Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[stamenko]

KOD SVETOGORCA SERAFIMA

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/729_shiarhim_serafim002.jpg&size=500

U keliju Svetogorca shiarhimandrita Serafima (Tomina), na podvorju Sveto-Andrejevskog manastira u Orenburgu, sam došao zajedno sa starcu dragom gošćom, monahinjom Serafimom iz Marto-Marinske Obitelji Milosrdja, koja se nalazi u selu Ira, blizu Kumertau, u Baškariji. Spremao sam se za put, a mati je pričala, dok joj je glas podrhtavao od suza:...

- Kada se iguman Nikolaj razboleo, starac Serafim je zvao telefonom. Čuo je da je otac Nikolaj u bolnici, i tako me je izgrdio: «Ti, mati ćutiš, zašto me dosad nisi pozvala? Otac je tako bolestan, a oni i ne mole da se pomolimo!..Takav iguman, kao što je vaš, se ne može lako naći!..»Slušam ga i plačem, ne od sramote, već od radosti!..

Mati je već odlazila kod oca Serafima, zajedno sa namesnikom Marto-Marinskog i Pokrovo-Enatskog manastira, igumanom Nikolajem (Černjiševim). I ovoga puta nas je starac Serafim dočekao sa takvom ljubavlju i srdačnom toplinom, da se nama, poklonicima činilo kao da smo došli kod nekog davno poznatog čoveka. On je ubrzo započeo svoju priču ...

Enatske matuške

- Koliko samo manastira ima u Rusiji, i koliko imam prijatelja, ali Enatski manastir je za mene nešto posebno. U njemu je bila moja sestričina Ana Nikolajevna Merzlikina, a u monaštvu monahinja Asenafa.

Stupila je u manastir čim se obrazovala zajednica. Ja sam okupio verovatno šezdeset, a možda i više starica-monahinja, koje su tu bile pre osnivanja manastira. I kada je manastir zatvoren 1922 godine, sve one su bile uhapšene. Izašle su iz zatvora i živele po našim selima.

U Roždestvenki je živela mati Margarita, koja je bila oltarnica, crkvenjakinja celog svog života. Proživela je 106 godina. U tom selu su još bile monahinja Inokentija, i prosfornica monahinja Ekaterina. Kakve su one bile vezilje, i kako su bile trudoljubive! Pravile su i šalove od paperja! Ja sam pri crkvi još od svoje pete godine i bio sam pored takvih monahinja. Oni su me pazile: «Mišunjka, Mišunjka!» - i grlile, ljubile, i pronalazile bombone u ormanu ... One su sve prošle zatvor, a mnoge od njih su tamo i streljane.

U Enatskom manastiru su bile dve shimnice, mati Zosima i mati Savatija. Mati Savatija je umrla pre zatvaranja manastira, a Zosimu su odvezli na Demu. Tamo su joj napravile keliju kelejnice Polja i Evfalija, koja je nedavno umrla, proživevši 90 godina. Ona se u svetu zvala Tatjana, i ja sam je postrigao u monaštvo. Kao trogodišnji dečak sam bio kod mati Zosime, kada me je iscelila, čega se ja ne sećam, već samo znam po pričama svojih bližnjih. A već sa jedanaest godina se sećam kao da je danas bilo ...

Od nje sam dobio mnogo poklona. Kutiju sa «čarobnim slikama», i sa slikom Jerusalima koju sam poklonio jednom dečaku. On je tako kao vi došao sa svojim ocem, pogledao i zamolio ga:»Kupi mi istu ovakvu!». A gde da nadjem takvu? Danas takvih više nema. Dao sam mu je. Krst, kojim sam vas maločas blagoslovio je takodje poklon od mati Zosime. A njen štap sam dao igumanu Nikolaju.

Mati Serafima se prisećala:
- Otac Nikolaj je došao od vas, oče, i dok smo mi u crkvi svete mučenice Irine čitali polunoćnicu, on je odjednom rekao: «To je štap mati Zosime! Evo ti, pridrži ga dok čitaš!» - Ja sam ga držala i čitala. I plakala ...

Prvo hapšenje

- Monahnije su se vratile iz zatvora. Crkve su bile zatvorene, i one se okupe noću, prekriju prozore jastucima i prekrivačima, ja čitam akatist, a one plaču.

Čitao sam časove, apostol, kanone, i pevao prvim visokim dečijim glasom. One su se sve molile na kolenima, a bile su stogodišnje starice. Moja baka, monahinja Darija, je pričala, kako sam ja još od malih nogu trčao u Crkvu. Ranije, kada su sahranjivali pokojnike, stavljali su im ikonice na grudi, a posle opela bi uzimali ikonu i stavljali je na prozor u crkvi. I ja sam znao da kažem: «Bako, daj mi ikonicu!». Ona mi nije davala. A ja padnem na kolena, i udaram glavom o pod: daj mi ikonicu!

Otac Georgije Malahov je imao običaj da kaže starici: «Matvevna!..» Podigao bi me do prozora i rekao: «Hajde, uzmi!». Stavljao bi mi ikonicu u dzep i u nedra. I do dan danas čuvam u oltaru te ikonice, koje sam tražio u crkvi. Starice-monahinje su mi ih sačuvale, dok sam bio po zatvorima i deportacijama. A oca Georgija su strelajli u GPU... I mene su prvi put uhapsili kada sam bio dečak od deset godina. Bilo je to na Blagovesti 1934 godine. Crkve su u našem selu već bile zatvorene, a kod nas su još služili.

U Šarliku su bile dve crkve, i obe su bile zatvorene. Ljudi iz svih sela su dolazili u našu crkvu. Crkva je bila puna naroda. I u toku Velikog Posta, i na Blagovesti, a već je i lapavica bila, te kiša, te sneg, - sećam se došli su na konjima za nama. Naš sveštenik, protojerej Jovan Surajkin, mordvin, je bio rodom iz Teodorovke, nedaleko od Enatskog manastira. Bio je već star – bilo mu je osamdeset šest godina. Naš seoski starešina Ilja Maksimovič Tomin, moj prezimenjak, nas Tominih ima mnogo, - je bio i na Svetoj Gori i u Jerusalimu, i takodje je bio uhapšen 1902 godine. Mati Alevtinu – takodje Tomina – iz Ufimskog manastira su uhapsili sa njenom kelejnicom, Ksenijom Kuznecovom. I mene su s njima poveli. U crkvi nije bilo peći, a trebalo se negde ugrejati, a crkvenu stražarnicu su odneli i napravili u njoj kolhozni mlečni punkt. Naša kuća se nalazila pored crkve. I moju baku, sestričinu mati Asenefe, sam postrigao u monaštvo i ona je postala monahinja Darija, i pripremala je u gvozdenom kazanu ključalu vodu za crkvu. I ja bih posle jutrenja trčao sa dzezvom za kafu, uzimao vrelu vodu za Pričešće i brzo se opet vraćao u crkvu. Kada sam ušao u crkvu, oca je milicija izvodila iz oltara (tada su se zvali GPU i imali su šlemove i revolvere). A narod! Buka, jauci ... Uplašio sam se. Jedan od njih je lupnuo po dzezvi, i ona mi je izletela iz ruku. Narod su isterali, a crkvu su zatvorili. Iz crkve su sve izneli i zapalili. Knjige, ikone ... Potom su u nju usuli hleb, a 1940 godine su je srušili. Nas su doveli u seoski savet. Narod se okupio oko seoskog saveta, i zbunjen proklinjao Lenjina i Staljina. A gepeušniki su vikali: «Razidji se!». Na rastojanju petnaest kuća od naše, u povrtnjaku se nalazio kolhozni ambar, koji je bio prazan – hleba u njemu nije bilo. Na njemu nije bilo ni prozora, ni tavanice – samo zidovi od drveta i gvozdeni krov, bez osnove. Tu su nas doveli i zatvorili. Bio sam u stiharčiću, a kapa i šubara su mi ostali u oltaru. A otac Jovan – Carstvo mu Nebesko! je bio čovek svetog života. On je skinuo sa sebe skufiju i stavio je meni na glavu. Mati Alevtina i Ksenija su plakale, a otac ih je tešio. Sedeli smo tako zaključani sve do dva sata posle ponoći. Nisu nam dali ni da jedemo, ni da pijemo.

Potom su nas ukrcali na seoske saonice i odvezli u Šarlik, u regionalni zatvor. Tu su nas sve smestili u jednu ćeliju. Sve monahinje su plakale. Mati Alevtini je već bilo verovatno osamdeset godina, a Kseniji oko šezdeset. Izveli su oca Jovana i čuli smo samo pucanj ...Streljali su ga u zatvorskom dvorištu bez suda i istrage, a potom su ga iskomadali na delove i spalili u kotlarnici. Ja sam bio dečak i nisu mogli da mi sude, pa su me pustili. Trčao sam kući deset kilometara od Šarlika. Slabo obučen, a u valjenkama (poosebna vrsta čarapa – prim.prev.) je bila voda. Mokar, promrzao. Dotrčao sam do kuće i kucam na vrata, kad tamo plaču zbog mene. Bio sam sav mokar, i odmah su me posadili pored peći. Grlili su me, ljubili. Nisu se nadali da će me videti

...

A Iliju Maksimoviča i mati Alevtinu sa Ksenijom su poslali peške u Orenburg. Sami su išli u zatvor. Bez konvoja! Kao što ovcu vode na zaklanje ... Oni su tri dana pešačili do Orenburga. Pustili su ih posle tri godine. Ništa nisu imali, a monahinjama su sveoduzeli – i kuću, i baštu, i kravu. Starica Ilje Maksimoviča je još bila živa, a monahinje su se negde smestile. Oni su ostali u Orenburgu. Ovde je bilo i ljudi iz našeg sela, koji su napravili zemunicu za monahinje. Mati Alevtina nije dočekala ponovno otvaranje crkava, i ja se do dan danas brinem o njenom grobu. A Ksenija je neko vreme proživela u Orenburgu i potom se vratila u selo. Mene su deportovali, i ona je počela da živi u mojoj keliji. Tamo je i umrla. Te godine, i taj strašni teror je nemoguće zaboraviti.

A kako je samo narod plakao! Dešavalo se tako da nose pokojnika na groblje putem koji je prolazio pored zatvorene crkve; zaustave se, postave klupe i kovčeg na njih, i svi plaču, plaču ... Crkve su bile porušene, neki sveštenici po zatvorima, a neki streljani ... Potom sam i ja bio po zatvorima, deportacijama ... Otišao sam u Srednju Aziju. Od sovjetske vlasti smo se skrivali po Tjanšanskim i Sajanskim gorama. I gde sve ne još .. Jednom nas je avion pronašao, i samo što nas iz vazduha nisu ubili. Moj put nijedan pas ne bi izdržao. A ja sam ostao živ ... Ali i tada sam bio radostan. Carstvo Božije svim enatskim monahinjama i poslušnicama, koje su me pazile!.. Gospod me je još u dečijim godinama doveo kod velikih staraca. U selu Iljkuljgan se skrivao svetogorski starac, otac Andrej. On nije bio sveštenik, već običan monah. Poslali su ga sa Svete Gore pre revolucije, i pre nemačkog rata, da prikupi sredstva za manastir. I tada je počeo rat i nijednog monaha iz Rusije više nisu puštali na Svetu Goru.

U Rusiji je ostalo više od sedam stotina svetogorskih monaha. I otac Andrej se tako u svom rodnom selu skrivao dvadeset osam godina, tako da ni njegovi bližnji nisu znali gde je. Živeo je u podrumu jedne zemunice, u kojoj su živele tri monahinje. Ja sam kao dečak trčao kod njega. Nisam trčao putem, već obalom reke po planinama, kako me ne bi uhvatili. Ako me uhvate, onda će me tući i pitati: «Gde je Andrej?!», a njega su tražili da ga streljaju. Prvi put sam nekako došao kod njega kada mi je bilo dvanaest godina, a već sam živeo u keliji, koju sam izgradio na obali reke. I tada je sa Iljkuljgana došla mati Darija. Bila je stara, imala je više od sto godina. Ušla je kod mene u keliju: «Mišunjka, hoćeš li da podješ sa mnom?».

Nisam ni pitao gde, već sam odgovrio: «Hoću!». Zabravio sam keliju sa katancem i pošao sa njom na Iljkuljgan. Noću smo došli do neke zemunice: bila je to kuća od samana, sa dva prozorčeta. A ona zna kako treba kucati, pa je u senci tajnim kucnjem pokucala. I otvorio je sam otac Andrej. Njegova brada je bila tako velika ...Ušao sam i on me je zagrlio, poljubio: «Mišunjka! Moj dečače, kako si ti srećan! Ti ćeš uskoro postati monah, a umrećeš na Svetoj Gori». I od tada sam počeo da odlazim kod njega. Kako su oni noću pevali službu! Zatvore prozore jastucima i služe. Lampa visi, a tu je i kandilo i sveća. Otac Andrej je bio kao orgulje, i mogao je da peva svaki glas. Pitao me je: «Mišunjka, šta si ti u crkvi čitao?» - «Šestopsalmije, časove, kanon, Apostol». – «Hajde, pročitaj nam!». Dali su mi Šestopsalmije. Stoje oni, stogodišnji starci, i slušaju, kako ja čitam. Potom me zaustavljaju: «Nperavilno čitaš!». Tamo je rečeno: «umoljen», a ja čitam: «umanjen». Akcenat nije taj, kao ni smisao.

