Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[мирођија]

              Заиста је сјајан начин како муслимани прихватају православље, и каква се исцељења дешавају. zru     

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila , otac Gavrilo čita - "O UMNOJ MOLITVI-Starac Teodosije", blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 20.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_21_22_00_11.mp3

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 21.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 176 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 69, Bosne 56, Austrije 9, Nemačke 8, Hrvatske 7, Slovenije 6, Makedonije 6, Nepoznato 4, Italije 2, Crne Gore 2, Švajcarske 2, Kanade 1, Danske 1, Amerike 1, Norveške 1, Engleske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CXLVI)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5034_isus%20raspinjanje.jpg&size=500

o.Gavrilo>>> "Mi smo anastavrote, ponovo raspinjemo Hrista. Želite li primere?"
Gospodu se dogodilo, braćo moja, sve ono šta je trebalo nama da se dogodi. Zašto je postradao? Da bismo jedni drugima oprostili i da bismo prestali da grešimo. Postavlja se pitanje: da li smo prestali da grešimo? Ljudi su grešili pre Hrista..., greše i posle Hrista. Da li imaju istu težinu gresi? Greh koji je načinjen pre uzdizanja krsta je puno lakši nego greh koji je nastao posle krsta. Apostol Pavle nam govori u poslanici Jevrejima sledeće: Svi gresi koji su nastali pre Hrista opraštaju se, ali posle, čoveče, pazi, svaki put kada grešiš posle krsta ti ponovo raspinješ Hrista! Pazimo veoma na ove reči. Nemojmo “ponovo raspinjati i ružiti Sina Božijeg” Jev. 6,6). Kako da vam prikažem taj zločin koji čine, Ne više Judejci, već mi koji se nazivamo Hrišćanima?

* * *

Mi smo anastavrote, ponovo raspinjemo Hrista. Želite li primere?

1. Da li ima među nama neko ko se gordi, prezire druge jer misli da je nešto posebno, jer je naučio nešto malo slova, uzeo neku tamo diplomu, zauzeo neki dobar položaj? Ako ima, neka pomisli da u vreme kada se tako oseća i ponaša ne čini ništa drugo nego da ponovo stavlja na Hristovo čelo trnov venac, ranjava Hrista više nego što ga je povredio trnov venac.

2. Da li postoji mladić ili devojka ili neki drugi čovek koji dok crkva poziva “poravnite staze “. (Isaij. 40,3 i Mat. 3,3),pazite da hodate pravim putem, a oni ismejavaju sveštenike, ismejavaju propovednike, ne slušaju crkvu, ne dolaze u hram, kao da su paralizovani, noge imaju a kao da ih nemaju. Nemaju noge za crkvu, za bolnicu, za siromašnu kolibu, da posete bolesnika ali zato imaju noge da trče na razne događaje, za kafiće i diskoteke i za druge razne centre nečistoće. Oni svaki puta kada odlaze tamo ne čine ništa drugo već ponovo zarivaju eksere u Hristove noge.

Jedan pobožni sveštenik u 19-tom veku je bio obavešten da su neki mladići iz njegove parohije, počeli odlaziti u grešne kuće. Kada je to čuo, rasplakao se sveštenik. Dosetio se da ide i sačeka ispred te kuće te mladiće, dok je tamo stajao, približio se jedan mladić da uđe u tu kuću srama., sveštenik mu je preprečio ulaz i sa očinskom dobrotom mu rekao: “ Dete moje, ja sam te krstio, miropomazao, doveo sam te u Crkvu! ( pri tom je ispod svoje mantije uzeo jedan veliki drveni krst i stavio ga na pod ispred ulaza i rekao), ukoliko želiš da prođeš, prvo ćeš morati da pređeš preko ovoga krsta! Onaj ko ulazi u ovu kuću, raspinje Hrista!… Uplašeni mladić je samo rekao: -Oče, oprosti mi, odlazim… Svaki put kada čovek greši telesno, ne čini ništa drugo nego da povređuje ispočetka telo Hristovo.

3. Da li ima među vama neka žena ili neki muškarac koji malo- malo osuđuje bližnjega. (Ovde bih naveo jedno razjašnjenje, neko meša stvari, smatraju da je osuda isto što i opomena. Druga stvar je osuđivati a druga opominjati nekoga. Osuđivanje je kada se skupi vas četvoro-petoro u nedostatku drugoga i optužujete ga. Opomena je, kada javno i odgovorno nekoga upućujete na poboljšanje. Opomena nije osuđivanje. Opominje učitelj, sveštenik, majka, otac.) Da li ima neko ko osuđuje, neko ko govori ružne i uvredljive reči i neko ko ogovara? Da li ima neko ko psuje božansko? Da li ima neko ko ima sumnje u veru i govori: Da li postoji Bog, Bogorodica, anđeli, budući sud?… Da li ima neko ko ledi duše vernih? Oni sa tim rečima ništa drugo ne čine nego da opet daju sirće i žuč našem Gospodu.

4. Da li ima neko da drži u svome srcu otrovnu zmiju antipatije, zloće, mržnje, ljubomore ili zavisti? On ništa drugo ne čini nego uzima štap iz ruku vojnikovih i ponovo probada pleća našega Hrista, odakle su potekli “krv i voda” (Jovan 19,34).

Raspinjači! Judejci su raspeli Hrista jednom, a mi hrišćani ga raspinjemo mnogo puta. Raspinjemo ga na žalost svakodnevno , ali ako želite da navedem jedan dan kada ga najviše raspinjemo to je Veliki Petak. O, braćo moja, ako treba da svaki Veliki Petak se skupljaju u crkvi žene i mlade devojke koje nemaju suštinsku ljubav prema Hristu, ali ukrašavaju sa cvećem Hristov grob (epitafio) samo da bi ih neko video, ako će uveče se dešavati razne ružnoće koje ne bivaju ni cele velike nedelje, ako treba na taj način da sahranjujemo Raspetoga, tada je najbolje da prestane ukrašavanje Hristovog groba, najbolje da tamo i ostane Raspeti, nego da se događa u jednoj hrišćanskoj zemlji da bude predmet komedije, prestiža, svetogrđa.

Raspinjači! Govore, da je Cesar imao u svojoj avliji mnoge sledbenike. Jednog od svih njih, Bruta, je voleo iznad svih i posebno ga je darovao. On mu je bio desna ruka i pozivao ga je na sva savetovanja. U njegovom dvoru se desila zavera. Negde 10-15 dvorana, nezahvalnih, naoružanih sa noževima, u vreme kada je Cesar noseći porfiru i krunu uspinjao se jednom po jednom stepenicom prema skupštini Rimljana, nagrnuli su sa obližnjih puteljaka sa uzdignutim noževima, pali su na njega i njegovo telo izboli. U onome poslednjem času kada je njegova krv tekla, njegove zamućene oči su među ubicama prepoznale i lice Brutovo. I tada je sa dubokom pritužbom Cesar rekao: “I ti, sine Brute?”. Dobro svi drugi ali ti dete moje Brute, i ti si u zaveri? Ova pritužba čuje se i ovih dana iz usta Hristovih a upućene su nama .Dobro Jevreji, dobro nevernici, dobro bezbožnici, “Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine!”(Luka 23,34).ali i vi? Vi deco moja, koji ste kao mala deca kršteni u svetoj krstionici, vi koji ste kao mali dolazili u crkvu da slušate lepe himne i vraćali se svojim kućama puni radosti, vi koji ste se toliko puta pričestili telom i krvlju mojom i koji ste primili od mene toliko dobara.

* * *

U Getsimanskom vrtu, dragi moji, Hristos “poče žalostiti i tugovati”! Kako da prevedemo tu reč “tugovati” ? Ne postoji prevod. “Tugovati” znači brinuti se, da tuguje na način kao da govori: Zašto me je Otac poslao na zemlju, koji je moj cilj, koja je moja služba?… Zabrinutost, nepodnošljiva, neizdražajna. “poče žalostiti i tugovati”. Postao je jako ogorčen, a sa njegovog svetog lica su padale kapi znoja “kao kaplje krvi” (Luka 22,44). Zašto je Hristos došao u to stanje tuge u to tugovanje? Oci i učitelji Crkve nam govore da je razlog izdaja Judina, nije bio razlog poricanje Petrovo, nije bio razlog napuštanje od učenika, nije bio razlog nezahvalnost mnoštva i zloća sveta. U onaj čas kao na nekoj filmskoj traci, pred očima našeg Hrista je prolazilo, šta? Gresi, čiji gresi? Judini, Petrovi, Pilatovi, njegovih neprijatelja? Pred njegovim očima su prolazili gresi moji, tvoji i gresi svih krštenih hrišćana. I “ poče žalostiti i tugovati”.

