Istorijske paralele Novozavetnih Srba i Starozavetnih Jevreja !

[коЖељ њацИ]

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА СТРАДАЊА

СТАРОЗАВЕТНИХ ЈЕВРЕЈА И НОВОЗАВЕТНИХ СРБА

Осећај страдања је стар колико и сам човек. Бол, патња, невоља, неодвојиви су пратилац свакога човека и представљају оно без чега је незамислива било која егзистенција. Било индивидуално или колективно, страдање је реалност и залог живота, зло без којег је незамисливо добро, неуспех без којег је незамислив успех, а на крају и смрт, као врхунац страдања, без које је незамислив и сам живот. Као такво, страдање од искони производи питање: зашто човек страда?

Настојећи да продре у природу страдања, човек је остао немоћан да да адекватан одговор снагом свог ума. Страдање као феномен егзистенције за човека је тако смештен у раван метафизике. Жудња да објасни страдање довешће до тога да се човек и страдање сједине. Човек тако постаје страдалник, а страдање више није његов непријатељ већ сапутник у којем индивидуа постаје личност а група постаје народ. Тако, што је страдање страшније, индивидуа бива већа и достојнија личност, а група већи и племенитији народ. Страдање постаје моменат настанка историје. Јад, мука и смрт постају богатство у генези једног народа, а плач, јадиковање и умирање претварају се у бисере мудрости, епску поезију, философију живота и народни идентитет.

То ологошћење страдања немогуће је да човек одмах препозна. Потребно је да протекне извесно временско раздобље па да човек увиди логику и логос страдања свога народа. Тако, књиге Старога Завета настају много касније у односу на догађаје које описују. Са једне одређене временске дистанце старозаветни писци и сакупљачи библијских текстова трудили су се да објасне не само своју дотадашњу историју, већ и мучну садашњост у којој су се тада налазили. Наиме, требало је објаснити страдање у вавилонском ропству. И не само објаснити тадашње страдање, већ сагледавајући своју дотадашњу прошлост, тражити кључ избављења, прст Јахвеов који ће се умешати у историјска збивања. Заправо, поглед на историју са једне извесне временске дистанце, чини да историја и бива историјом. Догађаји нису некаква стихијска смена збивања, већ својеврсна учитељица живота. И у нашем народу постоји једна пословица која изражава исту логику старозаветних писаца. Наш народ каже: Јутро је паметније од вечери.

Странице Старога Завета јесу диван пример како се страдање једног народа претвара у историјску епопеју. Страдања старозаветног Божијег народа не само да су елемент њиховог идентитета, већ та страдања дају и одговоре на питања о страдању која човек вековима поставља. Зато читање Старога Завета не може човека да остави равнодушним, поготово не ако је тај човек припадник једног другог страдалног народа, народа који у новозаветној реалности преживљава сличну голготу као и старозаветни Израил. Циљ овог огледа и јесте да изнесе библијске одговоре на питања о страдању, да изнесе феноменологију страдања Израила, али и да их прикаже као одговоре на страдања нашег српског народа .

Страдање је у Старом Завету описано као стање борбе две воље: воље Божије и воље човекове. Сукоб ове две воље јесте моменат почетка генезе страдања. Довршивши своју творевину, Бог јој даје највишу оцену: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.“ (Пост 1, 31) У таквом стању творевине Божије нема места размишљању о било каквој невољи. Страдање, према извештају у књизи Постања, почиње оног тренутка када човек почиње, својом слободном вољом, да размишља супротно вољи Божијој. То је догађај који претходи самом паду у грех, односно преступу Заповести Божије. Слобода дарована човеку није апсолутна, она се своди на право и слободу избора. Божија Заповест: „Једи слободно са свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи.“ (Пост 2, 16-17) бива тако прапочетком страдања. Јер Евино промишљање о овој Заповести, те сукоб воље човекове са вољом Божијом и јесте почетак, клица страдања.

Овај извештај нам тако даје одговор о пореклу страдања. С једне стране страдање је свесно Божије ограничавање људске слободе, ради човекове користи и његовог крајњег остварења као савршеног створења, односно обожења. Ту је, дакле, страдање пут ка назначењу човековом, психолошко одсецање своје воље и прихватање воље Божије као истинског добра. Са друге стране, преступ Божије Заповести представља почетак страдања као нове реалности човекове природе. Страдање ту поприма облик казне: „А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Па онда рече Адаму...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека...Са знојем лица свог јешћеш хљеб, док се не вратиш у земљу из које си узет.“ (Пост 2, 16-19)

Ова логика схватања страдања као последице греха и одступања од савеза са Богом биће логика којом ће писци старозаветних књига представљати читаву историју старозаветног Израила. Овом логиком говориће и пророци, тумачећи садашња и проричући народу будућа страдања. Из таквог пророчког говора могла би се извући једна карактеристична формула која показује један јуридички однос у борби две воље, Божије и људске. То је формула „јер/што... и стога/зато....“ Ова формула је на много места присутна као језичко-логичка формулација, нпр. „Што се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата... Зато ће Господ учинити да оћелави тјеме кћерима Сионским...“(Ис 3, 16-17); пророк Илија је прорекао јудејском цару Охозији смрт због неверства Јахвеу и Његовим пророцима: „Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате Велзевула бога у Акарону? Зато овако вели Господ: нећеш се дигнути са постеље на коју си легао, него ћеш умрети“ (2. Цар 1, 3-4).

И у Књизи о Судијама постоји једна интересантна схема која говори да је грех и напуштање Савеза узрок страдању. Међутим, та схема доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мера ради враћања Израила своме Богу. Приче о шест „великих“ судија јасно показују наведену схему: док је народ веран Богу, живи у миру и благостању. Но, онда када одступају и чине „што је зло пред Господом“, Бог их пушта у руке туђих народа, онда наступа страдање. Тада наступа нејинтересантнији детаљ: народ се каје за своје грехе и моли свога Бога за избављење. На крају Бог шаље избавитеља у лику харизматичног вође, судије.

Дефиниција страдања тако добија један нов моменат. Страдање није просто Божија одмазда према незахвалном и неверном народу, оно је и благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће и бити логика старозаветних писаца, којом ће приказати Израилову историју као учитељицу живота. Смена догађаја биће тако ологошћена и у њој ће се јасно видети оно што називамо Божијим промислом.

Интересантно је да се и у нашем народу одржала ова логика која објашњава смисао историје и страдања. Срби, као индоевропски народ, несумњиво су склони да размишљају онако парменидовски када је у питању појам бића и бивствовања, за разлику од Семита који бивство схватају више као егзистенцију, односно бивствовање као однос бића и бића. Отуда је тешко повући паралеле између онтолошких схватања једног Семита и једног Индоевропљанина. Међутим, када је у питању однос Бога и човека, дакле делатни Бог и делатни човек, схватања су готово идентична. Трагови старозаветне свести су и те како очувани у свести нашега народа. Не личи ли горе поменута схема у Књизи о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“? Не личи ли наш Милош Обилић на судију Аода? Не личи ли пророчка формула „јер/што... и стога/зато...., на говор наших светитеља? Ево шта говори један од највећих међу српским светима, прогањан и тамничен баш као и већина старозаветних пророка, свети Владика Николај: „Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени.

Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.“

Несумњиво је наше схватање страдања као казне, али и као позива на молитву и покајање. Евидентно је да је старозаветна логика односа Бога и човека присутна и неизмењена.

Али, није склоност ка греху једини узрок страдању о којем нам говори Стари Завет. Наиме, старозаветни списи говоре нам о једном страдању који је нерешива енигма читаве људске философије од самог њеног почетка. То је феномен страдања праведника. То је парадокс на који људски ум није кадар да да ваљани одговор, парадокс пред којим пада свака логика и свако знање. Вера је једина логика којом се може разумети страдање два велика старозаветна праведника: Аврама и Јова.

Страдање и једног и другог може се сагледати као страдање у више фаза, са крајњим исходом као циљем страдања, односно Божијим промислом. Тако, Аврамово страдање почиње његовом бездетношћу. Његова жеља за породом и немогућност остварења те жеље јесте борба две воље: његове и Божије, дакле, страдање. Аврам страда и оног тренутка када се његовој муци назире крај. Наиме, он страда и када добија обећање од Бога да ће му се родити наследник, жељени син: „Неће тај бити нашљедник твој, него који изиђе од тебе тај ће ти бити нашљедник“ (Пост 15, 4). Његово страдање је сада у лику беспоговорне вере у ово Божије обећање, иако га његове поодмакле године чине биолошки неспособним да постане родитељ. Његова страдална праведност јесте у покоравању људског разума вери у не баш пријатно искуство Бога. То присуство Бога је „страх и мрак велики“ који обузима уснулог Аврама (Пост 15, 12). Коначно, Аврамово страдање доживљава врхунац онога тренутка када му Бог заповеда: „Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати (Пост 22, 2). Емотивни набој у речима Божијим „узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака“ и искушење које се намеће Авраму, представља оштрицу која засеца и људски разум и људске емоције. У том слому разума и емоција неминовно се отима једно људско: зашто? Зашто? на које не постоји и људско зато.

Аврамова послушност Богу, чак и у страдању које је највеће могуће, показује да је суштина страдања и искушења једна велика тајна за људски разум. Вера је једини кључ разумевања парадокса Аврамове праведности и његовог страдања. Једино се очима вере може видети да је циљ Аврамовог страдања био показивање његове вере, односно његове праведности. Аврамова страдална праведност послужиће у целој историји Израила као парадигма праве вере и моралне савршености. Народу чије је вера лутала од усхићења и љубави према Богу до роптања па чак и одрицања од Бога и тражење спаса у боговима туђим, Аврам и његово страдална праведност биће опомена и ауторитет, безусловни позив на повратак истинском идентитету Израила, односно на Савез са Јахвеом.

Кроз своје страдање и искушење Аврам је постао парадигма не само свом народу, већ и целом човечанству, како се људска воља приноси на олтар љубљеном Богу и како се људска патња и страдање преображавају у победничку веру, веру да је страдање заправо пут у победу и спасење. На тој победничкој вери и ничу многи народи и њоме се открива смисао страдања, по речи Господњој: „И благословиће се у сјемену твојем сви народи кад си послушао глас мој.“ (Пост 22, 18)

И страдање Јова пружа одговор на једно од највећих философских и теолошких питања свих времена. То питање се налази формулисано и у самој Књизи о Јову: „Зашто безбожници живе? старе? и богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут Божији није над њима.“ (Јов 21, 7-9)

Ево још једног парадокса који је стар колико и само човечанство, парадокса којега је сваки човек сведок. Страдање праведника и благостање безбожника је појава која разум окреће наопачке, потпуно га разоружава. Књига о Јову представља једну реалну слику у односу човек – страдање – Бог. Реалност те слике применљива је на било који период човечанства, дакле, вечно је актуелна као савремена философија животних релација између човека и човека и између човека и Бога. Страдање Јова, за кога библијски писац каже да „бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.“ (Јов 1, 1), има један дубљи смисао. Иза страдања једног беспрекорног праведника какав је Јов, стоји порука да је страдање један неодвојиви верски доживљај, суштина вере без које вера и не може постојати. Стадијуми страдања Јова заправо су стадијуми кроз које пролази биће једног верника на путу према савршеној чистоти.

Друго, Књига о Јову показује ништавност људског умовања и о самом страдању, као и о Божијој правди и суду. Оптуживање Јова за грешност и позиви на покајање од стране његових пријатеља, оптуживање Бога због неправедне Јовове патње, доживљавају пуноћу свога бесмисла у Божијем одговору на крају Књиге о Јову. Тај одговор Бога могао би послужити и као одговор на најважније философско питање, питање од којег зависе и сви наши одговори, а то је питање: шта могу да знам? Аутархији и аутаркији људског разума Бог изриче суд пред којим нема оправдања: „Гдје си ти био када ја оснивах земљу? кажи ако си разуман. Ко јој је одредио мјере? знаш ли?...Јеси ли свога вијека заповједио јутру, показао зори мјесто њезино?...Јеси ли долазио до дубина морских? и по дну пропасти јеси ли ходио? Јесу ли ти се отворила врата смртна, и врата сјена смртнога јеси ли видио? Јеси ли сагледао ширину земаљску? кажи ако знаш све то...Знаш ли за ред небески? можеш ли утврђивати владу његову на земљи?...Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? или ко је дао души разум?“ (Јов 38). Пред тајнама микро и макро космоса човек остаје нем. Његово знање показује се ништавним, зато је и суд његов ништаван. Пред оваквом божанском епистемологијом Јов пада ничице и одговара: „Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја. Једном говорих, али нећу одговорити; и другом, али нећу више.“ (Јов 39, 37-38)

И Јовово страдање, као и Аврамово, води у спасење и победу. Страдање Јова је парадигма преображаја човека из стања аутархијског и аутаркијског разума у стање човека вере. У таквом стању ствари праведност и моралност исковане су страдањем, те као такве имају своје савршенство, оне постају безусловне у људском животу.

Многи су и други примери страдања старозаветног народа Божијег. Страдали су пророци, цареви, обични људи. Оно што је посебно интересантно нагласити јесте феномен настанка мудросне и апокалиптичне књижевности из тог страдалног духа. Поглед на страдалну историју као на вођство Божије изнедрио је предивне мудросне изреке, апокалиптичне и епске приче које су подизале морал напаћеном народу будећи му наду у правду и долазак Месије. Таква свест показаће се као један од темеља на коме је засновано и само хришћанство. Заиста, ако су стари Грци човечанство задужили философијом и дедуктивном методом закључивања, Римљани основом права и политике, онда су и Јевреји дали један немерљив допринос том истом човечанству очувавши веру у Једног и Истинитог Бога. Страдање као искуствени опит Бога постаће парадигма многим народима који ће своју колективну свест тражити у односу са тим истим Богом. Тај емотивни набој из којих су никли бисери Израилове културе, постаће мера вредности у достојанству идентитета једнога народа. То ће довести да јеврејска библија постане свечовечанска, а да Бог Израила буде откривен као Бог свих народа и васцеле творевине.

