Jump to content

Руски православни календар / Православный Календарь

Оцени ову тему


Guest Оливера

Препоручена порука

  • Гости

Prepodobni Serafim Sarovski

praznuje se 1.avgusta

Постављена слика

Prepodobni i bogonosni otac nas Serafim, čudotvorac Sarovski, rodjen je 19. jula 1753. godine u gradu Kursku, rodnom mestu utemeljitelja ruskog monaštva, prepodobnog Teodosija Pečerskog, u čemu ne možemo da ne vidimo divno nebesko znamenje i nagovestaj prejemstva u razvoju ruske monaške duhovnosti. Na svetom krštenju dobio je ime Prohor, u čast slavnog apostola Hristovog iz reda Sedmorice (đakona) i Sedamdesetorice (apostola), učenika apostola Petra i saputnika ljubljenog učenika Hristovog, Jovana Bogoslova. Njegov otac, Isidor Mosnjin, bavio se preduzimačkim poslovima pri izgradnji kamenih zdanja, osobito hramova Bozijih. U vreme kada mu se rodio mladji sin, Isidor Mosnjin radio je na izgradnji veličanstvenog hrama posvecenog upravo onome koji je, kako crkveni pesnik veli, "ucenjem svojim kao lestvicom koja uzvodi na nebo na visinu vrlina privodio" - igumanu zemlje ruske i sve Rusije čudotvorcu, prepodobnom Sergiju Radonješkom.

Posto se otac upokojio kada Prohor tek beše uzeo osmu godinu, odlučujuci uticaj na njegovo vaspitanje izvršila je majka, Agapija Fotijevna, duboko pobožna i blagočestiva zena, koju su krasile topla molitvenost, ljubav prema bogosluzenjima crkvenim, sazaljivost prema ubogima i nevoljnima, spremnost na svaku žrtvu radi pomoći bližnjima. Ona je sina učila hriscanskim vrlinama, zivljenja po zapovestima Gospodnjim, ali mu je i čitala price o mučenicima Hristovim, podvižnicimau dalekim pustinjama, pesterama, u vrletima nedostupnim, koje su u prijemčivom i osetljivom dečaku budile želju da se i on sam "podvigom dobrim podvižava" radi spasenja svoje duše

Kao i njegov slavni zemljak i prethodnik, prepodobni Teodosije Pečerski, Prohor je od najranije mladosti pokazivao sklonost ka vrlinama na kojima se temelji zivot podvižnicki: voleo je čitanje sveštenih i duhovnih knjiga, često odlazio u hram Božiji, osamljivao se.

Već tada je cisto srce decakovo naslucivalo ono sto ce kasnije ostati zabelezeno u njegovim "Duhovnim poukama", izgovorenim na osnovu visegodisnjeg podviznickog, delatnog i sozercateljnog, zivljenja: "Ne moze se odreci od sveta i dospeti u stanje duhovnog sozercanja onaj ko ostaje u svetu. Dusevni mir ne moze se steci dokle god se ne utisaju strasti. Ali strasti se nece utisati dokle god nas okruzuju stvari koje ih podsticu. Potrebno je da se covek mnogo podvizava u duhovnom razmisljanju i molitvi da bi dospeo u savrseno bestrasce i dostigao u savrseno bezmolvije (tihovanje) duse. Kako je, medjutim, moguce da se covek u potpunosti i spokojno pogruzi u sozercavanje Boga i da se u zakonu Njegovom poucava, svom dusom se NJemu uznoseci u ognjenoj molitvi, ako ostaje usred neutisive huke strasti koje nas napadaju u svetu? Jer svet u zlu lezi".

Prohora Mosnjina snazno je privlacila Sarovska pustinja: on kao da je predosecao da je to ono Bogom blagosloveno mesto na kojem mu je najbolje biti. Ipak, mladic je imao potrebu da svoju odluku o odricanju od sveta i svoj izbor mesta buduceg molitvenog tihovanja proveri kod iskusnih staraca i da izmoli blagoslov Svetih koji u monastvu ugodise Hristu. Sa torbom na ledjima i Jevandjeljem Spasovim u ruci, , mladic se zaputio u "majku gradova ruskih", kolevku ruske duhovnosti, slavni Kijev. "Moze se zamisliti kakva su pobozna osecanja ispunjavala dusu mladog iskatelja monaskog zivota dok je prisustvovao bogosluzenju u slavnoj obitelji Kijevo-Pečerskoj lavri .Hiljadu vrsta prepesacio je bogoljubivi mladic dok se nije domogao zudjenih dveri obitelji Sarovske. "Svim sarovskim monasima, osobito staresini ocu Pahomiju i blagajniku ocu Josifu (njegovom duhovnom ocu) bilo je jasno da je Prohor cvrsto stao na monaski put", pise jedan od najupucenijih biografa Svecevih, N. Levitski. "Sa zadovoljstvom i radoscu primecivali su oni rastucu revnost mladog poslusnika ka podviznistvu i mogli su predosecati i predvidjati u njemu buducu slavu Sarova". Ali vec tada on se suocio sa surovom stvarnoscu prepreka i iskusenja, upoznavsi, po Promislu Božijem, jos u iskusenistvu sta je to uzak i tesan jevandjeljski put, kako bi mogao sve vecma uzrastati iz sile u silu. Ali najvece iskusenje naislo je sa dugotrajnom i teskom bolescu, koja je nastupila trece godine njegovog boravka u iskusenistvu, i koja ce potrajati citave tri godine. Telo mu je skroz oteklo, tako da je bolesnik lezao nepokretno, ali nijednu rec roptanja nije izustio.