Zbog nas se ožalostio Hristos, zbog nas je tugovao, zbog nas je plakao, osetio bol i rekao:” Bože moj, Bože moj, zašto si me napustio”?… (Psalm 21,2- Mat. 27,46). Zahvalimo mu iz dubine naše duše. Amin.

Episkop Avgustinos
(Govor Mitropolita Florine o. Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pavla, Psaron, Atina 30 – 03 – 1958).

Olivera Jovicinac Nazalost, mislim da sada ljudi grese vise nego ranije. I nase greske cini mi se su sve vise vidljivije, sve se vise ponosimo tim greskama, umesto da ih korigujemo. Na kakvo smo to putovanje krenuli, Gospode dragi?

Emilija Romic ako ovu divnu propoved primis u srce...tera na suze..i na negresenje za Ljubav milog naseg Gosoda Isusa Hrista..Gospode dragi oprosti nama gresnima i nemilosrdnima prema Tebi..prema nama..

Aleksandar Đerić ‎"Svoje čuvaj tuđe poštuj" o.Gavrilo kako moze covek da postuje laz?
Na primer recimo da neko tudji je mason ili satanista ili bilo kojoj drugoj religiji da pripada a ne hriscanstvu covek je duzan da postuje drugog coveka ali ne i laz u tom coveku

Zaklina Mancic mnogo gresimo, ne znam da li je sve vise, ili je novo vreme donelo nove nacine. nemam pravo da govorim o drugima vec samo o sebi. ne prodje dan da se ne postidim svojih postupaka, a sto je jos gore, ponavljam ih, na isti ili slican nacin.

Sandra Mustafovic Ali vama kažem koji slušate: ljubite neprijatelje svoje, dobro činite onima koji na vas mrze;2 Moj. 23:4, Priče 25:21

28 Blagosiljajte one koji vas kunu, i molite se Bogu za one koji vas vređaju. Lk. 23:34, Dela 7:60

29 Koji te udari po obrazu, okreni mu i drugi; i koji hoće da ti uzme kabanicu, podaj mu i košulju. Mt. 5:39, 1 Kor. 6:7

30 A svakome koji ište u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne išti. 5 Moj. 15:7, Priče 3:27

31 I kako hoćete da čine vama ljudi činite i vi njima onako. Filip. 4:8

32 I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i grešnici ljube one koji njih ljube. Mt. 5:46

33 I ako činite dobro onima koji vama dobro čine, kakva vam je hvala? Jer i grešnici čine tako.

34 I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete uzeti, kakva vam je hvala? Jer i grešnici grešnicima daju u zajam da uzmu opet onoliko. Mt. 5:42

35 Ali, ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajte u zajam ne nadajući se ničemu; i biće vam velika plata, i bićete sinovi Najvišega, jer je On blag i neblagodarnima i zlima. 3 Moj. 25:35, 5 Moj. 15:7, Ps. 37:26, Priče 14:20, Mt. 5:45, Dela 14:17, 1 Jn. 3:1

36 Budite dakle milostivi kao i Otac vaš što je milostiv. Mt. 5:48, Ef. 5:1

37 I ne sudite, i neće vam suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se. Jezek. 16:52, Mt. 7:1, Rim. 2:1, Jak. 3:1

38 Dajte, i daće vam se: meru dobru i nabijenu i stresenu i prepunu daće vam u naručje vaše. Jer kakvom merom dajete onakvom će vam se vratiti.

Jelena Stojanović Blagoslovite Oce. Grsimo puno vise nego nekad. Stidimo se, kajemo se, ali gresimo opet. Vidim sve svoje greske i kajem se, ali sagresim ponovo, trudimo se svi da ne budemo gordi, da ne ogovaramo, da idemo u crkvu, ali malo je ljudi koji uvide svoju gresku. Gospode spasi nas gresne od sebe samih.

Sandra Mustafovic Sve nam je rečeno i dato... ali nemamo uši da čujemo!!!

Slavica Kosanovic Vucenovic Cesto putra na sluzbi , kad svestenik u oltaru podigne darove i kaze"TEBI OD TVOJIH ....", pomislim na zrtvu koju je On- Hristos prineo i podneo za nas.Nekako se u mislima stvorim pred Njim raspetim i pokusam da zamislim Njegov bol i bol njegove majke koja je bila ispod krsta.Tad nemoze biti da suza nekane.I ja sam majka i srce me boli od tuge kad vidim kako mi deca idu stramputicom i neobaziru se ni na krst ni na krstenje a ja sam nemocna. Kad opominjem onda nece da dolaze itd.
Kad neopominjem krivim sebe da nista nepreduzimam i eto tuge svakodnevne. Cesto se desi da i sama zaboravim ali eto molim se Gospodu nasem raspetom da mi oprosti i da me nezaboravi kao i moju decu.Nadam se samo u Gospoda da cemo se samo njegovom milosti i ljubavi spasti.

MAx ΣτεΦόΣ Kručičan Bože nam oprosti,Hriste smiluj se!

Mirjana Jovicic Blagoslovite dragi oče Gavrilo,Hristovo raspeće(baš ovo Studeničko) mi stoji pored kandila i ni jednog dana ne zaboravljam muke koje je podneo da nas oslobodi praroditeljskog greha...Ovo sve, napisano pre više od 50 godina u mnogome je slika današnje stvarnosti pa ipak: iako saznadoh za mnoge velike duhovne oce koji su neuki ostavili najvrednije pouke za svet željan bogoushođenja, ne osećam se gordom kad priznam da sam u kući bez vode, struje, uz teške poljske poslove završila nešto škole.Znam da je to bio podvig u kojem mi je Gospod pomoćnik bio i to me obavezuje na trud da podvižnički izdržim do sudnjeg časa...Takođe imam uvid na "svom terenu" da su odavno mladi nosioci crkvenog sobranja i to tokom cele godine a stariji su otuđeni od Boga, Crkve - samo običajni vernici...Žetva propada zbog nedostatka osposobljenih a revnosnih žetelaca.Na ovoj stranici sarađuju uglavnom mladi, školovani i "zaljubljeni" u Hrista zahvaljujući Vašem svesrdnom trudu.Nedostaje im znanje metodologije kojom bi svoju, čistu veru umnožili.

Svetlana Ležaić Pomaže Bog.Grehe naše oprosti Bože i smiluj nam se.
Bože, ispuni srce moje ljubavlju prema bližnjem i daj mi da budem milostivi Samarjanin.
Ispuni oči moje suzama pokajanja i ne dozvoli da budem kao farisej nego kao carinik.
Nauči me da se molim, da verujem da praštam i da volim. Daj mi razum da razumem tvoje zapovesti i da svoju decu privedem tvojoj svetoj Crkvi. Stavi tvoju ruku na moje oči i na oči moje dece da ne gledaju sablazni strašne.
"Otvori usta moja da mogu kazivati slavu tvoju."
"Pre nego što se točak vremena zaustavi u mom životu POMILUJ ME"
Molitvama Svete matere tvoje i našeg svetitelja Svetog Stefana oprosti nam grehe naše! Amin.

Saša Lazić ‎...lakše će biti Sodomi i Gomori u dan Strašnoga Suda jer nisu imali vidjelo...da, mi smo vidjelo dobili, osvetljen put kojim trebamo ići, ali mi tražimo tamne i mračne sokake koji nas stranputicom vode. Ako svom kandidatu na ispitu vožnje... kažem:PAZI, NA ISPITU ĆEŠ VOZITI KROZ TO I TO RASKRIŽJE, NE ZABORAVI TAMO POGLEDAT DESNO, A ON ZABORAVI I PADNE NA ISPITU, PUNO TO TEŽE PODNESE NEGO ONAJ KOJI NIJE ZNAO KUDA ĆE VOZIT NA ISPITU I PADNE...PRVOM JE TEŽE JER JE ZNAO GDJE ĆE A NIJE ISKORISTIO TO OTKRIVENJE...Mi braćo i sestre svaki dan ne iskorištavamo prilike i Hristove muke dane za nas, nego nam je milije što nudi ovaj svijet, a znamo svi koliko to kratko traje, a svaki dan umjesto šamara Gospodu možemo Ga pomilovat nekim dobrim djelom, uvjeren sam da je to omogućeno svakom od nas ma gdje živjeli...svagdje je bolesnih, sirotih, koji pate, a znajmo da se u nekima od njih Gospod krije, počnimo Ga milovat preko njih...NE UMARAJMO SE DOBRA DJELA ČINITI!!!

VUK ROGANOVIĆ VRLO BITNA PRIČA ZA SVAKOG HRIŠANINA, KOJA OBJAŠNJAVA UNTRAŠNJE OSEĆANJE U SITUACIJAMA KADA ČINIMO GREH, ODNOSNO KAKVI SU NJEGOVE POSLEDICE. ZATO GOSPODE OPROSTI SVA MOJA SAGREŠENJA VOLJNJA I NEVOLJNA, I DAJ SNAGU SVI HRIŠĆANIMA DA SE SUPROSTAVE ZLU KOJE JE U NAMA SAMIMA DA GA SAVLADAMO DA NEBI NASTAVILI ZLO ČINITI........ ODNOSNO DA NE NASTAVITI DA POVREĐUJEMO TEBE JEDINU NAŠU NADU, VERU I LJUBAV.