A ja sam se uplašio, čak su mi i suze pošle na oči ... Prošlo je nekoliko godina i ja se sećam tih pogreški ... Evo kako su me učili!.. Završila se služba, i seli smo da odmorimo. Otac Andrej je sedeo pored mene i govorio mi: «Mišunjka, u crkvenom čitanju su gramatičke greške dozvoljene, a dogmatske se ne smeju praviti! Evo naprimer ti si rekao «umanjen». Ko može da umanji Božiju veličinu! On ne može da stane u celu Vaseljenu, a ti kažeš – umanjen...» Sve crkve su bile zatvorene, mnogi sveštenici su streljani, a otac Andrej je govorio: «Mišunjka, mi ćemo pomreti, a ti ćeš doživeti vreme kada će se crkve otvoriti! Ali znaš dete, crkve će otvoriti, ali prave duhovnosti neće biti. Sveštenika će biti mnogo, ali malo onih duhovnih. Danas su po našim selima crkveni krovovi ukrašeni običnom bojom, a kupola prekrivena bakrom. A tada će sve biti u zlatu. Kupole će biti zlatne, a crkve prazne. Otvoriće se i manastiri, i neko će u njima živeti». Naš Sveto-Andrejevski manastir je otvoren već jedanaestu godinu, i ti monasi koji su sada u njemu su angeli sa neba! Naš ustav je strog, i ako je mladić bio samo jedan dan sa devojkom ne primamo ga. Razvedene takodje ne primamo, kao ni zatvorenike. Ne primamo ni psihički bolesne. I zato je kod mene malo ljudi.

Ali tih godina su nam dolazile i skitnice. Dodju – pokradu i oskrnave svakom gadošću ... Jedan od njih je živeo kod nas 9 meseci. Bio je to kršteni Tatarin iz Baškarije, i imao je oko trideset godina. Dokumenta nije imao, a bio je sposoban – bio je i kuvar, i krojač, i sve mu je išlo od ruke. I šta se pokazalo: bio je bandit, za kim je bila objavljena potera po celoj zemlji. I zamalo našeg oca Jonu nije isekao! I to pred svima! Došli smo posle crkve, a on je uzeo nož!.. Odvezli su ga. Ali slava Bogu, moja bratija broji dvadeset ljudi, i ta deca su s neba! Ja ležim bolestan i plačem: «Gospode, zar je to istina da ja imam svetogorski manastir!..» I tako je prošao moj težak život, a na zemlji nema niko srećniji od mene! Kakve sam samo monahe, starce svetog života sretao na mom životnom putu. Svi su oni ubrojani medju svete mučenike ili ispovednike. Eto kakvu sam sreću imao. I evo već sam sedamdeset godina u monaštvu. Ali ja nisam monah po životu, već po rasi. Imam visok sveštenički čin, i dobio sam velike nagrade.

Ali te moje nagrade nisu prema zaslugama, već su me voleli, pa su me i nagradjivali. 2003 godine su me nagradili višim ordenom Andreja Prvozvanog. Svajtijejši Patrijarh Aleksej II me je pozvao u Moskvu, i ja nisam mogao da odem jer sam se razboleo. Vladika Orenburški Mitropolit Valentin je poslao protojereja Nikolaja Stremskog, kod koga se u Saraktašu u Obitelji milosrdja nalazi 65-oro dece i oko 40 starica. On mi je i doneo iz Moskve orden u tako lepoj futroli, sa plavom mašnom na njoj (na fotografiji sam u «punoj opremi» ...), i ikonu. Taj orden Andreja Prvozvanog je osnovao Car Petar I. I trista godina posle Petra Prvog tim ordenom je kod nas bilo nagradjeno pet orenburških guvernera. Od 1917 godine njime niko nije nagradjen ... Vladika mi je poslao tu nagradu preko Nikole, a održana je i večernja služba. A ja sam rekao: «Vladiko sveti, ko još pokojnika u grobu nagradjuje! Ja sam već pokojnik... Kako je on zaplakao: - Oče shiarhimandrite, ja se još nisam bio ni rodio, a ti si već sedeo u zatvoru!.. Ja nisam dostojan da nosim takvu nagradu i zato sam taj orden stavio na ikonostas. A vi pridjite ikonostasu, celivajte svetinje. Na njemu ima mnogo čestica moštiju, i svetogorskih i drugih svetitelja.

Svetogorsko ulje

A posle celivanja svetinja, starac Serafim nas je pomazao uljem, koje je pripremljeno na Svetoj Gori pre 130 godina! Snažan miris je ispunio keliju. Koliko godina je prošlo, a ulje nije izgubilo svoj miris. Trpak, gust, a istovremeno nežan, bukvalno pokupivši u sebi sve aromate raznih trava sa Svete Gore. Starac je pomazujući nas upozoravao: - Ne razmazujte po licu, čuvajte oči! ..Danas se na Svetoj Gori takvo ulje više ne sprema jer je u požaru izgorela biblioteka i rukopis sa opisom trava od koje se sprema.

Ulje se najpre kuva, a potom se veliki kazan ohladi, vade ga rukama i razlivaju u 300 kutija! A njegova snaga je velika! Dolazila je jedna monahinja koja je potpuno oslepela. Pomazao sam je, ali je nisam upozorio da ne razmazuje ulje po licu. Ona je to uradila i ulje joj je ušlo u oči, i vikala je koliko ju je štipalo. Odvezli su je kod profesora, a on se začudio: «Mati, vaše oči su potpuno čiste!». Vid joj se povratio. A desio se i drugi slučaj. Jednu teško bolesnu prijateljicu su vozili na operaciju. Ja sam je pomazao. Ona je umrla na operacionom stolu. Secirali su je i videli da su sve njene kosti prekrivene slojem tog ulja. Posle toga su kod mene došli i lekari: «Pomaži i nas tim uljem oče!». Ti lekari su takodje bili verujući ...To ulje sam doneo sa Svete Gore još pre 24 godine i koliko njih sam samo njime pomazao i slava Bogu još ga ima. Jedna kap tog ulja more čisti...Štipa? To je dobro! Sve nečiste pomisli će nestati iz vaše glave! A miris – osećate? Neko dodje kod nas, pomažem ih uljem, potom odu u crkvu, i ljudi odmah govore: «Bili smo kod oca Serafima!».

Eto tako, dragi moji mati Serafima i poklonici, želimo u Carstvo Nebesko. Ja sam mislio da neću doživeti do ujutru. Bilo mi je veoma loše ...Kada sam došao na Svetu Goru, prošao sam komisiju i bio sam zdrav. A potom sam tamo proživeo šest godina i jetra mi je obolela. Pre revolucije se na Svetoj Gori nalazila najbolja bolnica. U nju nisu odlazili samo Pravoslavni, već su i turski sultani i švedski kraljevi odlazili tamo na operaciju. A sada se tamo nalaze ogromne bolničke zgrade i nema nijednog lekara. Morao sam da se vratim nazad na operaciju, jer mi sovjetska vlast kao grčkom državljaninu nije davala vizu. Bilo mi je veoma loše, i morao sam da odem u Solun, a odatle su me uputili u Atinu. I tamo su me neuspešno operisali. Na nosilima su me odneli sa broda u manastir.

Došao sam do tog stanja da nisam mogao da pojedem ni koricu hleba, jer mi organizam nije primao. I tada je na Svetu Goru došao sadašnji Patrijarh Aleksej – on je tada bio Mitropolit, i rukovodio poslovima u Moskovskoj Patrijaršiji. A mi smo se poznavali još odavno! Kada sam ja bio već u igumanskom činu, on je tada još samo bio Aljoša ... Kad me je video, rekao je: «Zbog čega ste se ovde operisali! Morate odmah da odete u Moskvu!». Odgovorio sam da bih rado otišao, ali me ne puštaju. Nedelju dana posle njegovog odlaska dobio sam vizu sa Svete Gore. Nisam mislio da ću ostati u Rusiji. Ništa nisam poneo sa sobom, i otišao sam u Moskvu u onome u čemu sam bio obučen. Bratija su me vodila ispod ruke, i stari shimnik, ne znam iz kog manastira, Grk mi je prišao, sam je plakao i svojom rukom brisao moje suze i govorio mi na grčkom: - Patros (oče, znači) Serafimos, ne plači, ne plači! Tvoja bolest nije na smrt, već na život! Otićićeš u svoj rodni grad Orenburg i tamo ćeš otvoriti orenburški manastir.

To će biti tvoja Sveta Gora! A ja mu nisam poverovao! Kakva Sveta Gora!..U martu 81-e godine sam putovao za Rusiju – kakva je tamo mogla da bude moja Sveta Gora! Tamo nije bilo ni Crkve! Ali Gospod me je tamo odveo. I evo sad je već jedanaesta godina kako u eparhiji postoji manastir izgradjen po starom svetogorskom ustavu. Zalečio sam se i molio da opet idem na Svetu Goru, ali me Patrijarh nije pustio, već me je ostavio da obnavljam Danilovski manastir. Arhimandrit Evlogije (sada Arhiepiskop Vladimirski) je tada bio namesnik, a ja sam bio sveštenik i duhovnik, rizničar i ustavnik. Tako sam i ostao u Rusiji. Sada ovde imam svoj svetogorski manastir. Kako bratija poju!..Evo na ovom disku poju monasi Evlogije i Varnava. Napravili smo 370 kaseta, i poslali po raznim crkvama i manastirima. I svi slušaju i zahvaljuju. Vi takodje sedite, slušajte i jedite. Ti, oče Andreje, nahrani goste, - ukorio je svog kelejnika. A ako budeš kažnjen nećeš ni znati zbog čega se to dešava – zato što goste nisi primio i nahranio!..

Zbog čega sam rodjen?

Ali draže od svake trpeze i poklona su zlatne starčeve reči, i njegove pouke. Od nastanka sveta se još niko nije rodio da bi živeo – mi se svi radjamo da bismo umrli. Tu tajnu zaboravljamo. Zbog čega sam rodjen? A mi ćemo na to: ovo ću da uradim, i ovo ... A šta ćemo još uraditi za deset godina...Bezumni pravimo planove, ne razmišljamo da nam je za ledjima smrt s kosom. Rodjeni smo da bismo umrli, i to umrli za život, a to za kakav život umiremo zavisi od nas samih. Ako budemo ispunjavali Božije zapovesti – spašćemo se. A ako ne budemo ispunjavali – zadobićemo večnu muku, ad. Šta je to večnost? Samo početak, a kraja nema. Kada bismo se stalno sećali zbog čega smo se rodili, nikada ne bismo grešili ... U pasoškom odeljenju su mi napisali 82 godine. A ja više nisam ni živeo. Po godinama su mnogi stariji od mene. Po monaštvu i po gresima u Rusiji nema nikog starijeg od mene. Evo arhimandrit Jovan Krestjankin u Pečorama je po monaštvu sedamnaest godina mladji od mene.

Samo je Patrijarh Pimen bio stariji od mene i po godinama, i po monaštvu. Ali ja nisam monah po životu, već po rasi. E kakvi su to starci bili i nisu se bojali da me odenu 1937 godine. Svetogorski starci. Ja sam tad još bio dečak, a episkop Petar mi je tada još bez postriga nadenuo podrjasnik i rekao: «Mišunjka, ne skidaj ga! Ako izadješ na ulicu bez podrjasnika, pravi sto poklona!». A danas ako izadješ na ulicu bez rase moraš da napraviš hiljadu poklona. Ja sam lenj za poklone, i ceo život sam išao u rasi, nisam je ni skidao i niko me nije video bez nje. I tada sam izašao u podrjasniku, i počeli su da me gadjaju kamenjem; kamenje leti, a ja poskakujem i radujem se: «Ja sam mučenik za Hrista!». Ako legnem da spavam bez podrjasnika, moram da napravim sto poklona. Šezdeset devet godina ni jednu noć nisam spavao bez podrjasnika, bez obzira gde se nalazio. I samo jedne noći kada su me operisali, nisam mogao da ga imam na sebi, - ležao sam na krevetu, i mesto prekrivača su me pokrili podrjasnikom. Šest godina sam bio rasoforni poslušnik, dve godine monah i 36 godina u mantiji, a sada je već 26-a godina kako sam u shimi. A od monaha sam još daleko ... Kako ću stati pred Gospoda, - ne znam.

Bradu nikada nisam brijao, a kosu od trinaeste godine nisam šišao. Kosa mi je duga, ispod pojasa, ali to nisu vlasi, već paperje. A danas se monasi i sveštenici šišaju. U Orenburgu ima mnogo sveštenika koji se boje da dodju kod mene. Ja ih ukoravam i oni ni ne dolaze. Eto tako dragi moji, ukrašavajte se trpljenjem, Duhom Svetim. Najvažnije je da dok vas noge nose ne propuštate nijedno Bogosluženje. Čuju se zvona – idite u Crkvu. Sećajte se zbog čega smo se rodili. Gospod je od nas sakrio čas naše smrti. A zašto je sakrio? Zato što treba svaki dan i čas da budemo spremni da nas Gospod pozove. Molite se i kajte se, čuvajte se greha. Spasavajte se u Gospodu!

