Правила за поклонике у православним манастирима- разговори о њима

[o.Gavrilo]

                                         

                                              hvala             o.    Ivane             0110_hahaha

                                                                       

[Mиљан Танић]

Ја за ово правило у Лепавини знам, иако (још) нисам планирао да идем тамо - видео сам на сајту. И искрено речено - не свиђа ми се. Слажем се да се требају поштовати правила домаћина, као што поштујемо правила куће домаћина у чију кућу улазимо - но, ваљда смо браћа, ваљда ту треба да буде неке љубави, снисхођења? Зашто наметати људима који не живе у манастиру неки манастирски начин живота? Зашто сматрати да су они, јер не живе онако како они који воде манастир мисле да треба (у манастиру), недостојни Највеће Тајне? Нарочито ако јој прилазе с љубављу према Христу и жељом за сједињењем с Њим? И иако оно горе јесте лепо речено - да су Љубав и Христос у послушању - не смемо заборавити да та љубав мора бити двосмерна. Треба ваљда и они који имају духовну власт да имају разумевања и љубави према лаицима? Господ је прао ноге ученицима, и мислим да је то један врло битан моменат у целој причи о послушању и љубави. Нарочито кад је пост у питању, ствари су врло пипаве (може човек и да стомакоугађа кромпиром куваним на води, без соли...), а ваљда би они који су у манастиру требало најбоље да знају да је у посту моменат хране најнебитнији, те да може неко да пости и целу годину на води, а да је духовно рђав и да нема љубави у себи, ни према Богу, ни према ближњима. Не смемо пустити да нам храна буде мерило подобности и достојности. Нити да робујемо некаквом слову закона спрам слободе и личног односа с Богом (сви знамо како се пре 2000 година завршило робовање закону). Е, сад, друга је ствар што људи у манастирима не могу да знају какав је духовни живот ходочасника... но, поставља се питање, каква нам је то љубав, ако а priori наступамо с неповерењем у искрену љубав према Христу и духовност оних који приступају Чаши, ако претпостављамо да су они аутоматски недостојни (као да је ико икад заиста достојан, нарочито онај који одређује туђу достојност тако "одокативно")? Заиста, каква је то љубав, какво је то братство? Евхаристија не треба да буде повремени инцидент, Евхаристија треба да буде најнормалнија појава у животу сваког хришћанина, и ту не сме да буде никаквог елитизма.

Али, цела поента мог писанија је да љубав мора да буде двосмерна.

Иначе, оче Гаврило, и ја вас стално помињем као један врло битан и светао пример када се покрене питање "православности" интернета.

[o.Gavrilo]

Duhovni razgovor o.Gavrila sa bratom Petrom.   

brat Petar:- Dobro jutro, oče moj Gavrilo.

o.Gavrilo:- Bog blagoslovio, brate P.

brat Petar:- Oče, je li normalno da imam mesijanske misli, misli da sam odabran od Boga da budem svetitelj i slično? Ili je to đavola? Te misli dolaze od moje vjere, jer imam osjećaj da mogu mnogo toga da učinim u Bogu.

o.Gavrilo:- Brate P., pazi se da ne padneš u prelest. http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/saveti_duhovnika_i_odgovori_na_svakodnevne_nedoumice_verujuih_ljudi/

brat Petar:- Sve mi je jasno.

o.Gavrilo:- Otkud ti ta misao? Izgleda da je od levog…

brat Petar:- Mene je strah te misli. Kada bih se očistio od grijeha i više ne griješio… Ovako se smirujem, jer se sjećam grijehova svojih. A kada bih se očistio od grijehova svojih i živio čisto, u postu i molitvi, ko zna šta bi onda bilo.

o.Gavrilo:- Tek bi tada postao visokouman i izgubio bi smirenje, ali to ne znači da i dalje živiš u gresima, nego se suzdržavaj i čuvaj da ne padaš u njih, i čisti se pokajanjem.

brat Petar:- Pa toga me i strah. Vjerovatno zato po milosti Božijoj ovoliko i padam. Ali našao bih ja smirenje, gledao bih djela svetih i očajavao nad time kakav sam. I uz duhovnika, ako se sluša, bilo bi dobro. Ali nekako imam osjećaj da bih mogao mnogo ljudima da pomognem. A to može valjda svako ko se od srca predaje Gospodu. Možda otuda I te misli. Kod Vas je, oče, kao u ranim vremenima, sve javno.

o.Gavrilo:- Smirenjem i dobrim primerom se više postigne nego oratorskom veštinom, prefinjenim rečima…

brat Petar:- Tako su meni kad sam počeo da čitam Bibliju govorili: što to čitaš, ništa se tu ne razumije. A meni sve nekako jasno. I svako moje mišljenje se uvijek poklapalo sa mišljenjem svetih otaca.

o.Gavrilo:- Tim ljudima su nerazumne reči Sv. Pisma zato što su u grehovnom mraku.

