Тома Здравковић

[Небојша Јовановић]

За мене најбољи певач народне музике код нас greengrin

сајт www.tomazdravkovic.com

Фејсбук страница http://www.facebook.com/pages/Toma-Zdravkovic/10653578514

Биографија

Тома Здравковић, за пријатеље Дадо, свет је угледао 20. септембра 1938. у се-лу Печењевцу, код Лесковца. Одрастао у немаштини и сиромаштву, као једно од пето-ро деце, није ни могао да очекује моралну подршку Свевишњег. Брзо је схватио да га живот на селу не привлачи, нити је себе могао да замисли као индивидулног пољо-привредног произвођача који шурује са друштвеним сектором. Уместо о њиви, дечачки наивно, маштао је о певању: они који су га слушали како певуши, вртели су главом и тврдили да "ту има нечега". Шта конкретно, нису знали, јер им Тома, онако мршав и жгољав, никако није личио на певача који је у сеоским представама морао да буде корпулентан и јак. Охрабрен пунолетством, Тома је решио да крене у свет преко неизбежног Лесковца. Ту је, сас-вим случајно, гладан и промрзао, упознао Силвану Барјактаревић (касније Арменулић) и на њеном примеру се уверио да од му-зицке будућности ништа нема без кафане.

Средином педесетих, кафане су имале ранг културних установа. У њима се није проводило време - ту се живело. Јело, пиће и домаћинска услуга били су светиња, баш као и музика на чијем се имену градио,, имиџ "куће и њен углед. Одлазак у кафану био је уметнички доживљај, далеко садржај-нији од покретних филмских слика или позоришне драме. Још кад крене песма, у обла-ку дима и хектолитру алкохола - уметности никад краја!

По први пут у таквом околишу нашао се Тома Здравковић у лесковачкој "Дубочици". Није му било тешко да улети у филм чији су кадрови, само за посматраче, стално били једнолични: тура пића, тура песме, тура од гостију, тура за госте. У музикантским кру-говима брзо се чуло да у Лесковцу пева "неки Тома" и да све зна: народне, забав-не, староградске песме, француске шансоне и италијанске канцоне. Са репутацијом музичког махера, упутио се у тузлански хотел "Бристор" и на лицу места шармирао пу-блику која је из вечери у вече пунила салу. Постао је локални естрадни херој, али се тим није задовољавао: желео је да сам нешто компонује, прчкао је по клавиру, и конач-но направио песму "Анђела" за коју је био убеђен да је генијална, али кад је видео да му се оркестар смеје - схватио је да још није композитор.

У Тузли се први пут озбиљно заљубио. Упознао је високу, витку плавушу Славицу, родом из Травника, студенткињу у Београ-ду. За њу је нашао стан у Тузли, маштао о венчању, уверен да се тако моралне девојке више не срећу. Једног дана, нашао је Славичин дневник и шокирао се: његова ме-зимица педантно је водила податке о свом интимном животу са познатим и непознатим мушкарцима. Желећи да јој пружи још једну прилику, по истеку уговора у "Бристолу", То-ма је Славицу, преко Београда, повео у Нови Сад.

"Дошли смо прво у Београд - причао је Тома Здравковић новинару Драгану Гајере јула 1971. у "Политици експрес". - У оно време био ми је добар пријатељ Драган Токовић који је певао у кафе-бару "Теразије". Обратио сам му се за помоћ и замолио га да ме препоручи неком локалу. Токовић, веома популаран, није више хтео да пева у Безистану, па ме је упознао са шефом ба-ра. Мислећи да сам на нивоу Драгана Токовић, понудио ме је да га заменим. Сутра-дан је одржана проба. Ухватила ме је грд-на трема, јер су тад у кафе-бару у Бежиште-ну свирали најбољи музичари, као Васа Белошевић, саксофониста Цаки или Лале бубњар. Да све буде горе, на проби су се обрели и славни фудбалери Драгослав Шекуларац и Зо-ран Миладиновић. Тад сам први пут у животу видео Шекуларца. Та велика имена су ми се подсмевала док сам певао ... Утучен и искомплексиран, уопште нисам приметио да Славица седи са Зораном и да са њим чаврља као са старим пријатељем. Схватио сам да ту нешто није у реду тек кад сам им при-шао. Пред целим друштвом рекла је како мора да обиђе неке пријатељице. Шта сам могао него да се сложим. Вратио сам се у пусту собу хотела "Балкан" (...) Није се вра-тила до осам увече, тако да сам опет кре-нуо из хотела. Појавила се тек после поноћи, у друштву Зорана Миладиновића и неких девојака и младића " . Не желећи да себи призна истину, Тома је са Славицом кренуо у Нови Сад. На једвите јаде добио је ангажман у хотелу "Војводи-на" и наставио са својим љубавним мука-ма.

Незадовољство на приватном плану рефлектовало се и на посао: Тома је тражио степеницу више и коначно добио прилику да 1962. пева у бару београдског "Метро-пола". У моди су били шлагери и канцоне типа "Аве Марија", "Гранада", "Катари" и "Гитара романа". Често је гостовао у околини Бео-града, па је тако свратио и до Зрењанинског хотела "Војводина". Једне вечери упознао је згодну црнку: име јој је било Олгица. Сасвим омађијан, заборавивши на Славицу, Тома ју је питао да се уда за њега и да изненађење буде веће, девојка је пристала! Брак је изгледао успешан све док Тома 1963. није добио позив за војску: мада је брзо пуштен, због слабог здравља, брачне трзавице су почеле и не-колико месеци касније Тома и Олгица су се развели у Осијеку.

Као што остали свет мења кошуље, Тома је у то доба мењао кафане: певао је у но-восадском "Путнику", београдској "Топчидерској ноћи" и на Светом Стефану

"Одлетео сам до Титограда неким ста-рим" конвејером "- причао је Здравковић, у исповести за,, ТВ Ревију" 1984. године. - Стигао сам у Титоград увече. Сећам се, дошао сам до хотела "Црна Гора" и питао се како да доспем до Св. Стефана. Нити знам где је то, шта је, тотално непознат крај! Преџоњао сам до јутра на некој клу-пи у парку, јер нисам имао лову за хотел. Ма, лове никад није било. Ишло се, тако, без пара (...) Тако сам стигао и до Светог Сте-фана, упознао оркестар и почео да певам на најлепшој тераси на Јадрану.