У богочежњивом страдању Израила и ми Срби лако можемо пронаћи своје национално биће и своју историју. Наше колективна свест и наша генеза као народа почиње са упознавањем Једног и Истинитог Бога. Оно што је Израилу био Мојсије и Савез на Синају, нама су света браћа Кирило и Методије и Јеванђеље Христово. Онако како је Израил никао као народ у Савезу са Јахвеом, никли смо и ми у Новом Савезу са Христом и Црквом Његовом. Онако како су старозаветни пророци позивали Израил на чување тог Савеза ради очувања властитог народног идентитета, тако позивају и нас наши свети на очување вере Христове, као нашег народног идентитета. Онако како су Израилци жудели за својом поробљеном домовином жудели смо и ми и жудимо и данас. Онако како богонадахнути псалмопојац уздише у ропству вавилонском: „Ако те заборавим Јерусалиме нека ме заборави десница моја“ (Пс 137, 5), уздисасмо и ми вековима и уздишемо и данас за нашим Косовом. Страдање, као егзистенцијални доживљај и емотивни набој и у нашем народу изродио је величанствену историју на коју смо сви поносни. Страдање је створило и нашу културу, уметност, епске песме и свенародну мудрост оличену у небројаним народним причама и пословицама, баш као и у старом Израилу. Љубав према Богу родила је у нама и љубав према своме роду и својој отаџбини, исто онако као и у старом Израилу. Парадигма Аврама присутна је и код нас као парадигма Светога Саве. Дело и вера Светога Саве светило су над нашим поступцима, баш као и дело и вера Аврамова старом Израилу. Јовово страдање, његово негодовање и роптање, али и покајање, присутно је у свести нашег народа као логика живота.

Све ово говори да без обзира на векове и народе, страдање има своје дубоко и тајанствено, али ипак искуствено значење у односу Бога и човека. Страдање показује да падају баријере између онога што данас зовемо индоевропска и семитска логика. Страдање потврђује да су истините речи апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више мушког ни женског, јер сте сви један човјек у Христу Исусу.“ (Гал 3, 28) Читав корпус људског трагизма остаје присутан кроз све векове и за све народе. То говори о заједничкој огреховљеној људској природи и огреховљеној људској вољи која је креатор људске историје. Међутим исти тај трагизам и страдање, доживљен као искуство човека и Бога, говори да је и Бог присутан у историји. На крају, страдање Срба сличи страдању Израила, јер је Један и Исти Бог Срба и Израила, Један и Исти Бога васцелог човечанства. Онај народ који прихвати тог Једног и Истинитог Бога, неминовно прихвата и страдање као пут ка победи, истини и правди, као пут ка Једном и Истинитом Богу.

Александар Милојков

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=8&t=7263

[коЖељ њацИ]

Колико можете наћи паралела ( аналогија) у историји и личностима, догађајима и др. између Старозаветних Јевреја и Новозаветних Срба ?

И које су ?

[коЖељ њацИ]

А ево одакле је потекла идеја :

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,9225.msg267681.html#msg267681

Da se vratimo pre 2200 godina, ista prica bi bila - galski ultranacionalisti i rimski evropejci.

Ista prica, sve isto.

Више би ми одговарали Јеврејима, као што и Балкан геополитички више одговара Палестини од пре 2160 година или око 2200 .

Гали су били велики народ у многим племенима, заузимали су велика подручја и Римљани су баш озбиљно с њима ратовали.

Док је ситуација са Јеврејима била више трагикомична , јер су Јевреји били мали народ , и није их било тешко згазити, но и поред тога су додатно били расцепкани на безброј ВЕРСКО/ПОЛИТИЧКИХ фракција (Садукеји, Фарисеји, Терапеути, Есени, Зилоти, Народњаци( да била је и једна народњачка партија) ), затим били су подељени на два географска подручја на Јудеју и Галилеју , два менталитета, Галилејски и Јудејски једног народа, као код Србаља Крајишници и Србијанци( наравно било је и другим мањих групица Јудеја , као што су Врањанци , Лале, Црногорци (Они су били од Лота и сви лотови потомци били су изразито високи међу осталим Јудејцима, ка прави Црногорци) но главне две групе су били ти Јудејци и Галилејци(Галил-предео,крај , крајина- Крајишници, значи кад Јулијан Апостата каже за Хришћане Галилејци то значи Крајишници(где ћемо на прело(ово прело значи где ћемо на литургију))).

И још једна подела је била значајна међу Јудејима оног времена а то је била подела на проевропске Јудеје и конзервативисте. Проевропски Јудеји су мислили да греческа култура нема алтернативу, док су конзервативисти били изразити противници греческе културе и европских вредности.

Макавеји су били конзервативисти , а ови прогрчки настројени звали су се у народу јелинистима ( или хеленистима) , ови други се помињу још и св.Писму да су вазда захтевали нека своја љуцка права и да су бунтовали ваљда због неке кинте која је стигла из дијаспоре па наводно нису и они добили онолко колко су добили други Јудеји Хришћани.

Тако да је мноооого ближа паралела Јудеја и Србаља , него Гала и Србаља.

Гали су у оно време били бројни у поређењу с Римљанима ко данас Кинези у односу на Амере.

Дакле чак и тако мали и подељени , завађени са свим својим комшијама Јудеји су се у једном моменту одлучили заратити са Америма , овај пардон са Римљанима, и то је онај чувени Јудејски рат који је описао Јосиф Флавије и сам учесник тога рата прво на страни Јудеја као Јудејина а касније као посматрач и Римски заробљеник.

Рат је био крвава и страшан, Јерусалим је данима био под опсадом, ко год је покушао да побегне из Јерусалима био би ухваћен од Римаљана и разапет на крст.Шума крстова је опасавала град Јерусалим а на крстовима су висили сви ухваћени , Мушкарци , жене , деца, старци, без пардона.

У Јерусалиму је дошло до несташице хране и појавило се ханибалство, људи су јели своју децу и погинуле саборце.

Али ни то није било оно најгоре.

Најгоре је та подељеност "наша" , јер су избили сукоби између Јудејских политичких фракција , а повод је био ко ће бити главни , тј. коме припада та част да се назове предводитељ рата противу Римљана. У тим сукобима је избио пожар у Соломоновом храму , тако да су чак и оближњи римски војници долазили да гасе пожар, јер сви су изузетно ценили Јудејску веру( сем умоболних) , но храм је изгорео до темеља, и ни камен на камену није остао.

Ček ček ček... Nemoj mi reći... Svetosavski nacionalizam?

Чек, чек, чеку , немој ми рећи , волети свој народ је зло ?!!