brat Petar:- Dobro, neke duboke priče kao ona o deset djevojaka, ili o sijaču, ali tu pomaže Vladika Nikolaj. Ali najvažniji je taj osjećaj bliskoosti istine kada se čita Sveto Pismo, radost i mir.

o.Gavrilo:- I ti svojim primerom pokazuj i duhovno ulje uvek imaj u svetiljki.

brat Petar:- Samo dobar duhovnik, poslusanje i ići će to. Sve je u duhovniku, svaki napredak. A meni prema ocu Momu dođu neke gadne misli, kao vidi vidi ga, on je loš sveštenik. Ja se čudim od koga to dolazi kod mene, pa se sjetih nekih primjera iz predanja i shvatih da ne slušam te glasove. Tako meni često bude kada se radi o nekom jakom duhovniku, prije svega onome koji će mi biti dušekorisan.

o.Gavrilo:- Samo ne menjaj duhovnika, sad hoću ovog a sad ću poći onome. Ne valja menjati lekara, jer onda bolesnik ostaje neizlečen; počnu se mešati lekovi pa dolazi i do trovanja, od toga još gore bude. Takve ti misli dolaze od nečastivog.

brat Petar:- Vjerujte da nema kvalitetnijeg od oca Mome.... Mozda i otac Benedikt, od koga imam strah, jer on kao da prolazi kroz moju dušu pogledom, kao da vidi sve mrlje duše i kao da zna budućnost moju. Ne mogu opisati, i strah i toplina odjednom se osjeća…

o.Gavrilo:- Traži ne čuvene nego smirene.

brat Petar:- Ja, oče, mislim da su njih dvojica baš smireni, osjećam to. Meni je otac Momo za sada najbolji kod koga sam bio.  Baš hoću to da kažem da ima smirenja.

o.Gavrilo:- A koliki su tebi do sada bili najbolji?

brat Petar:- Ja sam sada odlučio da slušam, barem tako mislim.

o.Gavrilo:- Koliko će to trajati?

brat Petar:- Vaše famozno pitanje za mene. Bilo bi dobro za mene da traje, jer mučim sebe i fizički ću oboljeti ako ne bude trajalo, a možda i umno obolim.

o.Gavrilo:- Čuvaj se, brate P., visokoumlja, to je najopasnija duhovna bolest koja se teško da izlečiti.

brat Petar:- Danas ću zvati ponovo oca Moma da mi kaže kada da dodjem..

o.Gavrilo:- Samo se može dobiti žuti karton. Koliko će to trajati?

brat Petar:- Oče, Vi me stalno to pitate, jer znate da sam ja ko vjetar. To je veoma nezgodno pitanje za mene

o.Gavrilo:- Koje? Što menjaš duhovnike?

brat Petar:- Da, ta moja neposlušnost, a Vi me to često pitate… A ja želim da se potrudim da traje....

o.Gavrilo:- Barem jedno duže vreme

brat Petar:- Sad sam se čuo sa majkom i ona vozi bicikl i ide na plažu da se kupa. Zamislite to. Ja da se okupam sada u bolnici bih završio…

o.Gavrilo:- Ti bi se razboleo zato što si nežnog zdravlja i galofano dete. Ona je zdrava što te nije dojila majčinom mlekom, a ti si bolestan I bez otpora na prehladu što te je hranila galofakom.

brat Petar:- A šta je galofak?

o.Gavrilo:- Koncetrat ili mleko u prahu.

brat Petar:- Ne znam koliko me je dugo dojila, ali da sam bio pažen I mažen, to sigurno.

o.Gavrilo:- E zato si tako i nežan i razmažen i zato teško sebi nalaziš duhovnika. I sa Sinaja da nekoga za duhovnika uzmeš, brzo bi ti njega menjao. Samo oca i majku ne možeš ponoviti, a da možeš i to bi.

brat Petar:- Neću više menjati.

o.Gavrilo:- Ah, videćemo koliko će trajati. Ali ipak, pobedi sebe, budi poslušan, slušaj savete o.Mome.

brat Petar:- Nema, oče, ništa, ova moja neće da se bori za istinu i to je to. Ja hoću nju da spasim, ali nema tu ništa. A drugo iskušenje mi se već sprema, jedna djevojka pravoslavka voli mene i pati, jer vidi da ja patim sa ovom mojom....

o.Gavrilo:- Opet se ti vraćaš na staro, opet ti virus proradio

brat Petar:- Djevojka za svaku pohvalu. Ali to me opterećuje. Možda bi ona bila savršena žena za mene, ima vrlinu, ali ne vidim sebe u tome. Jednom volim ženu i neme više, to je pravilo koje imam za dušu svoju. Kako da volim čas jednu čas drugu?

o.Gavrilo:- Pa tako kao što i duhovnike menjaš.

brat Petar:- Nisam se ja zavjetovao ni za jednog duhovnika, jednostavno nisam mogao da nadjem, a i situacija mi je takva bila.

