Papa o ekumenskom dijalogu

[Aristotel]

Papa o ekumenskom dijalogu

Jedinstvo kršćana čini Bog a ne vještina pregovaranja ili kompromisi

Vatikan, (IKA) - Ekumenski je dijalog u pedeset godina prevalio dug put, ali treba, poglavito na Zapadu, steći novi polet, ne zaboravljajući da jedinstvo kršćana čini Bog a ne vještina pregovaranja ili kompromisi – rekao je Sveti Otac sudionicima na plenarnoj skupštini Papinskog vijeća za promicanje jedinstva kršćana, koje je 18. studenoga primio u audijenciju.

Osvrnuvši se na obilježavanje pedesete obljetnice Papinskog vijeća, Benedikt XVI. je između ostalog kao plod ekumenskog dijaloga istaknuo bolje poznavanje i uzajamno poštovanje između Crkvi i crkvenih zajednica, nadilaženje povijesnih predrasuda kao i napredak teološkog dijaloga te različite oblike plodne suradnje, primjerice u obrani života, očuvanju okoliša i naročito ekumenskih prijevoda Svetoga pisma – istaknuo je Benedikt XVI.

Govoreći pak o današnjem ekumenskom dijalogu, spomenuo je projekt za provjeru postignutih rezultata na području teološkog dijaloga od II. vatikanskog do danas s glavnim crkvenim zajednicama, ističući glavnu odrednicu "na putu prema jedinstvu". Neki danas misle da je ekumenski pokret posustao, naročito na Zapadu, te da je nužno oživjeti ekumenski interes i da dijalog ima biti učinkovitiji. Osim toga, pojavili su se do sada nepoznati izazovi, poput nova antropološka i etička tumačenja, ekumenska stajališta novih naraštaja, te naknadno cjepkanje ekumenskog scenarija. Bitno je shvatiti sve te promjene – preporučio je Papa, potom se osvrnuo na dijalog s pravoslavnima i drevnim Istočnim Crkvama.

S pravoslavnima se raspravlja o "ulozi Rimskoga biskupa u zajedništvu Crkve", a s Istočnim Crkvama o "očuvanju dragocjene zajedničke baštine, unatoč stoljetnim nesporazumima i odvojenostima". Odlučno valja ići tim putom, ali pod uvjetom da se ne misli da je dovoljna "vještina pregovaranja ili veća sposobnost iznalaženja kompromisa". Ekumensko djelovanje ima biti dvojako, s jedne strane uvjereno, strastveno i uporno traženje jedinstva u istini, da se otkriju uzori jedinstva, uklone opreke i tamne strane u svrhu postizanja jedinstva, i sve to u nužnom teološkom dijalogu, u molitvi i pokori, u onome duhovne ekumenizmu koji je žila kucavica cijelog ekumenskog pokreta: jedinstvo kršćana jest i ostaje molitva, ono je u molitvi – ustvrdio je Papa.

Uostalom, zaključio je Benedikt XVI. – nikada se ne smije zaboraviti ni jednostavna činjenica: Jedinstvo ne činimo mi, čini ga Bog, ono dolazi odozgor, iz jedinstva Oca sa Sinom i Duhom Svetim, sudjelovanje je dakle u božanskom jedinstvu. No ta činjenica ne smije umanjiti naše napore. I na ekumenskom putu u konačnici je riječ o tome da Bogu damo njegovo a da mi ozbiljno, ustrajno i neumorno otkrivamo svoju zadaću, vodeći računa o tome da ona podrazumijeva djelovanje i patnju, poduzetnost i strpljivost, umor i radost – kazao je Papa.

[Aristotel]

Cjeloviti tekst govora u engleskom prijevodu:

Papal Words to Members of Christian Unity Council

"The Unity of Christians Is and Remains Prayer"

VATICAN CITY, NOV. 18, 2010 (Zenit.org).- Here is the address Benedict XVI delivered today upon receiving in audience the participants in the plenary assembly of the Pontifical Council for Promoting Christian Unity, which ends Friday in Rome. The plenary, which coincides with the 50th anniversary of the institution of the dicastery, is considering the theme: "Toward a New Stage of Ecumenical Dialogue."