Vlado Racic GOSPODE OPROSTI NAM SAGRESENJA NASA

Marko Popović Najveći stepen ljubavi je Isus Hristos pokazao na Krstu. A sveti apostol Pavle kaže da ako imam svu veru na svetu, ako mogu da pomeram planine rečju, lečim bolesne dodirom, ako mi je dato da znam svo znanje ovoga sveta, ako jezike ljudske i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi i praporac koji zveči. Ljubav je osnov svega, o njoj vise sav zakon i proroci. Bog je Ljubav. I sve čini da bi se čovek spasao, od stvaranja sveta, pa do dana današnjeg. On šalje Sina Svoga Jedinorodnog da niko ko veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni. I zato svako ko hoće da se odrekne sebe i uzme svoj Krst i pođe za Hristom, neka se nauči ljubavi. Ljubavi prema poslu, prema bližnjima, prema neprijateljima, pa čak i prema sebi. A čovek koji nije u zajednici sa Bogom ne može ni sebe da voli, a kamoli druge. Zato se i dešava to što se dešava. Ljubav se postiže dobrom voljom. Kao što se Isus razapeo za nas svojevoljno, a ne zato što ga je neko naterao, tako i mi treba da sa puno razumevanja se povinujemo Božanskoj volji. Neka Gospod pomogne svima vama i da nam pomogne da izdržimo ova privremena iskušenja, da iznesemo Krst na vrh Golgote, da se sa Hristom saraspnemo, sapogrebemo i savaskrsnemo. Amin

Bojana Srbljak Mi kakvi smo gršni, svakodnevno na različite načine žalostimo Gospoda. Ali nasuprot toj žalosti mi Ga svaki put obradujemo kada bez oklevanja, sa pokajanjem, krenemo u Njegov zagrljaj, ne potcenjujući veliku žrtvu Njegovog stradanja koju je radi nas na Krstu podneo. Ne smemo dozvoliti da osećaj krivice nadvlada nemerljivu žrtvu i savršenu ljubav Gospodnju, ali isto tako ne smemo svesno grešiti sigurni da će nam biti oprošteno. Bog nije Bog površnosti,On zna srce svakoga od nas u komese začinju svi naši gresi. Zato mu se i molimo "srce čisto sazdaj u meni" jer ako iz srca svog izbacimo samoljublje, gordost, zlobu, strasti,...samim tim i naš odnos i naša dela prema bližnjem, svetu uopšte, biće bolja. A Onda ni Gospoda nećemo iznova i iznova razapinjati.Prikaži više

Tankosava Damjanovic Pomaže Bog, oče, blagoslovite!
Samo da Vam javim da se shimonah Mihalo (otac Rafailo) sa Svete gore (iz isposnice Svetog Jovana Krstitelja) upokojio i danas je sahranjen na hilandarskom monaškom goblju.
Oprostite, oče, što javljam na ovaj način, ali, može sa se obriše. Svako dobro od Gospoda!

Smilja Mihajlovic Bog je jedan i bezgrešan, a mi smo njegova djeca koji smo grešni i treba da jedni drugima opraštamo i volimo se. Jer Bog je ljubav, a radi nas ljudi je propatio da bi nam ukazao pravi put istine, života i spasenja. Zato dragi Bože i Bogorodice Lepavinska uslišite moje molitve i podarite zdravlje mojoj deci i unučadi, a Vama o. Gavrilo zdravljei dug život.

Svjetlana Mirkovic Moja pokojna baka me je naucila da kad krenem na spavanje stavim na sebe krsni znak,bila je to prva i jedina veza sa Gospodom, danas sam beskrajno sretna zbog toga, ostalo je doslo kasno ali doslo je. Gresim,cesto gresim ali se trudim,svakog dana se trudim i samo zahvaljujuci dragom Gospodu na kojeg pomislim svako jutro i ono sto znaci krsni znak ja otrpim,zastanem,ocutim...Moj najveci stah je kako ziveti bez Hrista, sada kad sam spoznala samo delic Njegove velicine.... Volela bi da je sve bilo ranije....Uzmite mi ruke, svetlost ocinjeg vida ali Njega ne. Ne bi umela da hodam,da disem,da mislim... i ako neko preozna neko dobro u meni onda je to On..

Joka Lakic Ex Sailovic U ovoj besjedi sve lijepo pise..opisani su svi nasi grijesi.Ja bih samo dodala, da se za ovih 50 godina, od pisanja teksta do danas, grijeh umnozio i nagomilao..do beskraja, nazalost! Svi grijesi , nekad...smatrali su se sramotnim( bar vecini )..dok danas svako zlo ide na tron, slavi se i velica, opet nazalost!!
Sotona seta medju nama, svi ga vidimo ali malo je onih koji se istinski bore protiv zla.
Gospod je medju nama i u Njega je moje uzdanje, njemu pribjegavam! Duh Sveti sve neka nas zastiti!!
Slavimo Gospoda...sad..vise nego ikad!

Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog,blagoslovite oče Gavrilo. Ja puno griješim i u mnogim nabrojanim grijehovima vidim sebe. Molim se Bogu da mi oprosti i molim se Bogu za svoje neprijatelje i pirijatelje i porodicu i za sebe samu,da nam oprosti grijehove. Ma koliko se ja trudila i pokušavala da ne griješim , čini mi se da svaki dan sve više upravo griješim. Nek nam se dragi Bog smiluje. Amin.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Čitajući ove redove koje ste nam poslali i sama postajem tužna zbog greha s kojima svaki dan rastužujemo našeg Gospoda.Okružena sa onima koji,zbog neznanja ili svoje nekulture ponašanja,ili zbog slabe vjere,izgovaranja ružnih riječi vuku u grijeh i nas koji volimo Hrista,volimo Gospoda.Ali i uz svu ljubav i sami pogriješimo u brzopletosti.Često me neka neopisiva želja vuče u osamu gdje u miru mogu svoju dušu i srge otvoriti Gospodu.Noćna tišina ispunjena molitvama i umilnim zvucima liturgije još više otvara moje srce,a suze i same naviru iz dubine moje duše...,a reči pokajanja padaju pred Gospoda...a ON sluša samo čisto srce i ispunjava ga svojom ljubavi. Gospode,daruj nam svjetlost,Ti koji si mnogomilostiv,Hriste Bože naš i koji si i sam Svjetlost. Pomiluj nas,Gospode,pomiluj. Amin!Bože daj !

Jelena Petrakovic Kada bi samo malo otvorili vrata srca svoga Gospodu našem, a on stoji pred njima i čeka, mnogo bi manje grješili, samo da vrata bar oškrinemo... Gospod čeka, koa smo mali i ništavni, sve nam je bitnije od naše duše, GOSPODE POMILUJ NAS

Jovana Čonjić Osjecam da krsim sve navedene tacke, Brut

Nenad Badovinac Mozda i neverom kršteni hrišćani razapinju Hristosa.. Postoji li još koja duša koja posumnja u postojanje Hrista, a i tada nedeljama često ide na Svetu Liturgiju i neretko se tada i pričesti Hristovim tajnama... Brut i Nenad!

[Vlatka]

Gospode pomozi nam da uvidimo svoje grijehe i daj nam snage da ih ispravimo, molim ti se. :bla: Bogorodicaaaaaa

[anastasija rimljanka]

