Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[stamenko]

ALEKSANDAR ARSENIN: POGOVOR ZA KNJIGU "DUHOVNI RAZGOVORI VOĐENI PUTEM PROGRAMA SKAJP I FEJSBUK - 2"

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5000_TN_iskusenik_risto,aleksandar,ogavrilo,aleksandra,ilija,otac_teofan.JPG&size=500

Osvrt na duhovni rad oca Gavrila na internetu

Otac Gavrilo mi je postao prijatelj, a da nisam stigao da ga upoznam lično osim preko mejla i naše prepiske inicirane sa njegove strane.

Moram reći da je gotovo odmah probudio osećanja i sa iskustvom govorim da su njegove reči delotvorne čak i kada su napisane na ekranu. Uskoro ću, ako Bog dozvoli,  imati zadovoljstvo i čast da ga upoznam i osetim njegovu blagodat u ličnom kontaktu.

Sajt manastira Lepavina je pronašla moja supruga Aleksandra tragajući za sadržajima koji "hrane" dušu. Sećam se da mi je radosno poslala SMS i prenela mi oduševljenje sajtom. I zaista, bilo je dovoljno da letimično pogledam sajt, njegov koncept i da shvatim njegovu vrednost. Od tada, ovaj sajt se nalazi u svim našim preporukama. Hvala joj za ovo vredno otkriće.

Nakon toga, prošli su meseci, a sada imam čast da pišem pogovor za drugu knjigu dragog oca Gavrila. Hvala Bogu i ocu Gavrilu što su mi pružili ovakvu priliku i poverenje.

Baveći se profesionalno informacionim tehnologijama, tačnije internetom, zaintrigirale su me teme o informacionoj etici, komunikaciji... Mnogo toga je napisano i rečeno u tehničkom pogledu ali premalo u konceptualnom, sveobuhvatnom i svrsishodnom. Rad oca Gavrila je jedna referenca i prilika da se sumnjičavima pokaže vrednost moderne komunikacije. Nisam zagovornik tehnologije, daleko od toga, ali je evidentno da se ona može svrsishodno iskoristiti za spas duše.

Ono što me je u prvom momentu impresioniralo je koncept i arhitektura sajta čiji je inicijator i urednik otac Gavrilo. Malo "poguran" svojom profesijom, uvek mi je interesantno da sagledam tehnički momenat ostavljajući sa strane sadržaj ma kakvog kvaliteta bio. Sajtom nenametljivo "plove" baneri akcentujući delove sadržaja i servisa kojima se možemo služiti. Ne znam kako je sajt  osmišljavan ali prepoznajem moderni način komunikacije sa posetiocima. Baneri su mi pokazali baš ono što sam želeo da vidim. Navigacija je jasna, jednostavna, privlačna grafika i sve je nekako "pod mišem". Veliki trud je uložen i vredelo je.

Mogu li iskustva povučene monaške braće biti elektronski prenesena i dušeugodna ili, može li moderna tehnologija poremetiti mir i molitve u manastirima. Da li je u redu da se reči duhovnika prenose tehnologijom koju danas neki svode na banalnost i zaludnost?

Internet ima čudnu osobinu da spaja udaljene duše pretvarajući kilometre u sekunde i da apsurdno razdvaja ljude koji žive na par metara jedni od drugih. Misionarski On-lajn putevi nemaju ovaj problem. Oni nam pokazuju tehnologiju onakvu kakvu nam je Bog i ponudio. Nema razdvajanja, nema laži, nema varanja, na tim putevima interneta smo bezbedni. Sve je istina i sve je spajanje.

Razmišljao sam dosta o tome, postoji li problem kada putem interneta komuniciramo sa duhovnikom. Da li taj način komunikacije obezvrednjuje kontakt čineći ga uprošćenim čak i nekako "jeftinim". Tu se zaista potežu najrazličitije dileme naročito ako uzmemo u obzir uticaj ove tehnologije na čoveka.

Monitor, tastatura i internet imaju mogućnost da promene navike i to rade već godinama. Ljudi se danas dopisuju kratkim rečenicama, skraćenicama pa čak i ne povezanim rečima. Mnogo je stranih reči, stranih skraćenica, nema pravopisa, a što je najbitnije, internet je promenio normalan i ljudski odnos sa sagovornikom. Ljudi vremenom gube osećaj da je sa druge strane čovek,  osoba sa autoritetom. Nekako se vremenom stiče osećaj da je sa druge strane računar. Tako nema obzira prema osećanjima, ta "hladnoća" i udaljenost nas drži na bezbednom rastojanju i sve je moguće, nema posledica. Kada postane neprijatno, isključimo se i problem je rešen. Da, internet menja navike i odnose među ljudima. Postavlja se dakle pitanje, može li tehnologija sa ovakvim osobinama služiti na korist, a kamoli omogućiti kontakt sa duhovnikom?

Nama, pravoslavnim vernicima internet treba da posluži kao alat da ostvarimo sabornost i da učestvujemo u životu crkve. Takva namena je opravdana, a metod prenosa podataka nije toliko bitan. Da li je reč preneta pismom, radijom, internet sajtom ili I-mejlom je tehnički izbor korisnika. Važno je da reč stigne tamo gde je upućena, sve ostalo je elementarna tehnika. Nedavno je naš otac Milenko (Jelovac iz Eparhije bačke), u jednoj radio emisiji na temu "Tehnološka komunikacija" prokomentarisao ovu dilemu i objasnio kako nije bitan način prenosa informacija već namera i sadržaj. Otac Milenko govori o suštinskom značaju reči koje upućujemo naglašavajući da je metod prenosa od manjeg značaja za uspeh onoga što želimo postići porukom.

Odstranjene su dileme u vezi duhovnih razgovora putem interneta. Ti razgovori nisu ništa manje značajni od telefonskih razgovora. Naravno, podrazumeva se da to nije i jedini način na koji komuniciramo sa duhovnikom već slučaj kada nismo u mogućnosti da koristimo lični kontakt.

Otac Gavrilo je svojom inicijativom postigao nekoliko ciljeva i njegov rad ide u prilog savremenoj komunikaciji dok sa druge strane potvrđuje uspešno i neometano misionarsko delovanje uz pomoć tehnologije.

Šta to čini uspešnim misionarski rad oca Gavrila:

·          Uspeo je pomoći mnogim ljudima. Da nije bilo interneta, većina ne bi imala način da stupi u kontakt sa njim, to ne isključuje pomoć drugih otaca ali mnogo vernika je želelo baš sa njim da stupi u kontakt.

·          Održao je jednu sabornost koju sam spominjao. Nije internet upotrebio kao informativni servis već kao medij za konkretan cilj. I sajt manastira Lepavina i profil oca Gavrila na Fejsbuku govore da je sve namenjeno održanju zdravog života crkve.

·          Javnim objavljivanjem razgovora (sa dovoljnom dozom privatnosti), učinio je da se posetlac sajta saživi i oseti sa drugim vernicima. Možda jedna od najbitnijih vrednosti sajta. Uspevamo u sebi pokrenuti saosećajnost prema drugima prihvatajući ih (tako anonimne), u svoju blizinu.

·          Pokazao je vrednost interneta i njegovih servisa.

·          Omogućio je nama, crkvenim laicima, da se približimo veri na još jedan način.

Prva knjiga oca Gavrila "Duhovni razgovori vođeni preko programa skajp", pored duhovnih saveta,  svedoči o dvosmernoj komunikaciji korisnika interneta i uspešnom "preklapanju" osobina različitih medija. Čitajući je, osećao sam se kao da zaista razgovaram sa njim. U jednom I-mejlu, otac Gavrilo me je pitao za mišljenje, imaju li tekstovi u knjizi istu vrednost kao i razgovori koje je vodio obzirom da se radi o potpuno drugačijem mediju pa i načinu komunikacije koji nije direktan nego posredan sa čitaocem. Tada sam ponovo uzeo knjigu i počeo sa pažnjom da je čitam namerno tražeći nedostatke nastale ne zbog ljudskog faktora već zbog mogućnosti da se određeni uticaji i osobine izgube promenom medija. Dobio sam isti odgovor kao i prvi put, osećao sam se kao da razgovaram sa ocem lično. Otac Gavrilo je postigao još jedan cilj, a to je dokaz da se vrednost sadržaja ne gubi tehničkom promenom prikaza ili metodom prenosa informacija. "Živi" razgovori sa ocem Gavrilom imaju veliku vrednost za čitaoca kao i za slušaoca. Raduje me što je uspeo objediniti različite tehničke metode, a zadržati osnovni cilj - lični osećaj i sabornost.

U životu nemamo mnogo prilika da razgovaramo sa ljudima čije nas reči oplemene. Internet pruža mogućnost da se te prilike umnogostruče. Savremeni čovek, zaposlen i u obavezama (egzistencijalnim, porodičnim...), nema mnogo dana tokom godine godine da odvoji za putovanja, a na dnevnom nivou skoro nikakve prilike da oseti blagodati razgovora sa duhovnikom. Mogućnost da se nakon dnevne civilizacijske gužve otisnete do manastira makar i virtuelno je pravi način da završite dan. I opet moram pomenuti rad oca Gavrila,  poseta njegovom sajtu nije samo informativna poseta, to je duhovni spoj kakav tražimo.

Ne vidim manu misionarenja putem interneta, naprotiv, mnogi su baš zahvaljujući internetu poželeli posetiti manastir i pomoliti se Presvetoj Bogorodici lepavinskoj. Mnogo je duša pristupilo crkvi umesto nekoj od mnogobrojnih sekti na internetu koje visoko-profesionalno i prepredeno privlače "zalutale" bogotražitelje. Pravoslavna misija je ujedno i konkurencija "spasiteljima duša".

Zašto je bitno da moderne komunikacije budu iskorišćene u svrhu pravoslavne misije?