Izvor: http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=32&article=10262

prevod sa ruskog dr. Radmila Maksimovic

[Guest свештеник Иван]

kojeg linka o.Ivane? ako govorite dole o mp3 linku, najbolje -> desna tipka miša i "Save As.." tako da downloadirate MP3 file.

Да, да... тако је најбоље. Хвала пуно.

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 08.11.2010 na Radio Blagovesti bilo je 147 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 54, Bosne 47, Nepoznato 9, Hrvatske 9, Slovenije 6, Nemačke 5, Austrije 5, Makedonije 3, Švajcarske 2, Amerike 2, Italije 1, Engleske 1, Norveške 1, Kanade 1, Crne Gore 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Oktobru bilo je 2.745.483 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[Guest свештеник Иван]

Заиста је о.Гаврило невероватан! Сваког дана ово организовати- па то је заиста подвиг- огроман!

Све похвале и његовим сарадницима који се труде све то да публикују на прави начин.

Оче Гаврило, ако имате времена, посветите се мало и овој теми:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,236.msg280771/topicseen.html#msg280771

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila,

Njegovo Preosveštenstvo vikarni Episkop hvostanski G. Atanasije (Rakita), uz sasluženje više sveštenika, služio je u nedelju 7. novembra, na dan Svetih mučenika Makrijana i Martirija, Svetu Arhijerejsku Liturgiju u Manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice na beogradskom Topčideru. Sasluživalo je više sveštenika i đakona, a pojao je Hor Melodi Divne Ljubojević. Posle pričešća Episkop Atanasije je besjedio, a u svojoj besjedi je ukazivao koliko je neophodne povjerenje čoveka u Boga, a to povjerenje svojim životima posvjedočili su i Sveti mučenici Makrijan i Martirije-preuzeto sa radio Svetigora, blagoslov Oca Gavrila!!!

>>>RADIO SNIMAK 8.11.2010.<<<

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLIX)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5065_O%20neoprostivom%20grehu.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> ‎"O neoprostivom grehu"

Neoprostiv greh je hula na Duha Svetog, kako je rekao sam Gospod: "I ako ko kaze rec na Sina covecijega, oprostice mu se; ali ako koji rece na Duha Svetoga, nece mu se oprostiti ni na ovome svetu ni na onome" (Mt. 12,... 32).

Sveti oci isposnici razlikovali su tri vrste neoprostivog greha:

Prva vrsta je svesno protivljenje istini. Taj greh su ucinili fariseji i knjizevnici koji su se uporno protivili Hristu. Zato je o njima receno u Svetom pismu: "vi se jednako protivite Duhu Svetome" (Dap. 7, 51). Gospod Hristos je javno cinio cudesa i bilo je jasno da "Bog obitava u Njemu" (1. Jov. 4, 15). Ali fariseji su Ga klevetali da On ta cudesa cini magijski pomocu Veelzevula (Mt. 12, 34). Ta upornost i tvrdoglavost fariseja dovela je do najveceg greha bogoubistva, kada su raspeli Bogocoveka Hrista na krst.

Druga vrsta teskoga greha je ocajavanje koje vodi u samoubistvo. Mi znamo da je Bog ljubav (1. Jov 4, 8). To znaci da nijedan greh ne moze nadvladati Bozju samilost. Iskreno pokajanje - to su uvek otvorena vrata povratka Bogu. Samo Satana, u svojoj tvrdoglavosti, nece da se vrati Bogu kroz ta vrata. Zato su demoni vec umrli i "drugom smrcu" (Otkr. 2, 11; 20, 14). Prvo samoubistvo izvrsio je, dakle, arhangeo dennica koji je postao satana (protivnik). Slicno se desava i sa covekom koji pada u ocajanje i izvrsi samoubistvo. To je covek koji je izgubio cak i smisao za samoocuvanje. On zeli da unisti samog sebe, umesto da se okrene Gospodu ljubavi i zivota vecnog. Greh samoubistva je najveci kukavicluk, malodusnost i nepokajivost.

Trecu vrstu teskoga greha opisao je savremeni isposnik Georgije Zatvornik kao "lazno pouzdanje u milost Bozju ne menjajuci svoj necist i neokajan zivot". Ovaj tip gresnika, ustvari, porice pravedni sud Bozji. On sebe laze i tesi govoreci sebi: "Ma, Bog je milostiv. Šta Ga briga za moje grehe?! Bog ce to oprostiti. On oprasta svakome, pa ce i meni. Neki propovednici pokusavaju da nas uplase, ali Bog je siri od tih zaplasitelja. On je - Bog ljubavi". Ili dodaje u sebi laznu utehu: "Ja cu se pokajati kasnije, u starosti". I tako on nastavlja da vodi svoj gresni zivot bez popravljanja, bez pokajanja. A smrt mu dodje iznenada, kad nije pripremljen za pokajanje.

U Svetom pismu jasno stoji: "I nece u Carstvo nebesko uci nista necisto" (Otkr. 21, 27). Tacno je da je Bog ljubav, ali On je takodje i oganj koji prozdire (Jevr. 12, 29). Oganj bozanske ljubavi je prijatan za one pravednike koji su primili u svoje srce - za zivota na zemlji - toplotu bozanske ljubavi. A taj isti oganj ljubavi, koji ce buknuti iz Tela Hristovog o Njegovom drugom dolasku prema svim ljudima, bice neprijatan i nepodnosiv za gresnike cije je srce puno mrznje na Boga i Bogocoveka Hrista.

Ako neko kaze: "Bog jeste ljubav, ali On je nepravedan", ili kaze: "Bog je pravedan, ali bez ljubavi", i u jednom i u drugom slucaju to je kleveta protiv Boga, to je najveca laz protiv Boga. Stoga i ocajni samoubica i nepokajivi gresnik zavrsavaju jednako: duhovnim brodolomom.

Preuzeto: http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/neoprostivigreh.html

Spejs Nigrutin Hvala Vam, Oče, pojasnili ste mi neke stvari! Bog vas blagoslovio!

Drenka Dosen Spasi Boze i sacuvaj da niko takvu misao nedobije .Dosli smo na ovaj svet po volji Bozijoj ,i da idemo kad On -Bog to hoce .
Hvala vam oce Gavrilo, rado citam i u srce slazem . Da vas gospod pozivi jos dugo ,dugo godina ,i da mu sluzite s ljubalju koju i imate .Hristos posredi nas.Mirjanka Drenka

Dunja Neda Pomaže Bog,Oče.Hvala VAM na svakoj dobroj pouci,jer mi grešnici toliko toga ne znamo da nam je potrbno svako novo saznanje.Zaista je strašno huliti na Gospoda - Svetu Trojicu.Već i sama pomisao me rastužuje.Samo jaka VERA u BOGA nam može pomoći i u najtežim trenucima,Bogu hvala.Jedino je ON TAJ koji će razumeti jade naše i tugu,i suze pokajanja i osetiti našu ljubav,iskrenost i poniznost - toliko dragu Gospodu. Neka nas Gospod zaštiti,po milosti svojoj,od nečistih dela i pomisli,i neka nam ne dopusti da propadnemo sa bezakonjima svojim,niti da idemo za voljom tela koje pohptom vojuje protiv duha. Amin! Bože daj!

Rade Šljivić Oni koji tako govor o pokajanju u svojoj starost, ne znaju priču o mudrim i ludim djevojkama. Zato i pripadaju ludim devojkama iz Biblijske priče, i dok čekaju svoje pokajanje na kraj će zakasniti, jer će vrata biti već zatvorena. Stražimo dakle i budimo sličn mudrim djevojkama. Dragi naš o. Gavril pomozite nam sa vašim molitvama, da istrajemo do kraja. Bog vas blagoslovijo.

Dragojlo Trifunovic Oce blagoslovite.Evo jos jedne novine,odnosno saznanja,u mome sturom pravoslavnom zivotu.Puno hvala oce,Bog po sredi nas.Amin.

Janko Mihajlovic Pomaze Bog,Oce Gvrilo.Hvala na mnogim a tako poucnim besjedama .Slava Gospodu i hvala na svemu i za sve.Amin.

Stana Meseldzija Gospodu Bogu Hvala za sve! I dobro i loše i da neprestano molim se za oproštaj greha!Uvek i svagda blagodarim Gospodu na svakom novom danu-Oče Gavrilo hvala Vama beskrajno na svim poukama, porukama -savetima- kako DUŠU DA SPASAVAMO.

Aleksandra Rukavina hvala za ovo objasnjenje.Pre mozda oko 2 meseca videla sam na yu tjubu besedu oca Joila koja me zapanjila: on u njoj govori da je hula na Duha Svetoga osim samoubistva i kada kazemo da je djavo u nekome !? To me ucinilo malodusnom i potistenom...Cini mi se da je vecina ljudi makar jednom u zivotu to kazala nekome ili o nekome, ja bar jesam ali u najboljoj nameri....

Vesna Zdravkovic Blagoslovite oce Gavrilo.Htela bi da Vas pitam,da li je moguce da se spasi dusa koja je izvrsila samoubistvo posto znamo da crkva ne sme da se moli za njih,pa ne razumem kakve molitve treba da udostojimo mi za spasenje njihovih dusa? Ako pritom znamo da je takav cin neoprostiv a istovremeno i to da Gospodu Bogu nasem nista nije nemoguce?Hvala Vama oce i svako dobro u Gospodu...

Vujicic Dragana POMAZE BOG OCE GAVRILO. MOJA STRINA SE OBJESILA PRIJE TRI GODINE.BAS TAKO UPALA JE U MALODUSNOST I U OCAJANJE KAD JE OSTALA BEZ POSLA.I NIKO OD NAS NIJE SVATAO DA ONA IMA TAJ PROBLEM I DA MOZE SEBI DA NAUDI.I DAN DANAS MOJ STRIC I RODJACI P...REBACUJU SEBI KAKO NISU JE SPASILI I RAZUMJELI.ONI NISU U VJERI ALI SE JA STALNO MOLIM ZA NJIH JER OSJECAM NEKU DUZNOST JER NEMAJU MAJKU.MOJ STRIC PONEKAD GOVORI DA CE SEBI I ONPRESUDITI.SINOVI NJEGOVI SU MOMCI I ON SE OSJECA SUVISNIM.KAKO DA POMOGNEM RODJACIMA I STRIKU AKO VEC NISMO STRINU MOGLI SPASITI.Prikaži više

Spejs Nigrutin Dragana, moli na koljenima, posti ako treba. Ako si ti jedina koja od njih vidi svjetlo, dužnost ti je da im ga daš, ne daj sotoni zadovoljstvo da muči njihove duše kroz svu vječnost.

Drazenko Albatros Prole Hvala vam oce Gavrilo! Ovo je tako istinito,otreznjavajuce,opominjujuce!

Bojana Srbljak Milost Božija je velika. Svako ko se iskreno kaje za svoje grehe i traži milost i oproštaj od Boga, biće mu oprošteno. Gresi i hule se često dogode brezopleto, u afektu, ali milost Božija je toliko velika da se čoveku oprašta i jedan takav ... greh. No kada neko uporno greši, kada ne želi da vidi ogromnu milost Božiju, kada dela Božija kao farisji naziva delima djavola, to se naziva hula. To je uporno i svesno protivljenje istini. Onda u takvom čoveku nema pokajanja, a bez pokajanja nema ni spasenja.
Fariseji Jevrejski, čuli su oni za mnoga čuda Hristova, i svojim očima su se uverili u njih. Uverili su se oni u njegova čuda i onda kada isceljuje besomučnog, gluvonemog. Ali u svoj svojoj mržnji, oni ne žele da priznaju da je on zaista Gospod, Sin Božii, već govore da on uz pomoć Veelzevula izgoni demone. Znači oni vide, ali kao da ne vide, prosto ne žele da priznaju milost Božiju, kao blagoslov Duha Svetoga. Na to im Gospod odgovara: „Svako carstvo koje se razdeli samo po sebi opusteće i svaki grad ili dom koji se razdeli sam po sebi – propašće.“

Jelena Vukelic Jelic Oce Gavrilo moli Gospoda Isusa Hrista za sve nas,neka nam podari zdravlje,srecu i cist um.Ovo je prava poruka od vas za sve ljude,i kad nam je tesko da trba imati jaku veru u Gospoda,a ne da govore kako nas je Gospod napustio.Uz jaku veru i uz GOSPODA ISUSA HRISTA POBEDJUJEMO SVE ♥ AMIN.

Snježana Simovic Sacuvaj nas Boze.

Gordana Dobrić i sama pomisao na to je greh

Mihajlovic Sinisa Hvala Oče na savetu i na opomeni treba se stalno opominjati.Molite se za nas

Saša Lazić imamo opet veliku školu i na ovom primjeru, ali svakako da ne shvatimo pogrešno...sva ova tri navedena primjera usko se prožimaju i jedan proizlazi iz drugoga...ali, mi smo ti o kojima sve ovisi, Otac Nebeski se nikada nije udaljio od nas i... jedva čeka da mu se "prljavi" vratimo da nas umije, radosniji je kada vidi da mu se vrati jedno grešno čedo nego kad već neko djete uživa Njegovu ljubav, ali nikoga na to prisiliti neće, ta slobodna volja...mi odlaskom od Njega i upornim obitavanjem u daljini postajemo podložni vucima koji nas navedu na tanak led i preko naše sablazni napadaju Boga, mi sami dopustimo sablazan koja nas na kraju uvede u jednu od tri navedena stanja, koja često biva bezizlazna i pogubna za duše...zato se od nas i traži poslušnost i život ne na papiru hrišćanski nego u stvarnosti i imat ćemo zaštitu od svakoga zla i padova u teška i bezizlazna stanja.

