Језа као будућност

[Solomon Kane]

Језива држава 

пише: др Срђа Трифковић 

Извор:Геополитика - 08.11 2010

Геј парада и све у вези са њом указује да је у Србији сазрео нови друштвено-политички модел који нема преседана у историји. С обзиром да га је могуће јасно дефинисати, треба му дати и погодно име: „анархотиранија“. Основна одлика режима анархотираније јесте неспособност или немоћ државе да стане на пут стварним кршитељима закона (анархија), уз истовремену тежњу државе да својим поданицима намеће и да ригорозно спроводи репресивне законе и норме понашања (тиранија).

Поступци Тадићевог режима стављају грађане Србије пред дилему: како се односити према световној власти која отворено крши моралне норме на којима је утемељен поглед на живот и свет огромне већине грађана? Ово питање посебно је значајно за оних 95 посто Срба који се – према попису из 2002. – изјашњавају као верници.

У православној традицији постоји идеал симфоније духовне и световне власти. Тај идеал, несавршено остварен у време Немањића, заснива се на претпоставци постојања погледа на живот и свет носилаца световне власти који није у раскораку са основним вредностима хришћанског учења и традиције. У савременим околностима нужни је минимум да држава прихвата есхатолошку мисију и надисторијску суштину Цркве, која заузврат прихвата државу као историјску али и Божанску творевину. У односу грађана према држави, тај основни минимум јесте да држава не затире добро и не подржава зло.

Низ догађаја током протеклих година, који су достигли врхунац скарадном парадом 10. октобра, указују да ни тај нужни минимум више не постоји. После полувековног кошмара уследио је кракотрајни и варљиви предах. Сада се, нажалост, враћа време када престаје да буде могућ компромис између личног интегритета човековог и захтева државе за кротким повиновањем нормама које су у раскораку са природним правом и божанским учењем. А да држава управо то захтева, јасно је из сладострасно садистичке претње једног од њених функционера о „језивој реакцији“ државе на грађанску непослушност.

Геј парада и све у вези са њом указује да је у Србији сазрео нови друштвено-политички модел који нема преседана у историји. С обзиром да га је могуће јасно дефинисати, треба му дати и погодно име: „анархотиранија“. Основна одлика режима анархотираније јесте неспособност или немоћ државе да стане на пут стварним кршитељима закона (анархија), уз истовремену тежњу државе да својим поданицима намеће и да ригорозно спроводи репресивне законе и норме понашања (тиранија).

Режим у Србији невољан је или немоћан да стане на пут разулареним џихадистима који каменују аутобусе у Новом Пазару, ратним хушкачима (муфтија Муамер Зукорлић), корупционашима („коферче“), призиваоцима даље дезинтеграције државне територије (Јожеф Каса), узурпаторима приватних поседа (циганска дивља насеља), распиривачима антисрпске и антиправославне националне и верске нетрпељивости (Соња Бисерко), отвореним заговорницима сепаратизма („64 жупаније“), да о лоповима разних калибара и страначких боја у државним структурама не говоримо.

У исто време, режим у Србији бруталан је у обрачуну са грађанима који се дрзну да изразе негодовање због промовисања содомије, и који не прихватају бизарне, неморалне, па и отворено психопатолошке „норме“ које режим намеће по налогу својих спољних ментора.

За разлику од низа страних експозитура које подривају српску државу и нацију под фирмом невладиног сектора и које су апсолутно недодириве, „Двери“, „Образ“ и „Покрет 1389“ су сада на листи за одстрел. Наташа Кандић некажњено шамара старца на улици, али Миша Вацић по кратком поступку иде у затвор због „кршења забране окупљања“. Чеда Јовановић неометано троши милионе непознатог порекла, али се Раја Родић немилосрдно прогони. Криминалци имају кратке и дуге цеви свих калибара и марки, али грађанин беспрекорне прошлости тешко да ће добити оружaни лист.