o.Gavrilo:- To je bolest mladosti, bolest koja progoni većinom mlade.

brat Petar:- Moj je problem što sam naučio da nikoga ne povredjujem i onda ja patim ako druge povredim i dok se sve ne riješi ja nisam ja.

o.Gavrilo:- Već si P. nemrko, sve bi hteo i na kraju ništa. Na kraju se nađeš na nekom pustom ostrvu sam sam sa sobom, bez ikoga i nigde. Samo možeš da gledaš u visoko nebo i duboko more…

70.

o.Gavrilo: Evo molitve pre čitanja Svetog Pisma: «Zapali u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, neprolaznu svetlost Tvoga bogopoznanja i otvori oči uma našeg da bismo razumeli tvoje jevanđelske propovedi. Usadi u nas strah Tvojih blaženih zapovesti, da bismo, pobedivši sve telesne pohote, živeli duhovnim životom, misleći i tvoreći sve što je Tebi ugodno. Jer si Ti prosvetljenje duša i tela naših, Hriste Bože, i Tebi slavu uznosimo, sa bespočetnim Tvojim Ocem i Presvetim i blagim I životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekova. Amin.” Pre čitanja Svetog Pisma i nju pročitaj, i u Gospoda se uzdaj.

brat Petar: Hoću, oče moj… Planiram ponovo da se vidim sa o. Momom ove sedmice. (…) Oče, sinoć sam radio, tako da od pisanja nema ništa. Još su mi juče javili da idem na popis. To nije naš posao, da radimo popis. To Vam je kao kad se broje artikli u radnji, skeniraju bar-kodovi da bi se izvuklo stanje. Ja sam to glasno odbio. Rekao sam da po cijenu otkaza ne idem. To bi trebalo u subotu ili nedelju popodne da se radi. Ne mogu više na svoju dušu.

o.Gavrilo: Brate P., kako to pišeš nepovezano?

brat Petar: Moram to da Vam kažem, zato što nemam mira za pisanje. Rat je za dušu ovaj kapitalizam ili šta je već. Moram vidjet sa ocem Momom nešto drugo da radim. Da vidimo i da se molimo šta mi je činjet, ne mogu više ovako. Duša hoće duhovno, a svijet hoće svjetovno, da je uništi skroz. I tako sam se pobunio i rekao svima: neću na popis. Možete sjutra otkaz da mi date, na popis neću.

o.Gavrilo: Znači, gonjenje kao u prvim vekovima hrišćanstva. Ali čini mi se da ti baš nedeljom ne odlaziš u crkvu na bogosluženje.

brat Petar: I volio bih otkaz da mi daju, ali neće, jer izlazim kad god me zovu na teren popodne, ništa mi za to ne plaćaju… Oče, pa odem u manastir Savinu, ali se ne pričešćujem.

o.Gavrilo: Oni to smatraju kao da dobro činiš za dušu. Omogućuju ti da činiš dobro delo za dušu.

brat Petar: Meni je najteže u Savini što nikoga ne znam, to mi je toliko teško. U Risan planiram ići u nedelju, ali o. Momo je tada zauzet pa nećemo moći da pričamo. Mora on da me upozna kao što me Vi znate, pa da da terapiju… Kako mislite dobro djelo za dušu, to što radim popodne bez dinara? Znate šta su rekli u firmi, pošto ja malo pomognem jednoj ženi, bolesnoj čistačici? Ja prema njoj sve fino, uvijek pitam u firmi đe je Mare. Kažem joj za Crkvu i Boga, dam joj knjigu i neki 4chsmu1 crkveni. I oni meni kažu jedan dan: da se ti nisi zaljubio u Maru? Zamislite! Ja kažem jesam! Kuda njihove misli idu, a ona mučenica, sva skrušena, dobra, nezlobiva… Sa zdravljem slaba, malokrvna, pa na posao kasni jer ne može da ustane. Pomenite je, oče, ako možete, zove se Mare. Oprostite za ovu konfuznu priču. Malo mi misli idu tamo-vamo i Vas zamaram. (…)

brat Petar: Oče, ima ovdje dosta filmova u nastavcima. http://www.youtube.com/watch?v=http://www.youtube.com/watch?v=$1#errorPrivate video Digitalni anđeo II, ako ste čuli. Ko to pravi ne znam, ali ima tu smisla. Pogledajte ako imate vremena.

o.Gavrilo: To me uopšte ne interesuje, kojekakve fantazije niti sam gledao niti ću gledati. Nemam vremena za to, da ubacujem nekakve viruse u glavu.

brat Petar: U redu, oče, zanimalo me je Vaše mišljenje. I ja tako nešto slično mislim. Ovo je za prelešćene…

o.Gavrilo: Izgleda da su oni i izmislili tako nešto.

