Египат- У земљи светих успомена...

[мирођија]

Египат-    У замљи  светих успомена...

* Глава 1: Долазак у главни град Египта

* Глава 2: Црква Пресвете Богородице у Каиру

* Глава 3: Манастир Светог Георгија

* Глава 4: Симеоновски манастир

* Глава 5: Свете обитељи Нитријске пустиње. Манастир преподобног Псоја Египатског

* Глава 6: Манастир Ел-Сориан (Сиријана)

* Глава 7: Манастир Ел-Барамос (Барамус)

* Глава 8: Манастир Преподобног Макарија Великог (Абу-Макар)

* Глава 9: Литургија на руском подворју у Каиру. Црква Пресвете Богородице

* Глава 10: НА ПУТУ КА СИНАЈУ. ПУТОВАЊЕ ПО ИСТОЧНОЈ ПУСТИЊИ. Манастир Преподобног Антонија Великог

* Глава 11: Манастир Преподобног Павла Тивејског

* Глава 12: СИНАЈ. Манастир Великомученице Екатерине

* Глава 13: Ноћна Литургија у Цркви Живоначалне Тројице на Синајској гори

* Глава 14: Примедбе

Глава 1: Долазак у престоницу Египта

Петог новембра, у 23 часа по Московском времену, наша група је авио-линијом “Москва-Каиро” кренула на путовање.

Снажан утисак су на нас оставила светла градова ноћу, који са висине од неколико километара изгледају као звездице на ноћном небу. Њих има толико много да их је тешко пребројати.

Посматрајући са висине, увидели смо како је наша земља мала и како је безгранично величанство и моћ Творца, Који је створио овај свет. Јер ходајући копном, наша земља нам се чини велика, и видимо велике градове и високе зграде.

Изашавши из хотела, видели смо прљаве улице Каира, и стекли смо утисак да Каирци чекају кишу, кој ће опрати сву ту прљавштину

Моћне техничке опреме у разним областима нам стварају илузију о савршенству овоземаљског живота. Али треба се само попети на висину од 10 километара и тада нестаје сва грандиозност градова, државне границе се скраћују, и постаје јасно да људска цивилизација није ништа у поредјењу са свемиром и да човек није у стању да спозна величину Богом створеног света, који се не може спознати само разумом и без његовог Творца.

Људски покушаји истраживања Васељене искључиво путем емпиријског разума су ништавни, јер њени закони излазе ван предела видљивих физичких форми постојања, њих је Бог установио, и само Он кроз Своје Откровење омогућава да се спозна тајна постојања. Посматрајући земљу прекривену ноћном тамом и пространо небо над нама са његовим млечним путем, галаксијама, зведздама, дивили смо се мудрости и величини Творца, присећајући се речи пророка Давида: шта је човек, па га се опомињеш? (Пс. 8, 5).

За нешто више од три сата после полетања смо већ пресецали Средоземно море и приближавали се ка Египту. Приближавајући се Каиру, угледали смо површину земље, обливену жутом светлошћу. Из ваздуха нам Египат није изгледао тако велики, али у њему живи око 20 милиона становника заједно са становницима предградја, што представља скоро једну трећину становништва Египта.

Ако се мало пажљивије погледа, из авиона се могу видети пирамиде и дзамије, које се ноћу осветљавају зеленим светлом. И то није чудно, јер скоро 90% становништва Египта представљају Арапи-муслимани.

* * *

Дошли смо у Каиро, када код муслимана почиње Рамадан – време поста. Пост за муслимане представља “предавање себе Богу” с циљем “приближавања к Свевишњему, полагање рачуна о свом животу, о успесима и грешкама у претходној години”.

Интересантне су карактеристике тог поста: правоверни муслиман у току дана (отприлике до 17 часова) не сме ништа да пије нити да једе – чак је забрањено гутати пљувачку – и у потпуности се уздржава од свих осећајних наслада. Али зато после одредјеног времена проведеног у уздржању, када Алах не види, може се јести све што се пожели, и проводити време весело и у забавама, ни у чему себе не ограничавајући.

Притом треба приметити да локално становништво у дане поста пројављује посебну радост и гостопримство. Када постављају сто за вечеру, Арапи позивају за трпезу сваког правоверног пролазника. Уопштено говорећи, муслимани тај пост сматрају телесним обликом служења Богу и он представља “трећу ритуалну обавезу” сваког муслимана.

Овде треба рећи, да према учењу Православне Цркве, пост има духовно значење, и представља “само средство за усавршавање” (преподобни Јован Касијан) с циљем преовладавања духовне, над телесном човековом природом.