Rade Šljivić Po delima njihovim poznaćete ih.

Mirjana Jovicic Blagodarim oče Gavrilo, slika da se naježiš al tekst može mnogima pomoći da progledaju.Svedoci smo učestalih pokušaja "dizanja ruke na sebe".Uz takve slučajeve sve češće bude priloženo Uverenje lekara o duševnoj neuračunljivosti počinioca pa bude Opelo i ipak ostane nada...Ekonomska kriza, trka za životom u duhu vremena, dovode ljude do nervnog kolapsa.Otuđenost od Boga preslika se u otuđenost od ljudi i od sebe samog. Najbliži ne znaju šta ko preživljava.Postaju ljudi ko "muva bez glave"...Nekad su ljudi bili kadri više da otrpe a dušu da ne izgube.Danas sve gledaju kroz neku mračnu prizmu.Pribegavaju bežanju od stvarnosti kljukajući se sedativima, drogom, gube razum.Zli šaptač im u tome pomaže i vuče ih u sve veću tminu.Ne znam ni jedan slučaj samoubistva da je počinila verujuća osoba.Ta tri neoprostiva greha imaju zajednički koren - neverje.

o.Gavrilo Bog blagoslovio sestra Vesna,
izgleda da nista pročitali ovu napomenu, na početku, pre nego što se počne komentarisati na postavljeni tekst. Ne trebaju se kopirati tekstovi i ubacivati,  trebate komentarisati svojim rečima .Ovo što ste postavili biće izbrisano.
Napomena: Svaki komentar koji se ne bude odnosio na postavljenu fotografiju biće obrisan. Takođe, molim Vas da ne kopirate druge tekstove i onda ih stavljate u komentare, nego svojim rečima – svako za sebe, bez diskusije sa drugim komentatorima i iznošenja kritika na račun drugih - napišite svoj komentar. Izbegavajte i postavljanja linkova na razne klipove sa You Tubea.
Svako ko bude vređao ili širio mržnju na verskoj, nacionalnoj osnovi biće udaljen i banovan. "Svoje čuvaj tuđe poštuj"
Ovde je mesto samo za komentare na postavljen tekst. Molim Vas da poštujete ovu napomenu.Prikaži više

Marko Popović Pomaže Bog! Gore je otac Gavrilo naveo da je hula na Duha Svetoga i uporno protivljenje Istini. Po mom nekom iskustvu, a i po kazivanju oca Željka to je na primer kada neko zna da je u Crkvi spasenje, a opet neće da bude u Crkvi. I još ako neko  zna da ga Bog neizmerno voli i da sve čini na njegovo spasenje, a neće zajednicu s njim. Nažalost, mnogo ljudi radi ovo, ponekad i da ne shvata i meni se to nekad desi. Ste primetili nekada da onako imate želju da odložite pokajanje, kažete: ''Neka to, zezaću se sad, pa posle uveče pred molitvu ću se pokajati''. A ono pokajanja nema ni pred molitvu. Ili znate da se Bog brine o vama, a vi kažete: ''Neka, hajde ja malo da filozofiram o svom životu''. A ono ta filozofija traje mesec dana. Čovek mora da je na oprezu, jer Bog i greh su jedan naspram drugog, a mi smo između njih. I čovek ne može da gleda u greh, a da u isto vreme gleda i u Boga. Ali, hvala Bogu, nema greha neoprostivog osim greha nepokajanja. I zato da se kajemo. Kad padnemo, pokajmo se. Ako nismo sposobni za pokajanje, molimo Boga da nam da suze da okajemo greh svoj, posle ako je ozbiljniji greh, ispovest. Nekada čovek uđe u toliku hladnoću da ništa ne oseća. Neka zamoli sveštenika za pomoć. Najbolje onda pre Liturgije da izađe pred Carske Dveri i svima kaže svoj greh. Tako su se stari Hrišćani ispovedali. Ali i to nikako da preraste u naviku jer čovek postane bestidan. Tako, draga braćo i sestre, u ovom svetu je sve relativno, zavisi samo od naše ljubavi koje neka nam Gospod Bog da u vekove vekova, Amin

Saša Lazić simbolično izgleda ova omča, Juda se je objesio, počinio samoubistvo jer je pao pod sablazan, kako mi se čini, sva tri navedena primjera, pa je i ova slika direktna...za zabrinuti se je, ali bez straha..

Nedeljko Kerezovic Blagoslovite o. Gavrilo! Zar pored ovog plavog neba koje nije ni blizu "nebu" koje nas ocekuje, da prekrsimo Boziji zakon huleci na Duha Svetoga i oduzmemo sebi zivot! Bog koji je ljubav i koji ima strpljenje i vjecnost dao nam je na slobodnu volju da ili slijedimo Jevanjdjelje istine ili da se predamo ocu lazi i najvecem cojekomrzcu od postanja ljudskog! Treba samo da cujemo i ispunjavamo rjeci Jevanjdjelja i bicemo spaseni! Nece nam zli nikada staviti omcu oko nase duse jer kako ne treba ubiti dusu ne treba ni tijelo jer je hram Boziji u kojem Duh Boziji obitava. Ova omca treba da nas opomene da je djavo i protivnik ljudskog roda uvjek tu i da je spreman u svakom trenutku da nas unisti! Molite se Vi ugodnici Boziji da nas od svih grijeha zaobidju ovi koje je o. Gavrilo nabrojao kao najstrasniji! Molimo se i mi braco i sestre gresni i prepuni grijeha Ocu nasem nebeskom da nas zastiti od necastivoga! Jer kako rekose Sveti Oci Crkve ne stavlja nama Bog vise iskusenja nego sto mozemo da ponesemo a i kome da ovakvo, njegova je promisao i nije nase da ispitujemo vec da se molimo da nas mimoidje! Neka je milost Boga Oca, Sina i Duha Svetoga uvjek sa nama! Amin!

Zoran Monevski ne ubava slika.....

[o.Gavrilo]

                                                    RASKOL- GREH PROTIV LJUBAVI HRISTOVE

Zemaljska Crkva ne moze biti podeljena, rascepkana ili izmenjena, jer je ona ujedninjena sa Crkvom Nebeskom. Raskolnici kazu: “Mi zelimo da sacuvamo cistotu vere”. Ali raskolnik ne postuje Zakon Bozji, jer je jedinstvo Crkve – Zakon Bozji, dat na Sinaju i u Sionu. Nacelo i centar tog Jedinstva u Starom Zavetu je bio Jerusalimski hram, jedini u svetu hram Istinitog Boga. U Novozavetnoj Crkvi osnovu tog jedinstva predstavlja jedinstvo jerarhija, koje se narocito projavljuje u liturgijskom opstenju. Raskolnik ne cuva veru u Oca i Sina, jer ne veruje u Boga Sina, Koji je rekao: “Ad nece nadvladati Crkvu”; on ne veruje u Duha Svetoga, Koji obitava u Crkvi, pa samim tim odbacuje veru u Svetu Trojicu. Ako su “vrata ada” nadvladala Crkvu, znaci da su ona nadvladala obecanje Bozije, znaci da su pobedila Onoga, Koji je obecao da cuva Svoju Crkvu. A Osnivac Crkve je – Hristos. 

Raskolnici govore: “Mi smo ostali sa Crkvom, a vi ste otpali od nas”. Kap kise vice oblaku: “Ti si se odvojio od mene”. Kamicak, koji se skotrljao sa planine, rece: “Stena se odvojila od mene”.

Pocetak raskola je – haos. Spolja se on projavljuje kao rusenje crkvene strukture, i kao deljenje jerarhije.

Gospod je molio Oca Nebeskog, da Njegovi ucenici budu jedno, i ta molitva je ispunjena u Jedinstvu Crkve. Vidljivi princip jedinstva je crkvena jerarhija, koja je “sustina Bozija i Isusa Hrista, tih koji su sa episkopom (sv. Muc. Ignjatije Bogonosac).

…A dolama ne bjese sivena, nego izatkana izjedna (Jn. 19, 23). “Izatkana izjedna” – jedinstvo Crkve, koje dolazi s Neba od Boga Oca, jer dolama ne moze biti rascepljena od strane ljudi – to jest jedinstvo i nepromenljivost Crkve su dati jednom i za svagda. To je dar Svise, dar od Boga Crkvi Svojoj. Ko deli Crkvu ne moze imati Blagodat.

“…I bice jedno stado i Jedan Pastir” (Jn. 10, 16).

Zemaljski lik Hrista je – episkop koji se nalazi u neraskidivom savezu sa drugim episkopima.

Jovan Zlatoust kaze: “Dok si u ogradi Crkve, ti si u dvoristu ovcijem; tamo si bezbedan, a ako izadjes van ograde, uhvatice te divlja zivotinja”.

Van Crkve nema i ne moze biti Tajinstava. Imitacija Tajinstava, koju cine raskolnici je – bogohuljenje, suprotstavljanje Duhu Svetome, koji obitava u Crkvi.

Apostol Pavle poziva: “Molim vas, da … ne budu medju vama razdori” (Kor. 1, 10). “Starajuci se da cuvate jedinstvo Duha svezom mira” (Ef. 4, 3). “Od nas izidjose, ali ne bijahu od nas; jer da bijahu od nas, ostali bi s nama; ali da se pokazu da nisu svi od nas” (1 Jn.2, 19).

Postoji nevidljiva granica, presavsi koju, ljudi vec ne mogu da dozive moralni preporod ( to stanje je – smrtni greh). U srcu je skoncentrisan ceo ljudski zivot. “Lik” srca, nevidljiv za svet, a mozda i za samog coveka, odredjuje njegove postupke, pa samim tim i – izbor izmedju ostanka u Crkvi i raskola.

Da bi otpao od Crkve covek prvo treba da izgubi Blagodat, formalno se jos nalazeci u Crkvi. Ljubav i smirenje idu zajedno. Gordost izdvaja coveka. Za spasenje je potrebna ne samo spoljasnja pripadnost Crkvi, vec i Crkveni zivot. “Odvajaju se oni, koji bez zakonske posvete postavljaju sebe za vodje. Raskolnici su iskusni u izvrtanju istine (jer je njihov otac – djavo). Reci raskolnika se sire kao rak.

U Svetom Pismu kod apostolskih muzeva, pojam “jeres” je ukljucivao i raskol.

Jeres – je vera u svoje misljenje, koje se razlikuje od misljenja Crkve. Raskolnici se pozivaju na Gospodnje Reci: “Gde je dvoje ili troje sabrano u Ime Moje, tamo sam i Ja medju njima”. Ali kako mogu da se sabiraju u Ime Gospodnje oni koji se sabiraju na borbu sa Crkvom Hristovom? Kako Hristos moze biti medju raskolnicima, kad je On u Svojoj Crkvi, kao u Carstvu Svojem? Prvi raskolnik na Nebu je bio – satana, a na zemlji – Kain. Uzrok raskola na nebu – je gordost, a na zemlji – zavist, koja je dovela do bratoubistva. U svakom raskolu je prisutan duh bratoubistva, jer je raskol – ubistvo ljubavi i rusenje jedinstva. Raskolnik ne moze da voli one koji se nalaze u Crkvi, jer su oni – zivo razoblicavanje njihovog odstupnistva. Ne moze biti mucenik onaj, ko se ne nalazi u Crkvi, ne moze dostici Carstvo onaj, ko ostavlja Crkvu, kojoj je obecano to Carstvo.

Hristos se moze poznati samo u Crkvi – Duhom Svetim. Ko se bori sa Crkvom, taj se bori sa Duhom Svetim. “Nereseno” u duhovnom svetu ne postoji. Ko se podvizava nezakonito, tim pre protiv samog zakona, toga sam satana vencava Kainovim zigom.

Ako je najveca zapovest – ljubav prema Bogu i ljudima, onda je najveci greh – podela, jer ona unistava ljubav.

Duhovna ljubav je moguca samo u Crkvi, kao odsjaju Nebeskog Carstva i putu ka Njemu.

Raskol je – greh protiv Hristove ljubavi.

“Ako imam veru, tako da mogu i gore premestati, a ljubavi nemam, nista sam…”

Apostol Pavle je nabrojao glavne osobine ljubavi:

1.      Ljubav dugo trpi. “Do kada treba da tpimo?” – upitao je ucenik svoga avvu. – “Zar postoji rok trpljenju? Moramo trpeti do smrti”.

2.      Ljubav je – milosrdna. Raskol je – bunt. Gde je bunt, tamo nema milosrdja. Milosrdni voli cak i svoje neprijatelje i zeli njihovo spasenje. Raskolnici smatraju svojim neprijateljima sve, koji nisu sa njima, pa samim tim i svoje oceve i majke i sestru, ukoliko oni ne dele njihova ubedjenja. Svoj protest raskolnici nazivaju istinom, ali nema istine bez ljubavi. Raskolnici su spremni da predaju ceo svet anatemi.