* * *

Esteemed Cardinals,

Venerable Brothers in the Episcopate and the Priesthood,

Dear Brothers and Sisters!

It is a great joy for me to meet with you on the occasion of the Plenary Assembly of the Pontifical Council for Promoting Christian Unity, during which you are reflecting on the theme: "Toward a New Stage of Ecumenical Dialogue." In addressing my cordial greeting to each one of you, I also wish to thank in a particular way the president, Archbishop Kurt Koch, for the warm expressions with which he interpreted your sentiments.

Yesterday, as Archbishop Koch has recalled, you celebrated with a solemn commemorative ceremony, the 50th anniversary of the institution of your dicastery. On June 5, 1960, eve of the Second Vatican Council, which indicated the ecumenical commitment as central for the Church, Blessed John XXIII created the Secretariat for the Promotion of Christian Unity, called later, in 1988, Pontifical Council. It was an act that constituted a milestone for the ecumenical path of the Catholic Church. In the course of 50 years, it has covered much territory. I wish to express my heartfelt gratitude to all those who have given their service in the pontifical council, remembering first of all the presidents who succeeded one another: Cardinal Augustin Bea, Cardinal Johannes Willebrands, and Cardinal Edward Idris Cassidy; and I am especially pleased to thank Cardinal Walter Kasper, who led the dicastery, with competence and passion, over the last 11 years. I thank the members and consultors, officials and collaborators, those who have contributed to undertake theological dialogues and ecumenical meetings, and all those who have prayed to the Lord for the gift of visible unity between Christians. They are 50 years in which a truer knowledge and greater esteem have been acquired with the Churches and the ecclesial communities, overcoming prejudices cemented by history; there has been growth in the theological dialogue, but also in that of charity; several forms of collaboration have been developed, among which, in addition to those of the defense of life, the safeguarding of creation and the combating of injustice, important and fruitful has been that in the field of the ecumenical translations of sacred Scripture.

In these last years, then, the pontifical council has been committed, among other things, in a wide project, the so-called Harvest Project, to sketch an initial evaluation of the goals achieved in the theological dialogues with the principal ecclesial communities of Vatican II. It is a precious work that has made evident both the areas of convergence, as well as those in which it is necessary to continue and deepen reflection. Thanking God for the fruits already gathered, I encourage you to continue your efforts to promote a correct reception of the results attained and to make known with exactness the present state of theological research at the service of the path to unity. Today some think that this path, especially in the West, has lost its élan; noted now is the urgency to revive ecumenical interest and to give new incisiveness to the dialogues. Unheard of challenges, then, appear: the new anthropological and ethical interpretations, the ecumenical formation of the new generations, the further fragmentation of the ecumenical scene. It is essential to be aware of such changes and to identify the ways to proceed effectively in the light of the will of the Lord: "That they may all be one" (John 17:21).

Also with the Orthodox Churches and the Ancient Eastern Churches, with which "very close bonds" exist ("Unitatis Redintegratio," No. 15), the Catholic Church continues the dialogue with passion, seeking to deepen, in a serious and rigorous way, the common theological, liturgical and spiritual patrimony, and to address with serenity and commitment the elements that still divide us. With the Orthodox we have succeeded in touching a crucial point of encounter and reflection: the role of the Bishop of Rome in the communion of the Church. And the ecclesiological question is also at the center of the dialogue with the Ancient Eastern Churches: Despite many centuries of misunderstanding and separation, witnessed with joy is our having kept a precious common patrimony.

