Patrijarsi u Katoličkoj Crkvi?

[Guest]

Тачан одговор је четри , тачно сам гласао  dada

колико са сећам неку сам репортажу гледао па су о томе причали ,

запамтио сам од та четри патријарха , само за два , да су у Јерусалиму и у Венецији ако се нисам можда прешао greengrin

Da, ako se broje samo patrijarsi rimskog obreda - onda su četiri.

I dvojica od njih su u Jeruzalemi i Veneciji.

Nisi se prešao. 

bendoff

[Midrash]

Дакле, ви професоре Иване негирате да је икада било прозелитизма и "мисионарења" међу православним хришћанима?  prstgore

Pročitaj, brate, što sam točno napisao.

Видим да негирате политички притисак у случајевима унијаћења Украјинаца, додуше не знам како оцијенити присилна покрштавања православних Срба у 2 свј. рату на подручју НДХ, но мене интересује какав је ваш искрени став о томе шта је највише допринијело конверзијама, односно досадашњим случајевима унијаћења?

Да ли је то била дјелатност прозелитских мисионара, некаквог осјећаја заштићености код конвертита, или пак се приступало унији из теолошких разлога?

Како правдати прозелитизам ако Ватикан данас у потпуности прихвата и потврђује православну теологију, праксе и обичаје као исправне?

Naravno da je bilo prozelitizma, kao što ga i danas ima, među katolicima daleko, daleko, manje i nikako to nije deo institucije, već kao i postoji to je "lična inicijativa". Ja sam lično svedok da, barem u Srbiji, toga nema - čak i nekrštene Srbe svi sveštenici prvo pokušaju da ubede da je bolje da se krste u PC, a kad je reč o krštenima u SPC na sve načine pokušavamo da ih ubedimo da se vrate u svoju Crkvu i da tamo budu aktivni. Primamo samo one koji baš žele da budu u KC, ali i taj prijem traje veoma dugo i nerado ga činimo.

Što se tiče, opet, prozelitizma, kažem, ima ga kao i kod vas, stim što mi se čini da je danas prozelitizam pravoslavnog sveštenstva daleko jači danas nego što je katolički prozelitizam.

Koji su biti razlozi. Do početka prošlog veka KC je smatrala PC šizmatičkom zajednicom, i nažalost tako se ponašala prema njima (uz uzvraćeno istovetno delovanje i stav PC prema KC). POčetkom veka, a posebno posle II Vatikanskog sabora, situacija se znatno izmenila. Retko ko će danas reći za pravoslavce da su šizmatici a niko iz vrha KC.

Ukraina nije jednostavna stvar. Ima tu i netrpeljivosti rusa i poljaka, rusa i ukrainaca, urainaca i ukrainaca. Ratovi, pokrštavanja, pa onda komunizam, pa pritisak na grko-katolike...I danas je to osetljivo pitanje jer ne možeš više nazad. Postoji zajednica grko-katolika, kako se kod nas nazivaju, koji su vezani za Rim, i oni sami ne žele nazad. Suviše je vremena prošlo, ali isto tako Rim ne želi da se stvari i dalje komplikuju pa ih obuzdava koliko god je to moguće. Ukrainski grko-katolici su želeli i žele svog patrijarha, ali im to Rim ne dozvoljava, upravo da se ne bi komplikovali odnosi sa PC.

Drugi sv. rat je takođe duga priča. Ima tu svega od nasilnog (ne pokrštavanja jer je krštenje uvek priznavano) prelaska u KC do pokušaja da se prividnim prelaskom spase životi - šta da se radi, tako su katolici hrvati mislili da mogu da pomognu.

Šta je doprinelo - mnogo toga da bi se ovde moglo sve to opisati. Ali ono što je važno reči - KC više nema ni želje ni namere da se time bavi. Sada se želi zajednica sa PC u istini, zato se i razgovara.

[Zawisza]

Prošlo je vreme unijaćenja, nekad je to bio način da se stekne politička prednost nad teritorijama, danas toga više nema danas vam razne svetske korporacije ulaze i donose i svoje "religije" i smetaju im i katolici i pravoslavci.

Tamo dokle se prostirala sila jednih ili drugih dotle su i svoju crkvu nametali. Istočni deo Poljske je pravoslavan jer su Rusi uglavnom tu vladali, dok deo u Ukrajini koji istorijski pripada Poljskoj a koji je nasilno otcepljen, slično Kosovu i Mmetohiji i pripojen Ukrajini je katolički.

