш свакодневни молитвени живот тј. заједничка богослужења, заједничка трпеза стално нас изнова испуњавају осећањем потпуности и смисла живота. Када у сваком сусрету са другим, било да је реч о сабрату или неком госту, посетиоцу видимо биће које носи лик Христов доживљавамо стално изнова присуство Божије. Монаси с једне стране беже од претеране расејаности и галаме овога света да би победили своју себичност и егоизам, а не да би бежали од другог човека и затварали се у изолацију. Јер како да бежимо од ближњег кадаједино са ближњима бивамо део Цркве и једино на тај начин живимо са Христом и у Христу. А Христос је коначно исходиште и нашег смисла живота, наше вере, љубави и наде. Без Христа стално смо у опасности да се наша заједница претвори у обичан интересни скуп људи, а братска или брачна љубав у себичност и користољубље.

За хришћане љубав је много више од емоција и представља посебан начин постојања. Погледајмо четири стослова о љубави Св. Максима Исповедника. Ту је садржана цела аскетика наше Цркве јер волети другога значи најпре бити способан победити себе и своју гордост и самовољу. Ово је веома важна тема о којој можда више други пут.

Архимандрит Сава Јањић