Разговор са конзулом Русије у Египту И.А.Картузовим

Шестог новембра, око два сата ноћу по локалном времену (разлика у односу на Москву је један сат), авион је лако слетео на каирски аеродром. После наших новембарских хладноћа, били смо одмах загрејани топлим египатским ваздухом. Код њих је у ово доба године време као код нас у јулу. Ујутру, у 10 сати смо се срели са руским конзулом у Египту Н.А.Картузовим. Амбасада је од хотела, у којем смо одсели, удаљена један квартал, и зато смо кренули пешке према њој. Градске улице су прљаве, около је свуда расуто дјубре, и стиче се утисак да Каирци чекају када ће да падне киша и спере сву прљавштину. На улицама има много аутомобила, али скоро нико не поштује путна правила. Сусрет са конзулом је протекао неусиљено уз шољу чаја. Ми смо причали о последњим догадјајима у животу наше Цркве и о светињама Калужске земље. Конзул је са интересовањем саслушао нашу причу и изнео утиске о Египту. Николај Александрович је професионални дипломата и на дужности конзула у Египту је само три месеца, а пре тога је био конзул у Дамаску.

По завршеном пријему смо се упутили на ходочашће по тим местима Каира, где се по Предању заустављала Света Породица у време бегства у Египат. После Христовог Родјења, Ирод је желео да убије Богомладенца, и тада се Ангео Господњи јавио Јосифу и наредио: “Узми Дете и Матер Његову па бежи у Египат” (Мт. 2, 13). Света Породица је у Египту боравила до Иродове смрти, око две и по, до три године. Они нису могли дуго да живе на једном месту, јер се нису осећали сигурно. Прво, бојали су се да ће их Ирод тражити и у Египту. А друго, непрекидно су били у опасности од стране Египћана. Тада је Египат био под римском влашћу и било је распрострањено идолопоклонство. Египатска религија и филозофија су засниване на законима астрологије и магије. Египатски жреци су своје ритуале вршили уз окултне радње, и уз помоћ црне магије су чак могли да чине и чуда (Погл. Исх. Гл. 7-9). Владање магијом и астрологијом је египатским жрецима дало могућност да у току 2000 година држе народ у страху и покорности. Чак им ни египатски владари нису ништа могли. У местима, кроз која је пролазила Света Породица, у паганским храмовима су се рушили идоли, а жреци нису могли да врше своје магијске ритуале. То је код њих изазивало незадовољство и хушкали су народ против Мајке Божије и Младенца Христа и терали су Их из сваког места. Света Породица је често морала да се сели из једног насеља у друго и могла је да се заустави само код сународника, Израиљаца који су тамо живели, сиромашних људи, занатлија и рибара. У време боравка у Египту, Богомајка је са Јосифом променила место свог становања више од 20 пута; осам Њихових привремених боравишта се налазе у савременом Каиру.

[мирођија]

Глава 2: Црква Пресвете Богородице у Каиру

У Цркви се чува карта, на којој је линијом уцртан пут Свете Породице по Египту, а обележена су и сва места на којима су се заустављали. Очигледно је да Њихов пут није био праволинијски и да нсиу познавали Египат, као ни куда да се упуте.

У Цркви се чува карта која указује на пут Свете Породице по Египту.

Прво место наше посете је била Црква Пресвете Богородице, која се налази на обали Нила. Испод олтара је сачувана древна пећина, у којој су неколико дана живели Божија Мајка са Богомладенцем и праведним Јосифом. Када је пре 15 година Црква обнављана, постојао је присуп до пећине. То место су поштовали још први хришћани, и вероватно је у ИИИ-трећем веку у њој била изградјена Црква.

1976 године је на улазу у пецину пронадјена отворена Библија која је допливала Нилом

У пећину води уски пролаз, чији су зидови обложени циглом, која је стара више од 1700 година. Цигла је добро очувана, без обзира на толико дуг временски период. Сама пећина је мала и ниска, а плафон је толико низак да човек не може потпуно да се усправи. Зидови пећине су обложени каменом. 1976 године је на улазу у пећину са стране реке Нила, допливала Библија. Та Света Књига је пронадјена отворена на обали, а на њеним страницама се од воде формирао лик Свете Породице, као на икони Христовог Родјења. Она се данас чува у Цркви. Овде се такодје налази и карта, на којој су обележена сва места у Египту, у којима се Света Породица заустављала, као и линија којом је уцртан Њихов пут по овој земљи. Њихов пут није био праволинијски, јер нису познавали Египат, па самим тим нису ни знали куда да иду.

* * *

Црква припада Коптској Цркви*, и тада смо се први пут сусрели са црквеним традицијама Копта.

Копти су потомци древних библијских Египћана, за разлику од Арапа, који су почели да насељавају Египат почетком ВИ века*. Копти се сматрају монофизитима, то јест да признају само једну Христову природу, али се из разговора са духовницима Коптске Цркве показало да Христос према њиховом схватању има две природе – Божанску и људску – и да су обе те природе потпуне, то јест Христос је био и истинити Бог, и истинити човек, али притом они признају само једну Божанску Спаситељеву вољу, то јест они су монофелити.