3.      Ljubav se ne uznosi. Raskolnici se uznose nad Crkvom, jer im se ona cini kao mravinjak; oni mastaju da izgrade velicanstveni hram na osnovu svoje “mudrosti” i svojih “dobrodetelji”. Raskol je – skrivena osveta Bogu preko borbe sa Crkvom, Nevestom i Ljubavi Boga.

4.      Ljubav … ne cini sto ne pristoji. Cin je – zakon i struktura, sistem, van koga ne postoji ni Crkva, ni drzava.

Strukturni princip Nebeske i zemaljske Crkve je – jerarhija. Zbog toga se blagocestivost projavljuje pre svega u jerarhijskim odnosima, koji treba da ostanu trajni i nepovredjeni, kako bi Crkva ostala ziva.

5.      Ljubav se ne razdrazuje. Raskol se ne bori sa metafizickim svetom zla,

vec sa ljudima, pripisujuci im sve nerede i nesrece.

6.      Ljubav nikad ne prestaje. Ona ce ostati zauvek u Carstvu Nebeskom. Raskol

(razdor) ne moze biti udostojen Carstva Nebeskog.

Fariseji su sebe smatrali oskrnavljenim ukoliko je u njihovoj sekti bio samo jedan covek koji im nije pripadao. Raskolnici (novozavetni fariseji) smatraju sebe oskvrnjenima vec samom Crkvom Hristovom, koja osvecuje svet. Raskolnici su izgubili najvaznije – ljubav, koja predstavlja srce Jevandjelja. Milosrdje raskolnika je uvek ograniceno na njihovu zajednicu. Njihovo dobro je – razumsko-proracunato. Kada raskolnici ubedjuju u to da covek ne pristaje na nagovore, onda njihovo “dobro” prelazi u hronicnu zlobu ili ravnodusnost (“Neka vam pomogne vasa Crkva”, - zlurado kazu oni). Blagodat je moguce izgubiti. Crkva poseduje Hristov Duh, Koji obitava u njoj, kao u Njegovom tajanstvenom Telu, i zato oni koji odbacuju Crkvu, odbacuju Telo Hristovo. Zapovesti se ne smeju ispunjavati van Crkve.

Raskolnici su spremni da daju svoj zivot za svoj lazni oltar, laznom bogu, koji se nalazi van Carstva Crkve, ali pritom poseduju najpogubniju strast – a to je gordost.

Kako je nemoguce spasti se bez Hrista, tako je nemoguce spasti se i bez Crkve. Sveto Pismo otkriva moralni bezdan raskola. U raskolu nema i ne moze biti ljubavi, jer dugogodisnja ljubav tezi jedinstvu. Raskolnik je postavio sebe kao sudiju nad Crkvom, unevsi u nju strasnu osudu. Nedavna braca po veri su za njega odjednom postali “neznalice i zabludeli”.

Greh ne moze da ujedinjuje, on samo razjedinjuje, razdeljuje, i otudjuje ljude jedne od drugih.

Narocito mnogo raskola ce biti na kraju veka: “Nastupaju teska vremena … ljudi ce biti samoljubivi…” svaki raskolnik, koji predvodi svoju grupu, smatra, da je on nepravedno zaobidjen, ponizen, i da mu njegovi sjajni talanti daju pravo na posebno mesto u Crkvi – prava kojeg su ga toboze nepravedno lisili.

Vera nije samo “zbir teologije”, vec pre svega sposobnost opstenja sa Bozanstvom, sto je moguce samo u Crkvi i kroz Crkvu.

Iz Svetog Pisma znamo za dva potopa: vodeni – u vreme Noja i ognjeni – na kraju sveta. Ali ovim potopima prethodi potop nepostenja i greha, koji su dostigli nepojmljive razmere. Potop greha se materijalizuje svetskim katastrofama i kataklizmama. Pravoslavne Crkve su – ostrvca u tom potopu, bukvalno vrhovi planina, koji jos nadvisuju mrak nadolazece stihije. Zato demon-strateg hoce da razrusi zidove tvrdjave Pravoslavlja iznutra, i raskol je – zbrka u obezbedjenoj tvrdjavi: njeni zastitnici se bore sa spoljasnjim i unutrasnjim neprijateljima.

Apostoli su nam zapovedali: “Koji imaju izgled poboznosti, a sile njezine su se odrekli. I kloni se ovih”. (2 Tim. 3, 5). “Klonite se, molim vas, od takvih ljudi, kao od smrtne zaraze, udaljujte od sebe i od sluha vaseg njihove pagubne razgovore prema Pismu: … ne slusaj jezik necastan”. (Sir. 28, 28).

Sveti Kiprijan kaze: “Ne samo da se treba udaljiti, vec treba i pobeci od svakog koji se odvojio od Crkve. Raskolnik je – neprijatelj oltara, buntovnik protiv Hristove Zrtve, izdajnik u verskim odnosima, u odnosima blagocestivosti, neokorni sluga, koji je prezreo episkope i ostavio Bozije svestenike, drznuvsi se da ustroji drugi oltar laznim zrtvoprinosenjem, oskvernivsi istinu Zrtve Gospodnje. Kazna za njih je: razjapljena zemlja (preispodnja) i plamen (vecne muke u adu)”.

Ko je do juce bio prijatelj, danas je postao neprijatelj. Onaj, koji je do juce stajao pored Prestola, napusta ga, kao sto kukavica u vreme boja ostavlja pukovnicku znacku. Taj, s kojim smo se nedavno pricescivali iz iste Case, sada odrice Tajinstva Crkve, i za njega ta strasna Tajinstvena Casa vec nije nista vise sveta od kuhinjske posude. Savremeni raskolnici izjavljuju: “U Crkvi nema Blagodati” i postaju ekumenisti.

Odricuci Crkvu, oni odricu Blagodat, koja deluje u njoj, i odvojivsi se od Prestola, odbacuju Onog, Koji prebiva na Njemu.

“Zmijska pesma” raskola je opasnija od “lavlje rike” mnogobostva. U mnogobostvu se zahteva – odricanje Hrista ili sledi gonjenje i smrt. U raskolu se odricanje od Hrista vrsi u Ime Hrista. Raskol je obavijen prividnom pravednoscu, u kojoj se zadovoljavaju tajne strasti: gordost, nepokornost, metez i zavist.

Crkva je – Majka, koja na svojim grudima drzi ljudsku dusu, bukvalno bebu, hraneci je svojom Blagodacu, bukvalno mlekom. Raskolnici otimaju dete iz majcinskog zagrljaja, hraneci ga sa zuci. Raskolnici se boje istine: odvajaju se nesaslusavsi, odricu – ne procitavsi.

Jedinstvo se ne sme deliti – ne sme se razdvajati jedno telo. Sve sto se odvojilo od korena zivota, ne moze da zivi i da dise sopstvenim zivotom i postaje les koji se raspada.

Neka se niko ne cudi sto cak i neki od ispovednika dolaze do raskola. Prosle zasluge ne spasavaju raskolnika od kazne, vec je samo povecavaju.

Sluga svog jezika nalazi u raskolu celu kuhinju zloslovlja, gde se bukvalno u kotlovima kuvaju, meso, tudji gresi, obilno zacinjeni klevetom.

Jevandjeljske zapovesti su: cuvajte mir medju sobom i jedinstvo. “Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam”. (Jn. 14, 27).

 

                                Anatolij Popkov, parohijan Kazanjske Crkve, grada Astrahani

 

http://www.astrakhan-ortodox.astranet.ru/svet/gazeta07.htm

[o.Gavrilo]

                                      NE ŽELIM S NJIM NI U RAJ - O LJUBAVI PREMA BIŽNJEMU

Kako zavoleti bližnjega? U prvom redu potrebno je iza spoljašnjeg čovekovog izgleda uvideti njegovu unutrašnju, duboku suštinu.

Jedna starija žena mi je prišla u crkvi i rekla: «Oče! Ne mogu više da trpim muža! Pre bi umrla i otišla u raj samo da njega više ne gledam». A ja joj kažem: «Draga moja! Jedina vaša mogućnost da dospete u raj – to je zajedno s mužem. Bez muža možete da računate samo na ad». Ona je tada rekla: «Ne želim s njim u raj. Bilo gde samo dalje od njega!».

Ljudi često misle da se može ući u raj i pritom izbaviti od drugih ljudi, da može biti s Bogom i pritom zaboraviti na bližnjega. Mnogi se prema crkvi odnose kao prema mestu gde se može sakriti, osamiti u nekom uglu tako da ih niko ne primeti. Ali razlika izmedju Crkve i sveta se upravo ogleda u tome da su ljudi u Crkvi okrenuti licem jedni prema drugima, da su otvoreni jedni prema drugima, onda kada u svetu mogu da budu neprijatelji, da se medjusobno mrze ili prosto ignorišu. I razlika izmedju raja i ada je upravo u tome što se u raju svi nalaze zajedno objedinjeni ljubavlju prema Bogu i jednih prema drugima, tada kada je u adu svako odvojen od Boga i od drugih ljudi, mučeći se u izolovanosti, samoći i ostavljenosti.

Kako zavoleti bližnjega? U prvom redu potrebno je iza spoljašnjeg čovekovog izgleda uvideti njegovu unutrašnju, duboku suštinu. Treba pokušati prodreti tamo gde je u svakom čoveku sakriven lik Božiji. Mi često vidimo samo spoljašnjeg čoveka iskvarenog grehom, utopljenog u strastima, i ne primećujemo taj lik Božiji, koji je skriven ispod spoljašnjih slojeva. A upravo njega treba da uvidimo i njemu da se poklonimo u svakom od naših bližnjih.

Veoma je rasprostranjena greška koja predstavlja koren mnogih konflikata medju ljudima, i koja se sastoji u tome da ne prihvatamo čoveka takvim kakav jeste, već želimo da ga vidimo kao drugačijeg: s naše tačke gledišta njemu nešto nedostaje, on bi u nečemu mogao da postane bolji. Tako stvaramo veštački kalup i želimo da se čovek uklopi u njega, a pošto se to ne dešava onda živimo u neprekidnom konfliktu izmedju naših predstava o tome kakav on treba da bude i realnosti.

Kada bismo naučili da prihvatimo ono što nam je dato u svakom čoveku, a ne ono što želimo u njemu da vidimo, naš odnos prema ljudima bi se kardinalno promenio. Treba zapamtiti da Bog voli svakog čoveka upravo onakvim kakav jeste. Da, Bog čeka da se grešnik pokaje, ispravi, obrati k Njemu; Bog želi da svaki čovek postane bolji nego što jeste; Bog strada od čovekovog nesavršenstva, od njegovih grehova, od toga što Ga čovek ostavlja i zaboravlja. Ali sve to ne smeta Bogu da voli čoveka još i pre nego se čovek obrati, pokaje i ispravi. Prema učenju prepodobnog Isaaka Sirina, ljubav Boga prema čoveku se ne umanjuje čak ni onda kada ne nailazi na odgovor. Setimo se oca iz priče o bludnom sinu: čak i kada je sin, ostavivši ga, otišao u «daleku zemlju», otac nastavlja da ga voli i čeka.

Često članovi jedne porodice žive u neprekidnom konfliktu zbog toga što jedan okrivljuje drugog zbog nedostatka ljubavi. Naprimer, mužu počinje da se čini da ga žena nedovoljno voli: on je zbog toga neprijatan prema njoj i dolazi do sporova. I njegova ljubav slabi zbog toga jer kako mu se čini ne biva uzvraćena ...Ali konflikt može da nastane i zbog «viška» ljubavi: kada ljubav postane strasna, slepa, egoistična, kada čovek počinje da se odnosi prema drugome kao prema svojoj svojini. Odatle se radja revnost, nastaju neopravdana podozrenja, nezasluženi ukori. Porodice se raspadaju kako zbog nedostatka tako i zbog «viška» ljubavi.

Često roditelji bivaju nezadovoljni svojom decom, smtrajući da se deca ne bave time što treba, da ne slušaju niti pokazuju dovoljno pažnje i brige. Da, deca treba da slušaju roditelje i da se brinu o njima. Da, roditelji nose odgovornost za svoju decu i u nekim slučajevima su obavezni da se umešaju da bi pomogli, da bi sa svojim većim iskustvom ukazali deci na to što ona po svojoj nezrelosti ne vide. Ali roditelji ne smeju da zaborave da je njihovo dete – slobodna ličnost, koja ima pravo da samostalno bira svoj put, odredjuje svoja interesovanja, krug prijatelja. Često majka drži dete u strogosti,lišavajući ga zabave, kontrolišući krug njegovih komunikacija, zabranjujući mu da se druži sa ovim ili onim prijateljem. Dešava se da verujući roditelji zabranjuju deci iz moralnih razloga da gledaju televizor, da idu u bioskop, šetaju ulicom. Pritom često ne mogu da objasne u čemu je smisao takvog uzdržanja, i zbog čega ne daju deci da pozitivno ispune život, već im samo zabranjuju ove ili one stvari. Nikakva zabrana, nikakvo ograničenje ne može da postane stožer duhovnog života. I dete do nekog trenutka to trpi, a potom odjednom (sa šesnaest, dvanaest ili čak i ranije) zbacuje taj jaram sa sebe, a zajedno s tim gubi i veru.

