Свештенорадња Свете Тајне рукоположења

[Guest свештеник Иван]

Свештенорадња је централни моменат свете тајне рукоположења. У њој се, молитвом Цркве и полагањем руку епископа, рукополаганом од Бога предају дарови Духа. Од чина полагања руку долази и назив целе свете тајне.

Рукоположење клирика врши један епископ, на евхаристијском сабрању. Данашња пракса се по овом питању од древне разликује само по томе што немају сви епископи право да врше рукоположење. Наиме, титуларни (викарни) епископи, за које древна Црква није знала, не управљају ни једном локалном Црквом, па немају коме да постављају клирике. Титуларни епископ може извршити хиротонију само у име епархијског епископа, ако му овај то наложи.

Рукоположење епископа је у раној Цркви такође вршио један од присутних епископа, што је могао бити само онај који је возглављивао евхаристијско сабрање на ком се рукоположење вршило. Присуство осталих епископа имало је значаја више за трећи моменат – рецепцију: они су били гарант да ће њихове Цркве прихватити постављење новог епископа. Ово нам сведоче целокупна литература из тог периода.

Повод за измену овог схватања дају Апостолске установе. Иако и оне експлицитно говоре да новог епископа рукополаже један епископ, њихов изричај о томе да поред жртвеника стоје још двојица епископа постепено почиње да се схвата као њихово учешће у том акту.

Данас црквена свест као услов валидности рукоположења епископа претпоставља да га врше три, или најмање два епископа. За канонско утемељење овога узима се први апостолски канон, у ком се каже да хиротонију врше два или три епископа. Проблем је терминолошке природе. То што дотични канон користи реч „хиротонија“ („пружање руку“) значи да избор епископа врше најмање два или три епископа. Било како било, устаљено мишљење покушава се оправдати разним аргументима. Тиме што епископа рукополаже два или три епископа, а никако само један, показује се, наводно, њихова једнака власт. Али, ако им је власт једнака, зашто онда један епископ не може рукоположити другог? Даље, наводно, епископ сам може рукоположити клирика, јер му предаје нижи степен благодати, али не може епископа, јер не може предати исти степен благодати који сам има. Али, епископ заправо никоме не може предати благодат, јер благодат даје само Бог. Ови аргументи се заснивају на јуридичком, а не светотајинском схватању рукоположења.

Рукоположење се врши на црквеном сабрању. У предникејској епохи тајност рукоположења је значила његову невалидност. Овај критеријум остаје на снази до данас, али му се смисао временом доста изменио, чему је највише допринео митрополитски и патријаршијски систем. За рану Цркву тајно је било свако рукоположење које се није вршило на сабрању локалне Цркве за коју је постављан епископ или клирик. Па ипак, док год је локална Црква имала удела у избору клирика, постављење није сасвим тајно. Што се тиче рукоположења клирика, када су се појавиле парохије (пол. 3. века), епископи су наставили да рукополажу у својим заједницама, па парохија није знала ко јој долази за презвитера или ђакона. Слично је и данас.

Границе локалне Цркве су границе рукополагања. Епископ не може рукополагати ван тих граница. Одступања су се јавила са појавом сеоских парохија, и трајала су до пуног развоја патријаршијског система, а понекад и после тога. Слично се догађало са рукополагањем епископа од стране митрополита или патријарха, који је могао претендовати на јурисдикцију над дотичном епархијом ако је до тада није имао. Такође, епископ не може рукополагати за своју Цркву клирике (више или ниже) из других Цркава. Црква није могла добити за епископа некога ко није њен члан, али се то појавом митрополитског система изменило.

Рецепција је трећи моменат рукоположења. Рецепција Цркве је сведочанство о томе да је Бог заиста изабрао рукоположенога за служење у Цркви. Најпре се пројављује рецепција локалне Цркве у којој и за коју се врши рукоположење. У раној Цркви ова рецепција се пројављивала кроз народно „амин“, затим кроз целив мира рукополаганом, и његово приступање службе за коју је рукоположен. У савременој пракси се рукоположење обично не врши у оној заједници за коју се врши, тако да први моменат рецепције изостаје. Једини реликт рецепције локалне Цркве је усклик „аксиос“, који је међутим фактички безсадржајан, јер народ не може сведочити о достојности кандидата ког није сам изабрао и који се не поставља за њега. Приликом постављења епископа постоји и други моменат рецепције – рецепција других локалних Цркава, кроз присуство њеихових епископа на рукоположењу. У принципу, потребна је рецепција свих осталих локалних Цркава, али то у пракси никада није могуће. У прво време Цркве су се трудиле да позову што већи број околних епископа, као и епископа најугледније Цркве у околини. Иако и данас на рукоположењу епископа присуствује најмање два или три епископа, то је само форма која је изгубила садржај. Једини траг рецепције епископског рукоположења данас јесу посланице осталим помесним Црквама приликом постављења новог предстојатеља једне Цркве и њихове узвратне посланице.