brat Petar: Ali je veoma popularno među mladim ljudima…

o.Gavrilo: Kad su i oni prelešćeni i ne mogu da razlikuju laž od istine. Ne svi, ima i istinskih vernika među mladima, koji se ne daju lako zavesti raznim izmišljotinama, onim što je za dušu nekorisno.

brat Petar: Samo dobar duhovnik i poslušanje, drugačije nema spasenja. I što više putovati po manastirima (i kupiti medovinu). Ja to nažalost ne mogu, jer neće da mi daju slobodno. Ali protivljenjem ću dobiti otkaz, pa ću onda moći da putujem. Barem neko vrijeme… Ja šefa sve slušam, stvarno, ali sada bi i drugi da šefuju i da me ubacuju u posao koji nije moj… E ne može!

o.Gavrilo: Ne daj se, brate P., pa kud puklo da pukne. Jesi li ti đetić Crne Gore srpskoga roda…

brat Petar: Osjećam se duhovno porobljen, telefon mi zvoni svaki čas, I kad sam kući. Ne može se i neću se dati.

o.Gavrilo: Budi hrabar i ne daj se.

brat Petar: Ja sam, oče, đetić i osjećam se Crnogorac. Mi smo drugačiji po karakteru od Srba iz Srbije. Inače smatram da smo mi jedan narod, a ovo što se dešava je đavolja volja da dijeli carstvo pravoslavno kako bi propalo… A mi ga dobro slušamo.

o.Gavrilo: Brani se molitvom. Jeste, kad je došao tuđinac da vlada.

brat Petar: Politiku ne volim, ćutim i o tome ne razmišljam. Vidim promisao Božiju, radi naših grijeha se sve ovo dešava. Slabi smo mi pravoslavci. I Srbija i Crna Gora su pod rukom tuđina, kao marionete, ništa se ne pitamo. Eto, još se Crkva Pravoslavna drži, ostalo sve palo, a i ona će da padne. Ne skroz, ali…

o.Gavrilo: Vera oslabila, a molitva tek tinja.

brat Petar: Sada kada imam duhovnika (nemam još skroz, ali imam), vjerujem da će me Gospod naći. I da ću ja naći Njegov put za mene… Nema sv. Vladike Nikolaja niti sv. Ave Justina, branitelja naše vere pravoslavne. Nema više ognjenih stubova. (…) Oče, zvala me direktorica. Ne samo da sam oslobođen popisa za vazda, nego hoće i da ulažu u mene, da mi finansiraju usavršavanje u informatici. To je dobro, ali ja želim da usavršavam duh u Bogu, da se bavim Isusovom molitvom, da imam Boga u srcu…

o.Gavrilo: Ovo prvo ne odbij, a od molitve Isusove ne odustaj i u njoj se usavšavaj.

brat Petar: Znači, ako to ne odbijem, moj život ipak ostaje u ovom svijetu. Ili Vi tako tako osjećate da ću ja ipak biti mirjanin…

o.Gavrilo:- Završi ti do kraja to što si započeo, da imaš crno na belo. Ti si pomalo nestabilan, često i brzo menjaš odluke. Čas bi ovo čas bi ono, čas bi se ženio čas bi u manastir. Čuvaj zagrejano mesto gde jesi i slušaj tvoje pretpostavljene koji misle o tebi i o tvojoj egzistenciji, kad si stekao poverenje kod njih. Poverenje si stekao poslušnošću, dobrotom, smirenjem i savesnim svojim radom na mestu na kojem jesi, a za sve ostalo nije kasno. Sve u svoje vreme i na svome mestu, biće po Božjem promislu.

brat Petar: Molite se za mene, oče, a ja ću kod oca Mome. Pa ako Bog da, za odmor da dođem k Vama. Ako me primate…

o.Gavrilo: Neka ti je blagosloven dolazak. Rado te očekujemo s blagoslovom Gospodnjim i čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske i ispovednika Kodrata Lepavinskog

brat Petar: Direktorica mi je obećala odmor, tako da čim se bude moglo, do Nove godine ili poslije nje, imaću odmor od deset dana, pa me eto…

o.Gavrilo: Samo da imaš u vidu, brate P., da ja neću biti u manastiru od 11. do 31. januara. Za to vreme ću biti na rehabilitaciji u Banji Mlječanici, to mi je redovno vreme za rehabilitaciju.

brat Petar: Dobro, oče moj mili, ja ću najvjerovatnije poslije 31. Ili za Novu godinu tačno. Vidjeću…

o.Gavrilo: Kako ti bude odgovaralo, tako i uradi. Samo da je zdravlja i pameti zdrave.

brat Petar: E, to je najvažnije…

o.Gavrilo: Slušaj i poštuj starije, blagoslov Gospodnji se izliva i nagrađuje onoga ko ima smirenje i trpljenje. Samo pogledaj hronologiju od jutros kako smo počeli ovaj današnji duhovni razgovor - kako je sve išlo i šta se sve dobrog blagoslovom dobilo. I mnogošta se razbistrilo i radost donelo, na dan sv. ap. Filipa.

brat Petar: Da, jeste, baš je sve iz mog nesklada došlo u sklad na kraju priče danas. Slava Bogu, oče moj.

