О вољном и невољном греху...

[Никола Ђоловић]

Постоје две врсте греха. Није сваки грех на смрт и осуду. Постоји и онај апостолски грех. У светлости благодати можемо видети тај грех у себи. Без благодати га не видимо или га кријемо иако га видимо. Постоји такав грех који неко воли да дела, да живи и да затиче у себи непокајано и бесрамно, али има и таквог греха који иако неко дела и живи не воли да затиче у себи, те од себе не крије покајање и стид. Постоји дакле грех који долази по слободи и по слабости природе. «Оно што не волим то чиним», каже апостол у посланици Римљанима. Пошто нема човека који не греши, иако се Божија милост не да условити људским врлинама, можда је ово, хипотетички, један од начина на који ће нам се судити. Грех нема идентитет него га од нашег идентитета задобија у повременим пројавама необожене природе у простору и времену. Сам по себи грех нема форму, суштину, ни личност. Исто као и смрт. Онтологију задобија од имитације живота окренутог од Бога а који опет завршава у непостојању.

[Никола Ђоловић]

Једно је када некога покваре, друго је када се неко роди са неким психо-билошким дефектом а сасвим треће када неко по својој здравој слободној вољи бира грех. Овом трећем не може се исто судити као претходној двојици, зато је његова одговорност већа јер прва двојица нису имала слободу.