О личним односима...

[Никола Ђоловић]

Стасавамо у безличним односима. Било да се бавимо неким одговорним стварима или не, духовним или световним, све више проналазимо своју меру у сувишку непотребних информација и занимација. Дишемо једни другима за вратовима само да би као демони чули нешто најлошије о оном другом. Зато се и срећемо са его-пропашћу своје пале маште када не желимо да верујемо да смо налик свима другима. Јер ми смо гори од сваког свог суседа будући да живимо са цимерима своје судбине које очи у очи клевећемо. Невероватно је колико се вређамо тиме што нас други изједначавају са собом или неким трећима. Тако да и тамо где има неког малог хуманизма или скромног посла, једни другима подмећемо ногу саблазни. Као да ће свака вриска тобоже донети леп глас за певање. А када се усред такве вреве пројави лични позив на дијалог и разумевање са питањем „како си?“ и „да ли ти треба нека помоћ?“, збуне се и најтиши духови. Јер се у том часу рађа нешто ново под небом а чега се нико није сетио, а то је почетак личног односа који долази из најискренијег и најинтимнијег дела бића. Није ни чудо када смо се загубили у прегрштима лицемерја и покварене отворености. Јер где таквог темеља нема, неће бити речи Божије ни у проповеднику, ни у ономе ко слуша ту проповед, будући да се љубав према човеку може градити само на љубави према Богу. Ако нисмо способни за оно што је ниже – а што је љубав према човеку- како ћемо пак бити способни за оно што је више – а што је љубав према Богу???

[Ратко :(]

Не питам те ово критички, занима ме - о коме у тексту пишеш? О хришћанима који су занемарили назначење, или...

[Никола Ђоловић]

Не питам те ово критички, занима ме - о коме у тексту пишеш? О хришћанима који су занемарили назначење, или...

Генерално - о људима, али надасве о хришћанина који су, како кажеш, занемарили своје назначење...