Св. свештеномученик Платон, Епископ Бањалучки

[Владан]

Платон, епископ бањалучки (1939-1941)

Епископ Платон (у свијету Миливоје Јовановић) рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије пјешадијског поручника и мајке Јелке рођ. Соколовић. Због природе занимања породица је мијењала мјесто боравка, па је млади Миливоје, своје основно и гимназијско образовање добио у Врању и нишу, а потом се 1893. уписао у Београдску богословију.

МОНАХ ПЛАТОН

На јунском засиједању Св. архијерејског сабора 1936. године, архимандрит Платон је изабран за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Нови епископ разрешен је претходно старјешинства у манастиру Крушедолу али је задржао обавезе у Манастирској штампарији и Гласнику.

Хиротонисан је у Сремским Карловцима 4. октобра 1936. године, од патријарха Варнаве, митрополита загребачког Доситеја и Атанасија, поглавара Руске заграничне цркве, епископа: бачког Иринеја, сремског Саве и бостонског (руског) Макарија.

На овом положају епископ Платон остаје две године. Управо у ово вријеме пада конкордатска борба у којој је, како је већ речено, он узео активно учешће.

Државна власт му је стављала на терет оштре ријечи изговорене против исте, на парастосу патријарха Варнаве. За епархијског архијереја Охридско-битољског, изабран је 22. јуна 1938. године, а свечано устоличен у Битољу 4. септембра 1938. године.

Нажалост, ни на овој дужности није прошло без одређених трзавица. Наиме, стање у епархији Охридско-битољској било је врло тешко и извесан број парохијских свештеника био је јавно незадовољан – новим архијерејем, а што је изазвало реакцију епископа Платона, те је свог претходника на епископској катедри, јавно критиковао у проповиједи у храму, пред великим бројем вјерника. Иако је овај случај ускоро био ријешен на задовољавајући начин, дошло је до премјештаја епископа Платона на епархију бањалучку 8. децембра 1939. године. Министарство правде је намјеравало да пензионише епископа Платона, па су не само из Бање Луке, него и са стране чињени потези да у својој новој епархији не буде примљен. На срећу до пензионисања није дошло, и да би избјегао све евентуалне сметње које би могле доћи из Бање Луке, епископ Платон је ненајављено стигао у своју Епархију и 1. октобра 1940. године и без устоличења преузео дужност епархијског архијереја.

Био је то јединствен случај у Српској цркви, између два свјетска рата, па је овим поводом Свети архијерејски синод донео одлуку да се: ”прекрати убудуће са оваквом праксом и неуобичајеним начином у цркви ступање на катедру”. Иако расположење у Бањој Луци није било повољно према епископу Платону са неколико својих мудрих архипастирских потеза, ситуација се брзо промијенила у позитивном правцу. Они који су га нападали и били његови противници и не познавајући га, сада су му прилазили са поштовањемм и уважавањем. Изгледало је да ће брод Бањалучке епархије запловити сигурним и мирним водама и да ће нови Архијереј моћи несметано наставити тамо гдје су његова два еминентна претходника стали.

II СВЈЕТСКИ РАТ

У овом судбионосном времену кроз које се назирало свенародно страдање, а које је Владика у пуној мјери осјећао и преживаљавао, треба додати и његово погоршано здравствено стање које га је држало у болесничкој постељи. У једном приватном писму од 2. маја 1941. године, он пише: ”Треба да се опоравим са здрављем. Доста ме је грип намучио и исцедио... Даље не знам ни да пишем... ни да мислим. Упро сам поглед у Небо и Бога и нека милост Божија буде...”.



СТРАДАЊЕ ЕПИСКОПА ПЛАТОНА

Послије убиства епископа Платона, усташки стожерник Виктор Гутић, завео је ”Повјереништво за Православну цркву Епархије бањалучке” и за повјереника је именовао проту Душана Мачкића, пароха бањалучког. Овај незаконити чин није могао проћи поред живог Владике. Настаје општепознато вријеме усташке страховладе у којој су прије свега Срби били стављени ван закона, а прва звјерска убиства и прогони били су намијењени православном свештенству.

Послије изградње Саборног храма Свете Тројице у Бањој Луци, земни остаци епископа Платона, пренесени су из војничког гробља у крипту ове цркве гдје и сада почивају.

Св Платон бањалучки

Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио:

“Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . .”

