Fotografisanje kao krađa duše?

[Јаков.]

Na osnovu video zapisa koji se vrti na temi o ocu Joilu...gde on priča kako mu je dok se fotografisao za dokumenta duša na neki način ukradena...želim da podelim neka iskustva u vezi toga... da ne bude "čuo sam" , "pročitao sam"... nego baš nešto što sam sam iskusio..

Ponekad dok se fotografišem ne vezano da li je za dokumenta ili ovako sa prijateljima...osetim nešto što ne bih opisao kao gubljenje duše, nego više omama..

..Pošto sam relativno poznat i često se fotografišem i snimam imam neka iskustva sa tim i voleo bih da razjasnim o čemu se radi.

Nema tu nikakve krađe duše ili vradžbina da nazovemo. To je prosto igra svetlosti sa okom. U dužici postoje izvesne refleksije koje se odbijaju i dolaze do nervnog sistema, to jest do mozga. Jedan od tih centara u koji svetlost i ono što oko opaža, jeste i centar za ravnotežu.

Kada se dese posebni uglovi, svetlosti i refleksije, kroz oko preko nervnog sistema pa do mozga i centra za ravnotežu dolaze impulsi koji telo upozoravaju da nešto nije u redu, da se dešava nešto što nije uobičajeno.

Često puta to se dešava pri fotografisanju (ali samo sa flešem to jest blicom), pri sunčanom danu dok svetlost dolazi kroz krošnje drveća pa pravi igru senkama i bojama kroz grane i lišće, pri vožnji na spravama u luna parku, pri.... sami se setite...

Znači ne radi se tu ni o kakvim stvarima koje bi bile opasne za dušu.

Mogu biti u slučaju da čovek reaguje negativno na taj nadražaj. Da se uplaši i pomisli svašta..

Nek pokuša neko da se slika bez fleša ili blica...ništa...baš ništa

Ovo se ne dešava u mladosti i do nekih godina dok čovek iole dobro vidi i dok su mu očni živci u totalu dobri. Međutim kad vid počne da slabi i mišići i nervi koji drže oko da se opuštaju...mogu se desiti ovakve stvari...nisu obavezne...

Eto ja rekoh, a sad vi ako ste doživeli nešto slično, ne boj te se...slikati se, je tako lepo, biti na naslovnim stranama još lepše, a prepoznavati te na ulici i na pijaci dobijati voće za džabana najlepše...