Pomaže Bog svima,

Oče blagoslovite,

pročitah ovaj tekst „Obraćanje misionara“ o nekada protestanstskom pastoru Maksimu Urbanoviču (mada bih po prezimenu rekla da je ovaj protestant ipak imao Pravoslavne korene), pa se prisetih nekih mojih iskustava sa protestantima.  Kao  student na jednom Američkom univerzitetu negde oko svoje dvadesete godine sa još njih petoro Pravoslavaca, krenula sam na časove proučavanja Biblije, a  na inicijativu jednog profesora koji je ta predavanja organizovao. Bilo nas je po četvoro u grupi, ja sam radila sa jednom ženom, Birgit, bila je nemačkog porekla. Okupljali smo se u prostorijama univerzitetske biblioteke i tu "proučavali" Bibliju. Pre časa svako bi se pojedinačno pomolio da mu Gospod pomogne u čitanju i razumevanju Svetog Pisma.  Ja sam umesto te molitve insistirala da kažem Oče naš. Moram priznati da vrlo često nisam mogla ništa da razumem. Nakon svakog časa, domaći zadatak je bio da napišemo svojim rečima osvrt na neku zadatu temu, i sledećeg časa bismo to čitali. Počelo je tako. Zatim su nam bile oganizovane vožnje u njihove prostorije, ne bih mogla reči da je ta kućica bila neka protestantska crkva, više nalik sobi sa par klupa punoj Koreanaca i par Amerikanaca. Svi su bili isuviše ljubazni, fini, nekako je ta ljubaznost činila da se čovek malo i neprijatno oseti. Na tim njihovim susretima razmenjivale su se pesme i propovedi. To je trajalo par meseci, nisam se osećala kao „kod kuće“, štaviše osećala sam neku neobjašnjivu napetost,težinu, krivicu u duši. U glavi su mi stalno odzvanjale reči mojih nabližih koji su me pri odlasku upozorili „čuvaj se drugih religija i sekti, toga u Americi ima koliko hoćeš.“ Prestala sam sa odlascima uz izgovor da imama puno obaveza...i ostali pravoslavni studenti sa kojima sam zajedno krenula kasnije su odustali. Slava i hvala Bogu. Ovaj moj „0409_feel“ u nepoznato, tuđe, bio je neka vrsta mladalacke radoznalosti,...  dugo me je mučio....sve dok se nisam ispovedila.

leteti

[o.Gavrilo]

                                                                     

                                                                    leteti

                                                   

                                                                ČUDO U SRBIJI

      Autor: Mitropolit Venijamin (Fedčinkov)

Mnogo puta sam pričao o ovom dogadjaju u pojedinačnim razgovorima i propovedima, a sada želim da to zapišem kako bi ostalo i drugim ljudima.

Otprilike 1927-28 godine želeo sam da se sakrijem u manastiru u Srbiji. Radi toga sam se uputio u Studenicu – u manastir koji je izgradio sveti Simeon, otac svetog Save, srpskog prosvetitelja. Posle nekoliko dana odveli su me odatle u skit svetog Save, koji se nalazi devet kilometara od manastira.

To mesto je bilo neobično, usamljeno, u planini, daleko od svakog naselja, u dubokoj šumi. Noću sam često slušao neke divlje zveri, a retki putnici, koji su prelazili preko planine, nedaleko od manastira, čak su i danju ulazeći u šumu često vikali “ogo-go”, plašeći tako vukove.

Tu se nalazio i mali skit koji je po predanju izgradio sam sveti Sava. On se sastojao od male crkve, u koju je moglo da stane pet, deset ljudi. A u oltaru još i manje.

S leve strane od crkve nalazila se dvospratna drvena kućica. To su bila sva zdanja. Malo iznad u planini izbijao je ispod zemlje izvor čiste hladne vode.U tom skitu sam živeo oko pola godine sa još jednim monahom Srbinom, ocem Romanom. A pre njega se ovde skrivao stari jeromonah otac Gurij. Oba ova monaha su zasluživala da se uspomena na njih prenese i potomcima.

Rećiću najpre nešto o ovim trudbenicima.

Otac Roman je ranije bio ženjen i imao je sedmoro dece. I on i žena su bili potpuno zdravi, ali su im sva deca umrla u toku nekoliko godina. Roditelji su spontano razmišljali o tome, i došli do zaključka da nije Božija volja da i dalje žive u braku, i odlučili su da odu u manastir, ostavivši svet. Tako su i uradili. Ali da bi se ispitali da li su sposobni za bezbračni život, došli su u manastir svetog Simeona u svojstvu radnika: on kao vozač, a ona kao kuvarica.

Treba primetiti, da u srpskim manastirima poslednjih vremena, iako ih ima mnogo, ima malo monaha. Zbog toga im je bila potrebna radna snaga.

Opredelivši se za službu u manastiru, Roman i njegova žena su bili smešteni u jednu sobu, u kojoj su proživeli oko tri godine bezbračno, u celomudrenosti, kao brat i sestra. I tek posle toga su primili podvig monaštva. Žena je otišla u ženski manastir, dve stotine vrsta udaljen od ovog manastira, a on je ostao ovde.

Ne znam koliko je vremena on živeo u samom manastiru, ali sam ga ovde zatekao već u skitu svetog Save. To je bio čovek više srednjeg rasta, neobično mršav, ali krepak i kako se kaže žilav. U skitu je postojao i povrtnjak, i mali vrt, i mali vinograd, i po veličini beznačajno pšenično polje. O svemu tome je potpunu brigu vodio otac Roman. I treba primetiti da je bio veoma upadljiv po svojoj neobičnoj trudoljubivosti.

Rano ujutru smo zajedno služili malo pravilo. Posle pravila i lakog ranog doručka, on bi brzo otrčao negde na rad. A ja sam ostajao u skitu i kao stražar i kao kuvar. Uostalom, naša hrana kao i moje kulinarstvo su bili krajnje jednostavni i oskudni. Otac Roman mi je ostavljao malo krompira i pšenice. Posle sam kupovao pirinač i posan margarin.

Krompir, po savetu oca Romana, nisam čistio, pošto je krupni ostavljao za veliki Post i rano proleće, a sitni je bilo teško čistiti i nije vredelo, jer bi ga ostajalo jako malo za hranu.

Otac Roman me je doveo do izvora i pokazao kako da postupam sa krompirom. Nasuo sam vode u vedro, usuo krompir, isprao ga iz tri vode i stavio da se bari. I potom bih dodavao pšen ili rižu i tako bismo imali supu. A u mrsne dane bismo jeli i ovčiji sir.

Imao sam dosta slobodnog vremena tako da sam pisao objašnjenja praznika itd. Uveče bi se otac Roman vraćao sa rada te bismo večerali. Uoči praznika sam još pekao prosfore, i skoro mi nikad nisu uspevale jer je testo veoma loše narastalo zbog toga što u kuhinji nije bilo dovoljno toplo.

U skitu nije bilo nikakvih životinja, osim mačke sa mačetom, koji su čuvali kućicu od malih šumskih pacova. Jednom su nam predložili da uzmemo kravu iz manastira, da bi imali mleko ili možda kozu. Ali smo mi to odlučno odbili jer bi nam to donelo mnogo nepotrebnih briga. Skoro svake nedelje, a posebno na velike praznike otac Roman i ja smo odlazili na Liturgiju u manastir udaljen 9 vrsta.

Najpre smo morali da se spuštamo s planine oko četiri vrste, a potomo bismo prešavši brzu rečicu išli već ravnicom do manastira. Ta reka se zvala “Studenica” zbog veoma studene vode. Po njenom imenu je i manastir sv.Simeona koji se nalazio u blizini te rečice takodje nazvan “Studenica”.

Na jedan od tih praznika čini mi se da je bio praznik svetog Ilije (ali to sada ne znam tačno) se i desilo čudo. Ali ću o njemu pričati nešto kasnije, a sada ću vam ispričati o drugom jeromonahu koji je živeo u skitu pre oca Romana – otac Gurije. On je u to vreme imao 70 godina, ali je bio veoma krepak i mršav, malog rasta. On me je i doveo prvi put u skit kod oca Romana.

Prišavši ka pletenoj ogradi skita i pokazavši mi put ka vratima kućice, sam ju je preskačio sa neobičnom lakoćom.

Upoznavši me sa ocem Romanom, pokazao mi je i svoju bivšu sobu, gde je ranije živeo. Neobično me je iznenadila biblioteka, koja je brojala do 500 knjiga. Medju njima je bilo nekoliko retkih primeraka. Naravno sve knjige su bile religiozne sadržine. I ja sam ih čitao za vreme boravka u skitu.

Drugi put me je otac Gurije odveo do skita sa dovoljno teškim teretom. Dobio sam poštom paket koji je bio teži od 2o funti, a otac je hteo da mi olakša put iako do reke Studenice ima oko 5 vrsta. Mene je kao mladjeg bio stid što starac nosi paket a ja idem bez ičega. I zato sam mu se usput obratio s molbom:

- Oče! Dajte da ja sad ponesem paket jer je meni poslat. A pored toga biće mi to kao epitimija za moje grehe.

A otac Gurije je na to rekao:

- Ne ja ću još nositi, a o epitimiji treba više da razmislim. Ja imam toliko grehova da kada bih svoje telo razdelio na deliće, ne bi bio dovoljan broj epitimija.

I tada sam saznao zbog čega on, budući jeomonah, ne služi nikada u manastiru kao sveštenik, iako nikada nije bio osudjen od strane crkvene vlasti. Ali zbog sopstvene svesti o svojoj grehovnosti, on je sam odlučio da ne služi službe.

- Ja sam uzeo zavet, - govorio je on, - da zbog svojih greha nikada ne stavljam jerejski epitrahilj niti da dajem blagoslov.