Коптска Црква је отпала од Васељенске после ИВ Васељенског Сабора и није признала његове одлуке *. Узорци отпадања су били више политички, него религиозни. Напослетку је Египат био освојен од стране Арапа и Турака, Копти су били отцепљени од остатка света и нису учествовали у последњим Васељенским саборима, иако се многа учења Коптске Цркве поклапају са Православним. Копти поштују иконе, свете мошти, признају Седам црквених Тајни, врше Крштење деце, и одмах после Тајне Крштења се врши Тајна Миропомазања. Али они не признају одлуке Васељенских сабора, почевши од ИВ Васељенског сабора, па самим тим не прихватају низ основних поставки Црквеног учења, што нам не дозвољава да с њима имамо Евхаристијско општење. Али поред тога, они су у свом духовном животу, и у манастирским уставима сачували много тога што су установили оснивачи монаштва – преподобни Антоније Велики, Макарије Велики и други египатски Оци – пустињаци.

У Египту смо се први пут сусрели са црквеним традицијама Копта

У средини иконостаса се налази отвор у зиду, који уместо Царских врата затвара завеса са нашивеном иконом

Узроци раскида односа са другим хришћанским Црквама, делимично са Православном Руском и Грчком, Копти виде у несагласности богословских термина, који се употребљавају у догматици.

* * *

Копти су према Цркви сачували посебан однос пун страхопоштовања. У манастирским и сеоским Црквама постоји традиција да се на улазу скида обућа*. Унутрашњост коптске Цркве се састоји из три дела: олтара, централног дела за крштене и трећег дела – за оне који се спремају за крштење или имају епитимију ради покајања*. У старим Црквама је та подела јасно изражена, и један део је од другог одвојен зидом. У Црквама које су изградјене у последње време, трећи део се чува симболично, то јест са измењеним много мањим пропорцијама.

[мирођија]

Код Копта је очувано посебан однос страхопоштовања према Цркви. У манастирским и сеоским Црквама и до данас постоји традиција изувања обуће пре уласка у Цркву

Олтар је од централног дела одвојен иконостасом, на чијој средини се налази отвор, али се он уместо Царских врата затвара завесом са нашивеном иконом, која се помера за време Богослужења. У коптским Црквама нема дјаконских врата, а у олтар се може ући само кроз централни отвор, померајући завесу, и зато у њега могу да удју само дјакони и свештеници. Престо и цео олтар се прекривају само за време Богослужења. У градским Црквама се у централном делу налази редови клупа за оне који се моле, док њих нема у манастирским Црквама – поред зидова стоје стасидије*. Поред тога, у манастирима се у централном делу Цркве, испред иконостаса налази посебно место за манастирску братију.

Копти цесто доводе децу у Цркву где их уце да поју молитве

Црква је отворена цео дан, и ми смо уочили да људи улазе у Цркву непрекидно, а посебно смо видели много деце и омладине. Тако једна жена, по свој прилици васпитачица, довела у Цркву децу узраста четири-пет година. Они су ушли унутра, сви се на дечији начин прекрстили, стали наспрам олтара и почели да поју молитве.

Поред Цркве су постављење клупе и столови, за којима људи могу да се одморе и поразговарају. Видели смо неколико омладинских група, који су седели за столовима с представницима парохије и нешто разматрали. Треба рећи да су свештеници веома дружељубиви и гостопримљиви, све показују и одговарају на питања.

У коптским Црквама смо видели веома много омладине

У Коптској Цркви је добро развијен рад са омладином и различитим групама верника.

Треба рећи да Копти чине свега 7-9% целокупног станивништва Египта, и зато су у Коптској Цркви разрадјени различити програми, који су усмерени на очување и укрепљење народне вере и културе.

Свака парохија организује за парохијане ходочашћа по светим местима Египта, с мирјанима се воде разговори, при чему свештенство у парохији узима активно учешће у духовно-просветитељској делатности. Млади активисти Коптске Цркве разрадјују специјалне программе, који имају за циљ упућивање младића и девојака у црквени живот, и то даје своје позитивне резултате – Цркву посећује веома много омладине.

Обрадовало нас је то што су се Копти према нама односили са пажњом и нису испољавали никакву нелагодност. Напротив, осмехивали су се, а неки су чак тражили и благослов.

Коптски верници не узимају благослов као православни. Они пружају свештенику једну руку, буквално желећи да се поздраве. Коптски свештеници носе са собом мали крст, и када им човек пружи руку ради благослова, свештеник узима крст и даје му да га целива. Крст носе са собом и сви свештеници Коптске Цркве, укључујући епископе и Патријарха.

[мирођија]

          Наставак  сутра следи док ово ишчитате... 1405_love

          Иначе је цела репортажа пренета са сајта,

          http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/egipat_u_zemlji_svetih_uspomena/