Ponekad hrišćanin živeći u porodici u kojoj ne dele svi njegova religiozna uverenja, otežava život drugih članova porodice,sprečavajući ih da se bave time što je s njegove tačke gledišta nehrišćanski. Naprimer, u porodici je majka duboko verujuća, otac je neverujući, i deca koja iako i idu u crkvu zajedno sa majkom, medjutim ne dele toliko njena interesovanja da bi se u potpunosti odrekli od igre. Približava se Nova godina: muž i deca žele da slave. Ali majka smatrajući taj praznik «paganskim» zabranjuje deci da se vesele, hrani ih posnom hranom (Nova godina pada u toku Božićnog posta). Možda bi bilo bolje da se u tom slučaju žrtvuje i organizuje mužu i deci pravi praznik, a potom još jedan praznik – na Božić. I tako sve redom dok se ceo porodični život ne pretvori u svakodnevni praznik. Jer se hrišćanstvo upravo sastoji u tome, u tome se projavljuje uzvišena ljubav prema bližnjemu – zaboravivši na sebe, da se žrtvuje i živi za druge, trudeći se da im pričini radost.

Često ljubav roditelja prema deci postaje jaram, od koga deca ne mogu da se oslobode tokom celog svog života. Ljubav ne treba da preraste u nasilje nad ličnošću. Sećam se strašnog, tragičnog slučaja, koji se desio sa trinaestogodišnjom devojčicom. Majka je od nje zahtevala apsolutnu iskrenost, smatrajući da ona s ćerkom ima «posebne» odnose i da ćerka nema pravo da ništa sakrije od nje. Medjutim devojčica je dobila dvojku ali se uplašila da to kaže majci. Majka je na neki način sve saznala i došla je u školu da bi razjasnila odnos sa ćerkom i učiteljima. Devojčica koja se bojala da će biti razobličena, ugledala je sa prozora majku koja je dolazila u školu. Sačekavši da majka udje u zgradu, devojčica je istrčalai na oči druge dece bacila se pod točkove prvog automobila. Umrla je kroz nekoliko sati u bolnici. Probudvši se pred smrt, devojčica je rekla da nije uopšte htela da okonča svoj život, već samo da «uplaši» majku i odvuče njenu pažnju.

Nije uvek i nije svaki čovek sposoban za apsolutne medjusobne odnose, apsolutnu vernost i apsolutnu čestitost. I ne treba tražiti od čoveka to štoon ne možeda pruži, čak i ako je to vaš sin ili ćerka, brat ili sestra, muž ili žena, prijatelj ili prijateljica. Neka nam se svaki čovek otvori u meri u kojoj želi i može. Ne može se ulaziti u čovekovu dušu jer je ona – svetinja svetih, i u nju se može ući samo ako vam otvore i pozovu unutra. Ponekad se može stajati pored vrata ikucati, kao što Hristos kuca u dušama ljudi, ali tiho i nenametljivo. Ako se vrata ne otvore bolje je otići.

Ljubav prema bližnjemu treba da bude mudra. Ona treba da bude žrtvena kao Hristova ljubav, Koji nas je zavoleo takvim kakvi jesmo. Ona treba da donosi radost bližnjima, a da za njih bude «neudobno breme». Ona treba da bude apsolutna, ali ne treba da zahteva adekvatnu ljubav od strane bližnjih. Ona ne treba da se pretvara u revnost, da dovodi do i uvreda, da stešnjava slobodu bližnjih, ne treba da bude egoistična niti da se smanjuje ako nije uzvraćena. Apostol Pavle kaže: «Ljubav dugo trpi, milosrdna je, ne zavidi ...ljubav ...ne traći svoje ...sve pokriva, svemu veruje, svemu se nada, sve podnosi. Ljubav nikada ne prestaje...» (1 Kor. 13, 4-8).

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3619.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimov

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXI)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5067_ikonostas.jpg&size=500

o.Gavrilo>>> Recite mi molim Vas kako da nadjem duhovnog oca?
Olga, 16.06.2000
-------------------------------------------------------------
Draga Olga!
Od svih svestenika koje poznajes treba da izaberes onoga ciji ti saveti i pouke najvise pomazu u duhovnom zivotu. Treba se ispovedati samo kod tog svestenika, moliti za njega, slusati ga, moliti Boga da ti se preko njega otkrije Volja Bozija. Ne zuri da nazoves tog svestenika duhovnim ocem pre nego sto bolje uvidis kako ce on rukovoditi tobom – tek tad na njemu zaustavi svoj izbor (ukoliko ce ti njegovo rukovodstvo pomagati u spasenju tvoje duse). Duhovnik treba da bude strog prema svojim duhovnim cedima, dovoljno iskusan i on sam bi trebalo da ima duhovnika ili starca koji bi rukovodio njegovim zivotom. On mora da ima dovoljno vremena da odgovara na tvoja pitanja i da jednom ili dva puta mesecno cuje tvoju ispovest. Duhovnik ne treba da bude formalista i treba da savetuje strogo, ali s ljubavlju. Ako ne mozes da nadjes takvog svestenika onda se ispovedaj kod raznih svestenika, i moli Boga da ti ukaze na duhovnika. Raspitaj se kod poznanika da li oni znaju za nekog dobrog duhovnika u Odesi i okolini. Nemoj da budes lenja, otputuj negde ukoliko ti kazu da tamo ima neki dobar svestenik. Budi oprezna! Duhovnik ne mora obavezno da bude cudotvorac – on treba da bude skroman, smiren tih. Danas ima mnogo “laznih staraca”, mnogo mladih jeromonaha, koji stavljaju na ramena stada “bremena neprijatna”. Moli se Majci Bozijoj, citaj Joj svaki dan molebni kanon, moli se usrdno da te ne ostavi bez duhovnog rukovodioca, jer je u tvom uzrastu bez duhovnog rukovodstva lako poginuti, idi s verom i Gospod ce ti sigurno poslati duhovnika! Neka te Bog cuva!

S ljubavlju u Hristu,
Prot. A. Satov

Saša Lazić e da, bez hijerarhije ništa...mi do duhovnika, duhovnik do Svetih, Sveti do Bogorodice i Gospoda...molitve uznosimo stepenicama, ne preskačimo jer ćemo se spotaći, a postoje i "oni" koji će nam nogu podmetnuti...sama činjenica da čovjek ima... kraj sebe duhovnika kojem vjeruje ili još bolje kojeg dobije nakon što zamoli Boga da mu ga dodjeli, koji čedo doživi kao vlastita sina i ti to osjetiš, ma nema zabune...po riječima i djelima sve se pokaže...čovjek naprosto sa duhovnikom dobije nekakvo životno smirenje, sigurnost, gotovo da prstima taj osjećaj napipati možeš, kada mirno liježeš i ustaješ...kada se sa njim povežeš već prvog dana kao magnetskim silnicama, a tek se poznate jedan dan, a ti imaš osjećaj da se duhovnik odnosi prema tebi kao da te cijeli život pozna...duhovnik je veliko bogatstvo od Gospoda nam dato.ć

Slavica Kosanovic Vucenovic Da odmah i napisem sta mi se to svidja jer sam kliknula da mi se svidja.Svidja mi se kako je Prota lepo posavetovao Olgu a tim i nas tj. mene.
Hvala Vam za ove divne tekstove. Svako dobro od Gospoda Vam zelim.

Marko Popović Svaki sveštenik ima svoje vrline, ali isto tako ima i svoje mane. Ali treba poštovati sve sveštenike, bilo oni dobri ili loši jer preko njih nam dolazi blagoslov. Nažalost, demoni često napadaju duhovno čedo na način na koji duhovnik nije naviknut da se bori. Na primer, duhovnik je opušten, narodski čovek, a dobije fanatičnog i brzopletog poslušnika. Ili je uzoran, celomudren čovek, a ono dobije sina sklonom razvratu. I tako se mi ljudi nadopunjujemo, delimo naše vrline i mane. Jedan Hrišćanin je kao nijedan Hrišćanin.

Milena Madzar Jako je bitno u zivotu covijeka da ga neko vodi i poznaje njegovu dusu iznutra a isto tako je jos bitnije da budemo poslusni svom duhovniku,da bi nam bilo na spasenje'a divan savjet je rekao svestenik sestri Olgi sve je lijepo opisano.Blagoslovite Oce.

Dragoslav Lovre Bog je taj koji poznaje ne samo svaku dušu nego i svaku pomisao duše, i tajne želje srca, čak i one najdublje. Ako dakle u nama postoji iskrena želja i potreba da sebe predamo iskusnom vođi na putu našeg spasenja, ako se iskreno budemo za to molili Bogu, sigurno je da nas Bog neće ostaviti bez svoje utehe. On, kao jedini srceznalac, uputiće nas na duhovnog oca koji odgovara potrebama i sklonostima naše duše.

Dragana Tešanović Ne znaci,ako nam neko ne odgovara,da nije pravi za vas....Ali,isto tako,ne treba ni ici kod onih,koji odmah nalazu prevelike napore za nejaka pleca,narocito neiskusnim,i onima koji tek ulaze u veru,tj upoznavaju se sa verom.Ali,mislim da svako od nas vec na pocetku oseti koga moze a koga ne zvati duhovnim ocem....

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Svakim danom postajemo sve prosvećeniji Vašim mudrim poukama,Oče,Bogu hvala.Danas imati pravog duhovnika prava je blagodat Božija - a među njima ste jedan i Vi,Oče.Neka Vas Gospod i Prečasna Božija Mati dugo sačuvaju u zdravlju sa nama.Amin!Bože daj!

Nenad Badovinac Neko ko ulazi u Crkvu, danas treba čvrsti oslonac, jer mnogo je nestabilnosti danas koje mogu poljuljati veru čoveka koji ulazi u Crkvu Hristovu. Gospod usliši molitve takvih ljudi, koji se traže negde, jer obično takvi vernici sa iskrenom ...molitvom pristupaju Gospodu. Takvi ljudi znaju zašto su došli u Crkvu. Ako u jednoj parohijskoj crkvi postoji malo vernika, slabe vere, koji nedolaze nedeljom na bogosluženja i ne drže do svoje crkve, Gospod im daje svestenika po zasluzi, ali isto tako u mestu gde ima puno iskrenih vernika, tamo u njihovoj parohijskoj crkvi Gospod šalje vredno i iskusno svešteno lice. Pa onda dolazimo u situaciju, da u onoj prvoj parohijskoj crkvi vernici optužuju svog sveštenika da nije dobar, da im treba bolji sveštenik, a nisu svesni da su dobili od Gospoda po zasluzi, tačno ono što su tražili. Ali sestri Olgi, Gospod šalje tačno ono što je tražila u svojoj iskrenoj molitvi.

Mirjana Damjanac Ex Periz Pomaže Bog! prosto ovakve reči čine da se čovek oseti sigurnim u ova surova vremena. Ponekad zaboravim da ovakvi saveti igde i postoji, jer isuviše je brz i surov život danas, toliko da je u stanju da na momente zakloni pravi "vidik"! Hvala ...oče na divnim savetima koje nam dajete. Neka je Gospod uvek sa svima nama!Prikaži više

Jelica Vučetić Danas je najlakse osudjuivati tudje postupke,a pogotovu za nekog reci da je los duhovnik(svedoci smo da se putem medija svasta prenosi,sto moze biti vrlo zbunjujuce za vernike.....a nakon toga pitanje kome verovati ),a najteze je ispraviti samog sebe i priznati svoje greske.Nase spasenje ne zavisi od dobrog duhovnika,nego od nas samih,od naseg truda i trpljenja.

Milena Puaca Slava Bogu i na ovom savjetu kojeg nam upuceje putem vas dragi oce Gavrilo.Bitno je da trazimo i kucamo pa ce nam se vrata otvoriti i da idemo redovno na liturgije da dolazimo u dom Gospoda sa vjerom u ociscenje i spasenje dusa nasih ma kakav bio nas otac koji sluzi .Molimo se Gospodu za svoje oce za njegovo i spasenje nas svih u zajednici Hristovoj.

Mirjana Jovicic Blagoslovite oče Gavrilo, iz Vašeg priloga dobismo dušekoristan odgovor na jedno pitanje svešteniku koje je već duže vremena veoma aktuelno kod mladih.Idealno bi bilo da svima duhovnik bude sveštenik njihove parohije.Ako smo svesni svog nesavršenstva trebalo bi da imamo razumevanja i za tuđa.Svaki čovek ima stranu s koje mu je moguće prići.Kroz aktivno učešće u životu crkve (ne samo prisustvo na Bogosluženjima nego spremanje crkve, porte, slava, svečanosti) parohijani se zbližuju međusobno i sa sveštenikom - postaju kao porodica.Paroh crkve postepeno stiče uvid o dobru i zlu koje svaki njegov parohijanin preživljava ili nosi u sebi.Nikad naša predstava o sopstvenoj snazi, postupcima nije objektivna kao što je vidi dobar duhovnik.Dobija duhovnik pored lakih pitanja (obrazovnog karaktera) i ona najteža, koja se dotiču ljudskih sudbina - to breme je teško.Samo poverenje, iskrenost, poslušnost, uzajamna molitva su uslov da duhovnik i njegova čeda prevazilaze ovozemaljske probleme uspešno uzrastajući u Gospodu.

