Обраћање јавности протојереја-ставрофора Душана Н. Петровића

[Дејан]

Skrećemo bespotrebno sa teme.

Dakle prota je izneo javno izvinjenje i slava Bogu.

Mudrov je od njega napravio licemera parekselans,nek mu je na čast i obraz i mirna Bačka...

[Augustinus]

Pa da neko izjavi nesto protiv SAS, i protiv poretka Crkve (pa makar i u neznanju), sigurno da ce se reagovati, i da ce snositi neku vrstu epitimije... Sto se tice samog udzbenika, u jednoj od lekcija o Trijadologiji, kada se govori o svojstvima svake ipostasi stoji citat iz Novog Zaveta, koji nazalost nema ni u jednom prevodu (ni u prevodu Komisije, ni u Vukovom, kao ni u orginalnom tekstu... cak ni kod Ermilijanovog prevoda koji Gedoniti najvise koriste). Secam se reakcije rektora, samo je odmahnuo rukom kad smo ga pitali: PA U KOM PREVODU SE NALAZI TAJ DEO? Nije hteo da razgovara o tome... iako se posle i sam slozio sa nama da udzbenik nije bas najbolje napisan.

[Макрина]

To sto ti smatraas starim protestantskim udzbenikom, prota i jos mnogo mnogo njih smatraju udzbenikom na kojem su obrazovane generacije dobrih svestenika, a Ziziulasa, Janarasa, i Majendorfa sa sve Smemanom, mnogi smatraju bas protestantima koji su sve ralativizovali, i kojima je uzor drugi vatikanski koncil.

Узор други ватикански концил?...

Па ваљда боље од многих знају ђаци карловачке богословије какви су уџбеници били,сад и они то не знају и незналице су,боље од њих зна свако ко је само прошо поред карловачке богословије или је видео на фотографији(опет и опет,Мудров-није теби упућено пошто си лала).

Мој супруг увек каже да је богословију доживео тек када је дошао отац Фотије,садашњи Епископ за предавача.

Значи боља је била богословија када су метанија називана-склековима,када су се поједини професори смејали Житијама Светих и када нису дозвољавали ђацима да посете гроб оца Јустина Поповића,враћајући се из Лелића(екскурзија)???

[Mudrov]

Stvarno ne znam ko je to metanije nazivao sklekovima i ko to nije dao Bogoslovima da posete grob sv.Ave Justina jer je njegov ''kult'' u Karlovackoj bogosloviji bio najjaci.

Da bi se shvatila bolje situacija sa novotarenjem i tektonskim poremecajima koji su zahvatili SPC, i posebno Karlovacku Bogosloviju, treba znati da je i medju starom ''prednovotarskom'' gardom, bilo profesora germanovske skole i ekumenizma.

Obracun izmedju njih i novoteologa Ziziulasovog uticaja, mi koji smo gledali sa strane, smo dozivljavali kao obracun frakcija ''do drugog vatikanskog koncila'' i ''od drugog vatikanskog koncila''.

Ko je vise voleo uticaj Mogile, ili Ziziulasa.

Iskreni pravoslavci koji su veru i ucenje crpeli iz Svetih Otaca, je bilo uvek u manjini posle drugog svetskog rata.

I ako je i bilo profesora koji su zabranjivali odlaske na grob svetog Ave Justina to je bilo iz straha i uslovnog refleksa da se ne ide kod onoga koji se zamerao i crkvenoj i drzavnoj vlasti.

Zaista treba biti duhovna velicina pa to sve rasuditi i shvatiti, ali da ne bi odgovarao dragim popadijama Valentini i Bobi na utiske njihovih supruga, shvatajuci polozaj svestenika u SPC(kome nije jasan, neka pogleda na drugoj temi sta braca govore za jednog Mitropolita pomesne Crkve, samo zato sto rasudjuje i ima svoje misljenje), gde se od njih trazi NETALASANJE, a kamoli svoje misljenje, i gde je uvek atraktivno biti borac protiv manjine i slepo slusati vlast i ako se ne slazes.

..postavicu jedan tekst, sumnjam da ga je ovde iko ikada postavio, ali jako je poucan posebno za mlade Bogoslove i POPADIJE:

Voleo bih da se javite i da kazete sta mislite?

Увреде на рачун неких епископа иназивања без титуле сам исправио.