Jedan od razloga je što, hteli mi to ili ne, deca ne znaju za vreme pre interneta, kao i mi za vreme pre televizije ili dnevnih novina. Neki bi možda mogli reći - da ali ko želi Boga u srcu neće ga tražiti na internetu! I ne treba, ali ga ipak traže. Lično sam svedok jedne sudbine koja se predala sekti, a upravo je internet poslužio kao uteha ali sa pogrešnim bogom (namerno u ovoj rečenici pišem malim slovom). Mnogo je dece koja će tražeći spas na internetu naći nevolju. Bilo mi je drago kada sam u prvoj knjizi oca Gavrila pročitao ispovest petnaestogodošnjaka. Mladi čovek je našao rešenje problema obrativši se ocu Gavrilu, a ne nekoj od brojnih sumnjivih organizacija koje samo čekaju "gosta". Tokom svog rada sam pratio decu i njihovo ponašanje na internetu, shvatio sam tom prilikom da mnogi traže nekog svog oca Gavrila i između ostalog, pravoslavlje zbog njih treba da se slavi i putem interneta. I ovo je još jedna od potvrda dobrog rada oca Gavrila.

Ako pogledamo rusku pravoslavnu crkvu na internetu, možemo primetiti ogroman kapacitet njihovih sajtova. Stičem utisak da nema parohije u Rusiji koja nema svoje izdanje na internetu, a rekao bih da je 80% tih sajtova  u svrhu sabora. Kada razgledamo njihove zaista mnogobrojne sajtove, osećamo tu snagu kao kada stojimo pred prelepim pejsažem koji se prostire do horizonta, a ima i dalje iza njega. Ruska crkva je e-misionarenje iskoristila u svim segmentima elektronskog prezentovanja, a za pohvalu je što ima mnogo sajtova prevedenih na četiri, pa čak i na trideset svetskih jezika. Takva snažna inicijativa ne može, a da ne prođe neopaženo i bez dobrih rezultata. Internet je samo medij koji treba iskoristiti.

Otac Gavrilo nam je dao potvrdu da kroz modernu tehnologiju čekamo Hrista, a ne zver kako je neki vole predstaviti. U eri marketinških sablazni poput "žiga zveri" veoma je važno primerom razuveriti vernike potpale pod uticaj "kvazi" medija koji više vole pričati o teorijama zavera nego o spasenju i dobrim stranama modernog društva. Crkva i vera nije vreme pre dvestotine godina, ona je sada i ovde i prati sve promene u društvu koristeći na dobro blagodeti modernog doba.

Dragi otac Gavrilo je napravio veliki korak u e-misionarenju ne samo zato što je jedinstven već i time što se nije prepustio informativnoj karakteristici interneta već je svoje vernike uveo u jedan sabor i život crkve.

Hvala Vam oče Gavrilo što ste sa nama kad god ste nam potrebni ma gde se mi nalazili. Hvala Bogu na ovim blagodetima i dragi čitaoci, molimo se za oca Gavrila i za njegovo stado koje nije virtuelno već stvarno kao i mi i bori se svakodnevno za večni život u Hristu.


Na Petrovski post, jula 2010. godine u Novom Sadu

Aleksandar Arsenin

[o.Gavrilo]

Za desetak dana druga knjiga DUHOVNI RAZGOVORI preko skajpa i fejsbuka izlazi iz štampe.

[Guest свештеник Иван]

Свака част Оче, хоће ли бити престављена на Сајму књига?

[o.Gavrilo]

Oče Ivane izgleda da do sajma neće biti knjiga gotova jer to malo sporije ide jer se radi u tvrdom povezu. 0102_laugh

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CXLIII)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5023_MOJ%20PUT%20K%20BOGU%20I%20U%20CRKVU%203.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> “UVIDEO SAM SMRT SVOJE DUSE …I PRISAO SAM”

U mojoj porodici nema verujucih. Moji dedovi su bili ubedjeni staljinisti i tako su i umrli. Jedan od njih je radio u MVD-u, drugi u KGB-u, i obojica su bili pukovnici. Moja mama je bila – pukovnik MVD-a, a otac je umro u 33-oj godini, kada mi je bilo 10 godina.

Kako bilo da bilo, ali sam ja od samog detinjstva na ovaj ili onaj nacin bio u kontaktu sa verujucim ljudima: bila je to i susetka u komunalnom stanu, i poznanici, i poznanici poznanika. (Jednom sam cak kao mladic proziveo skoro mesec dana pri Crkvi u selu Vasknarva, na granici Pskovske oblasti i Estonije, gde je svestenik bio otac Vasilije). I uvek me je kod tih ljudi zadivljavao njihov unutrasnji mir i osecanje svetlosti i radosti, koja kao da je od njih dolazila.

Krstio sam se svesno sa 27 godina, ali ne mogu da kazem da sam tog koraka bio svestan u svoj njegovoj punoci i odgovornosti. Taj korak je vise bio intuitivan. Zatim sam imao susrete sa mnogim i razlicitim ljudima, koji su zatim iz nekog razloga postajali verujuci. U tom smislu me je zivot naravno milovao: ti ljudi, s kojima sam dolazio u kontakt u svom zivotu, su uvek bili “zvezde” u ovom ili onom. Jedni su bili intelektualci, drugi su imali veliko srce, treci… uospte, ja sam se divio i radovao sredini u kojoj sam ziveo – bio je to svetleci horizont. Ali to sto su oni postajali hriscani me je dovodilo u corsokak. Nisam mogao da shvatim kako i zasto svoju visinu treba obavijati u neku formu, stajati satima na sluzbi, krstiti se, klanjati se, kada je i tako sve jasno: Bog – postoji, mi u Njega naravno verujemo, pa sta jos treba?

Potom… Potom sam odjednom shvatio da propadam tj. da pocinjem fizicki da trulim: poceo sam da osecam smrad trulezi, koji je dolazio od mene. U to vreme sam postao pravi alkoholicar, i pio sam vec skoro 20 godina  (jos sam i pusio), i sve sam vise povecavao doze.U pocetku, kada sam bio djak, to je prvo bilo pi vo, pa zatim – vino, i na kraju – votka, - svaki dan! Izgubio sam porodicu, tacnije sam sam je unistio, pa i posao, i radio sam samo onoliko koliko mi je bilo dovoljno da imam za pice. Zatim sam tako pijan pokusao da ubijem zenu, ali su susedi pozvali policiju. Tako sam se nasao u zatvoru. Tamo, kada su me jednom izvodili na rad, drugi zatvorenici su me zamolili da nadjem nesto za citanje. I tako sam jednom cisteci jednu prostoriju pronasao jedan orman i u njemu rad knjiga u mekom povezu. Uzeo sam ne gledajuci koliko je moglo da mi stane u ruke i stavio za pojas. Kada sam se vratio u celiju pokazalo se da je jedna od tih knjizica bila Jevandjelje – mala narandzasta brosura. I citajuci tamo Jevandjelje osetio sam da se nesto desilo: ugledao sam sebe pred Bogom. Osetio sam hladnocu, mrak i samocu zivota van Boga. Spoznao sam svoj pakao. To je kada ti kao papir nosen vetrom, smatras da si za zivot, jer tako sam mislis. Ali ona za zivot ne postoji, ona cak nije ni za djubre, koje svi ciste, pa ni za vetar: on duva i tako i tako postojao papir ili ne. U tom reklo bi se zivom papiru na vetru sam ugledao svoju smrt – ne, ne fizicku smrt, vec smrt svoje duse.

Zatim… zatim se desilo nesto u sta ja ne bih poverovao jos godinu dana. Prestao sam da pijem. Sada ne pijem ni gram i ne pusim, popravio sam odnose sa sada vec bivsom zenom (ona se razvela od mene), sin se raduje i ocekuje nase susrete s njim, pojavio se posao.

Ne mogu ni da ispricam kako sam dosao na oglasenje poslednji put (pocinjao sam dva puta, ali nisam zavrsavao – sve zbog votke, kako sam mislio).

Idem ja tako na peron (zeleznicke stanice gde zivim), i zurim na posao. Gledam, tamo stoji jedan moj poznanik, verujuci covek, ali meni licno nesimpatican, i ja tako nisam zeleo da sa njim putujem do Moskve… ali, mislim, to sto on hoce da bude hriscanin, podrazumeva prekoraciti sopstveni “zakon” i biti u tome ravan sa njim. Tako sam mu prisao:

- Zdravo.
- Zdravo.
- Kuda ides?

Pokazalo se da putuje na Pokrovku, u prostorije Vise skole, kako bi im pomagao tamo oko remonta. Pa, mislim, ne bi bilo lose da odem tamo s njim i pogledam kako je tamo. Svojevremeno sam tamo uradio beli orman u toaletu, nad porcelanskom toaletnom soljom, ali mislim: imacu problema na poslu i pitace me kako sam smeo da zakasnim. Pa mislim mozda neki drugi put da odem tamo.

Putujemo mi tako putujemo i pred samom Moskvom sam odlucio da podjem s njim na Pokrovku, a znam da ce na poslu galamiti, naravno, ali mislim da ce razumeti kad im budem objasnio sta je i kako je. Idem ja tako s njim bulevarem od “Cistih ribnjaka” i jutro je, sunce, i odjednom me je nesto smutilo i ja sam okrenuvsi se ugledao Vitju K. koji je isao ukorak s nama: “Zdravo A, - kaze Vitja, - dodji sa nama na oglasenje.”. (Mene je secam se toliko zacudilo to sto se on posle toliko godina secao mog imena!). Ja sam ga upitao: “Kada?” A on odgovara: “Danas, dodji”. A to je bio ponedeljak i tada otac Georgije vodi grupu nekrstenih. I ja sam dosao.

1.03.99
A.B

Prevod s ruskog sestra Radmila


Milos Srdic svaki čovek, odlučuje za sebe..hoće li ili neće.porodica ima utjecaj,kao i okruženje,ali kad čovek postane punoljetan on sam mora izabrati,Bog nam je dao slobodu da izaberemo..i kao što idu reči jedne pesme: NE POSTOJI PUT,KOJIM SE LAKO STIŽE U RAJ...SRETAN SI AKO MU UGLEDAŠ KRAJ.