Dear friends, despite the presence of new problematic situations or difficult points for the dialogue, the aim of the ecumenical path remains unchanged, as does the firm commitment in pursuing it. It is not, however, a commitment according to political categories, so to speak, in which the ability to negotiate or the greater capacity to find compromises come into play, from which could be expected, as good mediators, that, after a certain time, one will arrive at agreements acceptable to all. Ecumenical action has a twofold movement. On one hand there is the convinced, passionate and tenacious search to find full unity in truth, to excogitate models of unity, to illumine oppositions and dark points in order to reach unity. And this in the necessary theological dialogue, but above all in prayer and in penance, in that spiritual ecumenism which constitutes the throbbing heart of the whole path: The unity of Christians is and remains prayer, it resides in prayer. On the other hand, another operative movement, which arises from the firm awareness that we do not know the hour of the realization of the unity among all the disciples of Christ and we cannot know it, because unity is not "made by us," God "makes" it: it comes from above, from the unity of the Father with the Son in the dialogue of love which is the Holy Spirit; it is a taking part in the divine unity. And this should not make our commitment diminish, rather, it should make us ever more attentive to receive the signs of the times of the Lord, knowing how to recognize with gratitude that which already unites us and working to consolidate it and make it grow. In the end, also in the ecumenical path, it is about leaving to God what is only his and of exploring, with seriousness, constancy and dedication, what is our task, being aware that to our commitment belongs the binomial of acting and suffering, of activity and patience, of effort and joy.

We confidently invoke the Holy Spirit, so that he will guide our way and that each one will feel with renewed vigor the appeal to work for the ecumenical cause. I encourage all of you to continue your work; it is a help that you render to the Bishop of Rome in fulfilling his mission at the service of unity. As a sign of affection and gratitude, I impart to you my heartfelt apostolic blessing.

 

[Translation by ZENIT]

[kajaa]

Uostalom, zaključio je Benedikt XVI. – nikada se ne smije zaboraviti ni ova jednostavna činjenica: Jedinstvo ne činimo mi, čini ga Bog, ono dolazi odozgor, iz jedinstva Oca sa Sinom i Duhom Svetim, sudjelovanje je dakle u božanskom jedinstvu. No ta činjenica ne smije umanjiti naše napore.

I na ekumenskom putu u konačnici je riječ o tome da Bogu damo njegovo a da mi ozbiljno, ustrajno i neumorno otkrivamo svoju zadaću, vodeći računa o tome da ona podrazumijeva djelovanje i patnju, poduzetnost i strpljivost, umor i radost – kazao je Papa.

Vatikan..

[Zawisza]

Питање за Ивана: може ли се набавити негде у Хрватској књига Ћирилометодске идеје и светосавље, писац је Геерт ван Дартел?

Било би интересантно на оваквом форуму поставити полемику која се водила између католика и православаца у Штросмајерово доба.

Наиме Штросмајер је тражио партнера за екуменски дијалог али га није нашаоу Српској православној Цркви. Постављен је закључак да је међу православнима владао страх да их Штросмајер не покатоличи , да им хоће ишчупати српску душу.

Ја бих писао о тим временима 1880. им годинама о полемици између Штрсмајера поводом његове посланице о св. браћи и залагању Штросмајера за ходочашће у Рим свих словена поводом хиљаду годишњице писма папе Ивана VIII упућеног 880 године моравском кнезу Сватоплуку.

Папа је тада потврдио у том писму Метода надбискупом  и одобрио словенско богослужење.

Надам се Zayronovoj  помоћи на ову тему, конкретно да нам приближи црквена, културна народна и политичка дешавања тог времена.

Лепо би било да нам Иван напише нешто о Фрањи Рачку и Антуну Франки.

[Aristotel]

Питање за Ивана: може ли се набавити негде у Хрватској књига Ћирилометодске идеје и светосавље, писац је Геерт ван Дартел?

Može, kod izdavača "Kršćanske sadašnjosti", za 12 kuna:

http://www.ks.hr/knjizara.php?id=

[Aristotel]

Лепо би било да нам Иван напише нешто о Фрањи Рачку и Антуну Франки.