Једног да-на, враћајући се са плаже, свратим до ре-цепције. Кажу, имаш телеграм. Мени се го-динама нико није јављао. Ни од куће, нити са било које стране. Ма, ни моји, из Печењевца, према Лесковцу, нису могли знати где сам. Ја сам се од њих откачио, и од кафане до кафане, по целој земљи ... Узмем теле-грам, ау њему стоји да се хитно јавим јед: ном лекару у сарајевској болници. Лекар, који је послао телеграм, додаје да је Славица тешко болесна и да жели да ме види. То ме је тотално шокирало ... "

Кад је стигао у Сарајево, Славицу није могао да препозна: изгубила је тридесет килограма, била неизлечиво болесна. Само је ћутала, ништа није говорила. Сасвим разо-Царан, Тома се није ни враћао у Свети Стефан. Желео је да остане у Сарајеву поред Славице, али ангажман није могао да доби-је. Морао је опет у Тузлу, у "Бристол", где му је неколико дана касније стигао још је-дан телеграм, овог пута са обавештењем да је Славица умрла. Није имала ни двадесет година.

Тако је настала песма "Букет белих ру-жа" о чијој генези Тома није јавно говорио. Једино је публика - још тада у "Бристолу" - осетила да Тома не пева песму, већ свој живот.

Он друкчије није ни могао ...

Здравковића кафанска каријера, у ме-ђувремену, наставила се ангажманом у нишком хотелу "Парк", одакле је прешао у београдски "Градски подрум" где је три године, сваке вечери, певао 08:00-04:00 ујутро. Непоправљиво сентименталан, Тома је инспирацију црпео из личних искуста-ва: још један емоционални теснац резулти-рао је песмом "Циганка" која је хитро по-стала нова кафанска химна, али је само ма-ли број људи знао њеног аутора. Кад је 1963 . "Дискос" понудио Здравковићу да сними прву плочу, овај је рачунао на "Ци-ганку", али су одговорни били убеђени да она није хит. Одлучили су се за једну Томину нову мелодију ("Што те вечерас нема") ко-ју су упаковали са нумером Енрика Масијаса "Жена мог пријатеља" и песмама,, Деца земље "и" Есађерата ".

"Дискос" је издао прву плочу без икакве рекламе - забележио је Томина сећања новинар Драган Гајер у "ТВ Ревији". - Тако је онда било: ко хоће да купи, купи. Без икакве најаве, без рекламе, ништа! Кад је изашла нова плоча, помислио сам да ћу по-стати познат, популаран. Плоча је изашла и ни-шта се није догодило. Први пут сам је видео у излогу радње у "Албанији". Уђем да ви-дим да ли ће неко да је купи. Неке две девојчице траже од продавачице песму коју ова није знала. Нешто као: мој друг, па же-на, па пријатељ ... Ја схватим да траже моју плочу, ону "Жена мог пријатеља" Енрика Масијаса. Продавачица каже да немају. Мени непријатно, јер ради се о мојој плочи. Ипак, објасним продавачици - ено је, тамо горе. Скине је и стави на грамофон. Девојчице одушевљене. Једна коментарише, држећи омот: Јесте, фино пева, али је много гадан! - Одмах сам збрисао напоље да ме не препознају ... "

"Градски подрум" није зажалио што је ангажовао Тому. Напротив, мршавко који по свим принципима маркетинга никако не би смео да уђе у кафану, а камоли да стане испред микрофона, магнетском при-влачношћу пленио је публику, водећи је у боемска расположења невиђеном емо -ционалном снагом. Здравковић ни тад није имао громки, звонак глас који је ломио ча-ше и лустере: његово оружје лежало је у та-наним нитима осећајности на чијим су се таласима гости љуљушкали, препуштајући се Томини причама о судбинској повезано-сти кафане и љубави.

Да би на личном примеру показао да је то тачно, Тома није морао дуго да чека. У "Подруму" је упознао Милицу, са којом се, после неколико месеци, венчао. Сведоци оног времена сећају се да је Ми-лица била мирна и разложна, и уз њу, чинило се, и Тома више није онај стари: није много пио , мануо се коцке и боемског друштва које га је, по злехудој традицији, свуда прати-ло. Помирио се са чињеницом да ће остати кафански певач и да од плоча ништа неће бити. У склопу брачног преваспитавања, прешао је у кафану "Стадион": већ после неколико недеља, за кафанску клијентелу Београда "Стадион" је постао култно место - тамо је певао Тома Здравковић!

Наступајући пред пробраном публиком, Тома је до савршенства изградио своју кафанску репутацију. С лакоћом је "упра-вљао" гостима, мењао расположење, креи-рао атмосферу, па је свима, осим Томи, било логично што му је Обрад Јововић, шеф "Југотоновог" представништва у Београду понудио да сними плочу. Без велике наде, однео је Јововићу демо-снимке песама "Циганка", "Марта", "Никад нећу да те заборавим" и "Анђела", а овај је Илији Гениц поверио да уради аранжмане. На велико Томино чуђење, плоча је брзо објављена: догодило се, ето, да неко и одржи дато обећање! Сингл је постао златан, што је Томи отворило сва, до тад, затворена врата.

Радио станице и телевизија више га нису зао-билазили, почели су чак да се за њега интересују и организатори забавномузичких фе-стивали, сасвим збуњени да ли је оно што Тома компонује и пева, народна или забав-на музика. Остаће забележено да је на "Београдском пролећу 69" Тома, у алтернацији са Аном Штефок, певао песму "Душка". Уследили су синглови са песмама "Ја немам никог на свету", "Рогоња", "Воли ме до сутра" и "Камена стена", и сви-ма је било јасно да после Томе Здравковића народна музика више никад неће бити иста.