Ime Serafim  (Plameni)bilo je novom postrizeniku sarovske obitelji dato bez njegovog prethodnog znanja. To je ime savrseno odgovaralo zivljenju i podvizima njegovim i u iskusenistvu, i kasnije u monahovanju, o cemu N. Levitski pise: "Koliko je u tom imenu tacno izrazila sarovska bratija svoj pogled na revnosno sluzenje Gospodu svoga sapodviznika! I kako je tacno opravdao novi monah svoje ime! Jer on je bio plamen svom svojom gorućom verom u Boga, plamen ljubavlju prema ljudima, plamen svojim životom.

2 januara1833., Prepodobni Serafim, predao je dušu Gospodu.

Izvori:http://days.pravoslavie.ru/Life/id1968.htm

Tekst Dr. Ksenije Končarević, Manastir Lepavina

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 75
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

  • Гости

Постављена слика

Свети Пророк Илија

пророк Илия (рус.)

празнује се 2. августа по новом календару, 20. јула по старом календару

Свети Илија је био један од највећих пророка Старог Завета, у 9. веку п. н. е.

Родио се у граду Тесвиту. По предању, када се Илија родио, његов отац Савах је видео око њега анђеле који га повијају огњем и хране пламеном, што је било знамење његовог пламеног карактера и силе огњене. Младост је провео у дубоком размишљању и молитви, често сам у пустињи.

Тадашњи цар Ахав, под утицајем своје жене Језавеље, клањао се идолима и одвраћао народ од праве вере. Господ је послао Илију да каже Ахаву да се окрене Богу истинитом, или ће његов народ задесити огромна глад. Ахав га није послушао и настала је велика суша и глад. За то време, Илија је живео у пустињи, где су му вране доносиле храну.  Да би доказао постојање Бога истинитог, Илија је предложио да се направе два жртвеника - један паганском богу Ваалу, а други Богу, и рекао да је прави Бог онај на чији жртвеник сиђе огањ. Прво су направили жртвеник Ваалу, набацали дрва, ставили закланог бика а његови поклоници су викали:"Ваал, Ваал, пошаљи нам са неба огањ!" Али никаквог одговора није било, и огањ није сишао. Увече је Илија направио свој жртвеник, ставио дрва, полио их водом и почео да се моли Богу. И одједном је са неба сишао огањ и спалио не само дрва, него и воду и камен жртвеника.Када је народ видео то чудо, прославио је Бога истинитог. Због неправди коју је цар чинио народу и грамзивости Илија му је прорекао да ће њему и његовој жени десити ружна смрт, што се и обистинило.

Огњена кола

Пророк Илија ишао је у пратњи свог ученика Јелисија. Кад стигоше у Јерихон,  удари плаштом по Јордану и вода се раздвоји на две стране. Кад пређоше на другу обалу, подиже се грдан вихор, огњена кола са огњеним коњима раставише их и у вихору однесоше Илију на небо. Свети Илија, према томе, није умро већ је жив отишао на небо.

Према предању Свете Цркве, Пророк Илија ће бити Претеча Другог Страшног Христовог Доласка на земљу и за време проповеди, телесно ће умрети.

Пророку Илији се народ моли за кишу у време суше.

                                Постављена слика

http://days.pravoslavie.ru/Life/id946.htm

*превод Оливера

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

Мария Магдалина (Блага Марија)

празнује се 22. јула по старом, 4. августа по новом календару

Света Марија Магдалина, једна од жена мироносица, удостојена је да прва види Васкрслог Господа Исуса Христа.

Родила се у Магдали у Галилеји. Од младости је била мучена од седам злих духова. Пред Долазак на свет Хрита Спаситеља, таквих људи је било јако много: непријатељ људског рода, предвидевши своје понижење, нападао је људе са велико силом. Када је Господ истерао нечастивог из ње, она је, оставивши све, пошла за њим.