Bojana Srbljak Slažem se sa sestrom Mirjanom, što smo aktivniji članovi naše parohijske crkve, to smo bliži i svešteniku a i parohijanima. Baš postajemo jedna velika porodica. Evo navešću jedan primer: U nedelju, dok su se naše četvoromesečne blizna...kinje pričešćivale, suprug i ja smo se malo zbunili zbog kapa, pa nismo znali ko je koja. Posle službe, dolazi sveštenik kod mene i reći će ozbiljno, kao da me malo i grdi:
"Slušaj Bojana, da im staviš neke minđuše po kojima ćete ih razlikovati, osramotićete se negde!" Mnogi tako nešto ne bi rekli, ali eto imao je tu slobodu jer nas dobro poznaje, pa je znao da mi jedan takav dobronameran savet nećemo pogrešno razumeti.

Dragojlo Trifunovic Zaista tema KAKO NACI DUHOVNIKA je jedna od najaktuelnijih tema danasnjice.Narocito je zanimljiva za nas koji i dalje lutajuci trazimo duhovnika.MI imamo mnogo nedoumica ,strah da ne nademo pogresnog(kad slepac vodi slepca,pa obadva upadnu u jamu),imamo i mnogo pitanja od kojih je i ovo:Dali duhovnik moze biti mladji od duhovnog ceda?Blagoslovite.

Mirjana Jovicic Blagoslovite oče Gavrilo moje ponovno oglašavanje: Oduševio me Bojanin sveštenik - On u svakoj osobi gleda neponovljivu ličnost pa makar to bila beba malecka, divna je bila njegova spontana reakcija na problem s kapicama. Moj otac Jovan je mlađi od mene al nikad nisam imala razloga da posumnjam u njegovu dobrotu, mudrost, znanje, smirenoumlje...Skoro svaki njegov savet je pun pogodak u suštinu problema kroz citiranje poslanice ap.Pavla.I onda nema odstupanja.

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 09.11.2010 na Radio Blagovesti bilo je 146 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 50, Bosne 48, Hrvatske 9, Austrije 8, Nemačke 7, Nepoznato 5, Slovenije 4, Švajcarske 3, Makedonije 3, Italije 2, Crne Gore 1, Engleske 1, Holandije 1, Amerike 1, Grčke 1, Danske 1, Švedske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Oktobru bilo je 2.745.483 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila,

Izdavač Đokica Petković iz Požarevca, sa grupom svojih prijatelja poslovnih ljudi, uradio je bogougodno djelo, organizovao je pripremu, a onda i štampanje knjige „Čudotvorne ikone Presvete Bogorodice“. U ovoj knjizi, u tvrdom povezu, štampanoj na najkvalitetnijoj hartiji, na više od trista strana objavljene su reprodukcije šezdesetak čudotvornih ikona Majke Božije u boji. Ovo izdanje je dobrotvorno. Hiljada primeraka ove knjige biće poklonjena Hramu Svetoga Save u Beogradu, petsto Hilandaru, veliki broj primeraka biće poklonjen manastirima po Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj.

Ova knjiga predstavljena je u ponedeljak veče 8. novembra u Parohijskom domu Svetosavskog hrama u Beogradu. O knjizi su govorili izdavač Đokica Petković, urednik knjige istoričar umjetnosti Jelena Anđelković i protojerej stavrofor Aleksandar Sredojević. Razgovor je vodila Janja Todorović koja je prva govorila o knjizi i temi kojom se knjiga bavi-preuzeto sa radio Svetigora,blagoslov Oca Gavrila!!!

>>>RADIO SNIMAK 9.11.2010.<<<

[stamenko]

JESU LI KORISNA POKLONIČKA PUTOVANJA
intervju sa sveštenikom Mihajlom Mihajlovim

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/472_i1_001.jpg&size=500

Sveta mesta… Kako privlače dušu verujućeg čoveka! Kako čovek pri pogledu na kartu Rusije želi sve da obidje, da se pomoli u svim Crkvama, pokloni svim moštima, da utone u predivnu atmosferu molitve i mira, koji vladaju u manastirima. Ali kuda najpre putovati, da li je pokloničko putovanje uvek na korist, kakva iskušenja se mogu pojaviti? Ova i slična pitanja postavili smo svešteniku Mihajlu Mihajlovom.

" Gospod nije zapovedio put u Jerusalim kao neko dobro delo... Promena mjesta nam ne približava Boga. Gde god da se nalaziš, Gospod će doći k tebi, ako je stan duše tvoje takav da bi se Gospod mogao u njega useliti i u njemu obitavati..."- Sveti Grigorije Niski

-Oče, kakvu duhovnu korist donose poklonička putovanja i mogu li naneti duhovnu štetu?

- Poklonička putovanja su svakako potrebna. Ali ona treba da budu umerena, jer za pravoslavnog čoveka ne bi trebalo da bude cilj obilazak velikog broja manastira za pola godine. Ne treba sve vreme jesti kolače, ponekad treba jesti i malo crnog hleba! Tako da je pokloničko putovanje- u stvari podvig. Ranije je u Rusiji bilo ovako: ljudi su peške išli u manastir. Ali na takvo pokloničko putovanje su mogli da odu jednom u životu, oni su se spremali za njega, duhovno se trudili, išli sa palminim grančicama i odmah je bilo očigledno da su ti ljudi poklonici. Danas kada pogledate čoveka ne znate uvek da li je poklonik ili nije; mi se čak ni na svetim mestima ne možemo usredsrediti na duhovne stvari. Na primer, na prošlom pokloničkom putovanju, kada smo bili u crkvi, neki parohijani su, videvši unutar crkve glumicu Irenu Muravjevu, počeli odmah živo da se došaptavaju. Naravno da je bilo lepo što je i ona došla, ali nedaleko od glumice nalazile su se svete mošti prepodobnog Serafima Sarovskog. Izgledalo je tako da je za nas, pravoslavne, pojava poznate glumice u crkvi bila na momenat važnija od moštiju velikog svetitelja.

Prilikom pokloničkih putovanja možemo da zadobijemo veliko duhovno bogatstvo, ali ako putujemo po svetim mestima često, možemo se početi gorditi u mislima: " Vidiš, ja sam putovao, a ti- nisi!". Ima različitih pokloničkih putovanja. Dobro je ako ide grupa pravoslavnih ljudi...Slava Bogu! Ali ako putujemo vozom, tada nam neće biti jednostavno da se molimo i duhovno saberemo jer svi okolo šetaju, ponekad se svađaju, beskonačno vode prazne razgovore, ogovaraju, spletkare.

Kada se vraćamo iz svetih mesta primjećujemo da brzo gubimo blagodat koju smo tamo zadobili. Zašto? Zato što ne umemo čuvati dar Božiji, zato što se odmah utopimo u svakodnevnu sujetu i vidimo da nismo u stanju da zadržimo blagodat. Prilikom pokloničkih putovanja, zbog naših grehova veoma često se ne vladamo kako bi trebalo.

- Koje svetinje treba posjetiti u prvom redu? Treba li putovati daleko, ili treba početi od Moskovskih svetinja? Ili treba početi od svetinja u crkvi u koju idemo?

-Zapovest " poštuj oca i majku svoju" se ne odnosi samo na naše roditelje po telu, već i na naše duhovne roditelje. Tako se u Crkvama slave Moskovski, Beloruski, Kostromski sveti. Ima takvih svetih koje prve treba spominjati. U Kalužskoj eparhiji, na primer, obavezno se pominju Amvrosije i Lavrentije Kalužski. U našoj crkvi mi spominjemo sveštenomučenike Vladimira i Vasilija. To su naši roditelji, roditelji naše crkve. Treba znati Žitija naših svetih. Tako, na primer, izdaju se u ogromnom tiražu žitija ruskih svetih, žitija moskovskih svetih- Moskovski Paterik. Da vidimo: rodoslovno stablo počinjemo da gradimo i proučavamo, počevši od oca i majke, zatim prelazimo na bake i dedove i tako dalje. Niko neće početi da pravi svoj rodoslov tako što počinje od prabake.

sveštenik Mihajlo Mihajlov sa učenicima nedjeljne pravoslavne škole koja radi pri crkvi

Prekrasan je osećaj služiti i moliti se u crkvi, u kojoj su nekoliko desetina godina unazad služili i sveti sveštenomučenici Vasilije i Vladimir! Divno je i to što u našoj crkvi i sada nalazi stočić, kojeg je koristio sv. prep.Leontije ispovjednik Mihajlovski. To veoma greje dušu: doticati te stvari koje su dodirivali i sveti.Tako, putem fizičke veze, rasplamsava se i duhovna veza. To nije fetišizam, tj.ljubav prema stvarima, nego strahopoštovanje prema sećanju na svetoga, prema vezi sa svetima. U Divjejevskom manastiru smo se poklonili stoličici na koju se naslanjao prep. Serafim Sarovski kada se upokojio u Gospodu. Živo se oseće neprekidna veza.

Dodaćemo i to, da se naše proslavljanje ogleda i u tome što mi slavimo praznike svete. Tako da su dani pomena svetih koji su služili u našoj crkvi u stvari mali prestolni praznici, male slave u crkvi.

Svaka crkva ima i jedinstvenu istoriju- obavezno treba poznavati i poštovati one svete koji su služili u crkvi. Danas su u mnogim crkvama mnogi od sveštenoslužitelja i čak od parohijana postradali u vreme progona i proslavljeni su u liku svetih.

U Bogojavljenskoj Sabornoj Crkvi nalaze se mošti sv.Aleksija, mitropolita Moskovskog, jednog od prvih duhovnih stubova moskovskog Pravoslavlja, osnivača prvih moskovskih manastira: Andronikovog, Čudovog... Sveti pokrovitelj grada Moskve je sveti blagoverni knez Danilo Moskovski, osnivač Moskovske kneževine. Moskovska kneževina je u to vreme bila mala i neznatna. Ojačavši, blagoverni knez Danilo je učvrstio i uveličao kneževinu, ne putem nepravde i nasilja, nego milosrđem i miroljubljem (miroljubivim putem). Njegove mošti se čuvaju u Sveto-Danilovom manastiru.

U Crkvi Hrista Spasitelja danas se čuvaju mošti sv. Filareta Moskovskog. Svetitelj Tihon, patrijarh Sveruski- veliki prosvetitelj Amerike, bio je izabran za partijarha u godini u kojoj je počela velika pometnja u našoj zemlji- 1917. Na njegove oči su se rušile crkve, oni koji su do juče izgledali kao blagočestivi parohijani, skidali su ikone sa zidova. " Gospode, sinovi Ruski ostaviše Zavet Tvoj, razrušiše žrtvenike Tvoje, pucaše po crkvenim i Kremaljskim svetinjama, pretukoše sveštenike tvoje..." pisao je svetitelj. Koliko je mnogo on učinio da bi se crkve sačuvale! Do poslednjih dana života primao je verujuće u Donskom manastiru. Tamo se sada čuvaju njegove mošti. I tužno je vidjeti da kod moštiju sv.Tihona gotovo nikada nema nikoga...
Primer je Moskva. Tako se može pričati o bilo kojem od gradova.

- Da li je moguće spojiti pokloničko putovanje i godišnji odmor?

- Treba biti duhovno jak da bi se moglo spojiti i jedno i drugo zajedno. Ja se trudim, ako negde idem, da odvojim posebno dane odmora od dana službe, pokloničkog putovanja. Na primer, kada doputujem u Helsinki, gdje služi meni znani sveštenik, tada sam ja nedeljom u crkvi. Služba, razgovori sa parohijanima, čitanje lekcija- i prođe dan.

Pokloničko putovanje ne bi trebalo biti " usput" sa odmorom. Naravno, ako se na pokloničkom putovanju neki put i okupate, to nije greh. Ali kada mi nastojimo da stignemo i tamo i onamo, tada nam se po rečima Spasitelja dešava da ne možemo služiti dva gospodara.

Često se dešava ovako: čovek na odmoru ide u crkvu, i u crkvi stoji a sve vreme misli o tome kako je na plaži - sunce! Nervira se jer stojeći u crkvi propušta divno vreme napolju. Vrativši se sa odmora mnogi se žale da su imali mnogo iskušenja, počevši od toga šta su na plaži videli, do drugih stvari... I opet idu, i opet, nije se ni služba u crkvi završila, trče na plažu. Ponekad je posećivanje crkve potpuno u drugom planu; čovek misli: " Tako divno vreme, a sutra se može pokvariti, bolje je da sutra idem u crkvu. A ako za vrijeme celog odmora budu lepe vremenske prilike, on u neće ni otići u Crkvu.

Jedan moj duhovni sin je otputovao u Kijev na odmor. Mučio ga je duh bluda. Prvog dana je otišao u Kijevo-Pečersku Lavru da se pokloni moštima prep. Mojsija, poznatog po pomoći u savladjivanju bludne strasti. Poklonivši se, otišao je na nudističku plažu. Kakvo je samo bilo njegovo čuđenje, kada je prošao celu plažu i nije primetio ništa oko sebe. Prepodobni mu je tako pomogao što je on prošao celu plažu, a da nije vidio ni jedno obnaženo telo. Posle toga je rešio da ceo odmor provede moleći se u manastiru. Tako je i uradio: a vratio se i dobro odmoran, i tamnoput i duhovno ukrepljen.

