О епитимијама и анатемама...

[Никола Ђоловић]

Сви Правилници који регулишу административно, организационо и богослужбено устројство Цркве у оном јерархијском смислу који се односи једнако како на клир тако и на лаике, не могу имати јуридички карактер када се обраћају онима који стоје изван Цркве и не размишљају о покајању. Немајући свест боготражитеља за нехришћане много тога што је православно нема важну вредност, ни норму. Многи који се осећају хришћанима не желе због предрасуда бити црквоносцима. Тако да било да се ради о одлучењу од Причешћа или Цркве због неиспуњавања одређених начела, како се то може одразити на човека који нема осећај да је ишта изгубио? Или, да се осети крив у нечему за шта га савест максимално не оптужује? Како ће му тешко пасти искључење из Заједнице народа Божијег ако он нема љубави према том народу да би патио? Дакле, све епитимије које имају спасоносан циљ повратника у Цркву, својим одлучењима од свих благодати немају баш пуно основа. Јер онај ко не зна за боље од онога што има онда не осећа да ишта пропушта. Не идентификује казну као казну јер не осећа губитак онога што га превазилази. Стојећи у ономе што је ниже не препознаје оно што је више будући да ни не учествује у томе. Како онда оне који стоје ван Цркве још више удаљити од тог опита спасења?! Јер како ће осетити свој пад ако не буду били удостојени да присуствују ономе што је узвишеније? По чему ће се смирити ако нема мерила које ће их собом узрујати?

[Милан Меденица :)]

ех ...

тешко ми у срцу кад читам.

ту је сва туга непричешћивања - неосетљивост, одсуство осећаја за филинг.

[Sasa Kolbas]

ех ...

тешко ми у срцу кад читам.

ту је сва туга непричешћивања - неосетљивост, одсуство осећаја за филинг.

Чини ми се да је туга исто толико у непокајаности колико и у непричешћивању, може човек да се причешћује али ако се не бори са собом опет ће доћи до неосетљивости .Обоје је потребно.