Она се, са другим женама мироносицама, бринула за Исуса Христа. Стајала је крај Крста заједно са Пресветом Богородицом и апостолом Јованом, преживљавајући страдања Божијег Учитеља. Служећи Господа за време Његовог земаљског живота, желела је да Му служи и после смрти, одавши последње почасти Његовом телу, помазавши Га, миром и биљним мирисима.Васкрсли Христ ју је послао да пренесе вест Његовим ученицима и блажена жена је обавестила апостоле о ономе што је видела -"Христос Васкрсе!"

http://days.pravoslavie.ru/Images/im256.htm

*превод Оливера

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

Священномученик Фока

празнује се 22. јула по старом, 4. августа по новом календару

Свети мученик Фока се родио у граду Синопу.Од младости је водио хришћански живот, ау зрелим годинама постао је епископ Синопски. Преобратио је многе у Христову веру. У време прогона хришћана за време владавине цара Трајана (98 - 117), принуђавали су га да се одрекне Христа. После великих мука, Светог Фоку су бацили у врелу воду, где је мученички страдао 117. године.

404. године, мошти светитеља су пренесени у Константинопољ.

Свети мученик Фока се посебно поштује као заштитник од пожара а такође помаже утопљеницима.

http://days.pravoslavie.ru/Images/im1262.htm

*превод Оливера

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ПОЧАЈЕВСКА

Почаевская икона Божией Матери

Ова икона се налази у Успенској Пaчајевској лаври. Позната је свом словенском свету: поштују је у Србији, Босни Бугарској и другде.

Пачајевско брдо је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по овој гори која је која је самим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту гору су се настанила два монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божијом. Један од тих монаха, изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога брата  и обојица су са страхопоштовањем гледали Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом који су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су та два монаха, прославили су Богородицу ради јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Богородица је на површини камена оставила утиснут отисак од десног свог стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцељење греха. Јављање Мајке Божије на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви извор великих чудотворења.

Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и запалити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богородице  која јој се јавила осијана светлошћу. Ана Гојска се задивила ради благодатне силе која је исходила од иконе Богородице, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони и ту је прогледао. Тада се она уплашила да тако благодатну светињу држи у свом дому и зато је 1597. год. уз присуство многобројног народа, икона однета тада на вечно чување монасима који обитавају у пештери. Ускоро је на гори била саграђена  црква у част Успења Богородице. По смрти Ане Гојске, сва њена имања а и сама Почајевска гора дошла је у наследство Андреју Фирлеју. Он, будући лутеран, мрзео је Почајевски манастир и његове монахе, и увек се старао да их угњетава. Он им је одузео земљу и шуму. Наредио да се запале келије, да се бију монаси, и забрањивао народу да долази на Почајевску гору, на поклоњење чудотворној икони и стопи Пресвете Богородице. На крају је решио да узме од њих чудотворну икону, и са мноштвом наоружаних једномишљеника напао је 1623. манастир, опљачкао црквена добра, ризницу, однео је и саму чудотворну икону.

По враћању иконе у манастир, продужила изливати од ње различна чудотворења. Вест о таквим чудесним збивањима брзо се разнела по свим крајевима земље руске и са свих страна су почели притицати к њој у масама поклоници тражећи помоћи и спасења и милосрђе Божије.

Међу многим чудесима од Почајевске иконе Богородице, особито је знаменито чудесно избављење 1675. од Турака, који су приспели близу манастирских зидина. Полажући своју наду у помоћ Божије Матере, монаси су се сву ноћ молили и певали пред чудотворном иконом  возгласили: Изненада је Турке ухватио страх и они су нагнали у бекство.

Године 1770. када су Почајевску гору заузели унијати, основана је била посебна комисија да би се потпуно иследило предање о чудотворној икони. Из тога се види да су на поклоњење Пресветој Богородици долазили и исцељење од ње добијали не само православни и унијати но и хришћани латинског исповедања, чак и Јевреји, који су по исцељењу примали православну веру.

Године 1831., по враћању Почајевског манастира под православну управу он је назван Успенском Почајевском лавром. Православни хришћани су имали према Почајевској светињи велико страхопоштовање, и њој на поклоњење су притицало је велико мноштво верника из удаљених места Русије.

Молитва Њој изазива милосрђе и покајање, пружа утеху и наду, избављење од животних невоља, болести...

Величание Иконе Божией Матери Почаевской иконе Божией Матери

Величаем Тя, /

Пресвятая Дево, /

и почитаем честную икону Твою, /

юже от лет древних /

на горе Почаевстей прославила еси.

Евангельские Чтения

Утр. - Лк., 4 зач., I, 39-49, 56.

Лит. - 1 Кор., 154 зач., XIII, 4 - XIV, 5. Мф., 80 зач., XX, 1-16.