A M I N.

[anastasija rimljanka]

Pomaže Bog svima!

Imala sam tu radost da boravim 3 dana u jednom od manastira koje je starac Jefrem osnovao na teritoriji Amerike.

Pre puta obavezno je da se pozove manastir kako bi se poklonici najavili i proverili da li ima mesta u manastiru za one koji žele da ostanu duže od jednog dana. Dozvoljeno je  u manastiru boraviti najduže 5 dana. No, ma koliko dugo ostajali, svaki poklonik ili vođa grupe poklonika dužan je da pozove igumana manastira i od njega dobije blagoslov za put.

Muški i ženski konaci su odvojeni. Nema okupljanja ispred monaških kelija, pogotovo ne  između 19:00 uveče i 1:30 ujutro. Od svih poklonika se očekuje da posećuju sva bogosluženja, pa čak i ona koja počinju u 2:15 posle ponoći  0110_hahaha

Tokom tog boravka imala sam neka pitanja oko Svetog Pričešća i dobila sam sledeći odgovor:

Sveto Pričešće je istinskio Telo i Krv Hristova, i  kao što očišćuje, ono takođe može biti „vatra koja sagoreva“ one koji su Svetoj Čaši pristupili nepripremljeni. Za Sveto Pričešće pripremamo se ispovesću i postom koji  je ustanovila naša Crkva i Sveti Oci – znači sve po ustanovljenim pravilima - posni dani na vodi, na ulju, kad se jede riba, kada ne, kada vino, ...(Grci imaju odštampane kalendare koji tačno objašnjavaju vernicima kako kog dana da poste. I dan uoči posta kada da prestanu sa bilo kakvom hranom). Izuzeci postoje ali samo ako duhovnik blagoslovi.

„Radite sve kako vam je blagoslovio duhovni otac.“ rekli su mi. Poruka je bila jasna. Sve je u poslušanju!

Kada se pristupa Svetom Pričešću  celivanje ikona prestaje, jer je pred nama prisutan sam Gospod. Ne treba celivati ikone ni pre, a ni posle Svetog Pričešća.

Što se odevanja tiče, žene nose duge suknje, zatvorene, ravne cipele gumenog đona, čarape, košulje-bluze dugih rukava, marama obavezna, sve tamnijih boja...Muškarci isto, duge panatalone, cipele, košulje dugih rukava.

U trpezariji, ima poseban sto za igunama i još par sveštenemonaha, zatim sto za monahe, pa muškarce, pa žene i decu. Trpeza skromna, a da bi se pila voda mora da se čeka blagoslov igumana. Na kraju  večere, svako dobije pojedinačan balgoslov, pa se povlači u svoju keliju ili konake...do 2:15 ujutro.

I onda opet zvuk klepala , opet sve ispočetka....

Eto, ukratko tako je kod jednog igumana Svetogorca. Kada smo u manstiru moramo da poštujemo manstirska  pravila.

sHa_sarcasticlol

Svako dobro svima!

[Анастасија]

                                                         crossrc           0110_hahaha           sHa_sarcasticlol

                                                                                   

                                                                               crosseo

          Neka vaskrsne Bog, i neka se razveju neprijatelji njegovi, i neka beže od lica njegova oni koji Ga mrze. Neka izčeznu kao što iščezava dim, kao što se topi vosak na domaku ognja; tako neka izginu đavoli pred licem onih koji ljube Boga i osenjuju se krsnim znakom, i koji radosno govore: raduj se, prečasni i životvorni Krste Gospodnji, koji progoniš đavole silom raspetog na tebi Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je sišao u pakao i satro silu đavolsku, i koji nam je darovao tebe, Krst svoj časni, za prognanje svakoga protivnika. O prečasni i životvorniKrste Gospodnji, pomaži mi uvek sa svetom Vladarkom,, Djevom Bogorodicom, i sa svima svetima u vekove! Amin.

greengrin :bla:

[Недељка]

Ако имамо свести да Свету Тајну Причешћа примамо на здравље и спасење, зашто журимо да Тело и Крв Христову примамо на суд или на осуду?

Доста је чудно да  здрав па ако је још и млад човек пости на   у љ у  једну седмицу, или, не дај, Боже, само три дана, колико год да је и духовно припремљен и да се не плаши да стане пред Свету Чашу...? Још је чудније да му то духовник дозволи. Наравно, ово се не односи на болеснике, које опет само духовник познаје и само он може да да за то благослов.