O Franji Račkome se može puno govoriti, osnovne informacije imaš ovdje:

http://www.hrt.hr/arhiv/ndd/11studeni/1125%20Racki.html

[suza]

Uostalom, zaključio je Benedikt XVI. – nikada se ne smije zaboraviti ni ova jednostavna činjenica: Jedinstvo ne činimo mi, čini ga Bog, ono dolazi odozgor, iz jedinstva Oca sa Sinom i Duhom Svetim, sudjelovanje je dakle u božanskom jedinstvu. No ta činjenica ne smije umanjiti naše napore.

I na ekumenskom putu u konačnici je riječ o tome da Bogu damo njegovo a da mi ozbiljno, ustrajno i neumorno otkrivamo svoju zadaću, vodeći računa o tome da ona podrazumijeva djelovanje i patnju, poduzetnost i strpljivost, umor i radost – kazao je Papa.

Vatikan..

0205_whistling

[Zawisza]

Znači tamo 1880. godine počinje Štrosmajer da razvija neki oblik ekumenizma.

Pravoslavci su započeli polemiku na tu ideju  kao odgovor na  katoličku ćirilometodsku ideju, jer je ona u tumačenju katolika sadržavala određeno shvatanje Crkve, tačnije crkvenog jedinstva. Po tom shvatanju nije se moglo ozbiljnije razmišljati ni o narodnom jedinstvu, jugoslovenstvu, ako se ne bi pre toga uspostavilo i nekakvo crkveno jedinstvo.

Pravoslavci su tada reagovali sa tvrdnjom da katolici falsifikuju delo i lik sv. Braće pokušavajući da ih prikažu kao katolike i tako žele preko njih pounijatiti pravoslavne i izščupati im njihovu srpsku dušu.

Pprotiv Štrosmajera istupaju i katolici a među njima fratar Ivan Marković, zamerajući Štrosmajeru njegov blag stav prema grčkoistočnom tvrdom antirimstvu i antikatoličanskom stavu.

Ništa ta polemika nije dala osim što se tada uvode plodni pojmovi, za to vreme, a to su crkveno i narodno jedinstvo i jugoslovenstvo. Danas ti pojmovi imaju sasvim drugo značenje i opasno bi bilo razmiošljati anahrono o njima. 

Mada i priča o ekumenizmu u Štrosmajero vreme je anahrona, jer znamo da se ekumenizam javlja tek po smrti Štrosmajera tamo negde 1905. godine i to među protestantima a kod katolika tek tamo 1962. godine.

Nastaviću.....

ako će da čitate, pisaću kako je Štrosmajer radio na jedinstvu, pa o strahu koji je po meni bio sasvim realan kod Srba da hoće da ih pokatoliče, pa šta je jugoslovenstvo a šta srpska duša....

ako nema ko da čita da se ne mučim, jer nije lako naći ni vreme ni pisati o tome.

[marko_13]

О томе како је Штросмајер радио на јединству и како су и колико искрене биле његове намере најбоље је читати у оригиналу, а његова писма бечком нунцију сакупио је академик др Василије Крестић у својој књизи ''Бискуп Штросмајер у светлу нових извора''. Василије Ђ. Крестић - Бискуп Штросмајер у светлу нових извора