Svjetlana Neimarevic Bog nam uvjek salje pomocnike na nasem putu duhovnog uzrastanja,samo je na nama da ih na vrijeme prepoznamo.Oce Gavrilo hva la na jos jednom dusekorisnom tekstu.Slava Gospodu...

Zorica Spika Lepa prica◄:bla:►

Natalija Radulovic roditelji su mi bili ateisti...mada,je majka poštovala nedelje...od malena mene je čuvala žena koja je bila katolkinja.Ona mi je usadila poštovanje prema vjeri,i u vijek ću joj biti zahvalna.Ja sam se krstila sa 21 godinom,u pravoslavnoj crkvi gdje i pripadam!Svoju djecu učim vjeri i poštovanju . jer,i mene je neko naučio,bez razlike kojooj je vjeri pripadao!ja sam znala put izabrati.

Milanka Pandurevic Svaki put ka Bogu i vjeri je dosta tezak za sve a pogotovo za nas pocetnike i koji smo novi u vjeri.Bog nam pruzi i da sansu da bi se popravili, samo sto mi to pretezno zanemarimo jer cijeli taj put ne shvacamo ozbiljno,a kad nam dodu iskusenja sa kojima nismo sposobni da se borimo onda trazimo spas od Gospoda.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo! Čitajući "Moj put k Bogu i u crkvu", ili bolje "Uvideo sam smrt svoje duše...i priša sam..." nas podseća na mnoge nesuglasice,ili naše okoline ili malo dalje okoline - što nam svakako otežava naše življenje u sklad...u sa Božijim Zakonom.Ali mi moramo biti ustrajni,izdržljivi i znati trpiti.STRPLJENJE je BOŽIJI DAR,i mi ga moramo i VIDETI i OSETITI.MOLITVA je NAŠA ODRANA,NAŠ ŠTIT od naglosti i brzopletosti;naša POMOĆ i UTEHA DUŠE i TELA.GOSPOD će čuti našu molitvu;a uz BOŽIJU POMOĆ SVE SE MOŽE i ON će nam POMOĆI. Bilo je i u mom životnom putu mnogo tragedija,padova,iskušenja...ali, ja bi se samo GOSPODU - SVETOM TROJSTVU I PREČASNOJ BOGORODICI,svim srcem i dušom oraćala;MOLITVOM i SUZAMA...a Gospod zna moju ISKRENOST i NIKADA ME NIJE NAPUSTIO,već POMOGAO,BOGU HVALA i PREČISTOJ MAJCI NAŠOJ.Pomć će GOSPD I SVIMA NAMA uz ISKRENO POKAJANJE I MOLITVE. AMIN ! BOŽE DAJ !

Lidija Cvetkovska Amin

o.Gavrilo Bog blagoslovio, nemojte samo aminovati, umete li neku rečenici da prekomentarište, verujem da znate sataviti dve tri rečenice na ovu temu. Ove su vam teme kao neki zadatak ,da se vidi koliko vam je znanje iz VERONAUKE.

Dragan Bogunović oče Gavrilo,samo Vas je Gospod poslao među nas grešnike da nas izvedete na pravi put,hvala na Vašem trudu,htijenju,želim Vam dug život i mnogo zdravlja,blagosiljajte me,jednog običnog grešnika i smrtnika....

Ivan Zelić Podsjeća na Isusovu priču o izgubljenom sinu. Sin od oca "otide u zemlju daleku" uvjeren da će mu daleko od njega biti bolje. Tek kad "onamo prosu imanje svoje živeći razvratno", suočen sa krajnjom bijedom, "dođe sebi" i odluči vratiti se ocu.... "A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i poljubi".
Kod ovog čovjeka se ova Isusova priča ponovila u rasponu od više generacija. Već su djedovi (ili pradjedovi?) bili otišli od Oca, a tek je on došao k sebi svjestan svoje krajnje bijede i vratio se Bogu. A Gospodin koji ga je čekao i tražio - "zagrli ga i poljubi". Kako je topao taj Očev zagrljaj!

Milena Madzar Opet se pojavljuje i kroz ovaj tekst'BEZ NEVOLJE NEMA BOGOMOLJE' Bog nam salje iskusenja da nas iskusa'a na nama je sloboda,e sad hocemo li izabrati pravi put PUT SPASENJA'na nama je,dao Bog da svi izaberu taj pravi put i da Gospod pomiluje sve ljude i privede ih svetoj Apostolskoj Crkvi.

Saša Lazić Ali zanimljivo je svakako to što smo izgleda baš svi mi braćo i sestre dotakli nekakav oblik dna, tereta na leđima, bezizlaznih situacija, doba rata, raznih progona sve u biti što ostavlja tragove na duši, ali vodeći je NAŠ GRIJEH... Gospod... jednostavno dopusti da se mi maknemo od Njega, naglašavam MI OD NJEGA, NE ON OD NAS...a zašto? Da bi vidjeli šta znači egoizam i gordost, da shvatimo kako smo ipak bez Njega nemoćni ma koliko se trudili i da bez Boga ništa ne možemo!! Zapravo možemo,NAĆI DNO...Ako je netko kupajući se potonuo do dna kao djete, jel se sjećate osjećaja kad vam je roditelj pružio ruku i podigao vas sa dna? Neizmjerna sreća...ali se pre toga nagutali vode... NE ZAVARAVAJMO SE, BEZ BOGA NE MOŽEMO NIŠTA...!!

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 11.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 124 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 43, Bosne 39, Austrije 9, Makedonije 8, Nemačke 6, Slovenije 4, Nepoznato 4, Hrvatske 3, Holandije 2, Švajcarske 2, Crne Gore 1, Belgije 1, Amerike 1, Engleske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[Guest свештеник Иван]

Oče Ivane izgleda da do sajma neće biti knjiga gotova jer to malo sporije ide jer se radi u tvrdom povezu.

Баш штета, радо бих дошао на промоцију књиге и да се лично упознамо. Но, даће Бог и боље прилике.

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila, otac Gavrilo čita iz knjige od Starca Pajsija Svetogorca, "SVETA GORA I SVETOGORCI" - nastavak,Sila monahove molitve , blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 11.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_11_22_00_19.mp3

[stamenko]

Razgovor arhimandrita o.Gavrila sa igumanijom manastira Svete Ane mati Magdalinom

Jedna od svetinja koja vec nekoliko stotina godina nasem narodu u Hrvatskoj osvetljava uski put ka Bogu i pruza mu duhovnu utehu jeste i manastir Svete Ane kod Daruvara. Smesten je na veoma lepom mestu: sa juzne strane ga opasuje visoka bukova suma na padinama brda zvanog Svetoansko bilo, a sa severne se pruza plodna dolina kroz koju tece reka Ilova.

U toku bogate istorije manastira, koji potice iz 1412. godine, bilo je razdoblja duhovnog i materijalnog procvata, ali i razdoblja zapustenosti, pustosenja i propadanja. U ovo nase vreme se u toj bogomolji pod okriljem njene zastitnice sv. Ane ipak uznose molitve Bogu i gore kandila pred svetim ikonama. Na duhovnoj strazi je mati Magdalina, koja je tokom svih ratnih godina - izuzevsi osam meseci provedenih u izbeglistvu - bila u manastiru i odrzavala ga. Njenim nepokolebivim stajanjem to se duhovno ognjiste naseg naroda, makar i tinjalo, ipak nije ugasilo, pa joj je za usrdni trud i revnost Njegovo Preosvestenstvo episkop slavonski G. Sava dodelio cin igumanije. Crkva i konak su dosta ruinirani i cekaju svoju generalnu obnovu. Krov crkve je u veoma losem stanju i zahteva sto skoriji popravak.

Nije bolje ni sa krovom konaka, za ciju su obnovu - barem onu najneophodniju - dobrotom Dusanke Pesikan iz Ciriha ipak nadjena sredstva. Uslovi za ostvarenje tog popravka stvoreni su nakon dolaska preosvecenog G. Save za episkopa slavonskog, pa je njen milodarni prilog arhimandrit o. Gavrilo, iguman manastira Lepavine, predao nadleznom arhijereju. Tom prilikom, posetivsi manastir Svete Ane, o. Gavrilo je sa mati Magdalinom obavio i razgovor za casopis “Put, Istina i Zivot”.

Mati igumanijo, da li biste nas najpre ukratko upoznali sa vasim dosadasnjim monaskim putem?

- Rodjena sam 7. februara 1945. godine u selu Pribeljci kod Sipova. U manastir sam otisla 1964.
godine, i to u manastir Mostanicu, a 1966. sam dosla ovde u Svetu Anu. Bila sam ovde cetiri meseca, a zatim me je pokojni vladika Emilijan poslao u manastir Pakru, kod mati Evgenije. U tom manastiru me vladika Emilijan i zamonasio, 1968. godine na Vavedenje, i u njemu sam provela 27 godina, do ovog rata. Kad je poceo rat, otisla sam u izbeglistvo, u Banjaluku, gde sam ostala oko osam meseci. Onda me je vladika Lukijan vratio u manastir Svete Ane, a stigla sam sa UNPROFOR-om. Dosla sam tu kod mati igumanije Varvare (Bozic), sa nama su bile jos baka Jovana i sestra Rada. Nakon sto se dogodilo ono iskusenje, onaj incident, mati Varvara je otisla. Baka Jovana se upokojila, Rada je poginula u saobracajnoj nesreci. I sada sam ostala sama…

Hocete li da nam ispricate nesto o tom iskusenju koje ste spomenuli?

