Заседање Међуправославне комисије у Шамбезију

[Владан]

Призивом Светога Духа у центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију, код Женеве, у уторак 22. фебруара 2011. године почела је са радом Комисија за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве, састављена од представника свих помесних Православних Цркава како би довршила израду текстова који се тичу двеју последњих тема предстојећег Сабора: о начину проглашавања аутокефалије и о диптисима, то јест канонском рангу и поретку Цркава. Одлуком Светог Синода Српску Православну Цркву у раду Комисије представљају митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као вођа делегације, и Епископ бачки г. Иринеј, као саветник, у пратњи о. Ермолаја ковиљског, и протојереја Гаја Гајића, као секретара.

Скуп је отворио председавајући Комисије Високопреосвећени митрополит пергамски г. Јован, пожелевши свима добродошлицу у име Васељенског Патријарха. Потом је подсетио присутне на велике помаке који су постигнути у решавању важних питања, нарочито током 2009. године (о дијаспори и аутономији Цркава), и указао на конкретне недовршене теме на којима ће Комисија радити.

  Настављајући рад на припреми Светог и Великог Сабора, "Православна Црква", по речима председавајућег, "изражава, на тај начин, жељу да одговори на захтеве времена, који изискују тешњу и редовнију комуникацију помесних Цркава, утврђујући тиме њен систем саборности. Али уколико Православна Црква заиста жели да прати савремена кретања и да се не затвара у себе, то није могуће без поштовања њених фундаменталних еклисиолошких начела и исконског Предања".

Према важећем Правилнику, све одлуке се доносе једногласно или, литургијским речником казано, "једним устима и једним срцем", што још више повећава одговорност свих Цркава учесница, као и потребу разборитости и сарадње њихових представника. 

Надаље су уследили уобичајени поздрави представника помесних Цркава по устаљеном реду.

У име Српске Православне Цркве поздравно слово упутио је митрополит Амфилохије: "Високопреосвећени Господине Председавајући, Високопреосвећени и Богољубезњејши Оци и остали представници помесних Православних Цркава,

Дозволите да Вас, као представнике помесних Православних Цркава Међуправославне припремне комисије Светог и Великог Сабора, поздравим у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и пуноће Српске Православне Цркве и да пожелим успех у раду ове Комисије. Сигуран сам да ћемо наћи решење за ова последња два питања, како би што пре био сазван Свети и Велики Сабор Православне Цркве.

Претходно је речено да припреме за овај Велики Сабор трају педесет година. Слободан сам да подсетим ово Сабрање да припреме, уствари, трају скоро сто година. Питање сазивања Васељенског Сабора покренуто је поводом обележавања 1600 година од Првог васељенског сабора (325-1925). Историјски услови, тешкоће и велики потреси у току двадесетог века допринели су да до овог сазива не дође. Несумњиво један од битних разлога за то био је и хиљадугодишњи изостанак сазива васељенских сабора.

Надам се да ћемо у духу смирења једнодушно наћи решење за преостала питања и, на тај начин, створити предуслове сазива Великог Сабора. Тако ће поново оживети и бити обновљен дух саборности древне Цркве првих десет векова, и тиме бити створени услови за остваривање мисије Православне Цркве у савременом свету. Хвала".

сајт СПЦ

[Михајло]

Када се планира Васељенски Сабор..

Преосвећени Оци,

сви ми православни осећамо и видимо колико је данас,

за Православну Цркву уопште и све Православне Цркве посебно,

важно и значајно питање Православне Дијаспоре.

Па зар оно може бити решавано на овакав начин

како то хоће Цариград или Москва,

без припита и учешћа православног верујућег народа,

јерархије, пастира и богослова те исте Дијаспоре,

која сваки дан постаје све бројнија и бројнија?

Нема сумње, питање Православне Дијаспоре

је изузетно важно црквено питање,

питање које по први пут у историји Цркве избија на површину

са таквом силином и значајем, да би за њега заиста био потребан

сазив једног истински Васељенског Сабора свих,

али ваистину свих православних епископа

из свих Православних Цркава.

Друго питање које би, по нашем осећању и сазнању,

могло и требало да расправља

један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас,

јесте питање "екуменизма".

То би у ствари био еклисиолошки проблем

тј. проблем Цркве као Богочовечанског организма

једног и јединственог

који је савременим екуменским синкретизмом доведен под сумњу.

Са овим у вези је и проблем човека,

јер нихилизам савремених идеологија,

а особито безбожничких,

копа човеку гроб без васкрса.

Оба ова проблема могу бити правилно и православно решена

само из богочовечанске тематике древних истинских Васељенских Сабора.

Но ипак, та питања остављам сада по страни,

да не бих сву моју молбену представку оптеретио новим проблемом

и тако је учинио преопширном.

Међутим, иако је питање Дијаспоре

веома важно и болно за православну данашњицу,

да ли постоје услови који обезбеђују његово правилно,

православно, светоотачко решење на Сабору?