Приметили су га чак и шефови Сплитског фе-стивали, па су му 1969. упутили позив да учествује на великој интернационалној фешти. "Југотон" је, међутим, сматрао да је боље да Тома оде на фестивал "Илиџа 69" и пева песму Благоја Кашанина "Одлази, одлази". У конкуренцији певачких легенди оног времена - какви су били Недељко Билкић и Сафет Исовић, Тома, објективно , није имао шта да тражи. Заузео је друго место, али се у Београд вратио са највећим хитом фести-вала: за само два месеца сингл је продат у 100.000 примерака! Био је то почетак газдовања Томе Здравковића: кад је Мехи Пузићу дао песму " Мајко, мајко ", коју је овај продао у невероватних 500.000 примерака (постоји верзија да је отишло и читавих 700.000 комада!), схватио је да поседује редак таленат хитмејкера. Под Томини прстима све се претварало у злато!

"Шта ће ми живот"

... или готово све. Јер, док је на музичком терену бележио победе, музички живот ника-ко није могао да склопи у целину. Са Мили-цом се развео фебруара 1970. и иза себе већ имао два неуспешна брака. Утеха му је била кћер Жаклина, из брака са Олгица, рођена 22. новембра 1963, баш на дан кад је убијен председник Џон Кенеди, по чему је и добила име. Међутим, по уо-бичајеној рецептури, депресију и разочара-ње Тома је гасио у дну чаше и коцки. Но-вац који је зарађивао и који је притицали у вели-ким количинама, просто је бежао од њега. Трошио је немилице, али није жалио. Све му је изгледало нормално: да компонује за се-бе и друге, да стално лансира хитове и да не занемари друштвени живот утопљен у боемским испарењима. С песмама никад није било проблема. Оне као да су извирале из њега: "Љубави, животе мој", "Ноћи су тужне све", "Кад се воли што се растаје". Пу-блика га је разумела и Тома њу. Поверење је било обострано.

Врхунац Здравковићевог музичког опуса била је сарадња са Силваном Арменулић, певачицом која га је срела у Лесковцу, давне 1956. године. О томе је Тома причао у "ТВ Ревији" пре неколико го-дина: "... Сретали смо се по разним градови-ма и 1969. године смо се нашли у истој гру-пи. Тад сам већ био популаран и тражен композитор. Силвана је била на прекретници. Имала је само једну боље слушану песму, али не и хит. Чини ми се да је то била "Над извором врба се надвила". (...) Силвана је ло-ше пролазила. Сем те песмице, ништа друго није имала. Није било публике која ће је понети. И увек је била депресивна. Питала ме је шта да ради, како да се пробије? Инсистирала је да јој напишем песму. Али, шта? Ја сам увек био у неким романтичним везама ко-је су ме инспирисале. Љубав ме је покрета-ла, поготово неуспешна. Шта да ме ту по-вуче кад смо стари пријатељи? Причали смо данима. Била је несрећна. Сећам се да ми је причала о свом браку који је био лабилан. Очајавала је. На неки начин умео сам да је разумем. Често ми је говорила: - Јао, овај живот мој! Нека иде све у ђа-вола, кад ми ништа не иде од руке! Нит 'брак, нит' ово, нит 'оно ... И једном, док смо се возили бусом на концерт, кажем јој: - Знаш шта, то је интересантно, да ти ја на-правим песму баш као што ти причаш? Да направим онако како се осећаш? Онда ћеш боље и певати. (...) Током многих путовања и успутних разговора упознао сам све њене пробле-ме, њен живот, начин изражавања. Ушао сам јој у душу. Међутим, баш тад су ми тра-жили песму за "Београдски сабор". А ја сам размишљао о Силвани ио њеном "Шта ће ми живот". Имали смо неколико слободних дана, без путовања, без концерата. Био сам са неким друштвом, мислим да смо пили једно два-три дана. Тотално сам био боле-стан, уморан, чини ми се да сам се пробу-дио у хотелу "Славија". Око девет је требало да кренемо на турнеју. Онако, сав избе-зумљен, мамуран, глава ми отпада, си-ђем, поручим кафу и из чисте муке узмем од конобара блокчић за рачуне и оловку, Мислим, 'ајд, сад ћу бар да напишем песму за "Београдски сабор". Било ми је врло лако, јер био сам мамуран и није ми било ни до чега, па напишем "Шта ће ми живот". Кад смо се вратили са турнеје, ја сам, кријући се мало од Силване отишао у студио да снимим "Шта ће ми живот "- исповедао се Тома новинару Драгану Гајере. - Радио Београд и "Естрада" спремали су за-једничку плочу са стварима које ће бити на "Сабору". Али, Силвана је чула песму, баш у студију ЈВ ", преко пута" Ексцелзиора ". И почне: - Дадо, молим те, ово је песма за ме-не, ти то мораш да ми даш ... Покушавао сам да се одбраним: - Па, шта ћу ја да певам на "Сабору"? И не, и да, и молим те, држ 'не дај. И, шта ћу? Ја јој дам ту песму. Уосталом, то је била њена прича, песма је настала од оног што је она мени испричала. - Узми, ионако сам је направио за тебе! Признао сам, тако је било суђено ... По-клопило се, или је тако било темпирано, да у време изласка плоче буде и телевизијска серија "Љубав на сеоски начин". За врло кратко време Силвана је постала страховито популарна. Била је топ певач. Оно што је са-њала (...) У време њене највеће популар-ности, ја сам био у тоталном ауту, од живота, некаквих сулудих ситуација, од пића и кафана, дрангулија. Био сам у Америци кад сам чуо да је погинула. Ужас! Можда је тај текст, који сам писао за њу, случај за парапсихологију. И нисам бог зна како волео ту песму. Сам наслов, "Шта ће ми живот", није нешто. Боље да је није снимала: боље би било да није постала популарна, а остала жива ... "

У теснацу између кафана, песми и новца, Тома је јула 1972. још једном изненадио своје обожаватељке. Тог лета, певао је у Будви, и са собом, из Ниша, повео вереницу Зорицу. Али, судбина је одредила друкчији сценарио: Тома се у Будви заљубио у мла-ду Цетињанка Наду, и под хитно - оженио! Венчали су се на Острву цвијећа, код Бу-две, уз песму Уснија Реџепова и Анђелке Говедаревић. Телеграм са честиткама послала је Мира Ступица, а,, ТВ Новости "су 28. јула 1972. Овај извештај са Томиног венчања насловиле,, Једна Нада за цео жи-вот", не слутећи да ће и овај брак трајати врло кратко.