Није занимљиво да се критикују свештеници који нису имали храбрости да се супротставе свом владици новотару, иако се у срцу не слажу са његовим поступцима. И није праведно да их прозивамо због заклетве, јер заклетву нису дали нама, него Господу, па ће Њему и дати одговор ако је не испуњавају.Давно је речено да постоји мање и веће зло, и да је мање зло мање од већег, те као такво што се бавити мањем?

Како би требало да неко постане мирски свештеник? Пре свега, требало би да стекне духовну зрелост, тј. да напуни бар тридесет година. За то време он је већ испекао неки занат или изучио неке школе и почео да издржава и себе и своју породицу, коју је у међувремену стекао. Па ако својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу, онда ће и његов духовник и сав верни народ посведочити за таквога да је достојан свештеничке службе, а сам тај кандидат ће се на сваки начин трудити да избегне ову велику одговорност, сматрајући себе недостојним. Међутим, када чује речи: "Чедо, све си стекао, само послушања немаш", онда ће морати да прихвати избор као вољу Божију, и да приложи труд на труд, да не би, проповедајући другима, сам био одбачен.

То је идеалан случај. И тако је некада било. А шта се дешава у стварности? Дете у осмом разреду треба да се одлучи коју ће средњу школу да упише, а родитељи и читава околина врше на њега пресудан утицај у коначној одлуци (а често и одлучују уместо њега). Ако се одлучи за богословију, самим тим се дете одлучило и за свештеничку службу, а да при томе уопште не зна ни шта је православна вера, а камоли свештеничко служење(а неки и свеже крштени). Одлази у богословију, а тамо га сачекује некакав гилиптер и почиње да га преваспитава у духу "свештеничког служења". Колико попова се само хвалило "да је у богословији био "мишићава мрга" и тукао је богословце." На српском језику се то каже "гилиптер", и немојте ми рећи да се то тако не каже. Дакле, лепо васпитаног дечака сада преваспитавају гилиптери, а богословске науке му предају професори који су својевремено такође били на тај начин преваспитани. Уосталом, стање у богословијама најбоље је описао свети Јустин Ћелијски још као професор и васпитач богословије, у своме алармантном писму наставничком савету, односно синоду СПЦ.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ(као професор и васпитач у Карловачкој Богословији) О БОГОСЛОВИЈАМА:

"Наставничка, а нарочито васпитачка дужност дала нам је непобитне доказе да је душа наше школе у опасности. У опасности је, јер је систем наставе схоластички безживотан и протестантски механичан; у опасности је, јер нашој православној Богословији недостаје оно што је специјално православно: недостаје оно што Православље издваја из свега неправославног. Гледано кроз призму наше наставе Православље је библиотека, која се може студирати, а не живот, који се мора живети. Православље се предаје неправославним методама, позајмљеним са неправославног Запада: и није чудновато што су наши савремени свештеници, у доста случајева, протестантски или католички настројени, и са јавним или тајним склоностима ка Католицизму и Протестантизму. Стање у нашој Цркви је очајно: очајно је због одсуства чисто православних подвига код већине нашег свештенства."

Овај текст је написан 1923. године, дакле безмало пре сто година. Сада је стање много горе. Сада деца у богословијама уче да је душа смртна и да умире заједно са телом (и то пише у уџбеницима!). У крагујевачкој богословији Златко Матић чак забрањује да се помињу речи: грех, ђаво, пакао и сл., јер то, јелте, уопште и не постоји. Владика Игњатије Мидић каже да грешимо зато што смо смртни, а смртнима нас је сам Бог створио. Не смем ни да напишем какав закључак се изводи из ове науке, јер би то била хула на Бога.

Ето, господо, свети Ава Јустин је описао како су васпитани свештеници који су се углавном већ упокојили. А данашњи стари свештеници су васпитавани после другог светског рата, сигурно још горе него претходни, али су опет сачували колико-толико благочестивости, и пронели су веру кроз најтежи комунистички период, ипак је не скрнавећи погрешним и друкчијим учењима. За већину тих старих свештеника могу се употребити оне јеванђељске речи: све што вам кажу држите, држите и творите, али по делима њиховим не поступајте, јер говоре, а не творе. Данашњи средовечни свештеници још су горе васпитани од старих, јер и мантије више не носе (изузев на молитви), и не стиде се тога (а старог свештеника је тешко видети без мантије, осим ако није у питању нека религиозна "мрга"). Али опет, и ти средовечни свештеници колико-толико се држе православног предања, и многи од њих неће посаветовати својој пастви да одступи од Православља. Међутим, ови најмлађи, које је закачила Зизјуласова наука, представљају право зло за Православну Цркву, јер кад су они у питању, више не важи чак ни она заповест о фарисејима: "све што вам кажу држите, али по делима њиховим не поступајте". Сада само замислите какви ће бити ученици ових најмлађих!