Богородицы: Евр., 320 зач., IX, 1-7. Лк., 54 зач., X, 38-42; XI, 27-28.

Празнује се 23. јула по старом календару, 5. августа по новом календару.

*превод Оливера

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

Свети Климент Охридски

Святитель Климент Охридский

Свети Климент је био ученик Светих Кирила и Методија. После смрти Св. Методија, под притиском немачких епископа, прешао је у Охридску област, основавши тамо манастир у Белици, његову прву епископску катедру. Касније се преселио у град Охрид, који је постао центар његових неуморних архипастирских  и учитељских напора. У Охриду је саградио цркву у име Светог великомученика Пантелејмона. Заједно са Светим Наумом саградио је скрипториум, где су многи ученици бавили преписивањем књига у словенској графици (словима) за словенски народ. Чинио је и чудеса за време живота, и после смрти, до данас. Његове мошти налазе се у цркви, која је била првобитно посвећена Богородици, а касније је добила име по њему.

http://days.pravoslavie.ru/Life/id1255.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

Смоленская икона Божией Матери, именуемая "Одигитрия"

Смоленска икона Мајке Божије, названа „Одигитрија“, што значи „Путовођа".  Према Црквеном предању, радио ју је на дрвету Свети јеванђелист Лука за време земаљског живота Пресвете Богородице.

Света икона Мајке Божије "Одигитрија" је једна од најважнијих светиња Руске Цркве. Верници су добијали и добијају од ње велику благодатну помоћ. Мајка Божија, преко Своје иконе води нас ка спасењу.

Празновање у част те чудотворне иконе, установљено је 1525 године у част враћања Смоленска Русији.

Слави се 28. јуна по старом, 10. августа по новом календару.

http://days.pravoslavie.ru/Images/ii2930&2498.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сада сам видео ову тему и одушевио сам се Оливера свака ти част  0409_feel

Радост Христова је у овоме:

да останеш веран Њему у љубави и да не посустанеш,

макако тешка била искушења.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Христос Сведржитељ

Постављена слика

Христос Вседержитель

Икона, 6 век. Синај. Манастир Свете Јекатерине.

29. јула или 11.августа по старом календару                         Постављена слика Поста нет.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

Святой мученик Иоанн Воин

СВЕТИ ЈОВАН ВОЈНИК

Свети Јован је био војник у време царовања Јулијана Одступника (361—363). Заједно са другим војницима он је био послат да убија хришћане. На изглед, он се правио да гони хришћане, а у ствари их је тајно помагао. Тако, неке хришћане, пре но што би били ухваћени, он је обавештавао да се склоне, а ухваћеним хришћанима  је проналазио начине да побегну. Али чинио је не само то,него је помагао свима невољницима, дајући им помоћ. Сазнавши за то, цар га баци у тамницу. 363., Император је био убијен, а Јован ослобођен. Провео је живот живот свој молећи се, посећивао је болеснике. Доживео је дубоку старост. Сматра се се да је свети Јован учинио и друга чудеса. По смрти јављао се некима који су тражили помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови.

http://days.pravoslavie.ru/Life/life6613.htm                      Постављена слика

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

Антоний Римлянин

Празнује се 3.августа по старом, 16. августа по новом календару

Преподобни Антоније je рођен и васпитан у Риму. У то време Римска црква одвоји се од Источне Цркве. Родитељи Антонијеви, као и многи други, тајно се држаху источног вероисповедања.При томе он брижљиво изучаваше предања светих отаца, који православну веру објаснише и утврдише на Седам Васељенских Сабора, и њих се чврсто држао.

Када су му родитељи умрли, Антоније имање поче раздавати сиромасима.  Журећи да напусти Рим, он од преостале имовине стави у буре (злато, сребро), и баци у море. Оде затим у пустињу код монаха а  они једва пристадоше да га приме, пошто је млад, било му је осамнаест година. Настанивши се са тим монасима у пустињи, Антоније се замонаши и проведе тамо двадесет година.

Затим настаде завршно гоњење монаха и многи беху ухваћени и мучени, због тога се и ови  монаси разбегоше, да се скрије где ко може. Тако и преподобни Антоније оде одатле. Нашавши крај мора згодан камен, он се настани на њему,  непрестано се дан и ноћи молећи Богу, без колибе и без крова над главом. Од хране је имао оно што беше донео са собом из своје пустињске обитељи . И од те хране јео је врло мало, и то једаниут недељно, постећи се од недеље до недеље. Пошто поживе на том камену четрнаест месеци, догоди се петог септембра 1106 године страховита бура на мору, те таласи допираху до камена на коме преподобни живео, и један талас изненада налете, подиже камен са преподобним, и однесе га на камену, као на лађи лако.Зачудо, камен је лако пловио по води, по наређењу Божјем, надприродно је пловио камен по мору ношен таласима, или боље - силом Божјом, а слуга Божји Антоније стајаше на њему молећи се.