U manastiru je ispunjavao dužnosti čteca u crkvi u toku Bogosluženja, a u trpezariji je prinosio jelo bratiji kao poslednji poslušnik. I to i ostalo je radio sa neobičnom jednostavnošću i simrenjem, - jer je tako i trebalo. I mladji monasi su se navikli da se prema njemu ponašaju zapovednički, kao stariji s mladjim. A on ne samo da tome nije pridavao značaja, već zaista nimalo nije bio ogorčen takvim odnosom ostale bratije prema njemu.

Posle jela su svi odlazili u svoje kelije, a on je bio dužan da pospremi trpezariju. Izmedju ostalog, u crkvi je čitao neobično sporo, izdvajajući svaku reč. Ovaj primer me podseća na duh starog vremena.

U toku svog dugogodišnjeg života, još nisam video primer da su se duhovna lica dobrovoljno odrekla svojih obaveza i uzvišenosti svestenosluženja, a da pritom ničim nisu podstreknuta.

Naravno on se već odavno upokojio. Carstvo mu Nebesko! Neka mu Gospod oprosti grehe zbog njegovog pokajanja …Niti je on smatrao za potrebno da priča po čemu je bio grešan, niti sam se ja osmelio da pitam. Već nam je postalo prirodno da grešimo, a pokajati se sa takvim samoukoravanjem i dubokom svešću o svojoj grehovnsoti je veoma retko delo koje zaslužuje da ga zapišem kao pouku nama samima i potomcima.

O ocu Romanu sam se još setio da je za vreme I svetskog rata sa Nemcima ratovao, odstupao na osrvtu Krf, a potom se vratio u manastir.

A sada cu ispričati i samo čudo.

Bilo je to leti verovatno početkom jula. Pošto smo otac Roman i ja na praznike išli skoro uvek iz svog skita u manastir, uradili smo tako i ovog puta. Ali neočekivano za mene, otac iguman me je zamolio da posle Liturgije odslužim moleban za kišu, jer je on sam morao toga dana da ode na manastirski posed radi nekog posla. Ja sam se naravno složio, i odmah posle Liturgije ja, otac Roman i još neki monasi smo se uputili na planinu gde su se obično služili molebani tokom suše.

Put je bio veoma naporan, pošto je planina bila veoma visoka, a uspon strm. Meni su radi olakšanja dali manastirsko magare. Ranije nikada nisam jahao magare, tako da mi je bilo veoma teško da se popnem na strmu planinu. Ali smo se ipak kroz sat vremena popeli, iako je do samog vrha bilo još pola vrste.

Trebalo je da napravimo pauzu na mestu gde je bio bunar. Smatralo se da ako u tom bunaru već nije bilo vode, znači da je suša bila velika i dugotrajna. Nad tim bunarom je odslužen moleban sa vodoosvećenjem, a osvećenu vodu bi potom ulivali u prazan bunar.

Kada smo stigli do tog mesta, tamo je bilo relativno malo naroda, ili kako su Srbi govorili seljaka. Počeli smo da oblačimo svešteničke odežde, ali zbog malo naroda odlučili smo da čekamo. Ni svo duhovništvo još nije stiglo. Da bi nekako ispunili vreme počeo sam propoved na srpskom jeziku. Moji slušaoci su pognuvši glave slušali očigledno bez neke dragovoljnosti. Shvatio sam to kao: “mi nismo došli da slušamo propoved već da se molimo za kišu”. I zato sam brzo završio svoju besedu. Ali duhovništvo još nije došlo te sam morao da čekam.

Prirodno je da su se misli u mojoj duši zaustavljale na narednom molebanu: “Zašto sam došao ovde? Ne samo radi toga da bih odslužio moleban i mirno se spustio u manastir, već da bih uradio nešto istinski korisno. Nisam došao ni radi propovedi. Svi su se ovde okupili samo sa jednom željom: da isprose od Boga milost – da orosi isušenu zemlju ili drukčije rečeno – želeli smo da se desi čudo”.

A kiše nije bilo oko mesec dana. I tog dana je nebo bilo čisto, plavo i bez oblaka. Moje misli su tekle i dalje.

“Da li zaslužujemo čudo? Možda su ovi monasi koji stoje oko mene po svom životu dostojni čuda, ne znam. A možda medju seljacima ima bogougodnih ljudi. Ili će se Gospod sažaliti na njih kao otac nad jadnom decom zbog njihove gorke potrebe i ogromnog truda. “I daće im hleb nasušni …”

Ova misao mi se učinila najrazumljivijom. Oni, ti jednostavni ljudi, zaista više od nas zaslužuju Božiju milost, i njihovo mučno ćutanje i srdačne molbe su blagougodnije Bogu, nego naše reči pa čak i molitve. Jer nije uzalud Psalmopojac rekao da Bog šalje hranu “ptićima vranim”, koji Mu u gladi vapiju.

Sam sebe nisam smatrao dostojnim očekivanog čuda: možda će Gospod pogledati ne na mene lično, već na moj episkopski čin … I odjednom se u mojoj duši pronela brza misao kao da ju je neko izgovorio savršeno jasno:

- Moli se u Ime Sina Moga!

I odmah sam se setio Spasiteljevih reči na oprostajnoj besedi sa učenicima: “Zaista, zaista vam kažem: šta god da zamolite Oca u Ime Moje, daće vam. Do sada ništa niste molili u Ime Moje: tražite i daće vam se da bi radost vaša bila potpuna” (Jn. 16, 23-24).

I tada sam zaboravio na sve prisutne i na samog sebe, počeo sam da se molim za kišu, moleći Oca Nebeskog u Ime Gospoda Isusa Hrista. Molio sam se ćutke, razume se. Za to vreme duhovništvo se popelo na planinu, kraćim ali težim putem po pravoj liniji. Stiglo je i još naroda, iako ne previše.

Počeli smo moleban. Osvetili smo vodu i ulili je po običaju u bunar. Narod je počeo da se razilazi. Duhovništvo je počelo da silazi istim putem. Nebo je i dalje bilo čisto, a samo su se ponegde kretali spori oblaci.

Seo sam na magare. Ali spuštanje niz planinu je bilo teže nego penjanje, te sam bio prinudjen da sidjem sa magareta i da ga vodim za uzde. Kroz sat vremena smo se vratili u manastir.

Na nebu nije bilo nikakve promene, čak nismo o tome ni razmišljali. Uradili smo svoju obavezu i zaboravili na to.

U trpezariji smo dobili ručak. A posle njega smo uzeli hleb iz manastira da imamo za celu nedelju, kako smo to obično radili, zamolili smo za još ovčijeg sira, natovarili smo sve to na mlado magare i krenuli da se vraćamo u skit. Bilo je već skoro šest sati. Magare je išlo ispred nas – ono je većdobro znalo taj put. Pratili smo ga ne žureći. Došli smo do Studenice – 4 vrste.

Na moje čudjenje i potpuno neprimetno, nebo se u neko vreme prekrilo sivim oblacima, koji su nam dolazili u susret. Odjednom mi je kroz glavu prošla misao: zar će nam Gospod poslati kišu i učiniti čudo! Ali sam se bojao da tome poverujem. Tako je prošlo još pola sata. Počeli smo da se penjemo uz planinu. Nebo je potamnelo. Ali magare je i dalje išlo stazom. Mrak je bio sve veći u gustoj šumi. I odjednom sam u vazduhu osetio vlagu, koja je dolazila od oblaka. Sam sebi ne verujući, rekao sam ocu Romanu:

- Oče! Miriše na kišu. Ćutljivi otac Roman je odgovorio:

- Daj Bože kišu!

Opet smo pošli dalje za magaretom. Odjednom smo u daljini čuli odjek groma. Sada nam je bilo jasno da se sa oblacima sprema oluja, a sa njom naravno i kiša. U šumi je već bilo mračno, da nismo videli ni svoje sopstvene noge. Odjednom je sevnula munja, i čuo se grom. I videli smo svoju stazu samo nekoliko stopa napred. Potom nas je tama ponovo obuhvatila, i samo je već naviknuto magare išlo odlučno ispred nas, kao vodič. Munja je sevala sve češće i češće, kao da nam je osvetljavala put. Rekao sam ocu Romanu:

- Kao da nam Gospod pali šibice na nebu i ukazuje na put.

Vazduh je postajao hladan. Prošli smo još oko tri i nešto vrste. Ovde se put razdvajao: jedan put je bio duži i išao je pravo, a drugi je išao pravo a potom je vodio strmo ka skitu. Rešili smo da idemo lakšim putem pravo. Ali magare nikako nije htelo tim putem. I morali smo da mu se povinujemo. Kada smo došli do sredine udoline, magare je odjednom krenulo naviše ka skitu. Munja je sevala i grmelo je skoro neprekidno.

Otac Roman mi je rekao:

- Vladiko, ako hoćete da ostanete suvi, trčite sami naviše, a ja ću već doći kasnije.