Једном сам у беседи духовника чула овакву причу: "Свети се Света Литургија, пуна црква народа, милина Божија. Почиње Свето Причешће, многи народ се причешћује, скоро цела црква... А, једно детенце почиње грохотом да се смеје и нико не може да га заустави, а све гледа  ка олтару и све јаче и јаче се смеје. Када се Причешће заврши, детенце престаде да се смеје и упиташе га зашто се толико смејало, а детенце ће:

- "Док је попа причешћивао народ, на кашичици је стајао голуб и свима из кашичице узео Причешће, па се само двоје-троје људи причестило...".

У манастиру Лепавини ипак отац Гаврило благослови да се пости на води само три дана и да се  поклоници причесте, и чак често имају свештеника, који исповеда поклонике, који нису стигли да се  исповеде код свог духовника. Многи духовници здравим особама не благослове прилазак Светој Чаши без седмичног поста на води.  

Међутим, у сваку, па и у овако велику светињу, ми треба да дођемо баш припремљени, да поштујемо правила светиње, а не да нас демончић наговори на лоше помисли и да нам одузме ионако бесплатну благодат.  

[Никола Ђоловић]

Само бих се надовезао на коментаре Евгеника и Миљана:

- Обавезан пост на води 3 или 7 дана на води пре Причешћа даје један индивидуалистички, магијски, смисао Светој Тајни Причешћа.

- Намеће ми се питање: "Због чега (се) у Црквени живот који обухвата и понашање у складу са Црквеним календаром (а у том смислу и са богослужбеним типиком), самовољно уводе измене?"

- Можда би требао и "манастриски типик" да се упита над речима Господњим: "Ко је од вас човек од кога ако затражи син његов хлеб, камен да му да?" (Мт 7,9)

- Црква је установила 4 поста + среда + петак + неколицина једнодневних постова, све остало је увођење новина...

[о.ЗлаткоN]

Само бих се надовезао на коментаре Евгеника и Миљана:

- Обавезан пост на води 3 или 7 дана на води пре Причешћа даје један индивидуалистички, магијски, смисао Светој Тајни Причешћа.

- Намеће ми се питање: "Због чега (се) у Црквени живот који обухвата и понашање у складу са Црквеним календаром (а у том смислу и са богослужбеним типиком), самовољно уводе измене?"

- Можда би требао и "манастриски типик" да се упита над речима Господњим: "Ко је од вас човек од кога ако затражи син његов хлеб, камен да му да?" (Мт 7,9)

- Црква је установила 4 поста + среда + петак + неколицина једнодневних постова, све остало је увођење новина...

Помаже Бог!

Па где си до сада брате Никола    ,  гледам у ову тему и нисам паметан шта бих написао, напишем па избришем... а најпре због заиста великог поштовања према о.Гаврилу, кога и овом приликом молим да ме се сети у молитвама својим. Са друге стране  - правило је правило али правило манастира не може и не сме ( по моме мишљењу ) бити изнад правила Цркве ( суботни пост на води, пост када није прописан Црквом .....).

Брига о ближњима, савети, разговор а све у циљу што радостнијег бивања у светолитургијској заједници "Са страхом Божијим, вером и љубављу..." су једна од главних обележја манастира Лепавина колико видим и осећам а искрено се надам да ћу се удостојити и да будем део те заједнице обзиром да ми се није указала прилика да посетим ту нашу светињу.

Ова тема је за поклонике веома битна а ево самим тим и за мене, јер ако је горе споменуто правило на снази, да бих се и ја причестио или ако будем имао благослов и служио морао бих своју посету темпирати у току неког поста и да није недеља.

Молим да ми не замерите на отворености али што написах , написах искрено и са бригом и помало сам збуњен обзиром да верницима саветујем оно чега се и сам придржавам без двојаких аршина за свештенике и оне који нису у клиру. 

   

[Srdjan]

Мислим да би требало отворити неку другу тему везану за свету тајну причешћа, јер није више реч о манастиру Лепавина, него уопште о смислу, утемељености, историји и искуствима различитих пракси итд.

[Mиљан Танић]

Оче Златко, много вам хвала на томе што сте управо написали, јер сам управо хтео да напишем то - заборавио сам у првом посту.

Пре тога, написаћу пак нешто друго.

Мене искрено - без икаквог фолирања - боли и тера на сузе стање свести људи о Причешћу, прављење баука од најосновније ствари и најнормалније појаве за хришћанина. Боли ме то што људи у Цркви, нарочито они у клиру, уместо да људе уче двема највећим заповестима - љубави - кроз које се испуњава САВ, али САВ закон, уче некаквим крутим правилима и униформама. Боли ме и тера на сузе већ поменуто неповерење према онима који приступају Чаши. Ево читам шта Недељка пише, и стварно сам близу суза. Најежих се пре пар дана кад видех да је Шмеман писао исто што ја мислим: у Цркви, кроз неке силе, постоји једна фундаментална борба против Евхаристије. Да се Евхаристија измести из центра пажње. Зашто робујемо закону, а не љубави?