У тако страховитој опасности он се не уплаши, нити клону духом, него он имаше пред очима једино Њега и Пречисту Богородицу. И изгледаше му да види - као што касније  сам причао духовним људима - горе у облацима Свету Богородицу и Господа.  И то његово пловљење би од Римске земље по мору, океану, и по реци Неви, и по Ладожском Језеру, и по реци Волхови, све до Великог Новгорода. И пристаде камен ноћу к обали где је манастир. И преподобни чу звона ноћњег богослужења и уплаши се, мислећи да је поново донесен у Рим, јер није знао куда га је Божји промисао довео.

Када освану дан дођоше људи на обалу реке, и чудили су се видећи камен којег тамо раније не беше, и човека странца где на њему стоји, и питају га откуда је. А он, не знајући словенски језик, ништа им није одговарао него им се само клањао. И проведе на камену три дана не силазећи с њега и молећи Бога да му открије о граду, о људима и о језику њиховом. У четвртог дана,  он сиђе с камена и пође у град са жељом да нађе човека с којим би могао разговарати и дознати све. И по промислу Божјем он нађе човека, кога по оделу познаде да је Грк. Обрати му се на грчком језику, и сазнаде да овај зна не само грчки него и римски и руски језик, јер беше трговац који је разне земље прошао и разне језике научио. Преподобни Антоније га упита који је то град, и који су то људи, и која вера. Трговац му каза: град се зове Велики Новгород, људи су Руси, језик им је словенски, вера православна хришћанска, саборна црква Свете Софије, епископ им је Никита, а градом влада благочестиви кнез Мстислав Владимирович Мономахович. Онда упита трговца и ово: Пријатељу, кажи ми још, колико је растојање између овог града и Рима? Трговац му одговори: Огромно је, и треба путовати које морем које сувим око пола године.

Поклонивши се трговцу, преподобни оде у цркву Свете Софије да се помоли Богу и да види великог архијереја.  Затим обиђе и остале цркве, па се поново врати на своје место на камен, не јавивши се епископу. А није му се јавио зато што није знао руски језик. И мољаше се усрдно Богу, да му отвори ум да разуме руски језик. И стадоше долазити к њему људи  и доносити му храну као странцу. И он се поче од њих учити руском језику, и Божјом помоћу убрзо га научи. А када га људи запиткиваху о отаџбини, о месту рођења, и како се нађе међу њима са тим каменом, он им на све то одговараше да је грешник.

После мало времена дознаде за њега епископ Никита. А беше свети Никита постриженик Кијевопечерског манастира, пун Духа Божија. Он дакле позва к себи овог иностраног инока, и видевши га распитиваше га ко је, одакле је, и на који начин дође овамо. Но он ништа друго не одговараше, него клањајући се само говораше: "Владико свети, прости мене грешног човека и странца." Јер преподобни није хтео да ко сазна ко је он, да га људи неби славили. А светитељ Божји Никита, осетивши Духом неку тајну Божију у преподобном, издвоји се насамо са њим, па га стаде са заклетвом распитивати да му редом каже сву истину о себи. Тада преподобни, присиљен архијерејевим одлучним захтевом, исприча подробно о своме рођењу и васпитању у Риму,о своме бекству у пустињу, и како на камену ношен водом стиже у Велики Новгопод за два дана и две ноћи.

Причајући то, преподобни је плакао, и падајући пред ноге  епископу усрдно га је молио да то никоме не говори, да не би запао у сујетно поштовање од људи. А светитељ Никита, слушајући његово казивање, обузе га велико дивљење и ужас, и сматрао је да то није човек него анђео Божји. Затим устаде са свога места и после дуге молитве паде пред преподобним на земљу, тражећи  од њега благослов и молитве. А преподобни паде пред архијерејем молећи и тражећи благослов, и називајући себе недостојним и грешним. Епископ Никита му је говорио: Ти си се удостојио великог дара од Бога, јер на теби се догодило чудо слично древним чудесима. Илија огњеним колима, апостоли облацима беху ношени по ваздуху, а тебе Господ донесе у наш град на камену по водама, и посети и благослови тобом, угодником Својим, новопросвећене људе Своје. Преподобни рече  светитељу Ти си архијереј Бога вишњега, тебе постави Бог да будеш пред Њим заступник и молитвеник за цео свет, стога ти треба да се молиш како за све тако и за мене грешног.