Bilo je prozelitizma, bilo je najcrnjih oblika pokrštavanja, nasilja ucena, ne znam zašto samo gledamo nas slovenske narode nismo mi tu najgori, igrali su i državni interesi veliku ulogu, čak su i Hrvati godinu dana bili pravoslavci, pa je došao knez Branimir i vratio ih tamo gde su i pripadali, da ne pišemo kako je Južna Amerika pokrštavana i šta smo uradili sa muslimanima u Španiji ili kako su Rusi pobili Tatare i stvorili svoje carstvo na njihovoj teritoriji.

Sve to je postalo u svetu i vremenu u kome mi živimo prošlost, vera je postala "tržišna", nude vam se razne opcije samo što još reklame ne krenu, pa je konkurencija slobodna i neka čovek bira sam. Tome su i svih zemalja, uslovno rečeno demokratskih, prilagođeni zakoni. U Srbiji zakon predviđa oštre sankcije svima koji ne poštuju i sprečavaju taj vid slobodnog izbora konfesije ili religije.

Ako bi se okrenuli i pogledali stvarnost, a ne samo  pozivali na istoriju a što je najgore čak pokušavali da te istorijske momente tumačimo iz sadašnje perspektive bez imalo doze kritičnosti vremena u kome su se desili događaji, ni malo nije tako jednostavno sadašnje vreme.

I ja mogu da kažem da u Srbiji nema sa naše strane nikakvog prozelitizma, bar ne u nadbiskupiji pod jurisdikcijom mog biskupa.

[Aristotel]

Reći ćemo nešto o ulozi patrijarha u Katoličkoj Crkvi, neki su to pitali.

Ovo što ću reći se odnosi na svih, a ima i dosta stvari koje su različite, o tome baš nisam upućen.

Patrijarh se nalazi na čelu određene istočne katoličke Crkve, odnosno Crkve "sui juris" (vlastitoga prava), kao "poglavar i otac".

.

Patrijarha bira patrijaršijski sinod kojega čine svi episkopi/biskupi te Crkve. Ako je izabrani već episkop/biskup, preuzima službu ustoličenjem. Nije potrebno da papa potvrdi izbor, papi i drugim pratrijarsima se šalje obavijest o izboru i zahtjev za crkveno zajedništvo.

Patrijarsi uživaju prvenstvo u časti ispred bilo kojeg drugog episkopa/biskupa Katoličke Crkve na bilo kojoj funkciji bilo gdje u svijetu. Među patrijarsima prvenstvo časti ima onaj koji je najprije postao patrijarh. Tako je, na primjer, antiohijski patrijarh kao tada prvi po časti predvodio sprovodne molitve na sprovodu pape Ivana Pavla II.

Uprava Crkve je sinodalna, sve bitne odluke donosi prije spomenuti patrijaršijski sinod. Izvršnu ulogu ima stalni sinod kojega čine četiri episkopa/biskupa na čelu a patrijarhom.

Patrijarh ima pravo rediti episkope/biskupe na teritoriju svoje patrijaršije bez papinog odobrenja. Međutim, izvan toga teritorija on šalje papi imena trojice kandidata i papa između njih imenuje episkopa/biskupa.

Ima i istočnih katoličkih Crkava kojima nisu na čelu patrijarsi nego veliki ahiepiskopi. Takav je slučaj na primjer sa Ukrajinskom Grkokatoličkom Crkvom, najvećom od njih.

Veliki ahiepiskopi su po svojoj službi vrlo slični patrijarsima, uz neke manje razlike. Tako na primjer njihov izbor mora potvrditi papa, dok za patrijarha to ne mora.

[Aristotel]

1. Melkitski patrijarhat Antiohije:

http://www.pgc-lb.org/english/index.shtml

[Aristotel]

2. Armenski patrijarhat Cilicije:

http://www.armeniancatholic.org/inside.php?lang=en&page_id=10

[Aristotel]

Tko nije pročitao ovu temu - još uvijek može.

[Aristotel]

Tko nije pročitao ovu temu - još uvijek može.

dada

[Aristotel]

Novi forumaši bi mogli ovo pročitati, vjerojatno većina nikad nije čula za ovo.

[Miriam R. ميريام]

Hvala na ovome

[Candy Butcher]

ово први пут чујем да имају толико патријаха, ја сам гласао за "ни једног". Никад у животу нисам чуо да имају патријаха, знам да имају само Папу, он им је и верски поглавар, и заменик Бога, и човек, и "безгрешно биће"...

[Miriam R. ميريام]

ово први пут чујем да имају толико патријаха, ја сам гласао за "ни једног". Никад у животу нисам чуо да имају патријаха, знам да имају само Папу, он им је и верски поглавар, и заменик Бога, и човек, и "безгрешно биће"...

Ma nije baš tako