Морам да се насмејем читајући ове преписке.

Јер ме неодољиво подсећају на :

The People's Front

Дакле типично српски, да не кажем јудејски толико типично да се понекад запитам да нисмо ми заправо један те исти народ...

Овде имамо два три конкретна одговора на питање, остало је све  у фазону јудејски национални фронт VS национални фронт јудеја.

Чек, чек, чеку , немој ми рећи , волети свој народ је зло ?!!

Дакле типично српски, да не кажем јудејски толико типично да се понекад запитам да нисмо ми заправо један те исти народ...

Ovo je tako Željko. Nisam ni iznenađen.

U stvari, slažem se sa tobom da se i ja zapitam ponekad da nismo isti narod.

:cheesy:      prstgore

Judeo-masonske euro-vrane mi pozobale mozak, pusti me da umrem u zabludama.

Најкомичније је што су се Макавеји обратили Римљанима за сарадњу и помоћ. Проблем је што су стварно дошли... да помогну. Које паралеле!  0102_laugh :bla:

Најкомичније је што су се Макавеји обратили Римљанима за сарадњу и помоћ. Проблем је што су стварно дошли... да помогну. Које паралеле!  0102_laugh 0205_whistling

Да занимљиво је и то да су се Јудеји обратили Римљанима за помоћ, баш у времја она макавејска , Римљани су истина дошли на просторе Палестине али из сасвим других разлога и много касније, неких 150 година после тог обраћања.

Могуће је и да смо се ми некада обратили Америма за помоћ, може бити у другом свецком рату , као савезницима који су нас тада а и касније бомбардовали , а они ево дођоше и искрцаше се али 50 година касније и то опет у Јерусалим ( Косово) као и Римљани и други освајачи Јевреја што су вазда заузимали прво Јерусалим.

Паралела има знатно више .

[коЖељ њацИ]

The Haggle

И још пијачарски стајлинг , типично српски - ценкање.

:cheesy:

[коЖељ њацИ]

Бесмислене политичке акције :

Crack Suicide Squad

[коЖељ њацИ]

Борба графитима противу окупатора , који су ту да подстакну антигеј параде:

[коЖељ њацИ]

Ревнитељи :

[коЖељ њацИ]

А сад озбиљна прича .

Дакле шта ви видите као аналогно из старозаветне историје , српској историји ?

Ево рецимо ја видим Самсона као Краљевића Марка, на пример.

Даље Давида као Душана.

Мојсеја и Арона као Кирила и Методија.

Филистејце као Албанце.

500 година ропства као 500 година ропства.

Самарићане као Босанске муслимане.

Јерусалим као Косово.

[ego]

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА СТРАДАЊА

СТАРОЗАВЕТНИХ ЈЕВРЕЈА И НОВОЗАВЕТНИХ СРБА

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=8&t=7263

facenew22222222 facenew22222222 facenew22222222

3. Књига Мојсијева, глава 26.

1 Немојте градити себи идола ни ликова резаних, нити ступова подижите, ни камена са сликама мећите у својој земљи да му се клањате; јер сам ја Господ Бог ваш.

2 Држите суботе моје, и светињу моју поштујте; ја сам Господ.

3 Ако узживите по мојим уредбама, и заповести моје уздржите и ушчините,

4 Даваћу вам дажд на време, и земља ће рађати род свој, и дрвета ће у пољу рађати род свој;

5 И вршидба ће вам стизати бербу виноградску, а берба ће виноградска стизати сејање, и јешћете хлеб свој до ситости, и живећете без страха у земљи својој.

6 Јер ћу дати мир земљи, те ћете спавати а неће бити никога да вас плаши; учинићу, те ће нестати зле звери из земље, и мач неће пролазити преко ваше земље.

7 Него ћете терати непријатеље своје, и падаће пред вама од мача.

8 Вас ће петорица терати стотину, а вас стотина тераће десет хиљада, и падаће непријатељи ваши пред вама од мача.

9 И обратићу се к вама, и учинићу вам да растете, и умножићу вас, и утврдићу завет свој с вама.

10 И јешћете жито старо, од много година, и изасипаћете старо кад дође ново.

11 И наместићу стан свој међу вама, и душа моја неће мрзети на вас.

12 И ходићу међу вама, и бићу вам Бог, и ви ћете бити мој народ.

13 Ја сам Господ Бог ваш, који вас изведох из земље мисирске да им не робујете, и поломих палице јарма вашег, и исправих вас да ходите право.

14 Ако ли ме не узаслушате, и не учините све ове заповести,

15 Ако повргнете уредбе моје и души вашој омрзну закони моји да не творите све заповести моје, и раскинете завет мој,

16 И ја ћу вама учинити ово: Пустићу на вас страх, суву болест и врућицу, које ће вам очи искварити и душу уцвелити; и залуду ћете сејати семе своје, јер ће га јести непријатељи ваши.

17 И окренућу лице своје насупрот вама, и сећи ће вас непријатељи ваши, и који мрзе на вас биће вам господари, и бежаћете кад вас нико не тера.

18 Ако ме ни тада не станете слушати, караћу вас још седам пута више за грехе ваше.

19 Потрћу понос силе ваше, и учинићу да небо над вама буде као гвожђе, а земља ваша као бронза.

20 Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода свог, и дрвета по земљи неће рађати рода свог.

21 Ако ми узидете насупрот и не будете хтели слушати ме, додаћу вам седам пута више мука према гресима вашим.

22 Пустићу на вас звери пољске, које ће вам децу изјести, и стоку потрти и вас умалити, и опустеће путеви ваши.

23 Ако се ни од тога не поправите, него ми још узидете насупрот,

24 И ја ћу вама ићи насупрот, и бићу вас још седам пута више за грехе ваше.

25 Пустићу на вас мач, који ће осветити мој завет; а кад се слежете у градове своје, тада ћу пустити помор међу вас, и бићете предани у руке непријатељу.

26 И кад вам сломим потпору у хлебу, десет ће жена пећи хлеб ваш у једној пећи, и даваће вам хлеб ваш на меру, и јешћете а нећете се наситити.

27 Ако ме ни тако не станете слушати, него ми узидете насупрот,

28 И ја ћу вама с гневом ићи насупрот, и седам пута већма караћу вас за грехе ваше.

29 И јешћете месо од синова својих, и месо од кћери својих јешћете.

30 Развалићу висине ваше, и оборићу идоле ваше, и метнућу трупове ваше на трупове гадних богова ваших, и мрзиће душа моја на вас.

31 И обратићу градове ваше у пустош, и разорићу светиње ваше, и нећу више мирисати мириса вашег.

32 И опустећу земљу да ће јој се чудити непријатељи ваши, који ће живети у њој.

33 А вас ћу расејати по народима, и учинићу да вас гоне с голим мачем; и земља ће ваша бити пуста и градови ваши раскопани.

34 Тада ће земљи бити миле суботе њене за све време докле буде пуста; и кад будете у земљи својих непријатеља, земља ће почивати, и биће јој миле суботе њене.