Tako sam i uradio. Kroz deset minuta sam došao do skita. Odjednom je prva kiša pala ali sam ja već bio van opasnosti. Kiša je padala celu noć i napojila je žednu zemlju. Kroz pet minuta je došao i otac Roman sa magaretom, ali je već bio sav mokar.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3121.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković) čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski, duhovna muzika po izboru O.Gavrila, čita iz knjige Žan Klod Larše  "STARAC SERGIJE"- Učenje/Molitva ,Blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 22.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_22_22_00_25.mp3

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 22.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 132 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 50, Bosne 37, Nemačke 9, Austrije 7, Nepoznato 6, Hrvatske 6, Makedonije 5, Slovenije 5, Italije 2, Crne Gore 2, Švajcarske 1, Engleske 1, Amerike 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[anastasija rimljanka]

Pomaže Bog svima,

evo ovo su ukratko beleške iz večerašnje radio emisije; Molitva - vrlo interesantna tema za razgovor!

Svako dobro!

Starac Sergije preporučuje sve  vrste molitve koje je crkva ustanovila. Pored Svete Liturgije posebno preporučuje jutarnje i večernje molitve, u toku posta preporučuje molitve Sv. Jefrema Sirena, kao i stalnu Isusovu molitvu koja zbog kratkoće može da se izgovara bilo kada I na bilo kom mestu. Zanimljivo je da starac Sergije prepuručuje Isusovu molitvu i tokom Bogosluženja jer ona pomaže sabiranju misli i boljoj koncentraciji na Sv. Liturgiji.  Duhovnu pomoć tebamo tražiti u molitvi a ne materijalnu. Ako tražimo duhovno, Bog će nam dati i materijalno. Zahvalna molitva treba da prati sve što radimo. Zahvaljujmo Bogu pre jela , a i kada ne jedemo trebamo blagodariti Bogu. Molitva je neophodna za život, molitva je disanje duše. Kao što umiremo bez disanja tako i duša bez molitve (duhovnog disanja) sigurno umire.

Kao što je nezamislivo da sebe lišimo disanja, takođe je nezamislivo da sebe lišimo duhovnog života,a to činimo  ako odbijamo da se molimo. Molitva treba da je neprestana. Čovek treba da se moli uprkos svemu,  jer život zavisi od molitve. Ne treba da molitva zavisi od naše želje već treba da je osećamo kao životnu potrebu, treba da bude apsolutno, bezuslovno  pravilo. Nemati želju za molitvom jeste težak greh. Molitva nije spontana, ona to postaje tek nakon dugog upražnjavanja. Teškoće prilikom molitve dolaze samo od nas i mogu se pobediti pokajanjem, voljom, strpljenjem, disciplinom. Starac Sergije uči da, kada nam je teško da se molimo, moramo se kajati i tražiti oproštaj od Boga zato što se ne molimo, što nismo revnosni, što nam je teško da u molitvi istrajemo.

Praktikovanje molitve zahteva strpljenje. Nije ništa konačno zadobijeno,  sve vezano za molitvu svakodnevno se dovodi u pitanje. Zato od molitve ne treba odustajati onda kada ne osećamo volju za njom, treba je izgovarati, uprkos svemu i svim teškoćama . A za stalnu molitvu neophodno je organizovati molitveni život - odrediti pravilo, dnevni raspored, ne treba čekati da nam bude sve potaman u životu kako bismo se molili. To znači jutrom i uveče trebamo odvojiti termine za molitvu – u početku ne treba biti suviše ambiciozan, ne započinjati mnogo, treba biti revnostan. U molitvi treba misliti na kvalitet, a ne na kvantitet. Usamljenost i tisina su veoma povoljne za molitvu, jer samoća potstiče pažnju. Molitva teba da bude naše prvo svakodnevno zanimanje, da njome započnemo dan, da njome eliminišemo demnoske pomisli , sve ono nekorisno, snove od prethodne noći, itd.

Svako jutro je novi početak.U toku dana trebamo se moliti pre svakog posla kao i za vreme posla. Takođe se trebamo moliti i nakon posla. U molitvu treba da bude sve uključeno, svaka misao, delo mora da se potkrepi molitom. Svaki rad koji je obavljen bez molitve jeste jalov, jer “ko ne sabira samnom rasipa”Gospod kaže.

Kratkoća Isusove molitve omogućava da je svuda umetnemo . Starac Sergije insistira na Isusovoj molitvi. Potrebno je srce i misli usresrediti na nju, i raspoloženje koje prati molitu stalno čuvati. Stalnu molitvu treba održavati da ne bismo bili kao lude devojke sa lampama bez ulja…one ne behu udostojene da vide Ženika i uđu na Nebesku svadbu.

Molitva nam omogućava da mislimo na Boga, bliženje, nas same. Omogućava da se sjedinjujemo sa Bogom, i da bolje razumemo druge,kao i naš odnos sa njima. Uz pomoć molitve silazimo u dubinu svog bića, ona nas čini prisutnijima u ovom svetu, ali nam omogućava da ne budemo za ovaj svet privezani no za svet u koji ulazimo posle smrti i u kome ćemo večno živeti. Približava nam onostranost, uči nas da govorimo jezikom Nebeskog sveta,  jer je ona taj jezik. Cilj Hrišćanoskog života jeste po učenju Sv. Serafina “zadobijanje Duha Svetoga”,  a molitva je sredststvo. Da bi molitvu pratila blagotovrana dejstva potrebno je da  pre molitve tražimo oprtoštaj za pogreške i naše nedostatke, treba se moliti sa pokajanjem, osećanjem da smo iznad svega grešni. Sve molbe iskazane u molitvi moraju biti smirene, ako želimo da Bog na njih odgovori. Trebamo imati čednost duha. Svaki greh bluda čini molitvu nemogućom. Molitva zahteva da se uzdržavamo od osudjivanja, a starac takođe kaže da se pre molitve trebamo “izmiriti sa bratom svojim.”

[anastasija rimljanka]

Ono što ja mogu da kažem, iz nekog svog iskustva, jeste da ponekad moja molitva teče lepo i lako, ponekad ulažem krajnje napore. Valjda se stanje duše i uma menja u različitom vremenu i pod različitim uslovima, okolnostima.  Znam meni bliske ljude koji se spremno, konstantno mole ujutro i uveče određenim, propisanim Jutarnjim i Večernjim molitvama iz Molitvenika...ja se trudim, ali mi to uvek ne polazi za rukom. Po nekad čitam molitve iz Molitvenika, po nekad Psalme, po nekad svojim rečima, nekada Isusovom molitvom ili drugim kratkim molitvama, nekada glasno a nekada u sebi... Gospod će, nadam se, primiti i takvo "neodredjeno" pravilo. Teši me to što sam negde jednom pročitala:" I misli o Bogu su molitva."

[stamenko]

KADA SE MOLIMO, BOG OTVARA VRATA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4075_24018.p.jpg&size=500

Razgovor sa mitropolitom Zimbabvejskim Georgijem

- Vladika, vi ste rodom sa Kipra, ali služite u Aleksandrijskoj Patrijaršiji. Recite nam, kako se kod Vas pojavila želja da postanete misionar i da se potrudite za Crkvu u Africi?

- Da, rodjen sam na Kipru, i kada mi je bilo pet godina, zajedno sa porodicom sam prešao u Atinu. U vreme studija na fakultetu čitao sam misionarski časopis «Svi narodi» (Panta ta Ethni»), koji je izdavala organizacija «Apostolsko služenje» Grčke Pravoslavne Crkve, i to je bio moj prvi susret sa misionarskim radom. Kasnije, kada sam nastavio obrazovanje na Londonskom univerzitetu, radio sam kao učitelj grčkog jezika u školi posvećenoj Presvetoj Bogorodici u Camberwell Green-u. Naš direktor, pokojni epiekop Telmiski Hristofor, je jednom u vreme svoje kratke propovedi ispričao učenicima o smrti sveštenika-misionara u Zapadnoj Bengaliji, u Indiji, koji je kako se pokazalo, bio njegov prijatelj. On je takodje govorio o svom radu u Keniji i Indiji, i sve te priče su mi se činile veoma sveobuhvatne, interesantne i duhovne. U vreme letnjeg raspusta susreo sam se sa staricom Gavrilom, koja je takodje provela mnogo godina u Indiji. Kao što vidite, dobio sam toliko mnogo znakova, da sam na kraju odlučio da posetim Indiju. Tokom dve nedelje upoznao sam se sa znamenitostima Mumbaija, Delija i Akre, a potom sam se uputio u Kalkutu, gde sam preostale dve nedelje proveo u misionarskom centru Pravoslavne Crkve, koji je u to vreme pripadao Novozelandskoj eparhiji Konstantinopoljske Patrijaršije. Kasnije sam tamo odlazio još četiri puta, jer je moje srce ostalo tamo, sa sirotanima u Indiji, koji se bore za preživljavanje. Godinu dana sam radio u svojstvu dobrovoljca na Madagaskaru, ali je moje srce još bilo u Indiji.