Крах љубавне везе бацио је Здравковића у очај. Решење је било у складу са српском традицијом: удри по чаши - па ко издржи! Организам је почео да му попушта, али се Тома није дао. Уверен да ће умрети и да је, елем, све бесмислено - пио је још више, не желећи ништа да пропусти. У трансу, бацио се на коцку: добијао је у казину по 80.000 марака, у СР Немачкој, али је исте вечери све потрошио - шампањцем је час-тио цео локал, за багателних 10.000 мара-ка! Оставши без динара, и без илузија о бу-дућности, децембра 1974. пристао је да крене у Канаду. Певао је у најгорим рупа-ма, сретао олош свих боја, упознао беду емигрантског живота. Једини светли тренутак био је сусрет са Горданом, његовом бу-Дућом супругом: инсистирала је да се венчају, баш у часу кад су Тому сви отписали - и колеге, и пријатељи, чак и лекари.

"Слику твоју љубим"

Све лошијег здравља, Тома је морао у болницу. Два пута су га у кратком року оперисали. Саветовано му је да свака три месеца иде на контролу, да не пије, не пу-ши, да се не умара, да се посебно храни ... Наравно, Тома је радио све супротно. Али, здравље се како-тако нормализовало. И пси-хички, Здравковић је постао јачи: родио му се син Александар, па је, након свега, одлука пала да се комплетна фамилија кра-јем 1978. врати у Југославију.

Народна музика коју је 1974. оставио више није била она иста коју је затекао. Требало је почети изнова, али Тома није одуста-јао. Песма "Уморан од живота" постала је бестселер. Одушевљена публика показала је да га није заборавила, а Тома јој је узвраћао изјавама:

"Имао сам више среће од памети. Ни у сну нисам очекивао да ће ме људи опет прими-ти, да ће ми се колеге толико обрадовати и да ће ме сви некако бодрити. Мислио сам да су ме заборавили, ко би се још сећао То-ме Здравковића по добром ... после толиких мојих гафова. Наш народ воли да жали. Сажалили су се на мене и зато ме, чини ми се, по-ново прихватају. Да ли због тога што знају да сам био болестан, да ли зато што сам се потуцао по Америци и Канади и вратио кући, а можда су ме некад и много волели, па је то остало у њима (...) Мени је, мислим , све то што сам прошао и издржао морало баш тако и да се догоди. Остао сам ја негде, у свом последњем гену, ипак мало сељаче ког су новац и слава треснули у главу. Не, није ме све то збунило, него ... не знам ни сам ... надмашило. Али, не да се Тома, не тако лако ".

Поново је кренуо старим путем: од кафане до хотела и назад. Певао је у хотелу "Шумадија", по избама на Ибарској маги-стра, а фебруара 1982. У београдском Дому синдиката одржао свој први солистички концерт - после 26 година дружења с ми-крофоном! Публика је сасвим откачила уз звуке "Данке", " Циганке "," Проклете недеље "," Тамбураша "', и Тома је, по ко зна који пут, с дна избио на врх. Почеле су да стижу понуде и за друкчије медијско деловања: режисер Бранко Балетић звао је Тому да игра у филму "Балкан експрес", а било му је резервисано место иу ТВ серији "Докторка на селу". Серија солистичких концерата по Југославији почела је да брине и рокенрол ти-пове, озбиљно узнемирене што Здравковић код младе генерације изазива бурне реак-ције са пратећим медицинским ефектима какви су вриштање, плач или падање у несвест! Нико нормалан више није постављао питање имитира ли живот Тому или је у питању поштена расподела авантура: публика је, у сваком случају, профитирала.

,, Ја сам раније мислио да сам позер, ми-слио сам да фолирам оно што живим - причао је Тома новембра 1983. за "ТВ Ревију". - Касније сам схватио да то нема никакве везе са фолирање. Ја сутра могу да певам у кафани, за триста старих хиљада. Мада ми није свеједно где певам. Одувек сам желео да имам ревијске оркестре, ма, фил- хармоније. Јер, једино музике може да ме испуни тотално, без икаквих других жеља. Да ми не треба никакав новац. То ми заиста ни-је централна вредност. Да ми је новац нај-важнији у животу, не бих могао да се шетам у тако великом дијапазону: час горе, час доле, час си акутелан, час ниси. Они који ме воле можда не могу да живе као ја, мо-жда су се стиснули у неком фолу према се-би. А ја себи не дозвољавам да лажем . Кад се откачим, ја сам откачен, нема фолира-ња. Чак иу таквим тренуцима живљења ја волим људе. Та потреба да се воли свет око себе даје ми неку снагу да се не стидим публике. Велика је ствар изаћи пред ту публи-ку а да немаш никакве петље. Ја певам и не лажем ".

Нова младост Томе Здравковића као да је била очекивана. Сваки његов албум или турнеја у народњачким круговима били су догадјај. Успех "лудог Томе" више није ни морао да се анализира: човек је око се-бе окупио интелектуалце, поштено радни-штво и сељаштво, партијци и јеховине сведоке, алкохоличаре и ноторњаке, девојчице и њихове зреле маме - све под једну зас-таву , заједничку идеологију љубави и кафане. Сви они плакали су и патили с Томом, коме је чаршија, увек погрешно обавештена, лета 1987. већ пресудила. Само што је при-казан ТВ шоу "Дао сам вам душу сво-ју", Тома је опет отишао у болницу. За друге - страшно, за њега - нормално. Већ прежаљен, ујесен 1987. кренуо је на тур-неју која се рекламирала слоганом "Опро-стајни концерти Томе Здравковића". Мада нису ни опроштајни, ни последњи - гест ме-наџера Витка Радомировић био је перф-дан, али и највећи мамац за народ. Бео-градски Дом синдиката био је двадесет дана пун сваке вечери; исте, еуфоричне сцене понављале су се по Србији, Босни, Цр-ној Гори, Хрватској. Албум "Дал 'је могу-ће" прешишао је златан тираж, показавши да стари мајстор ништа није изгубио од свог заната.

Гледао сам га и слушао у Дому Синдика-та. По први пут у каријери имао је двадесетак музичара иза себе. Певао је тихо, пре за себе него за публику. Водио је концерт онако како само он уме: као даје у кафани, као да су две хиљаде људи, његови стални гости, муштерије са суседног стола. Ником се није удварао, није чак ни много говорио. Песме је претварао у шансоне, шансоне у емоције, и њих нештедимице делио. Дом синдиката је живео и плакао с њим њим. Јер, тих вечери на сцени није била "нека-ква народна музика". Гостовао је Тома Здравковић.