35 За све време докле буде пуста почиваће, јер није почивала у ваше суботе, кад сте у њој живели.

36 А који вас остану, метнућу страх у срца њихова у земљама непријатеља њихових, те ће их гонити лист кад шушне заљуљавши се, и они ће бежати као испред мача, и падаће а нико их неће терати.

37 И падаће један преко другог као од мача, а нико их неће терати; и нећете се моћи држати пред непријатељима својим.

38 Него ћете изгинути међу народима, и прождреће вас земља непријатеља ваших.

39 А који вас остану, чилеће за безакоње своје у земљи непријатеља својих, и за безакоње отаца својих чилеће.

40 Али ако признаду безакоње своје и безакоње отаца својих по гресима, којима ми грешише и којима ми идоше насупрот,

41 Те и ја њима идох насупрот и одведох их у земљу непријатеља њихових; ако се тада понизи срце њихово необрезано, и буде им право што су покарани за безакоње своје,

42 Тада ћу се опоменути завета свог с Јаковом, и завета свог са Исаком, и завета свог са Аврамом опоменућу се, и земље ћу се опоменути.

43 Када се земља опрости њих и буду јој миле суботе њене кад опусти с њих, и њима буде право што су покарани за безакоње своје, јер судове моје повргоше и души њиховој омрзоше уредбе моје.

44 А зато ни онда кад буду у земљи непријатеља својих нећу их поврћи нити ћу тако омрзнути на њих да их потрем и раскинем завет свој са њима; јер сам ја Господ Бог њихов.

45 Него ћу се њих ради опоменути завета са старима њиховим, које изведох из земље мисирске народима на видику да им будем Бог, ја Господ.

46 Ово су уредбе и судови и закони, које постави Господ између себе и синова Израиљевих на гори Синајској преко Мојсија.

[ego]

Сваки пут када чујем за некакву контролу нашег наоружања, неку инспекцију или нешто томе слично, сетим се ове старозаветне приче:

У то време Меродах-Валадан, син Валаданов, цар вавилонски, посла књигу с даром Језекији; јер беше чуо да је био болестан и оздравио.

И Језекија се обрадова томе, и показа им све ризнице своје, сребро и злато и мирисе, и најбоље уље, и кућу где му беше оружје, и шта се год налажаше у ризницама његовим, не оста ништа да им не показа Језекија у кући својој и у свему господству свом.

Тада дође пророк Исаија к цару Језекији и рече му: Шта су говорили ти људи и одакле су дошли к теби? А Језекија рече: Из далеке земље дошли су к мени, из Вавилона.

А он рече: Шта су видели у твом двору? А Језекија рече: Видели су све што има у мом двору; није остало ништа у ризницама мојим да им нисам показао.

Тада рече Исаија Језекији: Чуј реч Господа над војскама.

Ево доћи ће време кад ће се однети у Вавилон све што има у кући твојој, и што су сабирали оци твоји до данас, неће остати ништа, вели Господ.

И синове твоје, који ће изаћи од тебе, које ћеш родити, узеће да буду дворани у двору цара вавилонског.

А Језекија рече Исаији: Добра је реч Господња коју си рекао. Још рече: Је ли? За мог века биће мир и вера?

[ego]

У којој се мери историја циклично понавља...  0409_feel

САША ГАЈИЋ: МАКАВЕЈЦИ ИЛИ ЈЕДАН ПРИМЕР УСТАНКА ТРАДИЦИОНАЛИСТА

Испрва је, услед огромне надмоћности Грка и домаће хеленизоване елите, изгледало да је подухват побуњеника против моћног царства, као крајње нереалан, осуђен на неуспех

Као прототипски пример "устанка традиционалиста" против духовног и културног отуђења, "псеудоморфозе" елита, узећемо за посматрање, и то из разлога очигледности, антички пример побуне јеврејских традиционалиста - познати и добро историјски проучени Макавејски устанак. О историјској јединствености и културној особености народа Израиља излишно је пуно говорити. Као једини монотеистички народ Старог света, од времена савеза праоца Аврама са Јахвеом, преко Мојсијевог изласка дванаест племена Израиља из египатског ропства, насељавања простора многобожачког Каанана у времену пропасти империја касног бронзаног доба (крај 13. века пре Христа)1 и стварања узорног краљевства Давида и Соломона, све до периода посртања и ропства - Јевреји представљају јединствени кутурно-историјски феномен борбе једног народа за своје "место под сунцем" и самобитност који је, као културно-цивилизацијска "другост", оштро одударала и "штрчала" од свог блискоисточног окружења. Целокупна старозаветна историја Јевреја представља непрестално одговарање на "све врсте изазова", укључујући и оне најтеже - од културног осипања и мешања са многобожачким идолопоклонством каанских култова; сукоба са Феничанима и Филастејцима; претапања у суседне народе ("изгубљена племена Израиља") или њиховог поступног одрођавања (Самарјани); налажења између "чекића и наковња" интересних сфера античких империја и њихових култура - на тромеђи између Египта, Малоазијских царстава (Хетити, Асирци) и сиријско-месопотамско-персијске цивилизације. Пред овим изазовима калиле су се и пропадале елите Мојсијевског опредељења и одржаван, најчешће са муком и жртвама, Завет и предање, морал и солидарност, и стварале се, у самом народу, нове елите у личностима судија и пророка.

Едиктом персијског цара Кира 538. године окончано је педесетогодишње вавилонско ропство Јудиног и Венијаминовог племена. Уследило је, у више етапа (под Сесвасаром, Јојкином, Јездром и Немијом), враћање Јевреја у земљу каанаску, а затим и обнова, односно подизање другог Јерусалемског Храма2 Повратак је значио и суочавање са измењеном етничком структуром Палестине, са свим последицама етничког мешања и културне асимилације, односно постојањем верског синкретизма (сукоби са Самарјанима око развода "мешовитих бракова"). Обнова је значила и реконструкцију идентитета на основама старозаветних књига и обредне праксе, те стварање аутономне државе (са обавезом давања вазалних трибута Персији) под управом Првосвештеника. О томе нам сведочи историчар Јосиф Флавије: "Имали су политеју (владавину, уређење) аристократску са олигархијом, јер су Првосвештеници били на челу послова" (Стар. XX, 111). Освајања Александра Македонског и пад Персије Ахаменида, иако у почетку нису утицале на промену статуса Јудеје, дугорочно су довели до потпадања ових простора под утицаје хеленистичке културе, грчких паганских вредности и образаца мишљења. Између Александрових наследника, дијадоха, који су међусобно поделили "светско царство", периодично су ескалирала непријатељства где је једини заједнички садржатељ ових моћних "близаначких империја" и такмаца била политика асимилације кроз хеленистичку, "супериорну" културу која је, додуше на различите начине, наметана свим народима истока. Простор Палестине претворен је тако у поље не само геополитичког надметања Птоломејске, египатске, и Селеукидске, сиријске хеленистичке династије, већ и у простор интензивне хеленизације, својеврсне античке културне глобализације у образцима унификујућег хеленског хуманизма ("..да сви буду један народ (ειναι πανταις εις λαδν ενα). И да сваки напусти своје обичаје (τα νομιμα)" - казује нам о циљевима хеленизације почетак "Књига Макавејских"3).