1996. godine je formirana Hongkoška mitropolija. U januaru 1997. godine predsednik Grčke je posetio Indiju sa zvaničnom vizitom, i zbog toga sam se uputio u Kalkutu, kako bi pomogao pri organizaciji njegove posete misionarskom centru. I tamo sam sreo tada mitropolita Hongkoškog Nikitu, koji mi je predložio da postanem sveštenik njegove eparhije. Treba da kažem, da sam tokom mnogih godina želeo da postanem sveštenik, ali sam čekao priziv – i eto desio se! Rekao sam visokopreosvećenom, da želim da budem prvi sveštenik u Singapuru, pošto sam često čitao u časopisima da tamo nema sveštenika da služe Pravoslavnoj Crkvi. Pre nekoliko meseci mitropolit Nikita mi je predložio da postanem sveštenik u Hong Kongu. Složio sam se i s Božijim blagoslovom bio rukopoložen 1998. godine da služim Pravoslavnoj Crkvi u Hong Kongu.

Kasnije, posećujući Atinu, susreo sam se sa pokojnim patrijarhom Aleksandrijskim i cele Afrike Petrom VII, koji me je pozvao da predjem u Aleksandriju i pomažem pri Patrijaršiji. To je bio još jedan interesantan priziv, tako da sam krajem 1999.godine, sa blagoslovom svog duhovnog oca, prešao u Aleksandriju. Posle iznenadne smrti patrijarha Petra, a po blagoslovu i molitvama našeg novog patrijarha, Teodora II, prebačen sam u Zimbabve kao njegov prejemnik.

- I evo već skoro pet godina rukovodite Zimbabvejskom eparhijom Aleksandrijske Patrijaršije. Kakav je danas položaj pravoslavne zajednice u toj zemlji?

- Za poslednjih pet godina afrička pravoslavna zajednica u Zimbabveu se veoma povećala. Bez obzira na mnoge teškoće, užasnu ekonomiju, visoku inflaciju, nedostatak osnovnih stvari i tako dalje, uspeli smo da pronesemo Jevandjelje i vest o vaskrsenju Gospoda našega Isusa Hrista u mnogim oblastima Zimbabvea. Danas kod nas deluju tri aktivna misionarska centra, spremni smo da otvorimo dva nova i nadamo se da u najbližoj budućnosti izgradimo još dva. Današnje aktivne crkve su premale da bi primile sve naše ljude. Imamo veliku potrebu da izgradimo veće crkve, medjutim to nije tako jednostavno zbog nedostatka sredstava i visoke cene gradjevinskog materijala. Svake srede i subote organizujemo omladinske susrete, a svakog četvrtka – okupljanje žena. Imamo puno omladine, i zbog toga je većina naših inicijativa usmerena upravo na mlade. Nedelje škole rade svake nedelje posle Božanstvene Liturgije u svim misionarskim centrima. Istovremeno propovedamo ljudima po kućama i na poljima, kao u vreme rane Crkve.

Krštenje u parohiji Svetog Nektarija

- Napomenuli ste teškoće. Zaista, svi znaju da je Zimbabve trenutno u veoma teškoj situaciji. S vremena na vreme i mi u Rusiji čujemo vesti o hiperinflaciji, nezaposlenosti, neredima u vojsci. Teško je zamisliti kako zemlja može da opstane u takvim uslovima. Da li to utiče na život Crkve u Zimbabveu? I da li ima nekih nagoveštaja poboljšanja situacije?


- Sva naša nada je – na Boga. Bog ne ostavlja nikoga, ko je u nuždi. Predivan primer za to je položaj Pravoslavne Crkve u Rusiji za vreme komunističke vlasti. Ko je preživeo? Naravno, Crkva Isusa Hrista. To je primenljivo i na Zimbabve. Naši ljudi se bore za opstanak. Medjutim blagočestivi hrišćani iz Grčke i sa Kipra nikada nas nisu ostavljali same. Oni skoro do današnjeg dana obezbedjuju hranu, odeću, knjige, obuću i slično. Uz njihovu pomoć uspevamo da dajemo deci hranu svake subote, da ugostimo trpezom posle Liturgije sve vernike na velike praznike i da podelimo produkte svim porodicama, u krajnjoj meri, šest puta godišnje. Čak i tada, kada su police prodavnica bile prazne, uspevali smo da nahranimo naše ljude. Većina njih jede meso samo u vreme naših zajedničkih trpeza, kada ih ugostimo: oni sami ne mogu sebi da dozvole da kupe kokošku ili neko meso. Što se tiče perspektiva poboljšanja situacije u zemlji, za to postoje neke mogućnosti, medjutim to zahteva vreme i trpljenje.

- Vladika Georgije, kako je u celosti organizovan misionarski rad u Zimbabveu?

- Pored susreta sa vernicima, koje sam spomenuo, trudimo se da ljudima pružimo obrazovanje, kako bi učestvovali u nastupanju boljih vremena u zemlji. Uspeli smo da izgradimo tehničku školu, kako bismo pružili mogućnost siromašnim učenicima da upišu fakultet. Petnaest naših studenata uče u bogoslovskim školama u Keniji i Aleksandriji. Takodje, kao što znate, kod nas su aktivna dva programa podrške školovanja dece iz siromašnih pravoslavnih porodica. Tražimo dobrovoljne darodavce za svakog učenika kome je potrebna pomoć, kako bismo mu platili nastavu u školi (u šta ulazi i školska ishrana); to iznosi 20 eura mesečno ili 240 eura godišnje. Danas na taj način podržavamo finansijsko obučavanje više od pet stotina siromašne dece. Umnogome nam pomažu iz Grčke i sa Kipra, ali od prošle godine, zahvaljujući Pravoslavnom misionarskom društvu posvećenom prepodobnom Serapionu Kožeozerskom, u tom programu učestvuju i blagočestivi pravoslavni hrišćani iz Rusije, i koristim ovu priliku da im se zahvalim za učešće u misiji Pravoslavne Crkve u Africi. Po mom ličnom mišljenju, taj projekat zaslužuje prioritetnu pažnju, jer je za decu veoma važno da dobiju obrazovanje. Pored toga imamo dve klinike, gde svi kojima je potrebno mogu da dobiju besplatnu medicinsku pomoć, i gradimo još dve klinike. Konačno, imamo i druge sfere delatnosti, kao naprimer, horove, fudbalske timove i drugo.

- Šta je za Afrikance najvažnije u Pravoslavlju? Iz kojih razloga biraju put pravoslavne vere?

- Afrikanci ne mogu da žive bez Gospoda Isusa Hrista. Poklanjaju Mu se svaki dan. Kada dodju u crkvu, ne žele da se vrate kući. Mogu satima da pevaju i proslavljaju Boga. Mogu takodje da plešu i pevaju posle službe i sve vreme da zahvaljuju Bogu za sve što im šalje. Afrikancima veoma prija Bogosluženje Pravoslavne Crkve. Pevanje, tamjan, ikone, odežde – sve to ima vezu sa afričkom kulturom. I najvažnije: Pravoslavlje nikada nije bila vera kolonizatora, i zato je veoma dobro što mi danas u Africi ništa ne uzimamo od njih, već im dajemo, delimo sa njima iskustvo života u Hristu, nakupljenim za poslednjih dve hiljade godina.

Misionarski rad u prirodi

- Da li je bivalo slučajeva izuzetne Božije pomoći pri pronošenju Jevandjelja u Zimbabveu i susednim zemljama?

- Kako propovedamo svaki dan, Pravoslavlje nije to što možete da izučavate samo po knjigama ili po Bibliji. Pravoslavlje možete da razumete kroz bogatstvo Bogosluženja, kroz žitija i dela svetih, kroz Sveto Predanje, preko iskustva, koje dobijate svaki dan kada se Bogu molite, kada Mu blagodarite, kada otvarate oči i gledate svakodnevna čuda, koje nam On projavljuje. I tada svako može da oseti nešto čudesno u svom životu.

Nedavno je jedno naše dete odlučilo da ode u Južnu Afriku radi potrage za boljim životom. Pre odlaska došao je u sabornu crkvu i zamolio me da se molim za njega. Zbog toga je zakasnio na auotbus, koje je trebalo da ga odveze u JUAR. A pre manje od sat vremena, saznali smo da je taj autobus ima strašan udes, i da su svi putnici poginuli. Tako da mu je odluka da ode u crkvu radi molive spasla život.

- Vaša eparhija, sem Zimbabvea, uključuje zemlje kao što su Angola, Bocvana i Malavi. Kakav je položaj Pravsolavlja u njima? Da li se razlikuje od situacije u Zimbabveu?