Да ли су све Православне Цркве у могућности

да буду слободно и ни од кога неометано заступљене

и стварно присутне на Васељенском Сабору?

И да ли су представници многих од њих,

а поготову оних Цркава под богоборним режимима,

стварно слободни да изложе и бране православне ставове?

Да ли је у стању Црква која се одриче својих мученика

да буде веран сведок Голготског крста

и носилац духа и саборног сазнања Цркве Христове?

Пре него што дође до Сабора треба се упитати:

да ли ће на њему моћи да проговори савест милиона новомученика

убељених крвљу Јагњетовом?

Историјска пракса сведочи:

кад год је Црква била на крсту,

онда је сваки њен уд био призван да одстрадава њену Истину,

а не да дискутује о измишљеним проблемима

или да на лажан начин решава стварне проблеме,

"ловећи у мутном" с циљем остварења својих амбиција.

Не треба ли се уз то замислити и над чињеницом:

док је било гоњења Цркве није било Васељенских Сабора,

што не значи да Црква Божја није тада саборно делала и дисала.

Чак је то био и њен најплоднији и најплодотворнији период.

А када је затим дошао Први Васељенски Сабор,

на њега су могли да дођу и мученици епископи,

са ранама и ожиљцима, испробани у огњу страдања,

и да слободно посведоче Христа као Бога и Господа свог.

Да ли ће и сада бити пројављен њихов дух,

тојест да ли ће и њима слични епископи нашег времена

моћи да дођу до речи на припреманом Сабору,

те да Сабор заиста по Духу Светом мисли и по Богу збори и одлучује,

а не да главну реч на њему имају они

који нису слободни од утицаја сила овога света и века?

Узмимо, на пример, групу руских заграничних епископа

који, и поред свих својих људских слабости,

носе на себи ране Господа свог и ране Руске Цркве

побегле "у пустињу" од гоњења ништа мањег од Диоклецијановог,

који су већ унапред искључени од стране Москве и Цариграда

од учествовања на Сабору, и тиме осуђени на ћутање.

Или оних епископа из Русије и других званично атеистичких земаља,

који такође неће моћи не само да слободно учествују на Сабору

и слободно говоре и одлучују, него неки од њих ни да дођу на Сабор.

А да не говоримо о могућности да се они и њихове Цркве

припреме како треба за један тако велики и важан догађај.

Није ли то, дакле, већ довољан знак

да на том Сабору неће моћи да проговори

мученичка савест Цркве, и савест црквене пуноће,

него да ће јој бити онемогућен приступ на њему,

као што је био за брањен једноме од њених изузетних носилаца

и сведока приликом Ансамблеје у Најробију

(мислим на Солжењицина).

Остављамо овде по страни питање

колико је уопште нормално и морално,

у тренутку када се Господ Христос

и вера у Њега ставља на распеће

страшније од свих прошлих,

да Његови следбеници решавају проблем

ко ће бити међу њима први;

у тренутку кад Сатана тражи

не само тело већ и душу човека и света,

и човеку прети самоуништење,

да се ученици Христови брину о оним истим проблемима,

и на исти начин, о којима се брину савремене

антихришћанске идеологије:

идеологије које продају Хлеб Живота за чинију сочива!

Имајући у виду све ове напред изложене чињенице

и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној

и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило

од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору

(маја 1971. године),

савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем

Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве:

да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама

за назови "Васељенски" Сабор, и поготову од учешћа на њему.

Јер ако до таквог Сабора - не дај Боже! - дође,

од њега се може очекивати једно:

расколи и јереси и погибија безбројних душа.

А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве,

такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих

створити нове ране на телу Цркве

и створити јој нове проблеме и недаће.

Пред Ђурђевдан 1977. г.

Манастир Ћелије, Ваљево, Југославија

Препоручује се светим

апостолским молитвама

Отаца Св. Архијерејског Сабора

Српске Православне Цркве

недостојни Архимандрит Јустин

духовник манастира Ћелије

[Mudrov]

Већ пар дана читам на другим сајтовима о овом састанку, и комисији, а на форуму ЖРУ о томе ни речи.

Поред толиких модератора овде,тему постављају Вук и Аве Сербиа..

Што се ћути о овоме?

[Владан]

Већ пар дана читам на другим сајтовима о овом састанку, и комисији, а на форуму ЖРУ о томе ни речи.

Поред толиких модератора овде,тему постављају Вук и Аве Сербиа..

Што се ћути о овоме?

ја помно пратим  сајт СПЦ што значи да чим  објаве неки нови текст ја га први уграбим. тако да поставио би неко од братије не сумњам само не могу да стигну од мене algabacaju

свако добро

[Дејан]

Већ пар дана читам на другим сајтовима о овом састанку, и комисији, а на форуму ЖРУ о томе ни речи.

Поред толиких модератора овде,тему постављају Вук и Аве Сербиа..

Што се ћути о овоме?

algabacaju