ХЕЛЕНСКА КОЛОНИЗАЦИЈА Уследила је колонизација хеленстичких насељеника и интензивна хеленизација Јевреја, чији је највећи део народа половином 2. века пре Христа већ дуго живео у дијаспори - где је од раније био изложен јаким страним културним утицајима и изазовима4. Нашавши се, у времену мањем од једног века, у "хеленизованом свету", народ Израиља је покушао да, у виду одговора на културне изазове, сачува свој Завет и веру, и кроз њих - своју самобитност. У дијаспори је тако преведен Стари Завет на грчки (чувена "септуагинта"). У форми хеленских филозофских платонистичких дијалога и уз коришћење грчке филозофске појмовне апаратуре, вршена је апологетика Мојсијевог закона, и у дијаспори, и у Палестини. Но, утицаји хеленизма као "светског тренда" и "супериорне моде" која је политички доминирала већим делом старог света, привлачила је пре свега оне лишене моћи а који су, барем на део ње, свикли. Тако су и хеленистички културни упливи постепено продирали у више слојеве јеверејског друштва, у њену елиту. Под овим утицајима, предачко наслеђе и вера која се моћи ради оденула "хеленистичким одорама" неретко је попримала фарсичне облике, на пример у случајевима када су јеврејске пословице и поуке преобликоване и препеваване у стихове како би својом формом биле складу са делфским загонеткама. Уследило је и мноштво других културних експеримената. Усвајано је не само хеленско одевање, већ и хеленске навике, на пример практиковање обедовање у лежећем положају и помодно вођење дубокоумних расправа око трпезе. Не само да су синагоге почеле да се граде у грчком архитетектонском стилу, не да се само ишло у грчко позориште и учествовало у атлетским такмичењима, већ су се све више употребљавали грчки језик и писмо, а постепено заборављао хебрејски, односно арамејски језик. Хеленизација је поступно али неумитно попримала обрисе културне псеудоморфозе: култни и ритуални прописи Закона тумачени су и вредновани грчким алегоријским методама као "моралне заповести"; вршена су насилна уметања паганских пророчанства ("оракула") у верске списе; читане су грчке бајалице; кришом је преузет читав дијапазон многобожачких сујеверја.

У хеленистичкој псеудоморфози предњачили су виши и богатији слојеви градског становништва. Сходно томе, хеленизовани Јевреји из виших сталежа радо су узимали грчка (и касније латинска) имена која су, што је било могуће више, звучала као њихова јеврејска, па су Јошуе (Исуси) постајали Јасони, а Силе Силвани и слично. Нови нараштаји Јевреја бавили су се атлетским "билдовањем" у "гимназијама", мазали мишице уљем, у чему су узимали учешће и "прогресивни" свештеници дичећи се својом "отвореношћу и слободоумношћу". Сматрајући потом, све ревносније и "принципијелније", свој идентитет, веру и културу за заосталост, за извор свих сукоба и страдања једног провинцијалног и наспрам света инаџијског народа (говорили су: "Хајде да склопимо савез са незнабошцима који су око нас, јер, откако се одвојисмо од њих, снађоше нас многа зла"5), све под изговорима толеранције и отворености, одбацивање сопствене културе, моралних осећања и обичаја ишло је међу елитама дотле да су се хеленизовани Јевреји, изложени поругама пагана и ревносних пропагатора њихове моде, стидили обрезања, па су га многи међу њима путем хируршке операције хтели отклонити ("И преправише обрезање (ακροβυστιας) и одступише од Завета Светог, и подјармише се незнабошцима, и продадоше се да чине зло" казују надаље Књиге Макавејске)6. Уместо мира и благостања, земља је и даље тонула у свеопште расуло. Страни намесници су кроз бесомучно опорезивање пљачкали становништво. Хеленизоване елите беспоговорно су тонуле у колаборацију - и убрзо је све било обезвређено и спремно за продају странцима. Чак је и место Првосвештеника Храма, након што је интригама подстакнутим грчким "страним фактором" свргнут побожни Првосвештеник Ониас, било дато на продају. Јосија, који је своје име хеленизовао у Јасон, понудио је сиријским Грцима највећу вазалну своту, а Ониас је, неколико година касније, убијен у избеглиштву у Антиохији. Након три године од постављења Јасона, неки Менелај је понудио још већу суму новца сиријским Селеукидима, што је довело до нове смене, тако да је положај Првосвештеника трајно посао купопродајни предмет политике.

СЕОСКА ЛУЧА Насупрот елити, "затуцано" и "парохијално" претежно сеоско и провинцијално становништво чврсто се држало вере и обичаја предака, па је растао и отпор према сиријској политици и одрођеној елити што се претворила у слугу страног етничког и социјалног тлачитеља. И раније је кроз историју међу Јеврејима, том "народу тврдовратом" а "срца необрезаног", где је сав "дом Израиљев био свадљив и жестокосрдан", како о њему веле корења Мојсијева (2. Мојс. 32,9; 33,3; 3 Мојс. 26,41; 5. Мојс. 9,16; Језек. 3,7) било доста калкуланата, превртљиваца и отпадника: још у временима одвођења у вавилонско ропство, Јевреји су се делили на партије присталица Вавилона и Египћана. Сада је, међутим, масовно отпадање било не само политичко, већ и културно и духовно, и водило је, кроз појачавање расцепа унутар друштва, до све интензивнијег "културног рата" између хеленизованих "синова безакоња" и правоверних "добровољаца закона" које је, у свему томе, имало и социјалне димензије сукоба богатих а аморалних снобова са осиромашеним народом.

Чашу је препунила бруталност страног интервенционизма. Цар Антиох ИВ Епифан7 (прозван, због охолости и манијакалних дела током своје владавине, од стране римских историчара Полибија и Тита Ливија и "епиманом"), филозоф-епикурејац и фанатични хеленизатор, решио је да једном за свагда скрши културни отпор Јевреја и уништи њихов идентитет рушењем јеврејског монотеизма. При томе је "спојио лепо и корисно": пораз у рату са египатским Птоломејима значио је и испражњену државну касу, па је овај "буџетски дефицит" Антиох надоместио пљачком Јерусалимског Храма чији су сакраменти однети у Антиохију. Срушивши зидове града, уз масовне покоље цивила, махом жена и деце који су распињани на крстове8, Антиох је плански приступио обесвећењу олтара приношењем паганских жртава у опљачканом Храму ("мрзост опустошења на месту Светоме" по пророштву Даниловом (Дан. 11,31; 12, 11) које се тиме испунило). Затим се антиохијски владар прогласио за инкарнацију "Зевса Олимпијског" и "Цара Антиоха Бога славног и победоносног". Уследили су царски декрети којима је Антиох, под претњом смртном казном, Јеврејима забранио празновање сабата и обрезање, уз истовремно промовисање сопственог "култа личности" у виду слављења његовог рођендана сваког 25. у месецу (што је, осим приношења жртава, укључивало и ношење фалусоидне "штафете" кроз провинције, чија је култна улога преузета из Египта!), уз прећутно покоравање домаћих хеленизованих виших слојева. Све то је највећи део јеврејског народа утврдило у убеђењу да у Антиоху ИВ виде "сина погибли", претечу антихриста, а неиздрживост терора и полтронска колаборација псеудоелите у "духовном блуду" (4. Мојс. 25.1-11), са незнабоштвом, само је убрзала устанак.