И ево сада ја вас питам: колико је крив тринаестогодишњи дечачић што је пожелео или приморан да упише средњу богословску школу, а самим тим да једнога дана постане свештеник? Систем црквеног школства је такав да из њега само духовни горостас може изаћи неповређен. Такви духовни горостаси су свети Амвросије Оптински, свети Јован Кронштатски, свети Јустин Ћелијски и још само неколицина светитеља. И сада ми треба да критикујемо свештенике због тога што они нису духовни горостаси попут светог Јована Кронштатског! Не, боље је да им се захвалимо што се бар у срцу не слажу са новотарским учењима, и да им не замерамо много због њихове неспремности да страдају за име Христово. Нека они само врше своје требе, јер и то је велика ствар, коју нико од мирјана не може обављати. Ево ја сам јутрос попио мало богојављенске водице, јер се ближи Богојављање, па ко велим да употребим ову прошлогодишњу. И прошлогодишња богојављенска водица је исто онако свежа као што је била пре годину дана, а освештао ју је православни свештеник који би сигурно и сам мора да слепо слуша новотаре, када би се нашао у тој незгодној ситуацији. Дубоко сам уверен да је дошло претпоследње време, у коме треба похвалити свештеника само због тога што се бар у срцу своме не слаже са одступањем од Православља! Али зато се свим дозвољеним средствима треба супротставити оним мргама, гилиптерима, гуланферима и мамлазима који су постали вукови стаду Христовоме, јуришају на стадо и такмиче се ко ће од њих боље угодити новотарским владикама- "упропаститељима светоотачког предања вере Православне и једине истините".

Ја се не бих толико ослањао на ту свештеничку заклетву. Ње нема ни у једној богослужбеној књизи, нити у "архијерејском чиновнику", где је записан чин рукоположења свештеника. Заклетва је преписана из уџбеника, а пошто је мало глупо да канди...дат за време рукоположења чита ту заклетву директно из уџбеника, онда му архијереј одштампа заклетву на А4 папиру, па кандидат прочита то са папира. Зато мислим да не би требало детаљно анализирати речи те заклетве, нити се много позивати на њу, јер ако свештеника не обавезује његова сопствена савест, величина његове службе и оно што су рекли Свети Оци о свештеничком служењу, а поготово оно што је свети Јован Златоусти написао о светој тајни свештенства - онда га ни тај текст са А4 папира неће обавезивати ни на шта, шта год у њему писало. Уосталом, ако је неки свештеник рукоположен без давања те заклетве, да ли то значи да он неће одговарати Богу за лош пример који је дао верницима? Наравно да ће одговарати, независно од тога да ли јесте или није положио заклетву. Господ је направио одличну поделу свештеника на пастире, најамнике и вукове у јагњећим кожама. Пастира је мало, вукова у јагњећим кожама је много више, а највише је најамника који једноставно раде за новац. Овце увек препознају пастира и за њим иду. Препознају и најамника, и њему плаћају колико шта кошта. А препознају и вукове у јагњећој кожи, па од њих беже. Зато је свети Нил Синајски једноставно рекао: "Све јереје поштуј, а само добрима прибегавај". То значи да ће свако сам за себе одредити који му је јереј добар, а који се не може таквим назвати, па ће ићи код доброг, а остале ће само поштовати, тј. неће их критиковати. А што се тиче вукова у јагњећој кожи, њима треба само скинути јагњећу кожу и то ће бити довољно. Ми овде управо то и радимо: скидамо вуковима јагњеће коже.

[Макрина]

Чији је ово текст,твој?