- Bilo je to uoci Djurdjeva dana, 1995. godine. Tu smo bile nas cetiri: mati igumanija Varvara, ja, pokojna baka Jovana i pokojna Rada. Ja sam zaspala, a Rada nije mogla dugo da zaspe i nesto je popravljala. Probudilo me jako pucanje u blizini, odmah od kuruzane. Trgla sam se iz sna i, uplasena, upitala Radu ko to puca. Ona je odgovorila da su dosli da nas poubijaju. Skocila sam iz kreveta, a ona je onda legla dole na pod jer su poceli da pucaju po kuci i kroz prozor. Izasla sam na hodnik i videla da gori vanjsko svetlo. Oni su prvo usli u staru kucu i tamo su upalili svetla. Videla sam ih na terasi: pucali su, vikali: “Otvori!” i lupali puskama o vrata. Ja sam tu bila kao izbeglica, a pomislila sam da bi Rada mozda nekog mogla da zna, pa sam je dozivala. Ona nije mogla tako lako da se podigne, ali je dosla. Vikali su: “Otvaraj” Ona je rekla: “Braco, ovde smo samo nas cetiri zene, nikog drugog nema”. A oni kazu: “Nista te ne pitam, samo otvaraj!” Dotle su vec bili razbili vrata, pa je ona otkljucala i oni su usli, sa puskama, imali su carape na glavi… Onda su krenuli u sobe, sve redom. Mati igumanija je bila zakljucana u svojoj sobi, ona nije dobro cula. Lupali su ikone, uperili puske u nas: “Mi cemo vas poubijati, dajte zlato i lancice! Imate li pusaka?” Mi smo rekle: “Ako Boga znate, mi to nemamo”. Jedan je nosio bombu; stajao je kod peci i odmotavao neku traku, a kad sam ja videla bombu, on je rekao: “Sada cu ja sve ovo da dignem u zrak”. Tada je dosla i mati iz svoje sobe. Mislile smo da nam je to kraj, ona je rekla: “Sestro, oprosti!” Ja sam kazala: “Bog da prosti, oprostite i vi meni!”

Bili su neke stvari na ormanu, oni su to srusili, i onda se iz druge sobe pojavila i nasa baka Jovana, jaukala je iz sveg glasa. Rekla sam: “Ne dirajte tu baku, vidite da je bolesna”. Onda smo svi seli u jednu sobu; uzeli su moju tasnu i odneli u drugu sobu, istresli sva dokumenta, meni rekli: “Daj novac! Trazi novac ili cemo te ubiti!” Ja sam im rekla: “Imam 200 dolara mojih i bakinih sto smo dobile kao izbeglice, nalaze se u plavoj koverti, ako nadjete nosite”. Oni opet: “Trazi novac ili cemo te ubiti”. Pocela sam sa njima da trazim, jer su sve prosuli po sobi. Nisam nasla… Isli su i u crkvu, sestra Rada im je otvorila; tamo su nju pretukli, sa Casnog Prestola sve porusili, krstove polomili, iz ormara sve odezde pobacali… Vratili su se iz crkve. I, onda se culo neko cukanje o vrata, u ogradu zeljeznu. Vrata su udarila o zeljeznu ogradu i ja sam im rekla da su to vrata, a oni kazu: “Nema vetra, nisu to vrata”. Uplasili su se, jedan od njih je rekao: “Neka casna prva ide napolje, onda cemo mi za njom”. Rada je kazala: “Nemoj, Magdalina, da ides”. Poceli su na nju vikati, a ja sam rekla: “Posto moje ne idu van, ne idem ni ja, a vi polako idite, nema ovde vise niko nego nas cetiri”. Oni su onda zapucali u stanu, i kroz prozor, razbili su staklo. Ja sam sedela na kaucu, mislila sam da ce me ubiti, proleteo je metak, ali me nije pogodio. Onda su otisli… Sestra Rada je o svemu javila policiji. Policija je dosla, brzo su ih i pronasli. Isle smo posle na sud u Bjelovar, i neki su osudjeni na zatvorsku kaznu. Njihovim roditeljima je bilo tesko, dosli su i rekli da ce sve popraviti. Ali, mati igumanija se nije usudila da to dozvoli, plasila se. A oni su hteli da popravljaju…

Vi ste i posle tog dogadjaja ostale u manastiru?

- Da, ostale smo tu. Pocela je da dolazi policija, UNPROFOR… Nije bilo naseg svestenika, pa je mati zvala zupnika iz Ivanovog Sela da bi podigao stvari koje su bile porazbacane sa Svetog Prestola i proskomidije, i on je dosao… Kasnije, mozda nakon tri nedelje, dosli su i konzervatori iz Osijeka, oni su sve zapisali… Mi smo se najpre bojale da nocimo u konaku, pa smo nekoliko noci prespavale u selu. Policajci su nam onda rekli da ne idemo u selo spavati, da ce nas oni cuvati. Mati im je ustupila kuhinju, bili su tu nekoliko veceri, i zatim kazali da nas vise ne mogu cuvati, da su dobili naredjenje da idu. Ali, dolazili su s vremena na vreme, pitali imamo li problema…

Tokom ovog rata Vi ste iskusili i tesku izbeglicku sudbinu…

- To se dogodilo 1991. godine. Tada sam bila u manastiru Pakri, sa sestrom Ljubom i bakom Jovanom; mati igumanija Evgenija se bila upokojila. Sav narod se otamo vec bio povukao; oni su otisli 12. decembra, a mi smo u manastiru ostale jos sest dana. I naisli su onda neki ljudi iz Boraka, oni su rekli da ne idemo u selo jer u njemu vise nema nikoga. Ja sam gledala u sestru Ljubu sta ce ona reci, ali ona se tada nije resila da idemo. Kazali su nam: “Prebacujte se ili u Banjaluku ili u Srbiju, ako imate nekoga”. Jos smo tu bile, i onda je rekla Ljuba: “Samo se od jedne strane puca, tu nema samo jedna vojska. Mi ne smemo ovde da cekamo vojsku, sada moramo da idemo”. Kazala je da je vrlo lose sanjala. I tako smo krenule. Isle smo pet-sest sati kroz nepoznate sume. Pre toga smo pitale jednog lugara gde cemo izaci ako budemo isle bornickim putem, a on je rekao: u Branjesci. I stvarno smo izasle u tom selu, koje se nalazi levo od Pakraca prema Pozegi. Ona nasa baka je sve padala od umora. A mi smo jos ponele i neke stvari, bilo nam je pretesko. Kad smo izasle iz sume, cule smo pucanje i videle vojsku. Povikali su: “Stoj! Ruke uvis!” To je bila sve neka mlada vojska, i oni nas pitaju da li znamo ko puca. Kazemo: “I mi cujemo da se puca, ali ne znamo ko je”. Onda su nam oni rekli: “Idite tamo u jedan dom, tamo cete naci poznate, oni ce vas smestiti”. Nasle smo jednog gospodina koji je mene poznavao, on nas je smestio u jednu kucu. Za nama su iz Potocana dosle jos neke izbeglice, i one su isto htele u tu kucu. A jedan je profesor tu bio, on je rekao: “Ne mozete vi s njima, one moraju imati mir”. Vojska nam je ponudila hranu, ali imali su mrsno jelo, a bio je Bozicni post. Bas smo bezale uoci Svetog Nikolaja, mislim. Zahvalile smo im se i rekle da postimo. “Onda vam ne mozemo pomoci”, rekli su. A bilo je u toj kuci hrane, pa smo same sebi pripremale. Tu smo bile nekoliko dana, a onda je dosao jedan vojnik i rekao: “Spremite se i nocas u 12 izadjite tamo; vi cete prvi ici, a zatim ce i vojska”. Dosao je autobus i pokupio bakice. Tada smo krenule za Banjaluku.

Najpre smo dosle u mesto koje se zove Partizan, tamo su nam dali caja, a neke su i negde smestili. Nama je zena iz Kola srpskih sestara rekla da trebamo ici u crkvu. Cekale smo, pa su kasnije dosli ona i jedan svestenik. Vladika nas je poslao u manastir Gomionicu i mi smo tamo otisle. Duhovnik sestrinstva o. Grigorije, to je divan covek, on nam je rekao: “Sestre, dok ja imam hleba, ni vi necete biti gladne”. Ipak, u manastiru Gomionici nismo bile dugo, posle samo nekoliko dana otisle smo u Banjaluku i smestile se u barakama sa ostalim izbeglicama. Uvek smo isle u crkvu… Banjaluka je tada bila prepuna izbeglica, ali smo kod ljudi naisle na razumevanje.

Kada ste se vratile iz izbeglistva?

- Vratile smo se u osmom mesecu 1992. godine ovde, u manastir Svete Ane, sa UNPROFOR-om. Imale smo izbeglicki status. Jedno vreme je sestra Ljuba bila tu sa nama, a onda je mati igumanija rekla: “Dobro, vas dve nemate gde stanovati, a Ljuba ima svoju kucu”. I onda je ona sa UNPROFOR-om otisla u svoju kucu. Bila je zalosna sto mora ici, morala sam da je tesim: “Sestro Ljubo, pa idete u Daruvar, a ne u Ameriku”. Posle nam je rekla da je tesko zivela, da je od miseva otimala brasno, pravila pogacu… Bilo joj je tesko.

Ni vama nije bilo lako. Da li su vam u vasim teskocama pomagali ljudi iz sela, da li su dolazili u manastir, pitali za vas?