Но, да се вратим на почетак. Волео бих да знам да ли свештенослужитељ који намеће људима таква правила пред причешће и сам поштује иста? Било би лицемерно да не поштује. Јер ваљда сви знамо (ваљда?) да код нас православних не постоји никакав евхаристијски елитизам и клирикализам? Бар не у нашој еклисиологији. Откуд нам пракса да важе двоструки аршини за "најнедостојнијег међу недостојнима" - предстојатеља Литургије, и за народ?

@Srdjan:

Мислим да је ова тема баш добра за тај проблем, јер имамо жив, конкретан пример.

[o.Gavrilo]

                                                OVO UPUSTVO ZA HODOČASNIKE

             

                                                OSTAJE OVAKO KAKO JE NAPISANO

UPUSTVO ZA POKLONIKE

Šta treba poneti?

- Flašu maslinovog ulja, za osvećenje

-Jedno pakovanje soli, za osvećenje

- Prazne flaše (najbolje plastične) za osvećenu vodu

Pri dolasku u manastir:

- Treba stići barem pola sata pre početka Svete Liturgije

- Žene treba da budu odevene u haljine ili suknje, a ne u pantalone

- Stvari ponesene za osvećenje ne iznositi odmah iz autobusa, da se ne bi stvarala gužva

- Stvari donesene kao prilog manastiru ne unose se u crkvu, nego se predaju u konaku, monahu (ili kome drugom) određenom za njihovo primanje

- Sa praznim flašama se može odmah otići na izvor; flaše se ostavljaju pored crkvenih vrata, a nakon što se ulije sveta voda mogu se odmah odneti u autobus

Posle toga :

- Ulazak u crkvu, ispovest (priprema za Sveto Pričešće uključuje post preko sedmice i to biljnom hranom spremljenom na vodi, teže bolesni imaju razrešenje na tri dana posta)

- Sveta Liturgija počinje u 9 časova i traje 1 sat i 30 minuta; posle nje sledi posluženje u manastirskoj trpezariji, oko 30 minuta

- U crkvu se unose stvari za osvećenje

- Manastirska zvona označavaju poziv na molitvu pred Čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske (imena najbližih za pominjanje na molitvi napisati na papirić pre polaska na put, u manastiru ga predat i ili ostaviti posle ulaska u crkvu)

- Posle molitve i osvećenja stvari može se sesti u trpezariji (ili napolju) i objedovati ono što se ponelo sa sobom

- U 16 časova se čita akatist Presvetoj Bogorodici pred Čudotvornom ikonom

- Blagoslov pre polaska na put.

[Макрина]

Pomaže Bog svima!

Imala sam tu radost da boravim 3 dana u jednom od manastira koje je starac Jefrem osnovao na teritoriji Amerike.

Pre puta obavezno je da se pozove manastir kako bi se poklonici najavili i proverili da li ima mesta u manastiru za one koji žele da ostanu duže od jednog dana. Dozvoljeno je  u manastiru boraviti najduže 5 dana. No, ma koliko dugo ostajali, svaki poklonik ili vođa grupe poklonika dužan je da pozove igumana manastira i od njega dobije blagoslov za put.

Muški i ženski konaci su odvojeni. Nema okupljanja ispred monaških kelija, pogotovo ne  između 19:00 uveče i 1:30 ujutro. Od svih poklonika se očekuje da posećuju sva bogosluženja, pa čak i ona koja počinju u 2:15 posle ponoći  0110_hahaha

Tokom tog boravka imala sam neka pitanja oko Svetog Pričešća i dobila sam sledeći odgovor:

Sveto Pričešće je istinskio Telo i Krv Hristova, i  kao što očišćuje, ono takođe može biti „vatra koja sagoreva“ one koji su Svetoj Čaši pristupili nepripremljeni. Za Sveto Pričešće pripremamo se ispovesću i postom koji  je ustanovila naša Crkva i Sveti Oci – znači sve po ustanovljenim pravilima - posni dani na vodi, na ulju, kad se jede riba, kada ne, kada vino, ...(Grci imaju odštampane kalendare koji tačno objašnjavaju vernicima kako kog dana da poste. I dan uoči posta kada da prestanu sa bilo kakvom hranom). Izuzeci postoje ali samo ako duhovnik blagoslovi.

„Radite sve kako vam je blagoslovio duhovni otac.“ rekli su mi. Poruka je bila jasna. Sve je u poslušanju!

Kada se pristupa Svetom Pričešću  celivanje ikona prestaje, jer je pred nama prisutan sam Gospod. Ne treba celivati ikone ni pre, a ni posle Svetog Pričešća.

Što se odevanja tiče, žene nose duge suknje, zatvorene, ravne cipele gumenog đona, čarape, košulje-bluze dugih rukava, marama obavezna, sve tamnijih boja...Muškarci isto, duge panatalone, cipele, košulje dugih rukava.