Тада архијереј устаде са земље, и подигавши преподобног благослови га.  И беше му жеља да разгласи то чудо, али га светитељева усрдна молба задржа од тога, јер се није усуђивао  оглушити се о молбу тако великог угодника Божјег. Архијереј је желео да преподобни Антоније остане код њега до краја живота. Но преподобни није пристајао, говорећи: Господа ради, не приморавај ме, архијереју Божји, него ме остави да живим на оном месту где ми је Бог наредио. - И отпусти га архијереј с миром. Убрзо затим и сам архијереј оде да види камен на коме угодник Божји доплови.  Ускоро потом он поред те обале подиже преподобноме малу дрвену цркву у име Пречисте Богогородице, у част њеног Рождества, пошто уочи тог празника Господ доведе угодника Свог у град њихов, и при цркви Сагради на пристаништу конак за монахе.

Његове мошти извађене из земље 1597. године, дајући исцељења онима који са вером прилазе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

                              Преображение Господа Бога и Спаса нашего Иисуса Христа                                                            

                                                           Постављена слика

Беседа святителя Григория Паламы, архиепископа Фессалоникийского

Для изъяснения таинства настоящего празднества и уразумения истины необходимо нам обратиться к самому началу нынешнего чтения Евангелия: "И по днех шестих поят Иисус Петра, Иакова и Иоанна, брата его, и возведе их на гору высоку едины" (Мф. 17, 1). Спрашиваем прежде всего, откуда Евангелист Матфей начинает счет шести дней, после которых наступил день Преображения Господня, то есть с какого дня? Как показывает ход речи, с того, в который Спаситель, наставляя учеников Своих, сказал им: "приити бо имать Сын Человеческий во славе Отца Своего", и прибавил: "аминь глаголю вам, суть нецыи от зде стоящих, иже не имут вкусити смерти, дондеже видят Сына Человеческаго грядуща во Царствии Своем" (Мф. 16, 27, 28), то есть, Свет предстоявшаго Преображения Он назвал Славою Отчею и Своим Царством. Это показывает и яснее раскрывает Евангелист Лука, говоря: "бысть же по словесех сих яко дний осмь, и поем Петра, и Иоанна, и Иакова, взыде на гору помолитися. И бысть, егда моляшеся, видение лица Его ино, и одеяние Его было блистаяся" (Лк. 9, 28-29). Но как согласить их между собою, когда один определенно говорит о промежутке восьми дней между беседой и явлением, а другой (говорит): "по днех шестих"? Слушайте и разумейте.

На горе было восемь, но видимы были только шесть: трое - Петр, Иаков и Иоанн, возшедшие вместе с Иисусом, увидели там стоящих с Ним и беседующих Моисея и Илию, так что всех их было шесть; но вместе с Господом, конечно, были и Отец, и Дух Святой: Отец - гласом Своим свидетельствуя, что Сей есть Его Сын возлюбленный, а Дух Святой - воссиявши с Ним в светлом облаке. Таким образом, те шесть составляют восемь и по отношению к восьми не представляют никакого разногласия; равным образом не разногласят и Евангелисты, когда один говорит: "по днех шестих", а другой: "бысть по словесех сих яко дний осмь"; но этими двоякими словами как бы дают нам некий образ таинственно, а вместе с тем явственно присутствовавших на горе. Разумеется, всякий, согласно с Писанием рассуждающий, знает, что благовестники согласны друг с другом: Лука сказал о восьми днях, не противореча Матфею, изрекшему: "по днех шестих", - не присоединяя день, в который были произнесены те слова, а также дня, в который Господь преобразился (каковые дни Матфей представляет подразумевать разумно рассуждающим); Евангелист Лука не говорит: "по днех осьмих" (как евангелист Матфей: "по днех шестих"), а: "бысть яко дний осмь". Но тем, в чем Евангелисты кажутся разногласящими, они друг чрез друга показывают нам великое и таинственное. В самом деле, почему один сказал: "по днем шестих", а другой, оставив без внимания седьмой, припомнил о восьмом? Потому что великое зрелище Света Преображения Господня есть тайна восьмого дня, т. е., будущего века, имеющего открыться после погибели сотворенного в течение шести дней мира. О силе Божественнаго Духа, чрез которую достойным открывается Царствие Божие, Господь предрек: "суть нецыи от зде стоящих, иже не имут вкусити смерти, дондеже видят Царствие Божие пришедшее в силе" (Мк. 9, 1). Везде присутствует Царь всяческих и везде - Царствие Его, так что пришествие Царства Его не обозначает перехода его с одного места на другое, но откровение его силой Божественнаго Духа, потому и сказано: "пришедшее в силе". И эта сила явится не просто обыкновенным людям, но стоящим с Господом, то есть, утвержденным в вере в Него и подобным Петру, Иакову и Иоанну и прежде всего им самим как свободным от нашего природного уничижения. Поэтому, и ради этого именно, Бог являет Себя на горе, с одной стороны нисходя со Своей высоты, а с другой - возводя нас из глубины уничижения, так что Невместимый действительно вмещается смертной природой; и такое явление, конечно, гораздо превосходнее и выше ума как произведенное силой Божественного Духа.