Серији Monumenta Vaticana Croatica, као посебно издање, књ. 1, Хрватски државни архив, Кршћанска садашњост и Дом и свијет, објавили су у Загребу током 1999 . године књигу Korespondencija Josip Juraj Strossmayer - Serafin Vannutelli 1881-1887. У то време Ванутели је био папски нунције у Бечу. Преписка садржи укупно110 писама, од којих само 20 Ванутелијевих. Уз 90 Штросмајерових писама налази се 17 по садржају разноврсних прилога. Оригинали ове преписке налазе се у Тајном ватиканском архиву, у фонду „Архив Бечке нунцијатуре“. Реч је о дипломатској тајној кореспонденцији која досад науци није била доступна. Читава преписка између двојице римокатоличких прелата вођена је на латинском. Сва документа штампана су упоредо, на латинском и у хрватском преводу. По свом садржају кореспонденција између Штросмајера и Ванутелија је разноврсна, али у већини случајева односи се на религиозна питања. Ван сваке сумње она је од изузетног значаја за осветљавање личности ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера као и за разјашњавање и разумевање његове верске и световне политике. У овом осврту на преписку Штросмајер Ванутели највише пажње биће посвећено питању Штросмајеровог односа према Србији и Црној Гори, Србима и православљу, бискуповом односу према Босни, Аустро-Угарској и династији Хабзбурга, Угарској и Мађарима, унији и унијаћењу, протестантима и протестантизму, Јеврејима и масонима. Све су то питања која су заокупљала његову пажњу и о којима је Ванутелију искрено, прикривено од јавности, отварао своје срце, износио своје погледе, образлагао своје тежње и циљеве.

[syd]

О томе како је Штросмајер радио на јединству и како су и колико искрене биле његове намере најбоље је читати у оригиналу, а његова писма бечком нунцију сакупио је академик др Василије Крестић у својој књизи ''Бискуп Штросмајер у светлу нових извора''. Василије Ђ. Крестић - Бискуп Штросмајер у светлу нових извора

Серији Monumenta Vaticana Croatica, као посебно издање, књ. 1, Хрватски државни архив, Кршћанска садашњост и Дом и свијет, објавили су у Загребу током 1999 . године књигу Korespondencija Josip Juraj Strossmayer - Serafin Vannutelli 1881-1887. У то време Ванутели је био папски нунције у Бечу. Преписка садржи укупно110 писама, од којих само 20 Ванутелијевих. Уз 90 Штросмајерових писама налази се 17 по садржају разноврсних прилога. Оригинали ове преписке налазе се у Тајном ватиканском архиву, у фонду „Архив Бечке нунцијатуре“. Реч је о дипломатској тајној кореспонденцији која досад науци није била доступна. Читава преписка између двојице римокатоличких прелата вођена је на латинском. Сва документа штампана су упоредо, на латинском и у хрватском преводу. По свом садржају кореспонденција између Штросмајера и Ванутелија је разноврсна, али у већини случајева односи се на религиозна питања. Ван сваке сумње она је од изузетног значаја за осветљавање личности ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера као и за разјашњавање и разумевање његове верске и световне политике. У овом осврту на преписку Штросмајер Ванутели највише пажње биће посвећено питању Штросмајеровог односа према Србији и Црној Гори, Србима и православљу, бискуповом односу према Босни, Аустро-Угарској и династији Хабзбурга, Угарској и Мађарима, унији и унијаћењу, протестантима и протестантизму, Јеврејима и масонима. Све су то питања која су заокупљала његову пажњу и о којима је Ванутелију искрено, прикривено од јавности, отварао своје срце, износио своје погледе, образлагао своје тежње и циљеве.

Да и јасно је да је циљ и тежња Штросмајера да "поунијати шизматике". А ово што сада раде католици, да унијатску политику 19. века представљају као екуменизам данас, најбољи је показатељ шта они подразумевају и зашта им служи "екуменизам". У питању је папизам. Јер, свега ће се они одрећи: "смета вам filioque, православна браћо, нема проблема, шалили смо се (верске или црквене догме ионако нису важне у нашој огранизацији), не волите реч унија, ок, нисмо ми за то, ево узмите "екуменизам", само да се око једног договоримо: римски папа је безгрешан и он је Христов намесник". У фусноти ситним словима пише да ће РКЦ смирено опростити православним хришћанима што је морала подржавати њихово истребљење, будући да су неразумено и шизматички опирали екуменизму, папизму итд.

(горе сам реч "екуменизам" стављао под наводнике, зато што заиста држим до правог икуменизма, а не до овог папистичког маневра.)  