Незнатни инцидент у провинцији, у малом селу Модеин недалеко од Лиде, распламсао се у устанак против туђинске власти и њених "цивилизованих" слугу. Када су царски надзорници дошли у ово место са намером да натерају становништво да приноси жртве "божанском цару" и његовој власти "која доноси дуговечни мир и благостање", стари свештеник Мататија из породице Хасмонеја убио је хеленизованог Јеврејина који се спремао да принесе жртву идолима и претукао стране намеснике. Повукавши се у планине у страху од потере, пошто је овај инцидент представљао праву сензацију, Мататија и његови синови, са табором који из дана у дан увећавао пристизањем ратоборних правоверника и људи ситих неправде и понижења, отпочели су герилски рат.

ЈУДА МАКАВЕЈАЦ Испрва је, услед огромне надмоћности Грка и домаће хеленизоване елите, изгледало да је подухват побуњеника против моћног царства, као крајње нереалан, осуђен на неуспех. Из пустињских упоришта и планина устаници су у прво време вршили бројне мале нападе и саботаже. Рушили су паганске храмове, сурово кажњавали отпале сународнике и вршили препаде на царске патроле. Пошто је стари Мататија убрзо умро, вођство у увећаном табору устаника преузео је његов син Јуда, назван Макавејац (на арамејском "маккава" значи "чекић", "сличан чекићу"). Јуда Макавејац је потом повео све веће и све спектакуларније нападе на царску војску и колаборационисте. Низали су се невероватни успеси и победе, па је Антиох9, заузет ратовима у Партији, зарад гушења устанка упутио у Палестину искусног генерала Лисију. Но, Макавејци су у неколико сукоба потукли Сиријце, и као круна успеха, победнички ушли у Јерусалим немилосрдно се обрачунавши са хеленизованим колаборационистима над којим је извршена својеврсна његошевска "истрага потурица". Запосевши обесвећено место Јерусалимског храма, макавејски устаници обновили су Мојсијев закон (25. децембра 164. године пре Хр.) и устолочили нову династију Хасмонеја чији је родоначелник постао Јуда Макавејац. Од тада па до данас, Јевреји славе овај дан као празник "хануке" (освећења Храма) паљењем светла као знака да тама и мрак морају нестати пред снагом светлости и истине.

После Јудине смрти у једном окршају у трансјорданским крајинама (око 160. године пре Хр.) заокруживање ослободилачког рата Макавејаца извршили су његова браћа Јонатан и Симон. Јудеја је под каснијим Хасмонејцима поново постала слободна и таква остала све до римског доба и владавине узурпатора Идумејца Ирода Великог, исто оног који је наредио покољ новорођенчади у Витлејему. Из "макавејске рестаурације" која је током наредних век и по имала и периоде међусобне борбе око власти, израсли су сви покрети и групације познати из Христових и апостолских времена - од фарисеја (конзервативаца који су формално бранили макавејско наслеђе) преко садукеја (рецидива епикуреизованих побожних учењака), мистички настројених есена блиских Јовану Крститељу, све до ратоборних зилота који ће у каснијим раздобљима повести устанке против Римљана, онај 66. године и онај у другом веку после Христа, под Бар Кохбом и Бен Акибом. Хришћанска традиција и Православна Црква и дан-данас слави макавејске устанике као "праведнике закона" и сматра их својим претечама, последњим у пуном смислу правим старозаветним Јудејцима, тако да су неки од хришћанских отаца у византијској епохи исписивали хвалоспеве Макавејцима ("Похвала Макавејцима" св. Григорија Богослова").10

_______________

Напомене:

1 Када су, како историјски и археолошки налази потврђују, у току само једне генерације путем узастопних ланчаних удара у виду кризних несташица, епидемија, глади, поплава, земљотреса, вулканских ерупција и инвазије варвара ("народи са мора" непознатог етничког порекла и станишта) трајно пропале све царства касног бронзаног доба (хетитско, минојско, угаритско) изузев египатског. Ни оно се, такође, након кризних времена више никада није озбиљније опоравило. После пада поменутих цивилизација отпочиње нови историјски циклус - гвоздено доба античког варварског "раног средњевековља" кога је Хомер опевао у "Илијади". Ова медитеранска и блискоисточна "апокалипса", како је назива савремена историографија, временски коинцидира са 40 година селидбеног лутања Мојсија и 12 племена Израиља Синајем и арапском пустињом после егзодуса из Египта, тако да Јевреји стижу у Каанан као сточарски колонисти након што су поменута царства, која су додиривала просторе Палестине, крахирала.

2 "Старци који бијаху видели пређашњи Дом (Божији) плакаху иза гласа, гледајући овај Дом како се осниваше, а многи опет подвикиваху од радости, те народ не могаше разазнати вике радости од вике плачне у народу" (Књига Јездрина, 3. 12-13).

3 1. Мак. 1, 41-42

4 Најбројнија јеврејске заједнице у то време биле су, како сведочи "књига о Јестири", оне у Вавилону и Александрији. До римских времена и владавине Октавијана Августа више од ¾ Јевреја живело је у дијаспори (од укупно 4 милиона, мање од милион живело је у Палестини), чинећи чак 7% становиништва Римског Царства.

5 1. Мак. 1, 12.

6 1. Мак. 1, 15

7 "Човек незнатан, коме није намењена част царска" а који ће "доћи мирно и освојити царство ласкањем" а "када безаконици наврше меру своју, настаће цар бестидан и лукав" како је о њему пророковао Данило (8, 23; 11, 21).

8 О чему, поред 2. књиге Макавејске сведоче и сами грчки историчари попут Диодора са Сицилије (34, 9, 4).

9 Током овог похода Антиох је напрасно умро, и то у часу пљачкања Атремидиног храма у Елимаиди у Персији, највероватније од некаквог облика галопирајуће гангрене за коју "Књиге Макавејске" сматрају да је представљала казну за пљачку Јерусалимског храма и прогањање Израиљаца. Римски историчар грчког порекла Полибије пак сматра да је Антиох Епифан "напустио живот демонизиравши се (διαμονησασ)" поседнут грозничавим лудилом. (Полибије, Историје, XXXИ, 9, 4).