- Jesu, posebno kad smo tek dosle neki od njih su donosili brasno, neki bi doneli hleb, i tako… Slabo i ima naroda, pretezito su stari. Jedni stari, drugi bolesni, mladih nema… Vladika Lukijan nam je pomagao i kad je vec bio otisao, posle rata. Poslao bi nam s vremena na vreme pomoc preko mitropolita Jovana ili svestenika. Da nam on nije ponekad tako pomogao, ne bismo mogle ovde opstati i obradjivati zemlju. Od te pomoci smo obradjivale zemlju, i placale rezije, i imale nesto za zivot. I sadasnji vladika Sava nam pomaze, cesto puta dodje. Zove me da idem sa njim na Sv. Liturgiju, kaze da izadjem medju narod, da me ljudi vide, jer nada se da ce neka sestra da dodje k meni u manastir. Dobar je, voli sve ljude, ali nekako najvise monastvo, cini mi se…

Ima i drukcijih primera. Cula sam jednom kako neko sece manastirsku sumu. Odem da pogledam, i vidim cika Savu, bio je dobar sa mnom. Sekao je za jednog coveka cija se zemlja granicila sa manastirskom sumom. Taj gazda koji ga je unajmio mi je kazao: “Ja imam svoju sumu, ali secem ovu jer smeta mojoj njivi”. A nije do suncane strane, to je on samo tako rekao. I nasekao je troja kola drva. Jesam tada bila malo ljuta, ali nisam mu nista prigovorila, nisam mu nista direktno rekla jer sam znala da je bolestan na srce. I eto, jos je kratko ziveo, umro je a da nije ni potrosio ta drva… Ili, dodje jedan covek da kupi kukuruz, odveze dve pune prikolice, pa nikad ne plati. Rekla sam to policiji kad je bila ovde, oni me pitaju hocu li ga tuziti. Sta cu ga tuziti? Necu propasti, dace Bog odnekud. Uglavnom, da ja nikog ne prevarim; ako mene neko prevari, to je njegov greh.

Ostale ste same nakon sto je mati Varvara otisla iz manastira?

- Da, kad se dogodio onaj incident, ona je rekla da tu vise nikad ne moze spavati. Kazala je: “Ja sam stara, a ovde nema groblja. Idem medju svoje”. Tako je resila da ode. Ostala sam sa bakom Jovanom. Ona je bila rodom iz okoline Pakraca, a oko 1970., vec kao dusevno bolesna, dosla je u Pakru; od tada pa do maja prosle godine, kad se upokojila, brinula sam se za nju. Sa njom sam 1994. bila tri meseca i u manastiru Orahovici, kad mi je vladika Lukijan pisao da odem i pomognem pokojnom igumanu Milutinu (Amidzicu). A ovde, u Svetoj Ani, mi smo bile kao tudje, zato sto smo kao izbeglice dosle iz drugog manastira, iz Pakre.

Igumanija tog manastira bila je pokojna mati Evgenija. Recite nam nesto o njenom zivotu.

- Majka Evgenija (Stanimirovic) me je primila u manastir Pakru. Bila je veoma pobozna, mnogo je citala duhovna stiva. U manastiru Pakri smo nas dve citale pravilo, na pricesce isle u Bijelu, ili je dolazio o. Dorotej da nas pricesti… Ona je rodjena je u Segedinu, u Madjarskoj, a kad su njeni odatle bili proterani, ziveli su u Boboti i Dardi. Onda je ona otisla u Makedoniju i iz Makedonije dosla u manastir Pakru, ne znam bas tacno koje godine, 1957. mozda. Kad je njen otac umro, dosla joj je i majka, i ona se zamonasila u manastiru Pakri. Dobila je ime Sofija. Obadve su sahranjene tamo na manastirskom groblju. Mati Evgenija se upokojila 2. novembra 1990. godine.

Otac Gavrilo intervjuiše Igumaniju Magdalinu za časopis "Put, Istina i Život",
2000.g. u Manastiru Svete Ane kod Daruvara

Da li zelite, na kraju, nesto da porucite citaocima casopisa “Put, Istina i Zivot”?

- Neka se uvek uzdaju u Boga, neka uvek cine dobro, neka redovno idu u crkvu. I kad bi se neka sestra odlucila, pa dosla ovde u manastir… Da ne zamru nasi manastiri, nego da ima ko da pali kandila i svece. Tesko mi je biti samoj… Sestri Dusanki Pesikan i ostalim priloznicima mnogo hva la na prilogu, neka im Bog umnozi sto puta toliko koliko su pomogli. Mozda ce po njenom primeru jos neko da se nadje i pomogne. Dobro bi bilo, jer nam krov u crkvi prokisnjava, i kuca je u losem stanju, sve je vec dotrajalo. I Vama hva la na casopisu, kad mi je god tesko ja ga citam. Vidim da ga i ljudi rado primaju, i mnogo smo Vam zahvalni.

Bogu hva la na svemu, i Vama na razgovoru… (razgovor vodjen za vreme vaskrsnjeg posta 2000. godine)

Po dogovoru i blagoslovu nadleznih episkopa mati igumanija Magdalina je ove 2002. godine premestena iz slavonske eparhije u milesevsku i postavljena za igumaniju manastira Mileseva.

Danas u manastiru zivi svestenik Savo Lazic sa svojom porodicom.

[stamenko]

Поделом епархија СПЦ уважава реалност

Сабор би могао да расправља о подели епархија у Србији, нишке и рашко-призренске, али и успостављању нових епархија у иностранству

Призор из Призрена, седишта Епархије рашко-призренске

Подела Епархије рашко-призренске, као и могуће успостављање неких других епархија и именовање нових, младих архијереја који би требало да управљају њима биће једна од главних тема Светог архијерејског сабора, који ће заседати средином новембра, најавио је владика захумско-херцеговачки Григорије, члан Светог архијерејског синода.

У интервјуу агенцији Танјуг он је истакао да се у Синоду и Сабору озбиљно размишља о издвајању рашке епархије у посебну, а могућност да он дође на чело те епархије прокоментарисао је речима: „Све је отворено“, додајући да је расположен да прихвати ту дужност, ако то буде потребно. „Нужно је да се обезбеди интензивнија и људскија комуникација са муслиманима, Бошњацима, који живе на простору рашке области, а који су помало запостављени“, рекао је владика Григорије.

Епископ захумско-херцеговачки говорио је и о могућности да у Америци, Аустралији и Европи, између осталог у Аустрији, Швајцарској и Италији, буду успостављене нове епархије, али и да ће Сабор највероватније разматрати и ко би могао бити нови епископ нишки, будући да је досадашњи владика, Иринеј, изабран у јануару за патријарха српског. Он је истакао да му се чини да постоји добра воља епископа и да Епархија нишка буде подељена.

Пред пролећно заседање највишег црквеног тела, у јавности се доста спекулисало и око тога да би Архиепископија београдско-карловачка могла бити подељена на више епархија, а као један од кандидата за „београдског“ владику незванично је помињан и владика Григорије. После последњег заседања Сабора, у медијима су се појавиле информације о томе да би Епархија рашко-призренска могла бити подељена на рашку и призренску, али нико од архијереја није то званично и потврдио. Као могући епископи помињани су студенички игуман Тихон и викарни епископ липљански Теодосије.

Околности деловања цркве битно су различите у северном и јужном делу Епархије рашко-призренске, коју пресеца административна линија са Косметом, па не изненађује што се чују најаве да би та епархија могла бити подељена на две, каже Живица Туцић, верски аналитичар.

– У северном делу који обухвата рашку област постоји само српска управа, док у јужном делу, на територији Космета, није тако: свештеници се сасвим слободно крећу у једном делу епархије, док им је у другом ограничено кретање. Сигурно су услови деловања цркве са једне и са друге стране административне линије врло различити и у тим особеностима лежало би оправдање за поделу, ако до ње дође. Црква истина у подели епархија не мора да следи административне границе, али чини ми се да у овом случају размишљање врха СПЦ иде у том смеру – истиче Туцић.

По његовом мишљењу, подела епархија СПЦ је потребна и то како оних у Србији, тако и оних које се налазе у иностранству. Чак и да српска Црква удвостручи број епархија у Србији, опет их не би било много, сматра Туцић.

– У Грчкој православној цркви пракса је да једна епархија не обухвата више од педесетак парохија и по том принципу, који се показао као исправан и користан, обавља се формирање епархија. То би било потребно учинити и у Србији, јер би то олакшало рад цркве и пастирску службу – каже Туцић.

Ј. Чалија
објављено: 12.10.2010.

[stamenko]

RAZGOVOR SA O. ARHIMANDRITOM ALEKSEJEM (BOGIČEVIĆEM)

BOG NEĆE OSTAVITI ONOGA KO MU SE MOLI

Boravak arhimandrita o. Alekseja (Bogicevica) krajem februara u Ljubljani, gde je na Bele poklade sluzio Svetu Liturgiju u crkvi svetih Kirila i Metodija, doneo je priliku i za susret, nakon 18 godina, sa arhimandritom o. Gavrilom. Nekoliko meseci ranije, o. Aleksej je trogodisnji postdiplomski studij u Solunu zavrsio obranom magistarskog rada: “Hilandarski monasi u upravi Srpske Crkve od 1200. do 1346. godine”.

Uz zajedničke duhovne razgovore sa ljubljanskim vernicima, o. Aleksej je sa o. Gavrilom obavio i razgovor za casopis “Put, Istina i Zivot”.

Oce arhimandrite, Vi ste u manastir Decani dosli 1967. godine, tada ste bili jos veoma mladi. Sta je uticalo na tu Vasu odluku?