U trpezariji, ima poseban sto za igunama i još par sveštenemonaha, zatim sto za monahe, pa muškarce, pa žene i decu. Trpeza skromna, a da bi se pila voda mora da se čeka blagoslov igumana. Na kraju  večere, svako dobije pojedinačan balgoslov, pa se povlači u svoju keliju ili konake...do 2:15 ujutro.

I onda opet zvuk klepala , opet sve ispočetka....

Eto, ukratko tako je kod jednog igumana Svetogorca. Kada smo u manstiru moramo da poštujemo manstirska  pravila.

Svako dobro svima!

Хвала Богу да си имала прилике да будеш у једном од манастира које је основао старац Јефрем 0110_hahaha

Он је један од највећих стараца у нашем времену,духовни пород Јосифа Исихасте 0110_hahaha

Код Светогораца је јасна ствар као дан,оно што ми у свету веома тешко прихватамо,нема ту много места за сентименталност,за хуманизам.

Ствари су онакве какве јесу и они су дугогодишњим искуством подвига дошли до тога да једино постом и молитвом можемо да духовно напредујемо.

Кад је пост у питању,лично сведочим,да једино напредујем када постим на води јер тада ми се појачава и молитва,а када се наједем пребранца исто ми је као да сам појела месо.То је моје лично искуство и зато мислим,да није непримерен типик Лепавине,јер минимум је човеку три дана да ТЕК КРЕНЕ да се прочишћава,ако хоћемо озбиљно да се бавимо собом а ако ћемо као ја сада,да једемо пребранац и да напредујемо у килажи.... 0205_whistling

Наравно,ово је обимна тема,не може да стане у пар речи као што не може за сваког човека да се примени исти типик.Зато и постоје духовници.

[Mиљан Танић]

Валентина, не можеш ти свој лични доживљај некоме да намећеш (ово у погледу поста, хране и молитве). Ја одговорно тврдим да човек може да буде врло рђав, па макар јео годину дана само и искључиво сув хлеб. То нема никакве везе с постом. У посту човек треба да се одриче сваке хране која му је на неки начин страст, а не само оне "прописане", јер се духовно уздижемо кроз такво надилажење ове пале природе којој робујемо. ТО је смисао поста у виду хране - а не да ли је храна оваква или онаква.

И поновићу - не може да постоји једно правило за "обичне" људе, а друго за свештенослужитеље, јер ето, гле чуда, СВИ смо само "обични" људи.

Такође, не може и не сме световњацима да се намеће правило које важи за монахе. Не желим сад да правим овде листу разлика у животима једних и других. Али КО има право онима који нису монаси да затвара Капије Царства?

И на крају, плаче ми се и од етикетирања најпростије љубави и снисхођења, пружања руке и самилости према слабијем терминима попут "сентименталност" и "хуманизам". Постајемо гори фарисеји од самих фарисеја.

[Макрина]

Валентина, не можеш ти свој лични доживљај некоме да намећеш (ово у погледу поста, хране и молитве). Ја одговорно тврдим да човек може да буде врло рђав, па макар јео годину дана само и искључиво сув хлеб. То нема никакве везе с постом. У посту човек треба да се одриче сваке хране која му је на неки начин страст, а не само оне "прописане", јер се духовно уздижемо кроз такво надилажење ове пале природе којој робујемо. ТО је смисао поста у виду хране - а не да ли је храна оваква или онаква.

И поновићу - не може да постоји једно правило за "обичне" људе, а друго за свештенослужитеље, јер ето, гле чуда, СВИ смо само "обични" људи.

Такође, не може и не сме световњацима да се намеће правило које важи за монахе. Не желим сад да правим овде листу разлика у животима једних и других. Али КО има право онима који нису монаси да затвара Капије Царства?

И на крају, плаче ми се и од етикетирања најпростије љубави и снисхођења, пружања руке и самилости према слабијем терминима попут "сентименталност" и "хуманизам". Постајемо гори фарисеји од самих фарисеја.

Свакако,не намећем ништа,разговарамо...жао ми је што увек упадаш у ватру када се не слажеш са другима 0205_whistling

Ех,што се тиче сентименталности...не мислим на тај начин како си ти мислио,нпр,наш Владика је Светогорац,он има искушење са појединим иконописцима где провејава сентименталност,поготово код једне сестре која слика јер су њене Иконе да кажем...сладуњаве...просто,они су потпуно другачији него ми у свету,ми снисходимо понекад мислећи да ћемо неком учинити добро а заправо,не чинимо му него га још више успављујемо.

[Mиљан Танић]

Прво - не видим где ја то упадам у ватру? Да ли сам негде ставио неки узвичник или написао какву рђаву реч? Молим те да не постављаш такве квалификације тек тако.

Друго - свака част моасима и њиховом животу, али нису они по себи мерило за било шта. Можда они због своје отуђености од света немају осећај за "обичног" човека, па на крају ипак они нису у праву у том односу? Ко зна'?