Платон, епископ бањалучки (1939-1941)Блаженопочивши велики патријарх Варнава који је и сам пострадао за истину, на хиротонији епископа Платона 1936. године, рекао је о њему између осталог и ово: ”Живот и рад твој, Драги Платоне, побуђује, да се човек мора задивити и осведочити се, да Бог кроз наше немоћи и слабости доиста чини чуда. Много има поука у твоме случају Платоне, редак се наук пружа, како хришћанин, са хришћанском филозофијом, треба да поступа кад га обрвају немирни таласи живота... и само захваљујући твојој непоколебљивој вјери, неустрашиво си одолевао свим недаћама... Никакве незгоде нису биле у стању да утуле у теби плам снажне вере у бога и његову правду и свете истине... Ти си, драги владико, много радио и размишљао. Много си читао и писао... Знање своје ниси остављао неискориштено... Јачином пера свога, добре си услуге чинио и учинио, Српској православној цркви...”.



”Еп. Платон је у патњи радио, живио и умро. Али он је енергично и истрајно патњу подносио. Радом, само радом у тој патњи уздизао се. За Православље и Српство посвећивао је сав свој рад, а у одбрани истих изгубио је и свој живот”.

Самосвјесним жртвовањем кроз мучеништво, епископ Платон се уврстио у велику плеаду хришћанских мученика од времена Светог првомученика и архиђакона Стефана и мученика првих хришћанских вјекова, преко страдалника за вјеру у петвјековном турском ропству, умореним за Христа у тзв. социјалистичким револуцијама и комунистичким страховладама, до мученика I и II свјетског рата и данашњих времена који пострадаше за правду и истину.

Култ свештеномученика Платона брижно је његован у Цркви и снажно подржаван из вјерујућег народа кроз све протекло вријеме. У периоду послије II свјетског рата, Бањалучка епархија лијечи ране, опоравља се и живи у знаку небеског покровитељства свештеномученика Платона. Следујући гласу вјерника и властитом искуству Српска православна црква је ово чињенично стање озваничила и свети архијерејски сабор на свом редовном засједању у сједници од 22. маја 1998. године, донио је под АС Бр. 88/зап. 153. одлуку о проглашењу епископа Платона (Јовановића) за свештеномученика Православне цркве.

То је највећа милост Божија која се излива за Епархију бањалучку поводом 100 годишњег јубилеја (1900-2000. г.) као и свехришћанског великог јубилеја 2000 година Хришћанства.
                                         


созеб.орг

[Михајло]

Св. Платон Бањалучки: Апостол Павле о патриотизму

Написао: Свети Платон Бањалучки

Само онај мо­же истин­ски љу­би­ти све чо­ве­чан­ство ко во­ли свој на­род и са­мо онај мо­же во­ле­ти свој на­род ко­ји во­ли сво­ју по­ро­ди­цу.

Иако је Хри­стос про­по­ве­дао о цар­ству не­бе­ском на зе­мљи (о мо­рал­ном пре­по­ро­ђа­ју љу­ди), ипак ни Он, ни апо­сто­ли ни­су ни у јед­ној при­ли­ци за­бо­ра­вља­ли свој на­род.

Да је и код осни­ва­ча хри­шћан­ске Цр­кве био ја­ко раз­ви­јен па­три­от­ски осе­ћај – о то­ме нај­бо­ље све­до­чи апо­стол Па­вле.

Овај нај­у­че­ни­ји апо­стол Хри­стов, по­знат као нај­рев­но­сни­ји рад­ник на ши­ре­њу хри­шћан­ства, ни­ка­да ни­је био рав­но­ду­шан пре­ма суд­би­ни сво­га на­ро­да.

„За­и­ста вам ве­лим, да ми је жао, ср­це ме бо­ли и пре бих же­лео да бу­дем од­лу­чен и од Хри­ста, не­го да бу­дем одво­јен од бра­ће сво­је, ко­ја су ми род по те­лу“ (Римљ. 9, 1-5).

А на дру­гом, пак, ме­сту ве­ли: „ако ли ко за сво­је, а осо­би­то за до­ма­же не про­ми­шља, од­ре­као се ве­ре и го­ри је од не­зна­бо­жа­ца“ (I Тим. 5, .

ИКОНА: Свети апостол Павле

Ве­ли­ки бе­сед­ник хри­шћан­ски и све­ти­тељ, Јо­ван Зла­то­у­сти, го­во­рио је сво­ме ан­ти­о­хиј­ском на­ро­ду: „но­сим вас у ср­цу сво­ме. Ви за­пре­ма­те све мо­је ми­сли. Ве­ли­ки је на­род, али је ве­ли­ка и мо­ја љу­бав пре­ма ње­му и не­ће би­ти те­сно у ду­ши мо­јој. За ме­не не­ма дру­го­га ћи­во­та осим вас и бри­ге о ва­шем спа­се­њу.“ (Бе­се­да на I Кор. 9, 1).