- Kazu da snovi mogu da uticu na neciji zivot, na preokret u zivotu i nacinu zivota, to se verovatno moze odnositi i na mene. Ja sam dosao u manastir sa 12 godina, posle jednog sna koji se ponavljao tri puta. Moze se reci da je bila i jedna vizija u kojoj mi je prosto naredjeno da idem u manastir. Mislim, to je bio sveti knez Lazar, jer se to dogodilo bas negde oko Vidovdana. Tada sam i dosao u manastir. Nisam u stvari ni znao da je to u vezi sa njim. On je rekao ko je i sta je, ali ja onda nisam znao da Vidovdan ima veze sa njim. To je bilo nekako u petak, subotu i nedelju, a mene je vec u sredu, oko 11 sati, pokojna majka dovela i tako sam ostao. Jedan od tih snova, pocetni u stvari, bio je kod crkve. Posto se nama skola nalazila sedam kilometara od kuce, u povratku sam malo umoran od igre sa decom malo pridremao tu kod crkve. Eto, pod lipom sam usnio, i taj prvi san je, mislim, bio vezan za o. Makarija, koji je tada bio iguman u manastiru Decani; on me je pozvao da idem. Drugi put se to dogodilo kod kuce, a treci put je to prosto bila jedna vizija maltene celog Kosovskog boja i odlazak kneza Lazara u boj. I eto, dosao sam u manastir. Sigurno, svaki pocetak je tezak, ali ostao sam i osam godina proveo kao iskusenik. Dani iz Decana su nezaboravni, ti su decacki dani nezaboravni. Tada sam upoznao i Vas, oce Gavrilo, u to vreme ste bili djakon. Vi ste bili, moze se reci, prvi koji me je uveo u pravilo monaskog zivota: nas par iskusenika smo Vam bili povereni, jer smo tokom zimskog perioda zbog lozenja vatre spavali u istoj sobi. Decani su hladni te smo povecerje i jutarnje molitve citali u sobi, pa je to sto sam u pocetku naucio bilo Vama zahvaljujuci. Tri godine smo bili zajedno, dok niste krenuli za Hilandar. Poslednji put smo se videli 1983. godine, na sv. Simeona Mirotocivog.

Da, a Vas je monaski put kasnije odveo u Svetu Zemlju…

- Bog me je udostojio da provedem u Jerusalimu nesto vise od cetiri godine, od 1984. pa do maja 1989. Otisao sam sa jednom grupom sa namerom da tamo budem oko sedam dana. Ali, eto, plan se promenio usled nekih okolnosti i susreta sa jednim velikim starcem, koji se zvao Ignjatije Raksa. Bio je rodom sa Krima, iz grada Siferopolja, od knezeva ruskih. Monahovao je, tacnije bio iguman u manastiru Sv. Trojice u Hevronu, ili Mamvrijski dub. Tu smo se upoznali istog dana kada sam dosao na Petrovdan, te sam zahvaljujuci njemu ostao tu cetiri godine. Na neki nacin, on mi je dao blagoslov da ostanem. Sluzio sam u Vitlejemu tri godine, a jednu godinu sam bio u Jerusalimu pri Patrijarsijskoj biblioteci.

Tamo sam vec pocetkom sledece godine uoci Badnjeg dana, 5. januara, u Gornjenskom manastiru, gde je rodjen sveti Jovan Krstitelj - u gornjem gradu Judinu ili Hadasi, kako se danas zove - primio malu shimu od istog starca i dobio ime Aleksej. Za mene je taj manastir posle Decana ostao najvazniji. U Decanima sam zamonasen u rasoforstvo, a ovamo u shimu. Tu je rodjen Sv. Jovan Krstitelj, zbog toga je to mesto tako vazno. Jos dan-danas tamo ima oko 80 monahinja. I tada ih je bilo toliko, i tamo je pravilo neusipajuscih ili nespavaca. Cita se psaltir i nocu i danju. Taj manastir osecam kao svoju drugu duhovnu kucu, i po tada ruskom monastvu, a i monastvu Svetoga Groba, gde sam imao srecu da palim kandila. Svako jutro u 3.20 casova sam bio u pecini rodjenja Isusa Hrista. Mnogo se stosta tada dogodilo. Poceo je rat u Jerusalimu, koji se nije ni do danas zavrsio. I mnoga su prorocanstva vezana za tog starca Ignjatija i za te manastire i skitove u Svetoj Zemlji.

Boravili ste i u najvecoj srpskoj svetinji, manastiru Hilandaru.

- Na Svetu Goru i u Hilandar sam odlazio, ali vise sam bio kao gost. Rado sam tamo odlazio i boravio po mesec dana svake zime, tako da je i Sveta Gora znacajna u mom zivotu, to je mesto koje osecam kao svoje. Ali, mnogo vise sam vezan za Svetu Zemlju, zbog cetverogodisnjeg boravka u njoj i susreta sa starcem Ignjatijem. Na Svetoj Gori sam se na neki nacin kao Svetogorac osecao onda kada sam i pripadao Hilandaru, ali to nije bilo dugo, oko sest meseci. Posle sam se vratio u Srbiju, gde sam i danas.

Iz Decana ste otisli u manastir sv. Prohora Pcinjskog, gde ste bili i iguman…

- Da, 1993. godine staro bratstvo manastira Decani je dolaskom novog vladike i novog bratstva otislo iz manastira, pa sam onda i ja shvatio da treba da odem. Bas u to vreme je episkop vranjski Pahomije, sa kojim sam bio skolski drug i iskusenik u istom manastiru, postao episkop, a posto bas nije imao monastva pozvao me je kod sebe. Od 1993. do 1995. godine bio sam namesnik manastira sv. Prohora Pcinjskog, a potom, od 15. januara, godinu i po dana iguman. Za to vreme smo vrsili generalne opravke i obnovu manastira. Veliki problem manastira je onaj hotel, koji je nesrecna prethodna vlast od konaka pretvorila u hotel. To je bila smetnja da se razvije bratstvo. Cujem da je ovih dana Eparhija vranjska na sudu konacno dobila konak kao svoj. Ugostitelji su napustili hotel i sada je to opet manastirski konak, a u njemu boravi oko 250 izbeglica. Nadam se da ce to sada biti ono sto i treba da bude. Trenutno bratije u Svetom Prohoru Pcinjskom na celu sa igumanom o. Pajsijem ima desetak, a iskusenika ne znam tacan broj. Sluzi se svetogorsko pravilo, trude se.

Boraveci u Svetoj Zemlji i Svetoj Gori imali ste prilike da sretnete mnoge starce i od njih cujete opitnu rec o monaskom podvigu, u kome posebno mesto zauzima umna molitva.

- Blazeni starac Ignjatije bio je pobornik umne molitve. Ja sam i pre imao neki kontakt sa starcima koji su upraznjavali isihiju, odnosno molitveno tihovanje ili umnu molitvu. Ali, u njemu sam mozda prvi put video starca koji zivi tom umnom molitvom i koji je nju stavio na prvo mesto, kao jedinu molitvu koja moze da se ispunjava u ova teska vremena. Zahvaljujuci njoj covek moze da se smiruje i da zadobije Duha Svetoga, a to je, kako je on govorio, cilj svakog coveka - da zadobije Duha Svetoga. Tako je rekao i bacuska Serafim. Starac Ignjatije je pored umne molitve u toku jednog dana citao psaltir, cesto govoreci da psaltir nikako nece odmoci umnoj molitvi, nego samo pomoci. I svet ce opstojati sve dok se cita psaltir. Kod starca sam to zaista video, da posle Liturgije nastavlja da cita psaltir, a nesto od hrane je uzimao posle zalaska sunca. Na zalost, ja sam samo video kako starac zivi umnom molitvom, kako se moli, ali ja licno sam slab u tome. Ali, dace Bog da njegovim molitvama i molitvama drugih ljudi i staraca koje sam sretao i ja uzrastem. Njihovim molitvama, nikako mojim.

U jednom delu naseg vernog naroda uporno se cuje misljenje da je dovoljno pricestiti se jednom, eventualno dva puta tokom kojeg od cetiri visednevna posta. Koliko cesto u stvari treba da se pricescujemo?

- Dobro je poznato da su se hriscani u staroj Crkvi pricescivali svaki dan na vecerama ljubavi. Kako se vremenom Crkva vise razvijala, tako su se pojavljivali novi problemi i brige, pa je pricesce stavljeno, da ne kazemo u drugi plan, nego se rasirilo misljenje da ono ne mora da bude tako cesto za mirjane. To je protivno Svetim Ocima, koji kazu da je onaj ko se cesto ne pricescuje “u opasnosti da bude progutan od duhovnog vuka”. Jer pricesce, odnosno sjedinjenje sa Hristom, jeste lek, ali u isto vreme i snaga za dalji podvig ka spasenju i zadobijanju Carstva Bozijeg. Ja sam zaistinski pobornik cestog pricescivanja. To sam nasledio od svog starca, koji se svakog dana pricescivao; iako nisam bio dostojan toga, a i danas mislim da nisam, no verujem da je Gospod dosao zbog nas gresnih. Iako smo nedostojni, pobornik sam cestog pricescivanja. Naravno, to se nikako ne sme shvatiti olako, jer onda moze preci u neku vrstu navike, u osecaj kao da pijemo kafu. Zbog toga i postoji priprema. Najpre ispovest; covek koji se cesto ispoveda i pricescuje sigurno ce do sledeceg pricesca mnogo da pazi na sebe, jer zna da ce to biti uskoro.

Zato je to, moze se reci, mudrost. A ni bez posta, naravno, ne moze. No, licno mislim da tu nije post najbitniji, post kao uzdrzavanje od hrane. Jer post bez molitve i pricesca moze da bude i stetna dijeta. Post se ne sastoji samo od uzdrzavanja od hrane u odredjenim danima, nego u postu srca, ociju, misli, tj. da covek cuva svoje srce od zlih pomisli, da oci ne gledaju ono sto je lose, da ne misli zlo o bratu svome… sve je to post. Kad se sve to sabere, onda je to pravi post. Kad sve jedno sa drugim bude na svom mestu, onda je zaista pricesce kruna svega toga. Danas postoje razne bolesti, skoro da je sve zagadjeno - od vazduha, preko vode, do hrane - pa licno mislim da kad je covek bolestan, cak i ako ne posti mnogo a ima druge vrline, pogotovo, kazem, ako je bolestan, treba ga pricescivati iako se nije strogo drzao posta. Jer i pricesce je lek i zato ga treba kao takvog i upotrebljavati.