Рукоположење без назначења. У прво време рукопологање се вршило на сабрању оне Цркве за коју се вршило, и није било ни помена о могућности рукоположења без назначења. Први извештај о рукоположењима без назначења налазимо у одлукама Четвртог васељенског сабора, који презвитерска рукоположења без назначења проглашава ништавнима. Циљ је био да се сви презвитери (укључујући и оне у сеоским, ктиторским, сиротишним и сл. храмовима) подвргну власти епископа. Међутим, саборска одлука неће успети да укине акефална рукоположења. Акефални презвитери су постајали они које је епископ рукополагао за храмове (сеоске, ктиторске...) на његовој територији, који му, међутим, често нису признавали јурисдикцију. Акефални презвитери су постајали и они који су из неког разлога напуштали своју заједницу, не будући примани на службу у некој другој. Још један извор је симонија. Осим тога, у Византији је епископ добијао таксе за свако рукоположење. У 10. веку се јавља компромис „регистровања свештеника“. То је, заправо, легализација рукоположења без назначења. Епископ је за сваки храм могао да рукоположи неограничени број „регистрованих свештеника“, који су чекали да се упразни место.

Епископи без назначења нису постављани. Али, постојао је велики број „слободних епископа“, који де факто нису имали епархију. И они су се јављали из разних разлога. Дешавало се да епископ не прихвати епархију на коју је назначен, или да народ њега не прихвати (ова право је народу касније одузето). Неки епископи се нису одрицали својих катедри, али су физички остајали у митрополији, престоници или одлазили у манастир. Петошести сабор легализује праксу назначивања епископа за подручја која је Византија изгубила, а такви епископи нису могли да дођу на своје катедре и остајали су у земљи, најчешће у престоници.

Премештање клирика је најпре било незамисливо. Међутим, то је временом постала болна појава са којом се Црква у Византији све време борила. Треба посебно размотрити премештање епископа и премештање презвитера.

Епископско премештање забрањују сви сабори који се тим питањем баве. Епископ треба да остане у оној Цркви за коју га је Бог од почетка изабрао. Аргумент плус је чињеница да никада није било премештања из већег града у мањи, из чега следи да је таква тежња плог гордости и властољубља. Тек Апостолски канони попуштају са категоричношћу, и допуштају премештање у изузетним случајевима, тачније ако ће то бити корисније за паству, и уз допуштење многих епископа. У Византији ова одредба, захваљујући категоричности саборских канона, никада није схватана као легализација праксе премештања епископа. То се догодило у новијој историји Цркве, најпре у Руској Цркви, где премештање епископа значи њихово напредовање у служби.

Премештање клирика безусловно забрањује Први васељенски сабор. Међутим, став постепено лабави. Антиохијски сабор (341) већ није категоричан у забрани; они клирици који су напустили своју Цркву морају се вратити назад једино ако то захтева епископ. Још даље иду Апостолски канони, по којима епископ може, на захтев клирика, допустити његов одлазак у другу Цркву. Овакав став потврђује Петошести сабор, који уопште не говори о забрани преласка клирика, него једино о сагласности или несагласности епископа. Петошести сабор уводи праксу отпусних писама. Отпусна писма су у почетку највероватније упућивана на име епископа који ће примити клирика. Али убрзо се јављају општа отпусна писма, на основу којих клирик сам тражи епископа који ће га примити. Како је већина хтела да нађе место у престоници, црквена власт је често морала да ангажује полицију у протеривању маса незбринутих клирика.

Сукцесивност службе. Идеја сукцесивности службе у клиру, тј. да се мора проћи кроз ниже да би се дошло до виших служби, на Западу се јавља прилично рано. Исток је овај принцип прихватио тек на Прводругом сабору. Међутим, с обзиром да на Истоку, за разлику од Запада, нису постојали утврђени минимални рокови за боравак у једном чину, на Истоку принцип сукцесивности службе поприма специфичан облик сукцесивности постављења. Овог правила Црква се строго држи до данас. Најчешће се у једном дану се пролази кроз степене чтеца и ипођакона до ђакона, а следећи дан се постаје презвитер.