Тај нео­до­љи­ви осе­ћај жи­ви и у наш­ем на­ро­ду.

Он је про­го­во­рио кроз уста јед­ног све­ште­ни­ка та­мо по­ред Дри­не. Др­жа­ло се та­да да ће би­ти ра­та. И на јед­ном па­три­от­ском збо­ру за­вр­шио је тај све­ште­ник сввој гов­вор овим бол­ним уз­ви­ком: „Бо­же, ти не­ћеш би­ти наш Бог, ако нам не по­да­риш по­бе­ду над не­при­ја­те­љем“!

По си­ли ове љу­ба­ви пре­ма љу­ди­ма с ко­јим смо у бли­жим од­но­си­ма учи­мо се да љу­би­мо и све оста­ле, нај­у­да­ље­ни­је на­ше бли­жње.

Само онај мо­же истин­ски љу­би­ти све чо­ве­чан­ство ко во­ли свој на­род и са­мо онај мо­же во­ле­ти свој на­род ко­ји во­ли сво­ју по­ро­ди­цу.

Ва­ра­ју, или се пре­тва­ра­ју сви они ко­ји го­во­ре, да во­ле све љу­де а не во­ле сво­је за­мља­ке или ко­ји го­во­ре да во­ле сво­је су­на­род­ни­ка а не во­ле сво­је до­ма­ће.

ИКОНА: Свети Платон Бањалучки

Пра­вил­но раз­ви­ће људ­ских од­но­са вр­ши се не од пе­ри­фе­ри­је ка цен­тру, већ обрат­но, од цен­тра ка пе­ри­фе­ри­ји. Не мо­же­мо се на­у­чи­ти љу­ба­ви ако поч­не­мо од нео­д­ре­ђе­не иде­је о чо­ве­чан­ству а за­тим по­ступ­но пре­но­си­мо сво­ју љу­бав на уже пред­ста­ве о на­ро­ду и по­ро­ди­ци.

Та­ко се мо­же по­сту­па­ти са­мо са сво­јим вла­сти­тим пред­ста­ва­ма и иде­ја­ма о љу­ди­ма, али не и са жи­вим љу­ди­ма.

Љу­бав, као кон­крет­но чув­ство иза­зи­ва­ју у нам жи­ве лич­но­сти а не иде­је. Ми се, пре све­га, учи­мо да љу­би­мо сво­је бли­жње, оца, ма­тер, бра­ћу, се­стре, дру­го­ве, са­рад­ни­ке, по­зна­ни­ке а за­тим се тек на­ше чув­ство про­ши­ру­је до ши­рих ве­за – пре­ма зе­мља­ци­ма, су­на­род­ни­ци­ма и пре­ма це­ло­ме све­ту.

Извор: Часопис ,,Боготражитељ“

[vance]

СВЕТОМ ПЛАТОНУ БАЊАЛУЧКОМ

ВЛАДИКО МИЛИ,

СВЕТИТЕЉУ СЛАВНИ,

БАЊАЛУЧИ МУЧЕНИЧЕ,

НАМА ТИ СЕ ЈАВИ!

МОЛИ СЕ ЗА НАС

О ВЛАДИКО СВЕТИ,

ДА ГОСПОД НАМ СРЦЕ

И ДУШУ ПРОСВЕТЛИ!

ВЛАДИКО ДИВНИ,

СВЕТИ ПЛАТОНЕ,

МОЛИТВОМ СВОЈОМ

ОДАГНАЈ ДЕМОНЕ...

МОЛИ СЕ ЗА НАС

О ВЛАДИКО СВЕТИ,

ДА ГОСПОД НАМ СРЦЕ

И ДУШУ ПРОСВЕТЛИ!

ТИ, КОЈИ БЕШЕ

СТРАДАО ЗА ХРИСТА,

ПОМОЗИ ДА НАША

ДУША СЕ ЗАБЛИСТА!

МОЛИ СЕ ЗА НАС

О ВЛАДИКО СВЕТИ,

ДА ГОСПОД НАМ СРЦЕ

И ДУШУ ПРОСВЕТЛИ!

ТИ, ШТО МУДРО ВОДИО СИ

ПОВЕРЕНО СТАДО,

ИСПУНИ НАСМ ЈАЧОМ ВЕРОМ,

ЉУБАВИ И НАДОМ!

МОЛИ СЕ ЗА НАС

О ВЛАДИКО СВЕТИ,

ДА ГОСПОД НАМ СРЦЕ

И ДУШУ ПРОСВЕТЛИ!

моја песма, написано данас, 19.09.2012