Ispovest je takodje neophodna u lecenju, i duhovnom i fizickom…

- Imao sam u ruci jednu lepu rusku knjizicu od mitropolita Antonija (Hrapovickog), nesto iz nje mi je ostalo u secanju tako da je cesto uzimam kao primer. Ispovest je veoma vazna, jer smo slabi ljudi i svakog dana gresimo. Svestenik ima blagodat i vlast da razresi coveka od grehova koje je pocinio, a nema dana da covek ne sagresi. Cesto ljudi kazu da je dovoljan razgovor sa psihologom. Psiholog moze da posavetuje, ali nema vlast koju ima svestenik, tu vlast nema cak ni kralj. Covek koji se cesto ispoveda mnogo vise pazi na izvesne svoje postupke; on lici na dobrog bastovana koji obradjuje bastu i svakog jutra moze da vidi da li je korov iznikao u lejama. Dusa je isto jedna leja, i to najosetljivija, gde vrlo lako moze da se pojavi korov. Znaci, covek mora svakoga dana da sagledava sebe. Ima u “Dobrotoljublju” jedno mesto gde se kaze: “Brate, kad legnes uvece ispitaj dobro sebe da te sunce nije osudilo za sto i ujutro kad ustanes opet ispitaj sebe da te mesec nije osudio za sto”. Kad covek sebe tako ispituje, on ce sigurno doci do zelje da se cesto ispoveda. Nekad se ljudi plase da otkriju svesteniku svoje grehe, ali bi trebalo da znaju da Bog te grehe vec zna, i da svestenik nije sudija vec svedok. A Bog je milostivi sudija. Sto kaze sveti Serafim Sarovski: “Nije On pravedni sudija nego milostivi, i to je nasa sreca”.

Onaj koji se ispoveda mora uvek da zna da ga duhovnik voli. Tesko bi bilo bez te ljubavi. To je kao kad covek ne moze da ode kod bilo kojeg lekara i da mu pokaze neki intimni deo svoga tela koji je oboleo, nego zeli da ode kod onog kod koga srce progovori. A i lekar ce sigurno vise zavoleti onog teskog bolesnika koji mu se tako poverio, oko kojeg se vise trudi. Tako je i sa duhovnikom: oko koga se vise trudi, njemu pokazuje vise ljubavi. U to onaj ko se ispoveda ne treba nikada da posumnja, i da zbog sumnje nesto na ispovesti sakrije. I nije dobro da deli ispovest, tako da svoje pogreske kod jednog kaze do pola, pa ce kod drugog od pola… Mora uvek da bude svestan da sve Bog vec zna, a njegovo je samo da u iskrenom pokajanju iskaze svoje grehe, i nista drugo. Ako veruje u razresnu molitvu koju mu svestenik procita, onda ce da se zagreje za pokajanje. Istina, covek cesto nema suza za pokajanje, ali ne sme da se preda; neka bude uporan i zagrejace se srce. I kad se tako cisti, ispovescu i pokajanjem, posle ce doci i mnogo laksi post, a naravno i samo pricesce. To su svete tajne koje nas uvode u Carstvo Bozje.

U svetu svaki covek ima svog lecnika, tako i hriscanin ima svog duhovnika. Kakav treba da je odnos izmedju duhovnika i duhovnog ceda?

- Pa, to je odlicno poredjenje. Lekar vodi tesko obolelog pacijenta, cesto i dugi niz godina, i jedino on moze da mu pomogne jer zna sve probleme i uzroke bolesti. I nije do-bro da pacijent napusti svog lekara koji se oko njega toliko trudi samo zato sto je cuo da je neko drugi slavniji. To cesto moze da mu bude na stetu jer ce onaj upotrebiti neku drugu metodu, koja moze da se pokaze stetna za ovoga koji je vec poceo da se leci kod svog prvog lekara. Tako je i sa onim ko izabere sebi duhovnika i pocne da se ispoveda. E, onda cuje da se neki duhovnik proslavio: “Idem ja kod njega, ja cu njega da uzmem”. A cesto se dogadja da taj duhovnik nema vremena, da ne kazem za sebe a kamoli za njega - onda je ovaj ni tamo ni ovamo. I to je onda problem. Duhovnik kod kojeg se covek prvi put ispovedi, pogotovo ako uradi generalnu ispovest, taj duhovnik vec zna koji ce mu duhovni lek propisati. I on njega vodi od tog momenta. Ne, nije dobro menjati duhovnika. Dobro je da covek najpre razmisli i da se moli Bogu da mu otkrije kod koga da ode. Bog ga nece ostaviti. Odlazak kod drugog duhovnika se dozvoljava samo ako je neciji duhovnik zaista nemaran prema njemu, ne trudi se oko njega, nema vremena za njega, onda on treba da trazi blagoslov od tog svog duhovnika da nadje sebi onog koji ce imati vise vremena za njega.

Dugo ste u manastiru. Kada ste Vi bili iskusenik a ja mlad monah, to su bila druga vremena i drugi monasi. Sada su takva vremena da mladi, obrazovani ljudi dolaze u manastir. Koliko je, bez zelje da pravimo poredjenje izmedju tadasnjih i sadasnjih monaha, nastavljen duhovni niz, sacuvano nasledje?

- U ona vremena kad smo mi dosli u manastir bila je, tacno, druga situacija. Mi smo dosli kod otaca koji su imali neko nasledje od staraca i otaca koji su preziveli teska vremena, ratove, godine kada su manastiri ostali bez icega i kada su cesto monasi morali da se bave poslom koji i nije monaski. Od jutra do mraka se cesto boravilo na ekonomskim dobrima, zato da bi se opstalo. Naravno, onda se od umora nema vremena za neka velika bogosluzenja i mozda neki veliki, strogi post. Ali, znam jedno: da je bio jedan zdrav odnos prema monastvu. I mislim da smo, jos onda, stekli dobre temelje. Cesto su igumani prethodno bili domacini kuca, uglavnom bogomoljackih, i dosta toga su poneli jos iz svojih domova.

E, onda je dosao neki, od 85. pa naovamo, moze se reci - mali raskorak. Stari su pomrli, u manastir je pocela da dolazi omladina iz gradova. Dotad je bilo nesto drugo: dolazili su ljudi mahom sa sela, iz tih bogomoljackih porodica. Sad, ovi koji su dolazili iz gradova najcesce nisu bili naviknuti na naporan rad, nisu bili vicni tezim poslovima, a citajuci knjige Svetih Otaca hteli su odmah na neki veci asketizam, pa bogosluzenja - sve to ide jedno sa drugim - tako da su duhovnici morali da razmisljaju na neki drugi nacin kako da se izdrzavaju. I, hva la Bogu, sve promene - bez obzira na ratne posledice - kao da su izasle u susret tim monasima koji su dosli iz gradova. U svakom slucaju, danasnji narastaj monaha od srca pozdravljam, jer oni se ipak vracaju prvobitnom monastvu. A mi cemo se nekako uklopiti u to mlado monastvo i taj nacin zivota.

Pricali smo o monasima, ali primecuje se sve veca revnost i medju vernicima, kod nas, u Rusiji, Grckoj…

- Zadnjih desetak godina, bez obzira na razna kretanja i strujanja u svetu, koja su cesto stetna za dusu coveciju - jer nekako je sve upereno protiv coveka, protiv duse, protiv spasenja - zadnjih godina se moze primetiti da mnogo mladih pocinje da se okrece duhovnom zivotu. Istina, tu je jos problem sto cesto taj duhovni zivot, kada je pod uticajem raznih sekti, indijskih ucenja, filosofija i ostalog, vodi na stranputicu. Zato je sada velika, glavna uloga svestenstva i monastva. Koliko smo mi spremni da prihvatimo taj preokret, narocito u mladima, a neretko, vidim, i u samoj deci? Licno mislim da trebamo da damo sve od sebe, da uz pomoc Bozju ne bismo izgubili te mlade duse, da ne odu na stranputicu, nego da dobiju cvrst oslonac u istinitoj, pravoslavnoj Crkvi. To od mnogo cega zavisi, a dosta i od nas samih. Kako ce biti, ne znam. Verujem, Bog ce da pomogne.

razgovor vodio: o. arhimandrit Gavrilo

[Guest]

Прелепе су интервју приче , поготово о игуманијама Ани и Магдалини.

Штета што у том манастиру нема монаштва!

[мирођија]

- Zadnjih desetak godina, bez obzira na razna kretanja i strujanja u svetu, koja su cesto stetna za dusu coveciju - jer nekako je sve upereno protiv coveka, protiv duse, protiv spasenja - zadnjih godina se moze primetiti da mnogo mladih pocinje da se okrece duhovnom zivotu. Istina, tu je jos problem sto cesto taj duhovni zivot, kada je pod uticajem raznih sekti, indijskih ucenja, filosofija i ostalog, vodi na stranputicu. Zato je sada velika, glavna uloga svestenstva i monastva. Koliko smo mi spremni da prihvatimo taj preokret, narocito u mladima, a neretko, vidim, i u samoj deci? Licno mislim da trebamo da damo sve od sebe, da uz pomoc Bozju ne bismo izgubili te mlade duse, da ne odu na stranputicu, nego da dobiju cvrst oslonac u istinitoj, pravoslavnoj Crkvi. To od mnogo cega zavisi, a dosta i od nas samih. Kako ce biti, ne znam. Verujem, Bog ce da pomogne.

          Хвала  Вам  оче  Гаврило,  за  овај  разговор  са  дивним  оцем  Алексејем,  кога  желим  одавно

да  упознам,Слава  Богу  и  Пресветој  Богородици.

[stamenko]

SA MLADIMA SE NE MOŽE LAŽNO I TUTORSKI - ARHIMANDRIT GAVRILO(VUČKOVIĆ)

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4615__DSC9303.jpg&size=500
Otac Gavrilo pored čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske
Foto: Darko Radanović

INTERVJU: Arhimandrit Gavrilo (Vučković)

Nastojatelj manastira Lepavina uspešno misionari preko „Skajpa” i „Fejsbuka” na kojem ima više od 4.000 prijatelja

Manastir Lepavina, koji se nalazi u Hrvatskoj – u blizini Koprivnice, oko 50 kilometara severoistočno od Zagreba, poznat je među pravoslavnim vernicima po čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice iz 16. veka, ali i misionarskom radu arhimandrita Gavrila (Vučkovića). Ovaj ugledni duhovnik, poštovan i van SPC, godinama već uspešno koristi Internet u širenju jevanđeljske „Blage vesti“. Zato nije čudo što se među 1.000 pravoslavnih vebsajtova, lepavinski po broju posetilaca nalazi na visokom 16. mestu.