10 Видети св. Григорије Богослов, Похвала Макавејцима, додатак уз књиге Макавејске ( у преводу А. Јефтића), Видослов Тврдошки, Требиње, 2002, стр. 253-264

(из рада "Псеудоморфозе елита")

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/5571-saa-gaji-makavejci-ili-jedan-primer-ustanka-tradicionalista-.html

[коЖељ њацИ]

David može da bude Nemanja, ali ne Dušan. David je rodonačelnik Davidove loze, a u Nemanjiće to je Nemanja. Ali ipak, David je David.. Isto i Mojsije, Mojsije najpre kao Sveti Sava u Srbe. Ali i ovde, Mojsiju je govorio Bog, Svetom Savi nije. Mojsije se javlja, zajedno sa Ilijom, na Hristovom preobraženju.. Albanci mogu da budu neko hananejsko pleme, ali nikako kulturni Filistejci. Jerusalim je Beograd, Kosovo može da bude Judeja odnosno deo Judeje (onda bi Bosanci -bosanski Srbi- bili Galilejci;).

Jeс вала Давид више одговара Немањи, Мојсије ипак више одговоара Методију.

Галил - значи крај , предео, Галилејци су Крајишници и тачка , ту поговора нема.

Самарија је Босна и самарићани су Босанци. Приде Самарија је била у време Макавеја подељена на Јужну и Северну , с тим да је јужна имала облик и димензије сличне републици Српској па није тешко претпоставити да је то република Српска , иначе Јужна Самарија је касније прикључена Јудеји.

Јерусалим је истовремено и Београд и Косово. Јер Београд није само град Београд територија Београда је млого већа и још мало ће попримати величину данашњег Косова.

Ми дакле имамо два Јерусалима,јер ово су мало другојачија времена.

Зато имамо патријаршију која је и у Беграду и у Пећи истовремено.

Као што имамо и два београда и имамо и две Сава Центра , један је духовни Центар а други световни. Храм Светог Саве и Сава Центар у Новом Београду.

Имамо и Идумеју - читај Македонију.

Скопље је наравно Хеврон, град који је имао значаја у средњем веку.

Албанци и Филистејци могу и не морају бити паралела, али се налазе на сличном подручју и народ су са добром стопом наталитета.

Мртво море је панонско море, јел мртво је  bleh

[коЖељ њацИ]

Pa da, ti bi hteo da budeš Juda Galilejac*, a.. 1405_love

* http://sh.wikipedia.org/wiki/Juda_iz_Galileje

Pazite samo da sa vašim revolucijama ne upropastite zemlju kao Jevreji što uradiše sa svojim revolucijama pa su na kraju bili proterani na sve četiri strane sveta..

Mojsije ne može da bude Metodije, jer mi nismo Svetometodijci nego Svetosavci...

A Judeja sa Jerusalimom je ono šta se ranije smatralo Srbijom, od Beograda do Skoplja... Naravno, kao što Judeja nije bila sav Izrailj, tako ni pomenuta Srbija nije bila sva Srbija... 4chsmu1

Ма нема везе, то су ионако само финесе.

Јуда Макави није био револуционар него видовданац !

ekstra

bleh

Те револуције о којима говориш долазе после нас, сада је на реду оно Макавејско - борба за очување идентитета и против глобализације.

Ни први комунисти нису били комуњаре , већ искрени идеолози своје вере, те тако и ми .

Но знам и то да ће из наших редова доћи фарисеји, ал шта да се ради , кад би тако гледали ни први Хришћани се не би требали јављати знајући какви ће бити потоњи Хришћани.

[ego]

Ako, onda je vreme Makajeva kod nas bilo, naime sa Karađorđevićima i Obrenovićima (obnova države posle vekovnog ropstva), a sad bi sledilo vreme Hristovog dolaska i apostola.

Пошто се историја стално понавља са одређеним варијацијама, елементе приче о Макавејима можемо уочити и у доста ближој историји, рецимо у борби четника и партизана, само што је победила неочекивана страна (у односу на дато историјско поређење).

Цар Антиох IV Епифан (прозван, због охолости и манијакалних дела током своје владавине, од стране римских историчара Полибија и Тита Ливија и "епиманом"), филозоф-епикурејац и фанатични хеленизатор, решио је да једном за свагда скрши културни отпор Јевреја и уништи њихов идентитет рушењем јеврејског монотеизма. При томе је "спојио лепо и корисно": пораз у рату са египатским Птоломејима значио је и испражњену државну касу, па је овај "буџетски дефицит" Антиох надоместио пљачком Јерусалимског Храма чији су сакраменти однети у Антиохију. Срушивши зидове града, уз масовне покоље цивила, махом жена и деце који су распињани на крстове, Антиох је плански приступио обесвећењу олтара приношењем паганских жртава у опљачканом Храму ("мрзост опустошења на месту Светоме" по пророштву Даниловом (Дан. 11,31; 12, 11) које се тиме испунило). Затим се антиохијски владар прогласио за инкарнацију "Зевса Олимпијског" и "Цара Антиоха Бога славног и победоносног". Уследили су царски декрети којима је Антиох, под претњом смртном казном, Јеврејима забранио празновање сабата и обрезање, уз истовремно промовисање сопственог "култа личности" у виду слављења његовог рођендана сваког 25. у месецу (што је, осим приношења жртава, укључивало и ношење фалусоидне "штафете" кроз провинције, чија је култна улога преузета из Египта!), уз прећутно покоравање домаћих хеленизованих виших слојева. Све то је највећи део јеврејског народа утврдило у убеђењу да у Антиоху IV виде "сина погибли", претечу антихриста, а неиздрживост терора и полтронска колаборација псеудоелите у "духовном блуду" (4. Мојс. 25.1-11), са незнабоштвом, само је убрзала устанак.

Свака сличност је случајна... или можда није?  0102_laugh

[коЖељ њацИ]

Ako, onda je vreme Makajeva kod nas bilo, naime sa Karađorđevićima i Obrenovićima (obnova države posle vekovnog ropstva), a sad bi sledilo vreme Hristovog dolaska i apostola..

Ali teško da će Hristos po drugi put da se ovaploti kao čovek (ovoga puta od jedne device Srpkinje), da ponovo pozove apostole (iz Srba Bosanaca/Krajišnika, i sa jednim Srbinom iz Srbije koji bi ga izdao), da bude raspet (u Beogradu) i vaskrsne (u Beogradu), tako da se nadajmo da ni ostale paralele sa jevrejskom istorijom iz tog doba neće da nas snađu..

Не није време Макавеја било обнова државе , него борба за очување идентитета, борба за раздвајање од запада.

У време обреновића и Карађорђа запад је пожељан, и иде се у правцу запада , на свим пољима, сад је време отрежњења од запада и зато је време Макавеја.Драги мораш то мало боље да изучиш.

Када би се историја буквално понављала , онда би се то тако десило Драги како ти говориш у вези оваплоћења, бат онда Хришћанство не би имало никаквог смисла.

Дакле то се тако десити неће.