Итак, Свет Преображения Господня не рождается и не исчезает и не подлежит чувствовательной способности и, хотя он был созерцаем телесными очами в течение краткого времени и на незначительном верху горы, но и таинники (ученики) Господа на то время перешли от плоти к духу посредством изменения чувств, произведенного в них Духом, и таким образом увидели, чем и насколько облагодетельствовала их сила Божественного Духа - этот Неизреченный Свет. Не постигающие же этого измыслили, что избранные из апостолов видели Свет Преображения Господня чувствительной и сотворенной силой (способностью), - и чрез это покушаются низвести в тварь не только тот Свет, Славу Божию и Царство, но и Силу Божественного Духа, чрез которую достойным открываются Божественные тайны. Вероятно, таковые не слышали слов апостола Павла: "ихже око не виде, и ухо не слыша, и на сердце человеку не взыдоша, яже уготова Бог любящим Его. Нам же Бог открыл есть Духом Своим: Дух бо вся испытует и глубины Божия" (1 Кор. 2, 9, 10).

Итак, по наступлении восьмого дня, Господь, взявши Петра, Иакова и Иоанна, взошел на гору помолиться: ибо Он всегда или один молился, удаляясь от всех, даже от самих апостолов, как, например, в то время, когда насытил пятью хлебами и двумя рыбами пять тысяч человек, кроме женщин и детей (Мф. 14, 19-23), или, взявши с Собою немногих, которые превосходили прочих, как было при приближении спасительной страсти, когда, сказав прочим ученикам: "седите ту дондеже шед помолюся тамо" (Мф. 26, 36), - взял с Собою Петра, Иакова и Иоанна. Вот и теперь, взявши только этих же, Господь возвел их на высокую гору одних и преобразился пред ними, то есть, в глазах их. "Что значит - преобразился?", - вопрошает Златословесный Богослов (Златоуст) и отвечает: "открыл, то есть, им нечто из Своего Божества - столько, сколько они могли вместить, и показал в Себе обитающего Бога". Евангелист Лука говорит: "бысть, егда моляшеся, видение лица Его ино" (Лк. 9, 29); у евангелиста же Матфея читаем: "и просветися лице Его, яко солнце" (Мф. 17, 2). Но Евангелист сказал это не в том смысле, чтобы тот Свет почитать за подлежащий чувствам (да удалится от нас ослепление ума тех, которые не могут представить себе ничего выше, подлежащего чувствам!), а желая показать, что Христос Бог - для живущих и созерцающих духом есть то же, что солнце - для живущих во плоти и созерцающих чувством: ибо другого Света для ведения Божества и не нужно тем, которые обогащены Божественными дарованиями. Возсиял же оный Неисповедимый Свет и таинственно явлен апостолам и начальнейшим из пророков в то время, когда (Господь) молился; этим показано, что родительницей этого блаженнаго видения была молитва, что блистание происходило и являлось от соединения ума с Богом, и что оно подается всем тем, которые, при постоянном упражнении в подвигах добродетели и молитвы, устремляют ум свой к Богу. Истинную красоту свойственно созерцать только очищенному умом; пристально же взирающий на сияние ее принимает как бы некое участие в ней, как бы начертывает некоторый яркий луч на своем лице; потому-то и лице Моисеево просветилось от собеседования с Богом. Знаете ли, что Моисей преобразился, взойдя на гору, и там увидел Славу Божию? Но он (Моисей) не сам произвел, а только потерпел преображение; Господь же наш Иисус Христос Сам от Себя имел оный Свет. По этой причине, собственно, Он и не имел нужды в молитве для того, чтобы осиять Божественным Светом плоть Свою; но только показал, откуда оный Свет нисходит на святых Божиих, и каким образом можно созерцать его; ибо написано, что и святые "просветятся, яко солнце" (Мф. 13, 43), то есть, всецело проникнутые Божественным Светом узрят Христа, Божественно и неизреченно провозсиявшего, у Которого блистание, происходя от Божественного естества, явилось на Фаворе общим и плоти Его, по причине Ипостаснаго единения.

Мы веруем, что Он явил в Преображении не другой какой-либо свет, но только тот, который сокрыт был у Него под завесой плоти; этот же Свет был Свет Божеского естества, поэтому и Несотворенный, Божественный. Так, и по учению Богословствующих отцов, Иисус Христос преобразился на горе, не восприявши что-либо и не изменившись во что-либо новое, чего до того не имел, но показав ученикам Своим только то, что у Него уже было, отверзши очи их и сделавши их из слепцов зрячими. Видишь ли, что очи, видящие по природе, слепы по отношению к тому Свету?