Šira javnost je za igumana Gavrila (1944), nekadašnjeg sabrata manastira Visoki Dečani i Hilandar, saznala kada ga je Sveti arhijerejski sinod odredio da „apostolskim žrebom“ između trojice vladika sa najvećim brojem glasova izabere 45. patrijarh srpskog.

Monaški skroman, nastojatelj Lepavine ne voli mnogo da govori kako se osećao kada mu je ukazana tako velika čast, ali otkriva da ga je odluka Sinoda zatekla u banji Mlječanici gde je bio na rehabilitaciji.

„Nisam to očekivao. Naravno da sam se osećao veoma počašćenim i da sam bio radostan. Zahvalan sam Bogu i Presvetoj Bogorodici što su me udostojili da budem učesnik u izboru patrijarha, kao i članovima Sinoda što su mi ukazali takvo poverenje. Pre odlaska u Patrijaršiju na taj sveti čin, bez razmišljanja sam odlučio da prvo odem u Lepavinu, kako bih se poklonio Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i video se sa svojim bratstvom”, priča otac Gavrilo.

Šta privlači  tako mnogo poklonika u vašu svetinju?

U toku 26 godina, koliko sam ovde, do sada sam bezbroj puta čuo, od vernika ali i od onih koji to nisu, kako su u manastiru Lepavini „osetili nešto“. To „nešto“ jeste blagodat Božja, ona obitava na svakom mestu koje je posvećeno Bogu i osvećeno bogosluženjem. U našem manastiru nalazi se i velika svetinja, čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske, preko koje nam Majka Božja daruje svoj blagoslov. Po manastirskom predanju, blagovoljenje Presvete Bogorodice prema ovom mestu projavilo se još od samog osnivanja manastira u 16. veku, kada je prvom lepavinskom kaluđeru čudesni znak pokazao gde treba da podigne crkvu. Od tada pa sve do danas ovde se živo oseća to nebesko pokroviteljstvo Carice Nebeske.

Važno je samo da u manastiru ima neko da služi svetinji. Kada sam sa Svete Gore došao ovde 1984. godine, manastir je bio dosta zapušten. Zalaganjem visokopreosvećenog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana krenula je obnova konaka, ja sam redovno služio liturgije čitao molitve malobrojnim vernicima koji bi došli. U početku sam bio sam, ali se vremenom skupilo bratstvo, obnovio se monaški život, i narod je sve više dolazio.

Sabrali ste mnoga svedočanstva vernika koji su dobili pomoć, utehu ili isceljenje od ikone Presvete Bogorodice Lepavinske. Mnogima je neshvatljivo kako se ta čuda dešavaju?

Bog je onaj koji čini čudesa. Čudo Božje i jeste neshvatljivo, ne može se objasniti racionalno niti je dostupno istraživanju, nekoj „objektivnoj analizi”. Ne može se ono što je natprirodno shvatiti razumom. Ali kada se otvori naše duhovno oko i kad verom prevladamo očiglednost prirodnog poretka, onda sve oko sebe shvatamo kao čudo. Sami lekari nemaju pravo objašnjenje kako to da neizlečivi bolesnici mogu potpuno da ozdrave. Po svom iskustvu znam da je za čudesno isceljenje neophodna vera. I sam Gospod je budio veru u ljudima pre nego što bi iscelio bolesnika. Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje, rekao je ocu besomučnog mladića. Kod nas u Lepavini su se događala isceljenja ispred čudotvorne ikone i bez prisustva sveštenika, samo po veri i ličnoj molitvi bolesnika.

Kakav je, po vama, „duhovni profil“ današnjih vernika?

Današnji vernici, ako se usporede sa vernicima iz vremena socijalizma, više znaju o crkvi, o veri, o hrišćanskom učenju, ali su podložniji svetovnim uticajima. To je uvek bilo tako – kad je Crkva pod otvorenim pritiskom, vera postaje čistija i čvršća, a kad počne gonjenje, postaje ispovednička. Sveti Jovan Zlatousti to slikovito objašnjava: bosiljak jako zamiriše tek kad se dobro protrlja. Danas su vernici slobodni u praktikovanju svoje vere, ali je društvena atmosfera u kojoj žive „nečistija”. Svako svojim očima može da vidi kako su se u društvu umnožili gresi, kako je sve više nasilja, alkoholizma, narkomanije, bračnih rastava, skandala, kako se prihvata površno shvatanje života, hedonizam, potrošački mentalitet… Hrišćani ne žive u nekom vakuumu i nisu izolovani od svega toga. Ono što „duhovni profil” današnjeg vernika mora da sadrži jeste unutrašnji otpor svim lažnim vrednostima i, što je najvažnije od svega, borba sa sopstvenom sklonošću ka gresima.

Objavili ste nedavno i knjigu „Duhovni razgovori“. Šta možete da poručite pravoslavnom hrišćanima, kako da spasavaju duše u 21. veku punom raznih izazova?

Poruka spasenja je najjednostavnija moguća i vredi za svako vreme od dolaska Spasitelja: Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko”. Ali pokajanje nije čin za jednokratnu upotrebu, nego podvig za ceo život, svakodnevno probijanje vlastitom uskom stazom ka Carstvu nebeskom. Budući da mi živimo u informatičkom dobu i da je pred današnjim hrišćanima jedan izazov nepoznat ranijim hrišćanskim pokolenjima, a to je preopterećenje ljudskog uma najraznovrsnijim informacijama, uglavnom nevažnim, uvek ponovo treba ponavljati šta je najvažnije u životu, ustvari šta je jedino potrebno u tom moru vesti i podataka. Za hrišćane je život na zemlji samo priprema za budući večni život, i zato za njih pokajanjem i borbom protiv strasti sve počinje i sve se završava.

Pravoslavni hrišćani se moraju truditi da dobro upoznaju pravoslavlje po učenju svetih otaca, da bi jasno znali šta je to što ih čini pravoslavnima. Tako će moći da sačuvaju svoj pravoslavni identitet.

Sa vernicima kontaktirate i preko „Skajpa”. Koje su prednosti takvog vida misionarenja za pravoslavnu crkvu?

Jednostavno, kad su mi objasnili šta je „Skajp”, odlučio sam da pokušam. Odziv je bio velik, s vremenom se skupilo više od hiljadu registrovanih. Za duhovnika su prednosti komunikacije putem „Skajpa” očigledne. U svakom trenutku može da se povede razgovor sa nekim kome je to potrebno. Poruka stiže trenutno do bilo kojeg mesta na svetu. Meni su se tako javljali iz Australije, Indije, Sibira, Amerike...

Mnogi su iznenađeni da imate i svoj profil na „Fejsbuku“ i na njemu više od 4.000 prijatelja. Da li je to nekakva „virtuelna parohija“?

To je pre neka vrsta „virtuelne zajednice”. Misionarsko delovanje u toj „zajednici” ima za cilj, pored ostalih duhovnih pouka, i poučavanje o neophodnosti stvarnog crkvenog, liturgičkog života u parohiji.

Ne znam zašto su mnogi iznenađeni, meni je bilo sasvim lako da stavim svoj profil na „Fejsbuk”. To je najraširenija društvena mreža na Internetu, samo u Srbiji ima skoro milion i po korisnika, a u svetu ih je oko 200 miliona. Za mlade je „Fejsbuk” postao redovno mesto druženja, to je kao neki paralelni svet društvenog života. Mislio sam da bi bilo dobro da kao duhovno lice uđem u taj svet. Iako „Fejsbuk” mladi koriste uglavnom radi zabave, želeo sam da budem tamo gde se može odgovoriti na neke njihove duhovne potrebe.

Kad pogledate fotografije na njihovim profilima, vidite kako se mladi ljudi oblače, kako se zabavljaju, u kafićima, na ulici, kako jedni s drugima razmenjuju muziku, filmove… Ali iza te spoljašnje slike ja s radošću otkrivam bogočežnjive duše koje žele da čuju duhovnu reč i koje je primaju, koje nisu ravnodušne prema istini. A o istini se ne može pričati lažno, s visine, tutorski. Mladi čovek ne želi da mu se bilo šta nameće, ali je istovremeno otvoren, za razliku od starijih, da bez predrasuda o nečemu sluša i da o tome razmisli. Treba samo naći jezik.

Otkuda ideja da pokrenete internet „Radio Blagovesti“ i gde se sve sluša vaš program preko kompjutera?

Na Blagovesti 2006. godine je bio početak emitovanja, s blagoslovom Mitropolita Jovana, „da se na savremen način vrši jevanđeljska blagovest“. U početku su u program išli snimci raznih predavanja i duhovne pesme, a kad sam na Internetu naišao na grčki sajt Pravoslavna misija, koji je među svega desetak linkova na pravoslavne radije uvrstio i lepavinski, to me je podstaknulo da više revnujem. Već je godinu dana kako se radio svakodnevno emituje, od 22 do 23 časa, a emisija uključuje akatist Presvetoj Bogorodici, duhovnu muziku i čitanje dušekorisnih tekstova, često na kraju i uz neku moju pouku ili komentar. Posle svega, slušaoci dobiju blagoslov pred odlazak na spavanje.

Svako veče ima oko 130–140 uključenih kompjutera. Računam da je to od 300 do 400 slušalaca. Uključuju se skoro sa svih kontinenata, najviše, naravno, iz zemalja našeg regiona.

Milenko Pešić
[objavljeno: 03/04/2010]

[o.Gavrilo]

                                                     

                                                                        leteti

                                                   

                  http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sa-mladima-se-ne-moze-lazno-i-tutorski.lt.html

                                                                          leteti