"Дотак'о сам дно живота"

Кад људи говоре о Томи Здравковићу, обично почињу реченицом: "Е, тај је стварно свашта радио"?!

Из ове перспективе чини ми се да је све било на свом месту. Почео сам да схватам да је у животу све нормално и релативно. Други би, на мом месту, радили друкчије, јер оног часа кад сам направио курентно име које је могло да зарађује и обезбеди неку егзистенцију, кућу, вилу, ја сам кре-нуо супротним смером. Почео сам да жи-вим с проблематиком људи око себе. Ра-дио сам у кафани, морао да комуницирам с гостима, био стално у том гротлу живота. То је постало навика: да се седне с пријатељи-ма, да се поприча, попије и подели с други-ма. И ту повратка није било.

Кафане су у оно време биле једине естрадне позорнице?

Наравно, зато је за мене била част да из Лесковца одем у Сарајево и тамо певам у хотелу "Европа". Тад је било мало певача, радио, штампа и телевизија нису се мно-го бавили народном музиком. Тираж од пет хиљада - био је огроман! Нисам ни смео да сањам да ћу стићи на радио таласе: то је успевало само неколицини великана. Пет-наест година, из вечери у вече, певао сам у кафани, али ми је сав тај публицитет био да-лек, недодирљив. У "Градском подруму" сам провео три године - певајући од осам увече до четири ујутру, а издавачка кућа "Борба" била је преко пута мене. Сретао сам сам пуно новинара, уредника, све ми је било надохват руке, а уствари, тако да- леко, јер су други били популарнији, славнији. Људски је било сањарити о слави, да те људи знају, препознају на улици. Сећам се, пе-вао сам у Сарајеву са Џимијем Станићем и Ивицом Шерфезија, почетком шездесетих година. Неки клинци хтели су да се зафркава-ју, па су дошли и тражили ми аутограм: нисам био сигуран да ли се шале, али сам ипак пот-писао. Онда је пукла брука у чаршији: има неки луди певач у "Европи" који дели ауто-граме! Почели људи сваке вечери да дола-зе и да се спрдају, тражећи аутограме! Ни-шта нисам капирао док ми пријатељи нису ре-кли да сам, уствари, предмет опште зајебанције!

Ера Томе Здравковића почиње крајем шездесетих година. Неколико ваших плоча добро су уздрмале Југославију?

Имао сам среће да, кад су плоче поче-ле да ми се продају у великим тиражима, већ будем зрео и искусан певач који је толике године провео у кафани. Иза себе сам имао песме које су у тим кафанама већ живеле: "Циганку" сам, рецимо, направио још 1962. А снимио је тек шест година касни-је, "Букет белих ружа" такође. Био сам неоптерећен прављењем песама: нисам имао притисак неке продукције плоча да морам да компонујем по сваку цену, као што данас људи раде.

Онда су стигли и новац и популарност?

Ваљда сам ја у младости видео у филмови-ма или прочитао у књигама - о позитивним личностима и добрим људима. Волео сам да се играм доброг човека, да људима чи-ним: да неком купим сто каранфила, јакну, да начиним неку лудост која за друге није нормална. Мени је то пријало. Паре су ми служиле да се забавим, јер ме је све интересовало. Ако се нађем у друштву где су се коцкали - и то ме је занимало. Али, коцкам се ван система. У тим круговима кажу да сам највећа овца која се родила за коцку, и то је највероватније истина. Док они играју за паре, ја се забављам. И кад нисам имао пара, био сам миран и срећан ...

На практичан начин укључили сте се у борбу против алкохолизма: годинама сте га лично, иу лепим количинама уништавали?

Никад нисам пио зато што волим алкохол: увек је кретало од пар тура пића и то увек у друштву! Временом, наравно, стицале су се навике кад је алкохол у питању, па сам сам себи био и бољи, и слободнији. Почео сам да живим животом певача који има сво-јих ћефова, који воли да му музика свира, ко-ји на тај начин хоће свега да се ослободи, свих брига и проблема. То су нека посеб-на уживања која су ме качила пет, шест, де-сет година: уз музику бисмо остајали ћелу ноћ, причали, пили, лудовали. Онда ти није важ-но да ли је неко доктор наука или скретничар, важно је да је он човек чије ти друштво при-ја. Зато и дан данас код куће не пијем и не пушим: али чим изађем у кафану онда је то нешто десето! То онда не траје два сата па 'ајдемо кући. Знали смо да у кафанама проведемо три-четири дана непрекидно! Сад сам све то помало изгустирао. Некад нисам могао да смислим а да увече не изађем у град - све сам мислио да се негде нешто дешава и да тамо морам да бу-дем! Ипак ми сад мир много више импонује.

На врхунцу популарности, негде среди-ном седамдесетих, изненада сте отишли у СР Немачку, доцније у Канаду?

Ја сам тад живео као да сам пао с неба! Схватио сам да ништа нисам направио, а бу-дући да сам био врло сигуран у себе решио сам да пробам нешто ново, И Немачка и Америка су ми били изазови које сам хтео да пробам. У Немачкој се ништа није де-шава: певао сам, зарађивао неке мар-ке, само је све било много ружније - ти ма-ли, ситни бурдељчићи у које долази наш свет. За те људе је хиљаду марака богатство: по природи ствари, такав човек одмах по-стаје бахат, осион, вуче те за рукав, гура ти сто марака, хоће да те купи. Кад сам, ре-цимо, дошао у Канаду, знао сам да нећу певати у "Хилтону" или "Холидеј Ину", био сам свестан где ћу радити. Људи који су ме слу-шали били су пажљиви и обзирни док ме нису изгустирали ... онда им служиш да се спрдају с тобом, да ти говоре да си пропао човек, да више немаш где да певаш, као што се мени десило. И буквално сам дотак'о дно живота!

"Проклета је ова недеља"

Године 1978. вратили сте се у земљу. Каква вас је публика чекала?

У време кад сам ја био актуелан, од 1968. до 1974. овде се изузетно добро живело. Кад сам се вратио, и наравно, касније, схватио сам све размере кризе: чак ни кафане више нису оно што су некад биле! Ја сам у кафани "Стадион" певао две године, 1965. И 1966. И сећам се, по месец дана унапред резервисало се место, а сад места у целом Београду кол'ко хоћеш! Променили се људи, немају више пара, променила се та публика по кафанама ...

Уз песму је, често, атмосфера наелектрисана?

Јесте, признајем, нарочито ако песма има неке друге поводе, сем музике. То-га некад није било. А певао сам по целој Југославији, и иста ми је била публика у Сара-јеву, као она у Љубљани где сам певао у хотелу "Слон". Страшно је кад чујем да нас песма дели. Ужасно! Али, све је то плод не- ког васпитања, неке културе. Ако дете од осам година слуша свог оца који погрдно говори о Хрватима, будимо сигурни да ће у седамнаестој години то дете да манифестује некакав отпор или мржњу. Дакле, при-ча почиње у детињству, у самим људима. Такав проблем никад нисмо имали, ни ја, ни моја генерација. Ми смо преживели рат, жи-вотарили, као дете сам се играо мецима и гранатама по запаљеним зградама. За мене је био појам имати парче хлеба: ни-сам имао времена да размишљам да ли је неко Србин, Хрват или Муслиман. Данас је девалвирала идеја југословенства и не знам каква је то памет која хоће да нас дели по националностима и по република-ма. Неко може да буда Муслиман, али је за мене он прво човек, Југословен! Шта ме интересује да ли је неко Кинез или свеђ-нин или Словенац - ако је добар човек! Ме-ни је свеједно да ли је Ниш на Нишави или Миљацки. Да није тако, онда бих почео да раз-мишљах смем ли да једем војвођанске лубенице или косовске вишње, јер су тамо и лубенице и вишње другачије, националне лу-бенице и националне вишње, друкчије од српских и хрватских! Мени је непојмљиво да се таквим деобама поклања толико паж-ње. Једино ми је битно како да то избацимо из глава људи, да их уверимо да греше.

У време ваше младости изјаснити се као Југословен било је нормално. Данас су се границе нормалности мало помериле?

Никад нисам веровао да ће бити људи који се неће изјаснити као Југословени, а рођени су у Југославији! А, ето, има их! Шта ти људи добијају ако стално истичу своју национал-ност? Да ли постају паметнији, лепши, шта ли? Сва та подељеност у нашој земљи је ружна, страшна ... Југословенство треба да се осећа и да се носи без оптерећења. О томе чак и не размишљам, али видим да има усија-них глава. Певао сам недавно у Белој Па-ланци и приђе ми један момак од двадесе-так година и каже: "Певај ми нешто српски!". Истог тренутка се мало шокирам и одгово-рим му да се обрати свом председнику општине, јер ја лепо певам на разумљивом језику! Уопште, чини ми се да смо мало погрешили ширећи табу-теме: чим човек мисли да је нешто забрањено то му одједном постаје много важно. И не видим разлога да сутра не направим песму о Косметлијама који су ми драги, јер имам бар педесет Шиптара који су ми лични пријатељи. Те контак-те треба неговати, а не да се осећам као да идем у Кину кад одлазим у неки ТВ цен-тар!

Догађаји на Косову су, на жалост, већ толико година стално актуелни. Тамо редовно гостујете?

Готово сваке године. Та њихова публи-ка је сјајна. Сећам се да сам 1981. гостовао на Косову, у време кад се све оно ру-жно и страшно дешавало. Био сам у Пећи, певао пред три хиљаде људи, и онда се питао да ли је на концерту баш све био српски живаљ? Кад су ми после концерта пришли неки клинци и тражили аутограм, желећи да попричају са мном, питао сам их да ли је било Албанаца на Косову. "Сви смо ми овде Албанци" рекао ми је један момак и показао на њих двадесетак! Верујем да то насилничко по-нашање, та мржња, тај сепаратизам, нису присутни у обичном човеку, Албанцу, који мора да се бори за егзистенцију, да ради , да издржава породицу. Тај мали радни човек, Албанац, већ има страшан комплекс да на Косову ништа не ваља и да се само чека прилика да се нешто ружно објави и пла-сира у јавности. То је страшно оптерећење! Јер, немогуће је да су сви Албанци силеџије, манијаци и убице: то није тачно! А то се, онако између редова, протура људима ... Залагао сам се да остваримо што више контаката с Косовом: да тамо крену певачи, фудбалери, глумци, да разговарају с наро -дом, да осете тај пулс живота, да помог-ну. Пар пута сам на Косову упознао неке људе, Албанце, и кад чују да сам из Бео-града већ су помало уплашени, већ бране нешто што с њима нема везе. Хоћу да ка-жем, фали нам контакта, људских разгово-ра, пријатељства ...

Говорите то из искуства?

Наравно. У време почетка контрарево-луције на Косову, био сам у Тетову, са директором Дома културе. Сели смо у кафану, почели да причамо о Косову и кад сам чуо његове приче згражавао сам се. Онда ме је он упозорио да будем тиши, јер преко пута за столом седе два Албанца. Ја мало попио ... устанем и кренем за њихов сто. "Јесте ли ви Албанци?" Питам. "Јесмо", рече један и поче да бледи. "Дођи за мој сто, кажем, ја сам из Србије, ја сам Тома Здравковић. 'Ајде да се пољубимо и да бу-демо другови! ". Били су шокирани, али су ипак сели, па смо се лепо напили! И они су ми при-Кали о Косову, и сами запањени оним што се дешава, али срећни што има неко да их саслу-ша. А то нам данас фали: да једни друге ма-ло боље чујемо!

"О, Стари, Стари"

Националистичке пирове нисте осетили на својој кожи?

Јесам, само једном, у Листићи, за време "Маспока". Певали су многи певачи: Арсен, Хоки, Ивица Шерфези ... На свим плакатима по граду мени су "откинули" главу, али томе нисам придавао значаја. Међутим, на концерту сам певао последњи, и чим сам изашао на сцену публика је без разло-га почела да звижди. Онда су сви устали и масовно напустили концерт. То ме је стра-шно погодило. Нисам могао да се поми-рим с тим, без обзира што сам био једини певач из Србије на том концерту. Сутрадан ујутру, седнем у кола и одем у листићу. Уђем у једну бербемицу да се обријем и да видим да ли ме не трпе као певача или је нешто друго у питању. Тамо сам упознао пар људи који су потпуно друкчије реаговали, којима је цела ситуација била смешна и који су ме молили да дођем, и одржим солистички концерт. "Видећеш, биће пуна сала и сви ће певати с тобом". Ето, има тренутака кад су људи изманипулисани, кад се изгубе - али то зло није у њиховој природи. Гарантујем!

Зна се да сте својевремено компоновали песму о другу Титу, али она никад није снимљена?

У мом животу, Тито је имао посебно место. Годинама сам имао страшну потребу да о њему направим песму, али будући да је он велика личност, а моје песме живе у кафанама, мислио сам да све то није у складу са мојим могућностима. Да је пе-сму о Титу направио један Коњовић, то би из цуга прошло: али ако то прави један Тома Здравковић скоро да се не сме! Ипак, Тилета сам посветио и написао једну песму. Звала се "О, Стари, Стари", и компоновао сам је у време кад нам је свима било пот-ребно полета, кад сам желео да, као је-дан курентан певач кога масе слушају, подстакнем људе да о томе размишљају, јер сам и ја део друштва и ове средине, са свим правима и обавезама. Текст је ова-кав:

"О, Стари, Стари,

о, живи, живи,

полетите голубови преко сињег мора

на крилима однесите поздрав срца мога

Нек нам Стари дуго живи

с песмом у срцу,

нек са нама дели и добро и зло,

о, Стари, Стари,

о, живи, живи ... "

Било је то размишљање милиона људи у Ју-гославији и није требало бити Шекспир или Андрић па направити такве стихове. Обрад Јововић из "Југотона" и ја одлучили смо да на другу страну плоче снимим песму "Југо-славија", јер због озбиљности теме није има-ло смисла да снимам "Љиљану" или "Букет белих ружа". Онда смо траку однели у Каби-нет председника Тита да песме преслуша-ју и одлуче да ли могу да се сниме на пло-чу. Они су траку чули и послали је Радио Београду. Тамо су преслушали снимак и одлучи-ли да је то кич: тако ми је причао сад покојни Душко Раданчевић који ми је објаснио да су чак имали партијски састанак због моје траке! Колегијум се састао и испред Радио Београда тај снимак одбио. Након свега, песму сам прекрстио у "Мајко, мајко", па та нумера и дан данас живи у народу. Све ме је то много погодило, јер сам поштено и патриотски размишљао, а види-те како су ми узвратили.

Песму о Југославији сте тек накнадно снимили?

Јесам, кад сам се вратио из Америке, али су у међувремену Захар и Данило Живковић направили песму о Југославији која је постала изузетно популарна, па ову моју нико није ни слушао. Зао ми је што је тако испало: текст је био југословенски, говорио о југословенству, о домовини, али је песма закаснила, мада је била прва која је овој земљи била посвећена. Уопште, на том југословенском заједништву треба из све снаге инсистирати, јер није довољно ако једном годишње "Караван братства и је-динство" крене из Загреба у Београд и обрнуто. То мора да буде стална пракса, како међу народом, тако и међу политича- рима.

Позив политичара-професионалца данас ни-је тако захвалан посао?

Радити тај посао данас није нимало лако: проблема, хвала богу, има на хиљаде, од привреде до национализма. Стално ми се чини да политичарима фали обична људска, на-родна реч, јер имам утисак да су стално у преозбиљни ситуацијама.

Мислите ли да би им одлазак у кафану или на концерт народне музике много значио?

Како да не! Не верујем да је икад на мом концерту био макар један политичар, што би било предивно ... Једном сам на теле-визији запазио Лазара Мојсова који је био на "Коларцу", на концерту Иве Погорелића. Не мислим да је политичарима одвратно да присуствују концерту Лепе Лукић у Дому син-дикатора, али да сам на њиховом месту, сам бих себе натерао да дођем, да се умешам у народ, да се макар прошетам ули-цом! Шта ја не бих могао да се сретнем са Ђурановићем и да га питам: "Како си? Хоћемо ли да попијемо кафу?". Волео бих такве људске контакте, баш као што је Тито чинио, или људи из његове генерације. Ти љу-ди нису бежали од живота, од народа. Зашто Синан Хасани не би дошао на мој концерт да ми буде почасни гост? Да мало попри-чамо о естради, о неким лепим стварима, не само о проблемима ...

Из старије генерације политичара, пријатељ и кум вам је био генерал Зекић?

Милоша сам упознао кад сам био на по-четку каријере, негде 1957. или 1958. године. Упознао сам њега и Фрању Херљевића јер су обојица из истог краја, из Шеховића. Знати генерала у то време био је доживљај, а мени је жеља била да га видим у униформи коју је ретко носио. За моје венчање си-лом сам га натерао да обуче генералску униформу - имати генерала за кума, за ме-не је била велика ствар! Али, упознао сам и друге политичаре ... Кочу Поповића сам срео у кафани "Стадион" где сам певао мало озбиљнији светски репертоар. Њему се то допало и једном је устао са стола и стоје-ћи ми аплаудирао. То ми је остало у сећању, то и данас памтим, јер су ми ти револуциона-ри пуно значили, не због своје функције већ због својих дела. Не треба ни ту претеривати, јер не можеш да сретнеш сваког из Председништва СФРЈ па да му кажеш: "'Ајде да се дружимо у кафани!". То је лудо! Али, стра-шно бих волео да ми Председништво буде гост на једној вечери и да са њима причам, да и они упознају Тому Здравковића. Да се испричамо, да мало попијемо, да каже-мо коју реч једни другима ...

Највећа част била је певати Титу?

Певао сам двапут пред Титом: први пут у Карађорђеву седамдесетих година. Тад сам извео две песме: "Одлази, одла-зи" и "Слику твоју љубим". Први пут сам био близу Тита, страшно истремиран и стално имао жељу да приђем том столу који је само пет-наест метара био удаљен од микрофона. На жалост, нисам имао прилику лично да га упознам. Други пут сам певао Титу у Са-рајеву, мада сам имао жељу да му певам још много пута.

Верујете ли да је штета што има тако мало контаката између политичара и естраде?

Велика је штета. Нас певаче не користе онако како би можда требало, а зна се да нам народ верује. Баш зато, вредело би искористити ту шансу, у корист политике и естра-де, на обострано задовољство, и на задо-вољства публике, наравно.

Кад говоримо о публици, индикативно је да Тома Здравковић на своје концерте углавном привлачи - младу генерацију?

Није у питању само музика ... људи знају шта сам све радио, проживео. Они почињу да се идентификују с тобом, да те зато воле. Та млађа генерација, рецимо, не мисли да сам ја шашав човек. Али, њима таква слобо-да прија, јер они воле оно што штрчи, што није обично. Не радим ја то све због тога што сам направио сценарио како ћу живети иду-ћих двадесет година. Али сам све чинио инстинктивно и то се људима свиђа. И међу коле-гама, и међу публиком не узимају ме озбиљно - али ме зато воле. Има, додуше, људи који сматрају да сам будала, да не-мам пара, да сам пијанац, али у суштини и то је део оног што јесам. Мало откачен, си-гурно.

Још увек?

Па добро. Напијем се који пут, свратим у коцкарницу, идем на фудбал ... Не коцкам се да бих добио, већ зато што је време ре-лативно и што ме интересује оно необјашњи-во у људској природи. То у коцки могу да истражујем, јер није само битно погодити број у рулету, већ осетити нешто што је дубо-ко у теби. Уосталом, људи се коцкају у ра-товима, у политици, у инвестицијама, а мени је сан да се коцкам са 100.000 долара! Једне ноћи, у Баден-Бадену добио сам 80.000 марака и идуће ноћи све изгубио остао опет "зеро"!

Шта вас код покера узбуђује?

Три кеца! Шалим се, тај однос с коцком ми је битан, јер једино тако можеш да упознаш себе и друге људе. Уопште, новац ми није био битан. Размишљао сам некад ... боже, људи праве куће! Али је то глупо! Мислио сам да сам ја геније јер могу да потро-шим пет милиона за вече! Шта ће ми кућа кад имам једнособан стан! И, стварно, испоставило се да ми је то довољно. Не тре-ба ми више.

Овакав Тома Здравковић још вам није дојадио?

Није! Моја веза с музиком је много озбиљнија него што мисле колеге и публика. Врло ме смешно једном нешто питао Миро-слав Илић. Седимо он и ја сами у "Шуматовцу" и он ме пита: "Дадо, шта ћеш да радиш ако ово једном престане?". Било ми је много чудно: зашто да престане? Шта има то да прође? Јер, ја ништа друго не умем и не знам да радим - сем музике. Од ње живим и за њу живим ...

[Небојша Јовановић]

http://www.youtube.com/watch?v=bXDfsa24GXM

    Текст

Дотак'о сам дно живота и пакао и поноре
али ти ми дусу узе проклети женски створе
па због тебе немам мира
у сновима ни на јави

Рефрен 2к
Како да те муко моја
како да те туго моја
како да те срце моје
за тренутак заборави

Дубоко је, далеко је ја осетих сву горчину
дотак'о сам дно живота
сад верујем у судбину
али тебе висе нема у сновима ни на јави

Рефрен 2к

Сибали су моју душу и оркани и торнада
али ти ми душу узе проклета жено млада
па због тебе немам мира
у сновима ни на јави

Рефрен 2к

[Juanito]

PEVAČEVA SUPRUGA 23 GODINE POSLE NJEGOVE SMRTI ZA „BLIC“

Praštala sam Tomi prevare

 

Kada ste udati za muzičara, morate da znate da ćete ga deliti s publikom, kafanom, drugim ženama... da se ponovo rodim, opet bih se udala za mog Tomu

 

 

Supruga Tome Zdravkovića se nakon njegove smrti odselila u Kanadu. Juče, kada je obeležila 23 godine od njegove smrti, prvi put je govorila za medije i otkrila kako je upoznala legendarnog pevača, s kojim je bila u braku 18 godina.

- Upoznali smo se u Kanadi, gde i danas živim. On je bio veoma bolestan i došao je da se leči, sam, bez igde ikoga. Nikoga nije poznavao, a mene je upoznao u kafani - priča sa setom Gordana, koja je u Beograd došla kako bi obeležila godišnjicu smrti supruga i otkrila spomen-ploču na zgradi u kojoj su nekada živeli.

- Živim u Torontu i radim kao frizerka. Imam mali salon i u njemu radim sama, nemam drugih radnica, tako da mi je teško da ga zatvaram i napuštam zemlju. Ipak, ovo nisam mogla da propustim - kaže Gordana.

Iako su prošle 23 godine otkad ju je Toma napustio, Goca kaže da nikada nije poželela drugog muškarca.

- Nisam imala nijednog, niti bih dozvolila da Tomino mesto zauzme bilo ko. Posvetila sam se deci i poslu, a nisam ni dozvoljavala drugim muškarcima da mi priđu. Toma je za mene bio sve, bio je moja ljubav i moj život... Samo mi je prerano oduzet, jer 18 godina braka je veoma malo - kaže Goca.

Ona nam je otkrila zašto Tomin brat Novica nije došao na pomen i zašto njih dvoje ne razgovaraju otkad je pevač umro.

- Ja s njim nemam nikakav problem, on sa mnom verovatno ima. Novica mi je zamerio što sam se sa decom, nakon Tomine smrti, vratila u Toronto, gde sam živela i pre nego što sam ga upoznala. Smatrao je da je trebalo da ostanem i negujem njihove roditelje, a ja sam mislila da ovde više nemam šta da tražim. Došla sam iz Kanade zbog Tome, vratila sam se u Kanadu kada njega više nije bilo. Toma ima još tri brata i smatrala sam da moje prisustvo nije neophodno - kaže Goca i dodaje da su Tomina i njena deca trenutno u Kanadi i da su bili sprečeni da dođu.

 

Izvor

[Дуња]

Какав идиотлук од наслова поводом обележавања 23 године од његове смрти. "Блиц" смрдљиви.

[Данче*]

У сећање на Тому Здравковића који се упокојио на данашњи дан!
Печењевце, 20. новембар 1938 — Београд, 30. септембар 1991