[Владан]

Мудролије, Мудролије  bendoff 11122

[Дејан]

Zaista treba biti duhovna velicina pa to sve rasuditi i shvatiti

bendoff

[Augustinus]

Занимљив текст. Има истине у њему, и то поготову у опису Преподобног Оца Јустина. Да мало погледамо и анализирамо текст. Отац Јустин пише о стању Богословија 30тих година, када се највећи кадар професора школова на Философским и Теолошким Универзитетима у Пешти, Будиму, Бечу ...итд. Наравно да су били под утицајем схолатицизма, и западне теологије која је погрешно интрепретирала учење о души са Платоновим погледом на саму ДУШУ као идеју (види Федон и Федар). Дела Светих Отаца су само једним делом била сачувана у манастриским ризницама и то на црквенословенском језику, када је у питању наше подручије (да подсетим да је било можда преведено негде око 5% светоотачке литературе). На Западу наши цењени професори изучавали су Тому Аквинског, Анселма Кентерберијског, Дунса Скотуса... касније неком срећом Харнака и Оттоа. У скоријем времену Minge почиње да сакупља светоотачке текстове, тако да је само изучавање поменутог корпуса дела (уколико нисте били НЕИЗМЕРНО материјално богати) било тешко спровести у дело. Оргинална дела су се највише налазила и откривала по манстирским ризницама Свете Горе, Јерусалима...итд (види Јосифа Врјенија). Отац Јустин започиње еру светоотачког изучавања, оно што ће Флоровски касније дефинисати максимом: НАПРЕД КА ОЦИМА. Главна нота православља, евхарстија и учествовања у реалности, у символизму есхатолошке заједнице није било оствариво у већини случајева јер смо се ми увек бавили националним питањем и индентитетом. Ту се Црква сматрала традиционалним стубом друштва који нас је увек бранио од напријатеља, сачувавши наш индентитет. И кад се коначно кроз маглу назирала слобода теолошке мисли, скидање окова протестантског света... БУМ.. други светски рат. Подела на ''наше'' и ''њихове'', и опет питање националног индетитета. После пар година, крај рата, и опет слобода... али... комунизам: РЕЛИГИЈА ЈЕ ОПИЈУМ ЗА ШИРОКЕ НАРОДНЕ МАСЕ. Ниче и његов НАДЧОВЕК насупрот СВЕЧОВЕКУ У ХРИСТУ. Све до 90тих година, слом идеологије, појава напредне технологије, доступност информација у бржем протоку са мање средстава... Нема више (барем неким делом) копања по библиотекама, интернет GOOGLE и савремено сурфовање. Али... нови изазови. Појава неких нових идеја, праваца, слаб морал.. самозатварње у себе, и себима слично. Црква се доживљава као инфосервис, свештене тајне су само радње које су традиционалне. Пост се претвара у дијету, учествовање у чаши је резервисано само за клуб чланова, све што је НАЈСРБСКИЈЕ је најправославније.. сами себи смо довољни. Имамо Васкрс и Божић, кувану ракију и печеницу и AVE SERBIE. И чујемо поново оно пилатовско: QUOD EST VERITAS?

И сад те питам: А где се све то научило? Ја сам завршио Богословију, где је форма била далеко важнија од суштине. Где се љубав могла реализовати само на папиру, а заједница се сматрала скупином истомишљеника, а они који таласају су издајице и дезертери.

Скренусмо са теме, праштајете на тексту... али морао сам.

[Guest misko]

Кад видим свештеника без мантије не тражим му благослов.

[Mudrov]

Zaista treba biti duhovna velicina pa to sve rasuditi i shvatiti

bendoff

Dobro priznajem nasmejao si me.

Ali nisam to rekao u tom kontekstu, nego da ni ja to ne mogu sve da pohvatam..

Tu treba biti rasudljiv kao vladika Artemije i slicni pa sve to povezati, naravno i sa iskustvom i prozivljenim situacijama kroz sva ta vremena i ljude.

[Дејан]

Кад видим свештеника без мантије не тражим му благослов.

моћ је у мантији  prstgore

нека је сила са тобом  4chsmu1

[Guest misko]

Ако се он стиди те мантије, шта ја имам са њим ван храма?

Кажем му ја ћао.

[Млађо]

Кад видим свештеника без мантије не тражим му благослов.

          Није спорно. Само... какве везе ово има са постављеном темом? 4chsmu1

[Guest misko]

У вези оне приче о данашњим (младим) свештеницима.

[Млађо]

У вези оне приче о данашњим (младим) свештеницима.

          То могу и сам да закључим јер сам све прочитао него ме занима какве везе има покајање оца Душана са свештеницима који носе или не носе мантије?