100%

[Никола Ђоловић]

Не постоји искључиво праведник, као ни искључиво грешник. Не може човек бити само једно од та два статуса. Ни светитељство није даровано као датост него се постиже у сарадњи, вољним трудом, са благодаћу Тројичном. Покајани могу отпасти а непокајани се могу преобратити.

И када неко згреши, то не значи да је нужно и неизлечиво постао зао (чак је и Достојевски приметио да злочинци могу бити безазленији од злотвора каквим их представљају).

То само значи да улога добра као Божанска клица није мртва у таквима него да чека на знак слободе од стране домаћина (личности). Слободне вере.

И исто тако, они који су данас добри а немилосрдно суде неправедницима, могу за неколико година, дана, па и раније, макар афективно, да повреде и да почну да се третирају као најгори од свих.

Увек човек може да отпадне од добра и увек може да му се врати. Не постоји, дакле, стална и непроменљива постојаност зато што је то домен човечије слободе. Никада човек није 100% све време добар, као што није никад ни 100% све време грешан. Чак и кад одмара од свог зла, он то у преосталом добру у себи чини.

Све је у игри...

[Зорица екс Милева]

Samo je važno da cjelokupan skor bude na strani dobra  0442_feel makar 51%  :bla:

[Никола Ђоловић]

Samo je važno da cjelokupan skor bude na strani dobra  :bla: makar 51%  :bla:

0442_feel

[Aquilius Cratus]

Jest da nije direktno to tema ali mozda ubacim u celu pricu.

Koliko postajati hriscaninom zahteva posvecenost "zlu" a koliko mu smeta sluzenje "dobru"?

Drustvo, okolina, nikad ne odmerava, karakterise, dobro prema ljubavi ka nekoj licnosti nego prema

doslednosti vecem ili manjem broju principa. Dobar je onaj koji i najmanji princip stavi iznad "najvece"

licnosti. A zao je onaj ko i "najmanju" licnost stavi iznad najveceg principa, ideala.

  U tom svetlu, po onome sto nas istorija uci i po licnom iskustvu smatram da hriscanin koji zeli da

napreduje duhovno treba da bude posvecen zlu.

[Зорица екс Милева]

Zar posvećivanje dobru nije u isto vrijeme i posvećivanje zlu?

Da pojasnim - ako se trudimo da budemo dobri, i da radimo dobra djela nije li to i trud da ne činimo zlo? Činjenje dobra uz potpuno ignorisanje zla - nisam sigurna da je moguće.

Posvećivanje zlu kao dobro upoznavanje sopstvenog neprijatelja je i više nego potrebno, kako da se borimo s neprijateljem ako ga ne poznajemo, i ne znamo ništa o njemu? 0442_feel

[Aquilius Cratus]

Nisam mislio na to. Mada i sa te tacke gledista jeste tacno da je hriscanin posvecen zlu.

Naprosto u ovom svetu principi, ideali, moral, ideje su iznad licnosti. Zao je svako ko radi na resenju

istih. A da bi hriscanin u svetu projavio ljubav. Da bi produzio liturgiju van samog liturgijskog cina on

mora biti posvecen zlu.

Jer ponovo kazem po idealima nije zao onaj kome manjka ljubavi nego onaj ko rusi sve principe. A to je

Hristos.

[Никола Ђоловић]

Сви смо у процесу, зато и нема ничега доследног у нама према себи, другима и Богу.

Од наше слободе зависи смер тог процеса: да ли ће икона ићи ка уподобљавању или не-уподобљавању. Јер чак и такво опредељење не бива без противуречности будући да нико не може све време да греши или све време да чини добро.

Тај међупростор парадокса Бог највише испитује.

Увек смо у потенцијалности јер наше историјске могућности увек чекају отелотворење у конкретном времену и простору...

[Никола Ђоловић]

Колико год то човек желео, он није способан грешити све време и стално, јер је сама његова природа променљива и склона брзим засићењима – било у добру или злу. Да би неко постао константно фокусиран у своје грешење, морао би се назвати демонизованим, мада ни тај термин није адекватан будући да су и зли дуси слободни да се определе за добро хтење. Човек је «биће жеља», и када оне нађу своје засићење, не могу се одржати у себи самима јер су изражене. Ићи даље, преко својих засићених жеља, већ јесте област патологије. Јер, иако си доживео своју жељу, макар се она огледала и у палом стању, немогуће је навикавати своје биће или ум да се даље наслађује када садржај више није у стању да то омогући будући да је испуњен. Наставити са пребивањем сопства у нечему даље, иако је грешна жеља засићена, то је онда показатељ ванредног стања саме личности. У томе и лежи коренита разлика између покајаних и непокајаних, што код покајаних она (жеља) нема се где више раширити да би собом омогућило обећано блаженство, зато човек долази до познања заблуде. Ако би он после свог покајања наставио чиниити грешну (већ засићену) жељу, не само да не би имао насладе у томе као по првом (претходном) паду, већ би почео да осећа константан бол – за њега би већ сам предлог постао пакао у својој сталној радњи која му се предочава. Зато код покајаних има та разумна дистанца која и по паду им може говорити докле могу ићи, јер је другачије када они греше по својој вољи и на «прву жељу» а сасвим другачије када би их неко мучио њиховим жељама стално и по туђој вољи.