- U Malavi imamo veoma aktivan misionarski rad. Nažalost, u Bocvani i Angoli nema aktivnog rada. Sledeće nedelje se spremamo da postavimo prvi kamen u temelj prve pravoslavne crkve u Bocvani. U Angoli je situacija malo teža. Molimo Boga da nam On otvori vrata za misionarsko služenje i u toj zemlji.

- Kakvi planovi i perspektive postoje danas za Pravoslavnu Crkvu u Zimbabveu i drugim zemljama vaše eparhije?

- U vreme svešteničkog služenja u Hong Kongu naučio sam dobru kinesku poslovicu: kada čovek pravi planove, Bog se osmehuje. Naš jedini plan se sastoji u tome, da se molimo. Kada se molimo, Bog otvara vrata. U mojoj glavi ima mnogo planova, ali o njima ne govorim i ne pišem. Mi ne možemo da pravimo planove pošto zavisimo od dobrovoljnih darodavaca. Tako da se molimo Bogu i ako On želi, pojaviće se sponzor, i tada već možemo da pravimo planove. Ako budemo posvećivali mnogo vremena planiranju, onda će možda sve i ostati samo na planovima, a tada bismo bili razočarani i možda bi čak upali u iskušenje da za to okrivimo Boga. Tako da je bolje usredsrediti pažnju ne na planove, već na dejstva. Naravno, maštam o pojavi mnogih pravoslavnih crkava u Zimbabveu, Bocvani, Malavi i Angoli sa dobrim i predanim ljudima. Nije važan toliko broj, koliko je važan kvalitet pravoslavnih ljudi, koje krstimo u tom kraju.

Naša obaveza je da učinimo sve moguće za ispunjenje poslednje zapovesti Gospoda našega Isusa Hrista: «Idite, i naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da ispunjavaju sve, što sam vam zapovedio» (Mt. 28, 19-20). Za dve hiljade godina, koje su prošle od tada, kako je On dao ovu zapovest, uspeli smo da uradimo sve, sem toga. Uspeli smo da odemo u kosmom, da svedemo rastojanje na minimum, da napravimo nuklearno oružje itd., ali nismo mogli da podjemo ka svim narodima, da bi propovedali Jevandjelje.

- Vladiko, pre nego što ste stupili na Zimbabvejsku katedru, bili ste vikarni episkop u Egiptu. Kakav je položaj pravoslavne zajednice u toj zemlji?

- Imamo veoma dobru i aktivnu zajednicu u Egiptu. Bila mi je radost da provedem pet godina u istorijskom delu Aleksandrije, gde je postojala mogućnost da služim Bogu u crkvama, u kojima su služili veliki svetilnici Pravoslavne Crkve, i gde je postojala mogućnost da se radi u patrijaršijskom okruženju, što predstavlja najbolju moguću školu koja postoji.

U Egiptu mirno žive pravoslavni hrišćani i muslimani. Egipćani veoma vole Grke i poštuju našu Crkvu. U Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi tamo ima mnogo privilegija. To se može reći i za afričku sredinu. Hrišćanima se ovde raduju, što ne mogu da kažem za Indiju, Indoneziju i Kinu. Suočavali smo se sa mnogo problema, posebno od činovnika i uticajnih ljudi. Jednom je u Pekingu umro jedan pravoslavac, i lokalne vlasti nam nisu dozvolile da ga opevamo i hrišćanski ispratimo. Morao sam da odem na njegov grob četrdeseti dan posle njegove smrti i tajno odslužim opelo. To se desilo pre dvanaest godina. Možda se danas nešto tamo izmenilo, ne znam. Kao hrišćanin osećam se bezbednije i slobodnije u Africi, nego u tim zemljama. Sećam se da svaki put kada bih otišao u Indiju, morao sam da prodjem «svešteničku inkviziciju», da bih dobio svoj pasoš sa dozvolom da udjem u zemlju.

- Šta za Vas lično znači služenje u Zimbabveu?

- Sećam se reči starice Gavrile: «Nije važno kuda ideš, i kako ideš, važno je samo jedno: kvalitet i količina ljubavi, koju dajete ljudima». Svim ljudima, bez diskriminacije. Tako da ja pokušavam da učinim sve što je u mojoj moći, da bih podelio ljubav Isusa Hrista sa svim ljudima. Mitropolit Dioklijski Kalist piše: «Možda nas na Strašnom Sudu Gospod neće pitati koliko dana smo postili, koliko molitvi smo pročitali, koliko poklona smo uradili, već sam uveren da će nas pitati koliko puta smo dali hranu gladnima, odeću – nagima, lekove – bolesnima, vodu – žednima». U krajnjoj meri, želim da probam da uradim sve moguće, kako bi našem Gospodu dao pravilan odgovor. Da, Gospode, mi smo podelili našu hranu sa siromašnima, našu odeću – sa nagima, našu vodu – sa žednima, naše lekove – sa bolesnima. Na kraju razgovora želim da vam zahvalim što ste mi pružili mogućnost da podelim neka svoja razmišljanja i iskustvo sa blagočestivim ruskim hrišćanima.

S mitropolitom Georgijem Zimbabvejskim razgovarao Jurij Maksimov

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

03 oktobar 2009 godine

[anastasija rimljanka]

Pomaže Bog svima,

Oče blagoslovite,

Zaista lep tekst o pravoslavnom misionarenju u Afričkim zemljama. Ovaj deo teksta mi se najviše dopao:

«Možda nas na Strašnom Sudu Gospod neće pitati koliko dana smo postili, koliko molitvi smo pročitali, koliko poklona smo uradili, već sam uveren da će nas pitati koliko puta smo dali hranu gladnima, odeću – nagima, lekove – bolesnima, vodu – žednima». U krajnjoj meri, želim da probam da uradim sve moguće, kako bi našem Gospodu dao pravilan odgovor. Da, Gospode, mi smo podelili našu hranu sa siromašnima, našu odeću – sa nagima, našu vodu – sa žednima, naše lekove – sa bolesnima.

Ima jedna lepa priča sa kojom bi želela da se nadovežem na ove reči a koja glasi:

Bila jedna pobožna žena koja je svaku nedelju provodila u hramu na Sv. Liturgiji, svaki dan se usrdno molila, i jednog dana dođe Anđeo i javio joj da će sam Gospod doći da je poseti. Žena presrećna poče da sređuje po kući, dvorištu, da priprema hranu; jednom rečju činila je sve kako bi Gospoda dočekala i ugostila na što bolji način.

No iznenada dok je birsala stepenište dođe joj prva komšinica i kaza:

„Evo ide kiše, molim te dođi da mi pomogneš da pokupim seno!“

„Ne mogu, čekam Gospoda“, odgovorila je žena sva srećna.

Ne zadugo nakon toga dođe joj druga komšinica i zamoli da joj pozajmi kvasca da umesi hleba, trebalo joj je da nahrani decu.

„Ne mogu, treba mi. Tim kvascem moram i ja da umesim hleba,...kako ću bez hleba dočekati Gosoda.“

Spuštalo se veče, Gospod nije dolazio, no žena nije gubila nadu. Kada joj je došao komšija da je moli da hitno dođe njegovom domu jer mu se se krava teli i potrebna mu je pomoć,  žena je opet odgovorila:

„Ne mogu čekam Gospoda.“

Vreme je prolazilo, ponoć je došla Gospod nije došao. Žena u suzama stade pred ikone i poče se moliti da joj se Gospod javi i kaže joj zašto nije došao, a obećao je...i javi se Anđeo Gospodnji, isti onaj koji je ženi rekao da će je Gospod toga dana posetiti.

„Gospod je danas tvome domu dolazio tri puta. Dolazio je u liku tvoje dve komšinice i komšije koji su bili u nevolji i tražili tvoju pomoć, ali na žalost, ti Ga nisi prepoznala.“

Ovim se potvrđuje ona važnost Gospodove zapovesti : „Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog.“ Ključ našega spasenja nije u našim rukama, već u rukama našega bližnjega.

Svako dobro od Gospoda svima,

sestra Bojana мајкл

[мирођија]

- Moli se u Ime Sina Moga!

I odmah sam se setio Spasiteljevih reči na oprostajnoj besedi sa učenicima: “Zaista, zaista vam kažem: šta god da zamolite Oca u Ime Moje, daće vam. Do sada ništa niste molili u Ime Moje: tražite i daće vam se da bi radost vaša bila potpuna” (Jn. 16, 23-24).

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 23.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 126 priključenih kompjutera, i to iz Bosne 40, Srbije 40, Nemačke 7, Austrije 7, Hrvatske 6, Slovenije 5, Nepoznato 5, Makedonije 3, Italije 2, Švajcarske 2, Crne Gore 2, Koreje 1, Engleske 1, Holandije 1, Grčke 1, Amerike 1, Norveške 1, Danske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine