Осврт на духовни рад оца Гаврила на интернету

[ристМико]

Осврт на духовни рад оца Гаврила на интернету

Отац Граврило ми је постао пријатељ, а да нисам стигао да га упознам лично осим преко и-мејла и наше преписке инициране са његове стране.

Морам рећи да је готово одмах пробудио осећања, и са искуством говорим да су његове речи делотворне чак и када су написане на екрану. Ускоро ћу, ако Бог дозволи, имати задовољство и част да га упознам и осетим његову благодат у личном контакту.

Сајт манастира Лепавина је пронашла моја супруга Александра, трагајући за садржајима који „хране“ душу. Сећам се да ми је радосно послала СМС и пренела ми одушевљење сајтом. И заиста, било је довољно да летимично погледам сајт, његов концепт и да схватим његову вредност. Од тада, овај сајт се налази у свим нашим препорукама. Хвала јој за ово вредно откриће.

Након тога прошли су месеци, а сада имам част да пишем поговор за другу књигу драгог оца Гаврила. Хвала Богу и оцу Гаврилу што су ми пружили овакву прилику и поверење.

Бавећи се професионално информационим технологијама, тачније интернетом, заинтересовао сам се за теме о информационој етици, комуникацији... Много тога је написано и речено у техничком погледу, али премало у концептуалном, свеобухватном и сврсисходном. Рад оца Гаврила је једна референца и прилика да се сумњичавима покаже вредност модерне комуникације. Нисам заговорник технологије, далеко од тога, али је евидентно да се она може сврсисходно искористити за спас душе.

Оно што ме је у првом моменту импресионирало је концепт и архитектура сајта чији је иницијатор и уредник отац Гаврило. Мало „погуран“ својом професијом, увек ми је интересантно да сагледам технички моменат остављајући са стране садржај, ма каквог квалитета био. Сајтом ненаметљиво „плове“ банери акцентујући делове садржаја и сервиса којима се можемо служити. Не знам како је сајт осмишљаван, али препознајем модерни начин комуникације са посетиоцима. Банери су ми показали баш оно што сам желео да видим. Навигација је јасна, једноставна, графика привлачна и све је некако „под мишем“. Велики труд је уложен, и вредело је.

Могу ли искуства повучене монашке браће бити електронски пренесена и душеугодна, или може ли модерна технологија пореметити мир и молитве у манастирима. Је ли у реду да се речи духовника преносе технологијом коју данас неки своде на баналност и залудност?

Интернет има чудну особину да спаја удаљене душе претварајући километре у секунде и да апсурдно раздваја људе који живе на пар метара једни од других. Мисионарски он-лајн путеви немају овај проблем. Они нам показују технологију онакву какву нам је Бог и понудио. Нема раздвајања, нема лажи, нема варања, на тим путевима интернета смо безбедни. Све је истина и све је спајање.

Размишљао сам доста о томе постоји ли проблем када путем интернета комуницирамо са духовником. Да ли тај начин комуникације обезвредњује контакт чинећи га упрошћеним, чак и некако „јефтиним“? Ту се заиста потежу најразличитије дилемe, нарочито ако узмемо у обзир утицај ове технологије на човека.

Монитор, тастатура и интернет имају могућност да промене навике, и то раде већ годинама. Људи се данас дописују кратким реченицама, скраћеницама, па чак и неповезаним речима. Много је страних речи, страних скраћеница, нема правописа, а што је најбитније, интернет је променио нормалан и људски однос са саговорником. Људи временом губе осећај да је са друге стране човек, особа са ауторитетом. Некако се временом стиче осећај да је са друге стране рачунар. Тако нема обзира према осећањима, та „хладноћа“ и удаљеност нас држи на безбедном растојању и све је могуће, нема последица. Када постане непријатно, искључимо се и проблем је решен. Да, интернет мења навике и односе међу људима. Поставља се дакле питање: може ли технологија са оваквим особинама служити на корист, а камоли омогућити контакт са духовником?

Нама, православним верницима, интернет треба да послужи као алат да остваримо саборност и да учествујемо у животу Цркве. Таква намена је оправдана, а метод преноса података није толико битан. Да ли је реч пренета писмом, радијом, интернет-сајтом или и-мејлом, ствар је техничког избора корисника. Важно је да реч стигне тамо где је упућена, све остало је елементарна техника. Недавно је наш отац Миленко (Јеловац из Епархије бачке), у једној радио емисији на тему „Технолошка комуникација“ прокоментарисао ову дилему и објаснио како није битан начин преноса информација, већ намера и садржај. Отац Миленко говори о суштинском значају речи које упућујемо, наглашавајући да је метод преноса од мањег значаја за успех онога што желимо постићи поруком.

Одстрањене су дилеме у вези са духовним разговорима путем интернета. Ти разговори нису ништа мање значајни од телефонских разговора. Наравно, подразумева се да то није и једини начин на који комуницирамо са духовником, већ случај када нисмо у могућности да користимо лични контакт.

Отац Гаврило је својом иницијативом постигао неколико циљева, и његов рад иде у прилог савременој комуникацији, док, са друге стране, потврђује успешно и неометано мисионарско деловање уз помоћ технологије.

Шта то чини успешним мисионарски рад оца Гаврила?

    * Успео је да помогне многим људима. Да није било интернета, већина не би имала начин да ступи у контакт са њим (то не искључује помоћ других отаца, али много верника је желело баш са њим да ступи у контакт);

    * Одржао је једну саборност коју сам спомињао. Није интернет употребио као информативни сервис, већ као медиј за конкретан циљ. И сајт манастира Лепавина и профил оца Гаврила на Фејсбуку говоре да је све намењено одржању здравог живота Цркве;

    * Јавним објављивањем разговора (са довољном дозом приватности), учинио је да се посетилац сајта саживи и осети са другим верницима (можда једна од најбитнијих вредности сајта). Успевамо да у себи покренемо саосећајност према другима прихватајући их (тако анонимне) у своју близину;

    * Показао је вредност интернета и његових сервиса;

    * Омогућио је нама, црквеним лаицима, да се приближимо вери на још један начин;

Прва књига оца Гаврила, „Духовни разговори вођени преко програма Скајп“, поред духовних савета, сведочи о двосмерној комуникацији корисника интернета и успешном „преклапању“ особина различитих медија. Читајући је, осећао сам се као да заиста разговарам са њим. У једном и-мејлу, отац Гаврило ме је питао за мишљење, имају ли текстови у књизи исту вредност као и разговори које је водио, с обзиром да се ради о потпуно другачијем медију, па и начину комуникације који није директан, него посредан са читаоцем. Тада сам поново узео књигу и почео са пажњом да је читам, намерно тражећи недостатке настале не због људског фактора, већ због могућности да се одређени утицаји и особине изгубе променом медија. Добио сам исти одговор као и први пут, осећао сам се као да разговарам са оцем лично. Отац Гаврило је постигао још један циљ, а то је доказ да се вредност садржаја не губи техничком променом приказа или методом преноса информација. „Живи“ разговори са оцем Гаврилом имају велику вредност за читаоца као и за слушаоца. Радује ме што је успео да обједини различите техничке методе, а да задржи основни циљ – лични осећај и саборност.

У животу немамо много прилика да разговарамо са људима чије нас речи оплемене. Интернет пружа могућност да се те прилике умногоструче. Савремени човек, запослен и у обавезама (егзистенцијалним, породичним...), нема много дана током године године да одвоји за путовања, а на дневном нивоу скоро никакве прилике да осети благодати разговора са духовником. Могућност да се, после дневне цивилизацијске гужве, отиснете до манастира макар и виртуелно, прави је начин да завршите дан. И опет морам да помене рад оца Гаврила: посета његовом сајту није само информативна посета, то је духовни спој какав тражимо.

Не видим ману мисионарења путем интернета, напротив, многи су баш захваљујући интернету пожелели да посете манастир и да се помоле Пресветој Богородици Лепавинској. Много је душа приступило Цркви, уместо некој од многобројних секти на интернету које високопрофесионално и препредено привлаче „залутале“ боготражитеље. Православна мисија је уједно и конкуренција „спаситељима душа“.

Зашто је битно да модерне комуникације буду искоришћене у сврху православне мисије?

Један од разлога је што, хтели ми то или не, деца не знају за време пре интернета, као што ни ми не знамо за време пре телевизије или дневних новина. Неки би можда могли рећи „да, али ко жели Бога у срцу, неће га тражити на интернету!“. И не треба, али га ипак траже. Лично сам сведок једне судбине која се предала секти, а управо је интернет послужио као утеха, али са погрешним „богом“. Много је деце која ће, тражећи спас, на интернету наћи невољу. Било ми је драго када сам у првој књизи оца Гаврила прочитао исповест петнаестогодошњака. Млади човек је нашао решење проблема обративши се оцу Гаврилу, а не некој од бројних сумњивих организација које само чекају „госта“. Током свог рада сам пратио децу и њихово понашање на интернету, схватио сам том приликом да многи траже неког свог оца Гаврила, и између осталог, Православље због њих треба да се слави и путем интернета. И ово је још једна од потврда доброг рада оца Гаврила.

Ако погледамо Руску Православну Цркву на интернету, можемо приметити огроман капацитет њихових сајтова. Стичем утисак да нема парохије у Русији која нема своје издање на интернету, а рекао бих да је 80% тих сајтова у сврху сабора. Када разгледамо њихове заиста многобројне сајтове, осећамо ту снагу као када стојимо пред прелепим пејсажем који се простире до хоризонта, а има и даље иза њега. Руска Црква је е-мисионарење искористила у свим сегментима електронског презентовања, а за похвалу је што има много сајтова преведених на четири, па чак и на тридесет светских језика. Таква снажна иницијатива не може, а да не прође неопажено и без добрих резултата. Интернет је само медиј који треба искористити.

Отац Гаврило нам је дао потврду да кроз модерну технологију чекамо Христа, а не звер, како неки воле да је представе. У ери маркетиншких саблазни попут „жига звери“, веома је важно примером разуверити вернике потпале под утицај квази-медија, који више воле да причају о теоријама завера него о спасењу и добрим странама модерног друштва. Црква и вера није време пре две стотине година, она је сада и овде и прати све промене у друштву користећи на добро благодети модерног доба.

Драги отац Гаврило је направио велики корак у е-мисионарењу, не само зато што је јединствен, већ и тиме што се није препустио информативној карактеристици интернета, него је своје вернике увео у један сабор и живот Цркве.

Хвала Вам, оче Гаврило, што сте са нама кад год сте нам потребни, ма где се ми налазили. Хвала Богу на овим благодатима и молимо се, драги читаоци, за оца Гаврила и за његово стадо које није виртуелно већ стварно као и ми, и бори се свакодневно за вечни живот у Христу.

Аутор: Александар Арсенин

Православље - Број 1047