[Zawisza]

Sigurno da Štrosmajer nije mogao tada da govori izvan okvira tadašnje katoličke prakse i ekleziologije koja je u biti bila unionistička. Ali je začuđujuće koliko je nastojao i koliko je dalekovido i teološki duboko u Rimu objašnjavao da se pravoslavlju mora priznati njegova crkvenost. Za tadašnje stanje u katoličkoj crkvi za ekliziološko stanje Katoličke Crkve, dakle za teoriju o Crkvi, argumenti koje je on upotrebljavao kad upućije na dušu Crkve, na Isusa Hrista , na ono što Crkvu čini iznutra , to su naglasci koji preteču svoje vreme za čitav vek, to je bio neki "ekumenizam".

Treba stvarno poznavati šta je to unija i šta tačno znači "pounijatiti šizmatike".

Unijatizam ima istorijsku vezu s politikom utoliko što su se za crkvene unije zalagali i sprovodili vladari zemalja sa katoličkom većinom i pravoslavnom manjinom. Poljaci, Hazburgovci, Mleci, Austrija. Međutim sama činjenica po sebi je crkvena stvar. Unija je određeni pakt kojim pravoslavna strana od Florentinskog sabora 1439. godine u nekoliko spornih doktrinarnih tačaka, a to su papin primat, Filiokve, čistilište, poslednji sud, gde pravoslavna strana sa unijom potvrđuje saglasnost s katoličkom stranom. Naravno da je najvažnije u tome da oni prihvataju jedinstvo sa rimskim biskupom, što u ekliziološkom kontekstu znači prihvatiti papinu jurisdikciju, njegovu vrhovnu vlast i njegov primat. Izvan toga sjedinjene pravoslavne Crkve čuvaju sve svoje obrede, svoju liturgiju, unutrašnju disciplinu, ustrojstvo, kalendar dakle sve ono što je za njih specifično osim gore pomenutog.

Pravoslavna Crkva sa svoje strane  istorijski zaključila da unija za nju znači izdaju vlastite duše.

Naravno, katolici i Štrosmajer su bili i ranije i tada ubeđeni da tek unijom te Crkve pribiraju , odnosno nalaze svoju dušu.

Iako je Štrosmajer razmišljao dosta nijansiranije od svog vremena i od Katoličke Crkve, jasno je da je preovladavalo i kod njega vladajuće mišljenje, jednostavno: Katolička Crkva je jedina prava Hristova Crkva; u njoj su oni koji su u jedinstvu sa rimskim biskupom, - ostali su se svi od nje odelili, takvima je dužnost vratiti se u jedinstvo s Rimom, prihvatiti papinu jurisdikciju.

E sad je diskutabilno da li to i znači pokatoličenje pravoslavnih, to postaje sada relativno pitanje.U ekliziološkom kontekstu gde je dominantna vlast, jurisdikcija pape onda se tako doživljava i ja bih je tako doživeo.

Opet sa pravoslavne starane gde pogotovo pravoslavna Crkva i dan danas i po prihvatanju ekumenizma stoji čvrsto na stanovištu da je jedinstvo crkve postizivo jedino ako se svi koji nisu pravoslavni vrate Crkvi Sedam opštih sabora, kako one sebe nazivaju, je još sve relevantnije.

Uglavnom u oba slučaja je reč o povratku ali u suprotnom smeru.

Ekumenizam nadilazi sva ta pitanja i dileme i sve to postavlja na drugi nivo.

[Zawisza]

Nastaviću, vidim da syd čita i to me raduje.

[syd]

Nastaviću, vidim da syd čita i to me raduje.

Читам. И ја тебе поздрављам.