Режим у Србији нормализује криминал и криминализује нормалност. Анархотиранија на делу. Српски народ изложен је како терору анархије (на чијем су удару нпр. преостали Срби у Новом Пазару или станари зграда у близини циганских дивљих насеља), тако и терору режимске тираније. Као што је мој покојни колега Сам Франсис указао пре једне деценије, на сличан начин већинско становништво западних земаља на удару је како анархије криминалне подкласе коју чине припадници „заштићених мањина“, тако и тираније државе која намеће кодексе говора и понашања, срачунате да разбију кохезију заједница заснованих на традицији, култури и колективном сећању.

Идеолошка мотивација носилаца анархотираније није у афирмацији разноликости нити заштити људских права угњетених жртава дискриминације. Њихов циљ је преваспитавање Србије, сходно идеолошким нормама постмодерног, постхришћанског, пост-хуманог Запада. Скарадни 10. октобар подсећа нас да то­та­ли­та­ри­зам ли­бе­рал­не де­мо­кра­ти­је савременог Запада није суштински друкчији од тоталитаризма бољшевичког типа.

Пре тачно годину дана упозорио сам са ових страница Геополитике да и на За­па­ду и у Ср­би­ји тај плишани тоталитаризам на ни­ша­ну има хри­шћа­не, ко­ји стога тре­ба да бу­ду спрем­ни на му­че­ни­штво у су­да­ру са др­жа­вом ко­ја сле­ди зло, шти­ти зло и за­го­ва­ра зло. Данас то упозорење нажалост делује још актуелније него онда, јер су диктати све­тов­не др­жа­ве у Србији сада сасвим огољено у су­прот­но­сти са ви­шим за­ко­ни­ма.

Ни­је мо­гу­ће из­бе­ћи ову ди­ле­му тврд­њом да ду­ша при­па­да Цр­кви, а те­ло др­жа­ви, јер је та­ква по­де­ла мо­гу­ћа са­мо у ап­стракт­ном сми­слу. У ствар­но­сти, ду­ша и те­ло су не­раз­двој­ни у ово­ме све­ту. Сто­га ако по­ви­но­ва­ње прав­ним нор­ма­ма др­жа­ве пре­ти спа­се­њу и из­и­ску­је апо­ста­зи­ју или чи­ње­ње гре­ха пред Бо­гом и љу­ди­ма, пра­во­слав­ни хри­шћа­нин је ду­жан да ис­по­ве­да ве­ру за­рад Бож­је исти­не и спа­се­ња сво­је бе­смрт­не ду­ше. Он мо­ра да се су­прот­ста­ви кр­ше­њу Бож­је во­ље од стра­не др­жа­ве или дру­штва, на­рав­но уну­тар за­кон­ских нор­ми, ако то мо­же, али и пу­тем гра­ђан­ске не­по­слу­шно­сти, ако то мо­ра.

Ло­јал­ност др­жа­ви и по­ви­но­ва­ње ње­ним за­ко­ни­ма ни­је и не сме да бу­де ап­со­лут­но. Не огрешити душу увек мо­ра да буде на пр­вом ме­сту. Ако власт при­мо­ра­ва своје поданике на пад при­хва­та­њем или чи­ње­њем гре­шних де­ла, добро је и легитимно отказати по­слу­шност др­жа­ви. Тре­ба сле­ди­ти при­мер ис­по­вед­ни­ка и му­че­ни­ка... И искусити сву најављену језивост те и такве државе.

Па­ра­да сра­ма у Ср­би­ји ни­ка­да више не сме да се одр­жи, макар и по цену те „језиве реакције“. А језивије тешко да може бити него што је.

[andrej]

Хвала Соломоне на овом одличном тексту Срђе Трифковића, који, по обичају, врло феноменолошки и методолошки исправно апстрахује савремене цивилизацијске странпутице и изазове.  0110_hahaha 0212_rolleyes