Итак, Свет этот не есть свет чувственный, и созерцавшие его не просто видели его чувственными очами, но измененными силой Божественного Духа: они изменились и только таким образом увидели перемену, происшедшую при самом принятии нашей бренности, обоженной соединением с Словом Божиим. Отсюда и Зачавшая и Родившая чудесно узнала, что Рожденный от Нее есть воплотившийся Бог; и Симеон, лишь только принял этого Младенца на руки; и старица Анна, вышедшая к сретению - ибо Божественная сила просвечивалась, как бы сквозь стеклянную оболочку, сияя для имеющих чистые очи сердца.

Да и для чего Господь пред началом Преображения избирает главнейших из лика апостольского и возводит их с Собою на гору? Конечно, для того, чтобы показать им нечто великое и таинственное. Что же особенно великого и таинственного в показании чувственного света, который обильно тогда имели уже не только избранные, но и остальные апостолы? Какая была нужда для них в изменении силой Духа очей их для созерцания того Света, если он чувственный и сотворенный? Как можно Славу и Царство Отца и Духа Святого представлять в каком-то чувственном свете? Неужели в подобной Славе и Царстве придет Христос Господь и в скончание века, когда не будет нужды ни в воздухе, ни в пространстве, ни в чем-либо подобном, но когда, по свидетельству апостола, "Бог будет всяческая во всех" (1 Кор. 15, 28), то есть, будет заменять все для всех? Если же - все, то, следовательно, и свет. Отсюда явно, что Свет Фаворский был Светом Божественным! И Евангелист Иоанн, наученный Божественным Откровением, ясно говорит, что будущий вечный и пребывающий град не будет "требуя солнца и луны, да светят в нем: Слава бо Божия просвети его, и светильник его - Агнец" (Апок. 21, 23). Не ясно ли, что он показывает здесь Того же Иисуса, Который ныне на Фаворе Божественно преобразился, и плоть Которого сияла, как светильник, являющий Славу Божества восшедшим вместе с Ним на гору? Равным образом и об обитателях того града тот же Богослов говорит: "не потребуют света от света, ни света солнечнаго, яко Господь Бог просвещает я: и нощи не будет тамо" (Апок. 22, 5). Но какой же, спрашиваем, есть другой свет, у котораго "несть пременение или преложения стень" (Иак. 1, 17)? Какой есть свет непреложный и незаходимый, если не Свет Божества? Притом, Моисей и Илия (и особенно первый, который, явно, присутствовал духом, а не плотью) посредством какого чувственного света могли быть осияны, видимы и познаны? ибо и о них написано: "явльшася во Славе, глаголаста же исход Его, его же хотяше скончати во Иерусалиме" (Лк. 9, 31). И как иначе апостолы могли узнать тех, кого никогда до того не видели, если не при таинственной силе Божественного Света, открывшего мысленные очи их?

Но не станем утомлять внимания вашего дальнейшим изъяснением слов Евангелия. Будем веровать так, как научили нас те самые, которые просвещены от Самого Христа, поскольку только они одни знают это хорошо: ибо тайны Божии ведомы, по словам Пророка, одному Богу и Его присным. Мы же, разумея тайну Преображения Господня по их наставлению, будем и сами стремиться к озарению этим Светом и возгревать в себе любовь и стремление к Неувядаемой Славе и Красоте, очищая духовные очи от земных помыслов и огребаясь от тленных и скоропреходящих сладостей и красот, помрачающих одежду души и ввергающих в огнь гееннский и тьму кромешную, от которых да освободимся озарением и познанием Невещественного и Присносущного Света преобразившегося на Фаворе Спаса нашего, во Славу Его, и Превечного Отца Его, и Животворящего Духа, Которых Едино Сияние, Едино Божество, и Слава, и Царство, и Сила ныне и присно и во веки веков. Аминь.

Величаем Тя, /

Живодавче Христе, /

и почитаем пречистыя плоти Твоея /

преславное Преображение.

Успенский пост. На трапезе разрешается рыба.

Постављена слика

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

                                                                 

                                                                      Постављена слика

                                                                                          Собор Соловецких святых

                                                                                                    9 / 22 августа

http://days.pravoslavie.ru//Days/20090809.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

Лаврентий юродивый Калужский

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ

ЛАВРЕНТИЈА КАЛУЖКОГ,

Христа ради сулудог

Блажени Лаврентије проходио подвиг јуродства = сулудости за кнезовања Симеона Јовановича Калужског. На чудесан начин блажени спасе живот кнеза при нападу Татара. Престави се блажени 1515 године. Свете мошти његове почивају у манастиру, названом по његовом имену Лаврентијевим, у близини града Калуге. На гробу блаженога бивала многа чудеса.

Празнује се 10. августа по старом календару.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...