[Sophrosyne]

Ne znam,vidim sada ovu temu,a nedavno procitah i tekst na svetosalvju :

ТАЈНА БЕЗАКОЊА

ВЛАДИМИР В. ВУКАШИНОВИЋ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/TajnaBezakonjaVukasinovic.htm

Проблем о којем је овде реч јесте екуменски покрет и став који се према њему може и сме заузети. Екуменизам је најкрупнији проблем и централно питање са којим се наш век суочава. Он са собом доноси и покреће многа друга питања, ван којих је несхватив и необјаснив, као што су питања: јединства Цркве, аутентичности и важности Канона и Сведочанства Отаца, јереси и раскола и многа друга. Стога, никада и ни по коју цену не треба сметати са ума да је зло у свету врхунило не у ножу, не у маљу, не у гасној комори или крематоријуму — него у ПОЉУПЦУ, у том суштинском изразу и конкретизацији љубави. (А Исус рече: Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијег? Лк. 22, 48.) Могуће је да нечастиви данас опет игра на исту карту: „Циљ екуменског покрета није вештачко уједињење свих хришћана — што би било само прва етапа — него стварање 'духовног јединства' свих религија на земљи, али БЕЗ и ИЗВАН Христа).“ Шта то значи — без и изван Христа? То значи да се све оно што је по Христу и за Христа, прогласи за безумно, застарело, фанатичко, искључиво, неразумно; да се створи свест о томе да су сведочења Отаца и Исповедника застарела, неодговарајућа за 'данашњу реалност' да једноставно више 'нису у моди' — чак шта више, да се сваки онај који хоће тако да верује и живи, на најперфидније могуће начине гони — за сада подсмехом и игнорисањем, а сутра... Та тајна зла, која је тајна ЗАМЕЊИВАЊА Христа – Антихристом, и свега Христовог нечим и неким другим, стављања нечега и некога НА МЕСТО Христа и Христовог (у јелинском предлог — АНТИ — и значи: насупрот, уместо, за) и јесте она „тајна безакоња" (II Сол. 2, 7) која по речима Апостоловим делује у свету. Сам је Господ рекао песимистички: „Али Син Човечији када дође (парусија) хоће ли наћи веру наземљи?" (Лк. 18, 8.) И „Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити." (Мт. 24, 5.) Када хоћемо да тумачимо ове стихове, треба да знамо да се речи ВЕРА и Христос, могу са пуним правом, у духу библијско предањске теологије идентификовати са речи — Црква. Јер, Господ Павлу на његово питање „Ко си ти господе?“ одговара: „Ја сам Исус, КОЈЕГА ТИ ГОНИШ." (Дап. 9, 5.) (а знамо да је Павле гонио „ученике Господње" (Дап. 9,1.) „оне који призивају Име ово (Христово)" (Дап. 9, 21) = „Цркву Божију" (Гал. 1, 13), Он ту поистовећује Себе са Црквом, и тако нам омогућује да претходни стих тумачимо на еклесиолошки начин. Када тако заменимо речи добијамо дијагнозу екуменског стања: Јер ће многи доћи у ИМЕ МОЈЕ говорећи: ми смо ЦРКВА. И многе ће преварити! Кроз своја свештена уста, свете Оце исповеднике и богослове, када је то било потребно Црква је вазда одговарала и правилно учила. Она је дала свој одговор и на гностицизам, и на монархијаство, аријанство, несторијанство, монофизитство, монотелитство, иконоборство, и на латинске јереси: Филиокве, папску непогрешивост, на унијатска настојања... Она мора да проговори и данас када је пред њеним дверима зарикао лав екуменизма. Да нас не би прогутао.

[Уредништво Светосавља]

[syd]

Iz clanka koji je linkovao emanuil:

А западни, римски екуменизам, хоће ово: "Ми данас имамо нову методу... ми смо за екуменски метод и не бавимо се отвореним прозелитизмом. Ако би ми дакле, ваш православни колега рекао да је он убеђени римокатолик, ја бих прво одбио да га сада примим у нашу цркву. Саветовао бих га да се врати у Цариград и да се пење по лествицама хијерархије. И када се нађе на самом врху, тек тада би, по моме мишљењу требало да постане католик са целокупним својим стадом." (Проф. Габриел Савицки, Институ за унију са папстовом, Рим - Теолошки погледи бр. 4, 1983. г, 155.)