- Šta je još značajno za one koji idu na poklonička putovanja?

-Hteo bih da naglasim i jedan posebno važan momenat ponašanja u crkvi. Često se može videti, kada u crkvu ulazi nepoznati sveštenik, izgledom starac, onda se mnogi odmah trude usrdno da uzmu blagoslov, ne znajući čak ni da li je to zaista sveštenik. Kada su naši parohijani bili nedavno u Divjejevu, videli smo Matuške-monahinje Divjejevskog manastira koje su od mene uzele blagoslov tek kada su me njima predstavili. Prosto tako one ne prilaze- ko zna ko je to došao! I još jedan slučaj: prilikom pozdravljanja pred odlazak neki parohijani su prišli da uzmu blagoslov od o. Jone, koji je već dugo vremena monah. On se začudio:" Zašto meni prilazite? Eno stoji vaš sveštenik! Šta nam govore sveti oci? Pamtite svoje, uzmite blagoslov od svoga sveštenika, dozvoli li on da se meni obratite tada priđite slobodno." Tako je postupao i o. Nikolaj Gurjanov: kada su mu dolazili poklonici i molili ga da ih ispovedi, govorio je: ako su oni doputovali sa svojim sveštenikom, tada kod njega treba da se i ispovedaju, jer on bolje poznaje grehe svojih duhovnih čeda. " Dakle, pazite dobro kako živite..."( Ef.5.15.)

Davidova pustinja

- Treba li donositi svetinje sa pokloničkih putovanja?

- Odgovor je jednostavan. Ispočetka poklonici donose svetinje. A onda traže blagoslov da ih pale-pokvarile se. Ponekad mole i sveštenike, kao, ne mogu oni sami osvećeno da pale. Bio sam u jednom stanu, svetinja mnogo, ali sve je bilo pokriveno debelim slojem prašine, preko njih bubice šetaju. Ako uzmemo svetinju, prema njoj treba da se odnosimo sa strahopoštovanjem. Donijeli suvarke (male kockice svetog sušenog hleba osvećene u posudi kojom se Sv.Serafim služio) iz Divjejeva od prep. Serafima, treba ih jesti, a ne čekati sve dok se ne pokvare. Doneli prosforu (mali okrugli hleb osvećen u oltaru koji se deli vernima na kraju liturgije), treba je jesti dok je sveža, a ne poklanjati je onda kada se stvrdnula.

- Ponekad verujući čovek ima izbor: da ide u manastir na poslušanje, ili, možda da ostane i potrudi se u svojoj parohijskoj crkvi?

- Veoma često biva da zaboravljamo na svoju crkvu, na svoj rođeni dom. Često parohijani traže blagoslov da skupe novac za daleki manastir, zaboravljajući na to da se i naša crkva isto gradi. Tako je i sa poslušanjem. U manastiru je naravno dobro, svež vazduh , drugačija hrana. Ali i u našim parohijskim crkvama ima mnogo posla.

- To jest treba početi od svoga doma, a kada je vlastiti dom uredan, čist, sređen, kada je naša parohija izgrađena, tada se mogu podizati i druge crkve?

- Potpuno ispravno. Kada je u našoj sobi neuredno, zar ćemo ići da čistimo druge kuće? Pomoći treba manastirima, monasi bez naše pomoći ne mogu sve uraditi. Ali ponekad neki poklonici donose u manastir sve svoje svetske navike, što može štetiti duhovnom životu obitelji. Život u manastiru je duhovni podvig. Radnici su ljudi koji ulaze u sastav bratije manastira. Dužni su da ispunjavaju manastirski ustav i da žive monaškim životom.

Davidova pustinja

- Mogu li se posećivati pravoslavne svetinje koje se ne nalaze u pravoslavnim crkvama?

Mogu, i treba ih posećivati, ali opet, prema svemu se treba odnositi sa određenim rasuđivanjem. U Crkvi sv.Sofije u Konstantinopolju se ne može ni prekrstiti, ona je pretvoren u džamiju. Ali tamo se može otići, pogledati freske, koje još nisu sasvim razrušene.

poklonici u Davidovoj pustinji

Na kraju ćemo još jednom ponoviti reči ap.Pavla:" Dakle, pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri..." (Ef. 5.15)

Razgovor vodila: Ana Ljubimova
preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_579.html
Prevela s ruskog N.U

[Цвеле1993]

Јел могу на овој теми да се постављају питања оцу Гаврилу?

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXI)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5068_Sveti%20Petar%20Milostivi.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> Sveti Petar Milostivi - prototip Ebenzera Skrudža

Kada čovek jasno oseti Božiju milost, on je iznenađen. On kao da se budi iz dosadnog, besmislenog sna. On počinje da se stidi svog dotadašnjeg slepila za Božije neprestano sasoećanje prema ...njemu.

U vreme cara Justinijana (527-565) glavni carski carinik beše neki Petar, veoma bogat, ali težak i nemilosrdan čovek. Jednom prosjaci razgovarahu da ni jedan od njih nije nikada primio Petrovu milostinju.I jedan se opkladi da će je dobiti. Stade tako uporno moliti za milostinju od tvrdice Petara dok ga ovaj, jednom u besu, ne udari hlebom, jer nije imao ništa drugo pri ruci. Radosni prosjak uze hleb i pobeže.

Odmah nakon ovog događaja Petar posta ozbiljno bolestan i imaše sledeću viziju: Beše ispitivan od strane demona na drugom svetu. Tu beše i jedna vaga, i na jednom njenom tasu demoni nagomilaše sve Petrove grehe, što tu stranu učini veoma teškom. Kraj drugog tasa, koji beše prazan, stajahu anđeli i tugovaše jer ne beše u Petrovom životu ijednog dobrog dela, čime bi uspostavili ravnotežu. Jedan od njih kaza: "Mi nemamo ništa da stavimo na vagu osim jedne vekne hleba kojom je prekjuče udario prosjaka." I anđeli staviše ovu jednu veknu hleba na praznu stranu, i ta vekna hleba prevagnu onu drugu, natovarenu svim Petrovim gresima.

Nakon ove vizije Petar kaza u sebi: " Zaista, ovo ne beše priviđenje, već živa istina, jer sam video sve svoje grehe iz mladosti. I kada mi ovoliko može pomoći samo jedna vekna hleba, koju sam bacio na prosjaka, koliko tek mogu dobra dela milostinje, ako ih činim iskrena srca i sa smirenjem?"

I od tog trenutka, Petar je postao najsaosećajniji čovek u svome gradu. Svu svoju imovinu počeo je deliti siromašnima, a kada ju je razdelio, sebe je prodao u roblje za trideset zlatnika. I njih je kao milostinju podelio siromašnima, u ime Hristovo. Posle ovoga on je prozvan Petar milostivi.

Napisao Sv. Nikolaj Velimirović. Žitije Sv. Petra pripovedao je Sv. Jovan Milostivi, patrijarh Aleksandrijski (12. novembar), kome je ono bilo poznato iz priče čoveka, koji je lično poznavao Sv.Petra.

prevela sa engleskog prof Bojana Popović
http://www.johnsanidopoulos.com/2010/09/saint-peter-merciful-prototype-of.html

Marko Popović Ako ko radi milostinju neka se trudi da niko za to ne zna, čak ni njegov duhovni otac, već samo Bog. A Bog koji vidi tajno uzvratiće javno. Unižavajmo se braćo pred drugima, a pogotovo pred svojom braćom Hrišćanima da bi nas uzvisio Bog.

Saša Lazić iz toga proizlazi: NE UMARAJTE SE DOBRA DELA ČINITI...što više dobrih djela na vagu, to će jače oslabiti udio naših loših djela kojih je nesumnjivo puno...pošto radimo dosta loših djela, dan nam je oblik spašavanja kroz davanje milostinje i puno drugih načina...e ali ako smo zaokupljeni sobom i trkom za bogatstvom, očvrsnit će srce i svi ti putevi ostat će nam zamračeni, a loša djela na vagi pretegnuti...zato DOBRA DJELA SVAGDA I SVUDA...

Svetlana Ležaić Pomaže Bog. Srećan je onaj koji uz Božiju milost upozna svoje grehe. Meni je to prikazano u jednom snu,koji sam usnila u noći nakon pričešća. San je bio sledeći: Otvaram prozor i svež vazduh ulazi unutra, toliko je lepo i toliko sam srećna ...da izbacujem glavu da još više udišem, i u tom momentu imam šta da vidim: na debelom kamapu zakačeni za ragastol prozora vise neke male spodobe i drhte, neki se toliko tresu i od drhtavice padaju. Ja ih gledam i shvatam (ne znam kako) da su upravo otpali moji gresi koje sam ispovedila a da vise i čvrsto se drže oni kojih se nisam setila.
Slava i hvala Bogu dragom za sve jer je meni grešnoj pokazao koliko sam grešna i koliki je značaj iskrenog pokajanja.
Blagoslovite oče.

Milica Bacic ‎-dobronamjernost- U jednoj radnjici, blizu grada Tripolija u Libanu, bio je opasan gazda. Upozorenje je bilo jasno - budi oprezna i imaj u vidu da je njemu pistolj uvijek pri ruci. A radnjica je bila puna slatkisa, djecurlije iz komsiluka,... veselih lica. Ocigledno su se svi dobro poznavali, bili dobronamjerni i vrlo gostoljubivi. Bila je tu i gazdina stara majka. Doletila je do nas sa bonbonama i bez da smo govorili istim jezikom sasvim smo se lijepo sporazumjeli. U znak zahvalnosti pozelila sam da joj nesto poklonimo, ali nije bilo sanse da ubjedimo njenog sina da dopusti da nesto kupimo. Odmahivao je rukom da nosimo sta smo izabrali ali da ga ne vrijedjamo i da platiti ne mozemo. A u ladici pored kase zabljestao je zaista pistolj. Prestalo je pregovaranje. 'Samo bi ovo da kupimo i poklonimo vasoj majci.' Rijeci su ostale u vazduhu i cini mi se da se gazda na bliz osmjehnuo, primio novac, vratio kusur i sa zahvalnoscu smo ostavili nas poklon i nastavili nas put dalje. A tek kasnije, medju novcanicama naisla sam na kusur od 10 dolara (bar duplo vise nego sto sam mu platila). Paznja i zahvalnost se ne mogu naplatiti, a novcanicu jos uvijek cuvam kao ovozemaljsku napomenu za moju vagu!

Dunja Neda Pomaže Bog,Oče.Hvala Vam mnogo na lepoj pouci.Divno je kad se čoveku otvore oči i on prepozna svoj greh.Tad je i Gospodu milo i On usliši molitvu grešnika.Upućuje nas na pokajanje - pokazuje nam puteve Gospodnje. GOSPODE,budi nam snaga i svetionik...Pomiluj nas grešne.Amin!

Radomirdrugi Vucic Poučno je da se i gađanje hljebom može na dobro iskoristiti.

Milka Lukić Srecan je onaj, kome Gospod na vreme, otvori duhovne oci.

Nenad Badovinac Vidimo jaku volju čoveka, bogatog Petra, da spase svoju dušu. Bogatom Petru je bio dovoljan jedan signal da iz temelja promeni svoj život. Taj jedan signal naveo ga je na samo jednu odluku u životu, koja ga je odvela pravo do Svetlosti.

Bojana Srbljak Na svakoj Liturgiji mi se molimo: "Da dobar odgovor damo na strašnom Hristovom Sudu, Gospodu se pomolimo." Možemo li se mi pripremiti za taj momenat? Da. Kao što je i Sv.Petar Milostivi učinio i bolje se pripremio otkrivši po velikom prom...islu i blagodati Božijoj šta ga nepripremljenog čeka.

Sveti Oci kažu da čak i jaka, postojana vera bez dela neće nas sačuvati. Između ostalog što se od nas traži Gospod će u onaj dan pitati šta smo dobro ušinili, ili šta smo mogli učiniti, a nismo. Dobra dela treba činiti ne zbog sopstvene slave, već Božije, ne tražeći nagradu, tajno, baš kao onaj dobar Samarićanin iz Jevanđeljske priče.

Mnogi čine dobra dela, ali očekuju nagradu što od ljudi što od Boga, još za života, na ovom svetu. Među ljudima se čuje sve ređe iskreno "hvala", a Gospod? Gospod ne daje prolazne materijalne nagrade na ovoj zmelji, već nagradu besmrtnosti i večnog života u Carstvu Nebeskpom.

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila,

Filosof po obrazovanju, koji sebe smatra istoričarom a bavi se proučavanjem duhovnog iskustva srpskoga naroda, prof. dr Žarko Vidović održao je predavanje „Uloga Crkve u srpskom narodu". Predavanje je održano u nedelju 19. septembra, na dan koji se slavi kao uspomena na čudesa Arhangela Mihaila, u Manastiru Svetoga Arhiđakona Stefana u Slancima kod Beograda, metohu Hilandara-preuzeto sa radio Svetigora,blagoslov Oca Gavrila!!!

>>>RADIO SNIMAK 10.11.2010.<<<